Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao 11 godina. Zbog neefikasnog postupanja sudova, podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J . S . iz Brusa, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3638/03 , kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 17976/11, povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. S . iz Brusa podneo je Ustavnom sudu, 26. juna 201 4. godine, preko punomoćnika M. R , advokata iz iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, na suđenje u razumnom roku i na jedn aku zaštitu prava, iz člana 32. stav 1. i člana 36 . stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 17976/11. Istovremeno , podnosilac je istakao i povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnosilac, bez osporavanja akata kojima je odlučeno o glavnoj stvari u postupku čije trajanje osporava, nakon prijema pravnosnažnog rešenja o troškovima postupka, ističe povrede označenih ustavnih prava nastale radnjama "Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3638/03, Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 17976/11, Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7264/10 9. juna 2011. godine i Višeg suda u Beogradu Gž. 7264/10 od 16. aprila 2014. godine", koje se sastoje "u nerazumno dugom trajanju parničnih postupaka koji su se po tužbama podnosilaca ustavne žalbe vodili i vode pred navedenim sudovima". Podnosilac, "kao osnov za naknadu nematerijalne štete" navodi da parnični postupak, koji se vodi radi duga - izgubljene zarade i neosnovanog bogaćenja, za sada traje nepunih devet godina u prvom stepenu", i to isključivom krivicom suda. Nakon kontradiktornih navoda koliki je broj podnosilaca i postupaka koji su osporeni ustavnom žalbom, te da li se radi o postupku koji još traje i posle devet godina ili je okončan, podnosilac je predložio da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih načela i prava podnosioca u postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 17976/11, te njegovo pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom od dana nastanka obaveze do isplate, sve u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka odluke, pod pretnjom prinudnog izvršenja, te tražio nadoknadu troškova ustavnosudskog postupka u iznosu od 90.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je , u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta P. 17976/11 Prvog osnovnog sud a u Beogradu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnosilac ustavne žalbe je 26. maja 2003. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstvo odbrane, radi naknade štete - neosnovanog obogaćenja. U tužbi je navedeno da mu je privremeno oduzeto teretno vozilo kojim je obavljao privrednu delatnost po Uredbi o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze ("Službeni list SRJ", broj 36/98) , te vraćeno neispravno, pa tužbom traži naknadu štete na ime popravke teretnog vozila, kao i izmaklu dobit zbog nemogućnosti korišćenja vozila do njegove popravke (bez navođenja perioda nekorišćenja vozila i iznosa na ime naknade izgubljene dobiti). Predmet je dobio broj P. 3638/03. Pre zakazivanja prvog ročišta za 10. novembar 2003. godine, Opštinski sud je dopisom od 29. maja 2003. godine dao nalog punomoćniku tužioca da u roku od osam dana dostavi dokaze da li se pre podnošenja tužbe obraćao tuženoj radi obeštećenja van spora. Po ovom nalogu, koji mu je uručen 3. juna 2003. godine, punomoćnik je postupio 21. avgusta 2003. godine.

Nakon zakazanih osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih je pet održano, te sprovedenog ekonomsko-finansijskog veštačenja, kao i saslušanja tužioca u svojstvu parnične stranke i veštaka radi izjašnjenja po primedbama, odlučujući o tužbenom zahtevu tužioca, koji je preciziran podneskom od 9. marta 2003. godine, Opštinski sud je presudom P. 3638/03 od 21 . juna 2005. godine, u prvom stavu izreke , usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da mu na ime naknade izgubljene dobiti zbog nemogućnosti korišćenja teretnog vozila isplati iznos od 1.346.946,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe pa do isplate, s tim što je odbijen tužbeni zahtev preko priznatog a do traženog iznosa od 8.346.405,00 dinara kao neosnovan , dok je trećim stavom izreke obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove postupka. Preostal a tri ročišta ni su održan a iz sledećih razloga: jer je punomoćnik tužioca predao svoj podnesak neposredno pred ročište, zbog izostanka urednog poziva za zakonskog zastupnika tužene i zato što spisi Opštinskog suda u Nišu P. 3351/99 (parnica u kojoj je pravosnažno odlučeno 22. oktobra 2001. godine o tužbenom zahtevu tužioca za naknadu štete) nisu bili združeni. U ovom delu postupka, sud je još jednom nalagao punomoćniku tužioca da dostavi dokaze u vezi sa izmaklom dobiti koju potražuje, ali je punomoćnik po ovom nalogu postupio sa zakašnjenjem od dva meseca. Zakonski zastupnik tužene je 8. septembra 2005. godine izjavio žalbu protiv navedene presude, a punomoćnik tužioca 15. septembra 2005. godine, s tim što je istu dopunio i dao odgovor na žalbu u podnesku od 7. oktobra 2005. godine. Naredba za dostavljanje spisa drugostepenom sudu je data 13. oktobra 2005. godine .

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 12984/05 od 28. februara 2006. godine ukinuo ožalbenu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3638/03 od 21. juna 2005. godine i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, te da u ponovnom postupku treba utvrditi koliki prihod je tužilac mogao ostvariti obavljanjem delatnosti svojim teretnim vozilom, a prema podacima o ostvarenim prihodima od obavljanja delatnosti u periodu koji je neposredno prethodio periodu oduzimanja vozila, te utvrđenom iznosu dodati iznos koji je tužilac plaćao po osnovu zakupa drugog teretnog vozila za obavljanje delatnosti, jer tako obračunati iznos za period koji je objektivno bio potreban da bi se popravilo vozilo tužioca, predstavlja iznos izmakle koristi koju on, kao oštećeni, ima pravo da potražuje od tužene po odredbi člana 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

U ponovnom prvostepenom postupku, predmet je dobio novi broj P. 2334/06, a do zaključenja glavne rasprave dana 11. februara 2009. godine, bilo je zakazano deset ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano šest. Jedno od zakazanih ročišta nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a jedno jer veštak nije preuzeo spise predmeta radi veštačenja, dok dva nisu održana jer nalaz veštaka nije bio blagovremeno dostavljen sudu. Na održanim ročištima saslušani su tužilac u svojstvu parnične stranke i sudski veštak, te sprovedeno dopunsko veštačenje u skladu sa nalogom drugostepenog suda, kao i pribavljena izjašnjenja veštaka po primedbama i pročitani pismeni dokazi. Punomoćnik tužioca je tražio promenu ličnosti veštaka jer je prvoodređeni veštak podneskom od 23. marta 2007. godine za svoje dopunsko izjašnjenje tražio da mu tužilac prethodno da podatke o ostvarenim prihodima vezanim za obavljanje delatnosti teretnim vozilom pre oduzimanja vozila, ali pošto je izjašnjenje od 27. jula 2007. godine i novoodređenog veštaka po predlogu tužioca bilo slične sadržine, to je dopunsko veštačenje ipak obavljeno 26. septembra 2008. godine, preko prvoodređenog veštaka, koji je sačinio i osnovni nalaz, a kome je sud naložio, usvojivši predlog tužioca, da se podaci o prihodima pribave u dogovoru sa tužiocem - uvidom u poslovne knjige tužioca, izlaskom veštaka na lice mesta, u Brusu.

Presudom Opštinskog suda P. 2334/06 od 11. februara 2009. godine usvojen je u celosti tužbeni zahtev tužioca, te obavezana tužen a da tužiocu na ime nakn ade izgubljene dobiti zbog nemogućnosti korišćenja teretnog vozila za period od 22. juna 1999. do 8. maja 2001. godine isplati iznos od 6.734.730,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe pa do isplate , te obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove postupka.

Odlučujući o žalbi tužene izjavljenoj 7. avgusta 2009. godine, sada nadležni Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 7264/10 od 9. juna 2011. godine odbio žalbu tužene u delu stava prvog prvostepene presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2334/06 od 11. februara 2009. godine kojim je obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 198.664,60 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 26. septembra 2009. godine, pa do isplate, a preinačena ista presuda u delu stava prvog izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tužena isplati iznos od još 6.536.065,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe pa do isplate , te u trećem stavu izreke preinačio navedenu prvostepenu presude u delu odluke o kamati tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tužena na iznos od 198.664,60 dinara isplati zakonsku zatezn u kamatu počev od 26. maja 2003. do 26. septembra 2009. godine ; u četvrtom stavu navedene izreke ukinuto je rešenje o troškovima sadržano u drugom stavu izreke presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2334/06 od 11. februara 2009. godine i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno postupanje. Ova presuda uručena je punomoćniku tužioca 29. avgusta 2011. godine, i on je protiv iste izjavio izuzetnu reviziju 28. septembra 2011. godine, pozivajući se na član 395. Zakona o parničnom postupku, koju je sud dostavio suprotnoj strani i Republičkom javnom tužilaštvu 14. oktobra 2011. godine.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 73/12 od 1. februara 2012. godine je odbačena kao nedozvoljena revizija tužioca, sa obrazloženjem da Apelacioni sud u Beogradu svojim aktom Gž. 7264/10 od 19. januara 2012. godine nije predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o izjavljenoj reviziji tužioca kao izuzetno dozvoljenoj, te da je vrednost predmeta spora u kome je izjavljena revizija ispod revizijskog cenzusa da bi kasacioni sud o njoj odlučivao. Spisi predmeta su vraćeni, preko Apelacionog suda u Beogradu, Prvom osnovnom sudu u Beogradu 3. aprila 2012. godine. Rešenje Vrhovnog kasacionog suda je uručeno punomoćniku tužioca 17. aprila 201 2. godine. Postupajući sudija je dao naredbu 31. maja 2012. godine da se predmet, po naplati takse, arhivira.

Nakon obraćanja punomoćnika tužioca podnescima od 15. novembra 2012. i 1. februara 2013. godine, radi urgiranja da se odluči o troškovima parničnog postupka, u kome delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, Prvi osnovn i sud u Beogradu je rešenjem P. 17976/11 od 12. februara 2013. godine odlučio o troškovima postupka i tuženu obaveza o da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, naknadi troškove postupka u iznosu od 137.900,00 dinara . Protiv rešenja su žalbe izjavili zakonski zastupnik tužene - 1. marta 2013. godine, te punomoćnik tužioca 14. marta 2013. godine. Spisi predmeta su Više m sud u u Beogradu dostavljeni 7. juna 2013. godine.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 7264/10 od 16. aprila 2014. godine su odbijene kao neosnovane žalbe tužene i tužioca i potvrđeno ožalbeno rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 17976/11 od 12. februara 2013. godine. Navedeno reš enje je uručeno punomoćniku tužioca 27. maja 201 4. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ZPP), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, sa naknadnim izmenama („Službeni glasnik RS“, br. 111/09 i 36/11), a koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao u konkretnoj parnici, ima o je sadržinski sličn u odredb u sa naveden om odredb om ranije važećeg ZPP koj a se odnos i na efikasno postupanje parničnog suda.

5. U odnosu na period za koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, zbog čega su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 26. maja 2003. godine, podnošenjem tužbe podnosioca ustavne žalbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, te da je okončan 27. maja 2014. godine, nakon ukupno 11 godina , dostavljanjem rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 7264/10 od 16. aprila 2014. godine , kojim je pravnosnažno odlučeno o troškovima postupaka.

Prilikom oce ne o tome da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeć e kriterijum e: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u predmetnom postupku, ponašanje samog podnosioca ustavne žalbe, postupanj e nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom nije bio posebno činjenično i pravno složen, da bi to moglo opravdati jedanaestogodišnje trajanje postupka.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se postupak što pre okonča, ali da on u značajnoj meri svojim ponašanjem doprineo dužini trajanja postupka, najpre time što je dostavio neurednu tužbu, bez svih potrebnih dokaza kojima bi potkrepio njene navode. Iz ovog razloga mu je u dva navrata nalagano dostavljanje dokaza, po kojima podnosilac nije blagovremeno postupao, već kasnio ukupno više od četiri meseca. Pored ovoga, tužilac i njegov punomoćnik nisu pružili blagovremeno potrebne podatke za potrebe veštačenja u vezi sa prihodima o obavljanju privredne delatnosti teretnim vozilom, a po nalogu drugostepenog suda, već su, čak, zbog insistiranja veštaka da se ti podaci dostave, tražili izmenu ličnosti veštaka. No, kada je i novoodređeni veštak kao neophodan uslov za veštačenje tražio iste podatke, dopunsko veštačenje je povereno prvoodređenom veštaku, ali tako da on u mestu u kome tužilac obavlja delatnost iz njegovih poslovnih knjiga utvrdi njegove prihode. Iz ovih razloga, postupak je produžen više od godinu dana. Takođe, bez obzira na legitimno pravo tužioca da koristi sva raspoloživa pravna sredstva u postupku za zaštitu svojih prava, punomoćnik tužioca je podnošenjem nedozvoljene revizije doprineo da se postupak produži preko sedam meseci. Osim ovoga, punomoćnik je jednom neposredno pred ročište predao podnesak, što je uticalo da se ročište ne održi i ostavi rok suprotnoj strani za izjašnjenje. Međutim, o nedostatku proaktivnog stava punomoćnika tužioca da se spor efikasno okonča, govori i to što je punomoćnik tužioca tek posle sedam meseci po prispeću spisa iz Vrhovnog kasacionog suda urgirao da se postupak nastavi , bez obzira na propust suda da u ponovnom postupku, čim su se za to ostvarili uslovi, efikasno reši o troškovima postupka.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u dva stepena dali su nadležni sudovi prve instance. U prilog ovoj oceni upravo govori to da, iako je prva prvostepena presuda doneta nakon dve godine, ona je , prema rešenju drugostepenog suda (donetom nakon pet meseci od izjavljivanja žalbe) , ukinuta u celosti, te je do donošenja druge po redu prvostepene presude proteklo još tri nepune godine. Pored ovoga, u prilog nedelotvornog postupanja prvostepenog suda govori i to što je ovaj spor okončan preinačenjem ponovne prvostepene presude, tako što je delimično usvojen, a delimično odbijen tužbeni zahtev tužioca povodom glavne stvari , ali je istovremeno i ukinuto rešenje o troškovima. Ovaj ponovni žalbeni postupak pred drugostepenim sudom je trajao godinu i deset meseci. Pritom, iako je o glavnoj stvari pravosnažno rešeno za ukupno osam godina, trajanju osporenog postupka doprinelo je i neefikasno postupanje Prvog osnovnog suda u Beogradu u ponovnom postupku odlučivanja o troškovima postupka. Najpre, prvostepeni sud je, propustivši da o troškovima postupka odluči , arhivirao predmet u maju 2012. godine, a zatim je tek nakon urgencije podnosioca iz novembra 2012. godine, nakon još tri meseca, u februaru 2013. godine, doneo rešenje o troškovima, da bi još tri meseca nakon poslednje izjavljene žalbe dostavio spis predmeta Višem sudu u Beogradu, koji je za deset meseci okončao žalbeni postupak.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Drugim oštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3638/03, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 17976 /11. Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se podnosilac samo formalno pozivao na povredu prava na pravično suđenje i prava na jedn aku zaštitu prava iz člana 32. stav 1. i člana 36 . stav 1. Ustava . Naime, podnosilac nije naveo nijedan konkretan razlog na kom zasniva svoje tvrdnje, niti dostavio dokaze u prilog svojih tvrdnji, što ustavnu žalbu u tom delu ne čini dopuštenom.

Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan zbog nekog ličnog svojstva, niti su pruženi relevantni dokazi u tom smislu, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u drugom delu tačke 1. izreke odbacio ustavnu žalbu u tom delu, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 8 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama član 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno ukupnu dužinu trajanja i parničnog postupka, ali i to da je o glavnoj stvari pravosnažno odlučeno za osam godina, uz značajni doprinos podnosioca. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja sudova.

8. U vezi sa zahtevom podnosioca za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka predUstavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

9. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 10 3/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti