Povreda prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava drugostepenu presudu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Drugostepeni sud je proizvoljno primenio materijalno pravo i zasnovao odluku na činjenicama koje nisu utvrđene u postupku, uskrativši podnosiocu pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović , Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. B. iz sela G. kod V. B , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. B. i utvrđuje da je pres udom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1478/11 od 15. juna 2011. godi ne povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1478/11 od 15. juna 2011. godi ne i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kraljevu - Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P. 4270/10 (2008) od 25. februara 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. B . iz sela G. kod V. B . podneo je 4. novembra 2011. godine, preko punomoćnika R . S, advokata iz K, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci , zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava. Istovremeno, podnosi lac se poziva i na povredu prava zagarantovanog odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ustavnom žalbom se osporava drugostepena presuda doneta u parničnom postupku u kome je pravosnažno odbijen tužbeni zahtev kojim je podnosilac tražio da se utvrdi da je vlasnik katastarske parcele broj 519 KO Goč. Navodi o povredi označenih ustavnih prava temelje se na tvrdnj i da je drugostepeni sud svoju odluku zasnovao na činjenici koja nije utvrđena u sprovedenom postupku, odnosno na činjenici da je predmetno zemljište, nakon Odluke Mesnog odbora iz 1946. godine bilo u društvenoj svojini, iako je u prvostepenom postupku utvrđeno da je to zemljište bilo u svojini pravnog prethodnika tuženih, a što je dovelo i do proizvoljne primen e materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe. Polazeći od navedenog, podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenih prava, te da se poništi osporena drugostepena presuda, kao i da mu se naknade troškovi za sastav ustavne žalbe.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Opštinski sud u Vrnjačkoj Banji je doneo presudu P. 185/08 od 21. septembra 2009. godine koja je rešenjem Apelacionog suda u Kragijevcu Gž. 2388/10 od 26. avgusta 2010. godine ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku doneta je presuda Osnovnog suda u Kraljevu - Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P. 4270/10 (2008) od 25. februara 2011. godine kojom je usv ojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa je prema tuženim D.S. i R.S. utvrđeno da je tužilac vlasnik katastarske parcele broj 519, pašnjak pete klase u površini od 27,49 ari KO G, što su tuženi dužni priznati tužiocu i dozvoliti mu da se u Službi za katastar nepokretnosti Vrnjačka Banja upiše kao vlasnik na navedenoj nepokretnosti, u roku od 15 dana od dana pravosnažiosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, te su obavezani tuž eni da tužiocu naknade troškove parničnog postupka. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je na osnovu uvida u zapisnik sačinjen na licu mesta utvrđeno da je sporna parcela u Službi za katastar nepokretnosti opštine Vrnjačka Banja upisana kao svojina tuženih, i to na po 1/2 idealnog dela, a da je na osnovu kopije plana utvrđeno da se navedena parcela vodi na pravnog porethodnika tuženih.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1478/11 od 15. juna 2011. godi ne usvojena je žalba tu ženih D.S. i R.S, pa je preinačena ožalbena presuda Osnovnog suda u Kraljev u - Sudska je dinica u Vrnjačkoj Banji P. 4270/10 (08) od 25. februara 2011. godine, tako da je odbijen kao neosnovan t užbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se prema tuženima utvrdi da je tužilac vlasnik predmetnog zemljišta , što bi tuženi bili dužni priznati tužiocu i dozvoliti mu da se u Službi za katastar nepokretnosti Vrnjačka Banja upiše kao vlasnik na navedenoj nepokretnosti, te je obavezan tuž ilac da tuženim naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je u sprovedenom postupku č injenično stanje potpuno i pravilno utvrđeno; da je na osnovu izvedenih doka za utvrđeno da se sporna parcela vodi na tužen e i to na po l/2 idealna dela, te da se sada vodi kao privatna svojina; da je ova parcela upisana na tužene na os novu Odluke Mesnog odbora broj 1163/46 kojom je parcela dodeljena M.S, pravnom prethodniku tuženih; da je bivši vlasnik poseda bila pok. D.M, te da je dodeljivanje izvršeno na osnovu Zakona o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji; da je prvostepeni sud, s pozivom na odredbu člana 28 . st av 2 . Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, utvr dio da je tužilac stekao pravo svojine na ovoj parceli na osnovu održaja protekom 20 godina . Međutim, po nalaženju drugostepenog suda, prvoste peni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je našao da su ispunjeni uslovi iz člana 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa za sticanje svojine po os novu održaja. Ovo stoga što je dodeljivanje izvršeno na osnovu Zakona o agrarnoj reformi i unutrašnjoj kolonizaciji, iz čega sledi da se radilo o zemljištu u društvenoj svojini, pa tužilac nije mogao steći pravo svojine na zemljištu u dr uštvenoj svojini, saglasno članu 29. Zakona o osnovnim svojinskopravnih odnosa koji je važio sve do 1996. godine, a koji je brisan donošenjem Zakona o os novama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SRJ", br oj 29/96). Pri tome, tužilac nije imao zakonitu državinu i nije mogao da stekne svojinu po osnovu održaja na društvenom zemljištu koje je postalo društvena svojina na osnovu Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji , niti je bio savestan držalac jer je mogao da zna da je zemljište društveno, kao i da je dodeljeno trećem licu. Drugostepeni sud je naveo i da je "ograđivanje i zagrađivanje bilo u vreme dok je zemljište bilo društveno što je kao takvo i ostalo i posle Odluke o dodeli jer nikada nije uručeno pravnom prethodniku tuženika niti je uknjiženo na njih".

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosi lac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega ( član 32. stav 1.); da se svakome jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Kako su odredbom 32. stav 1. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini istovetna pravima iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav.

Odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) je propisano : da se p o samom zakonu pravo svojine stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom (član 21.); da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina, a da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. st. 2. i 4.).

Odredbom člana 29. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90 ), koja je važila do 4. jula 1996. godine kada je stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ( "Službeni list SRJ", broj 29/96) bilo je predviđeno da se na stvari u društvenoj svojini pravo svojine ne može steći održajem.

Zakonom o agrarnoj reformi i kolonizaciji ("Službeni list DFJ", broj 6 4/45) bilo je propisano: da dodeljeno zemljište prelazi u privatno vlasništvo osobe kojoj je dodeljeno i odmah će se upisati u zemljišne knjige (član 2.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da se dokazi izvode na glavnoj raspravi (član 225. stav 1.); da se p ravnosnažnost presude vezuje za činjenično stanje utvrđeno do zaključenja glavne rasprave (član 347. stav 3.); da d rugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave, a kad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom, kao i da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka (član 369.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosi oca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ustavnog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosi ocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Prema Zakonu o agrarnoj reformi i kolonizaciji, nakon eksproprijacije viška obradivog zemljišta to eksproprisano zemljište je ulazilo u zemljišni fond agrarne reforme, prestalo je biti svojina ranijeg vlasnika i prelazilo je u društvenu svojinu. Kada je iz zemljišnog fonda dodeljeno agrarnom interesentu, prestajala je društvena svojina na tom zemljištu i opet je postajala privatna svojina, ali sada trećeg lica. Prema važećim odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, savestan i zakonit držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na toj stvari protekom deset godina. U slučaju da se ne radi o zakonitoj državini, ovaj rok iznosi 20 godina. Imajući u vidu odredbu člana 29. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, koja je onemogućavala da se na sredstvima u društvenoj svojini pravo svojine stiče održajem, proizlazi da su se navedeni rokovi u odnosu na sredstva u društvenoj svojini mogli računati tek od 4. jula 1996. godine kada je navedena zakonska odredba brisana.

Ustavni sud smatra da je, u konkretnom slučaju, od značaja činjenica da li je za vreme korišćenja od strane tužioca i njegovog pravnog prethodnika predmetno zemljište bilo u društvenoj ili privatnoj svojini. Naime, zavisno od toga da li je predmetna parcela postala privatna svojina, i ako jeste, od kada, zavisi da li je bilo uslova za sticanje prava svojine na tom zemljištu po osnovu održaja, odnosno zavisi da li su protekli zakonom predviđeni rokovi faktičke državine potrebne za sticanje svojine po osnovu održaja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da nije ustavnopravno prihvatljiv zaključak drugostepenog suda da se predmetno zemljište nalazi u društven oj svojin i, te da se samim tim na tom zemljištu nije ni mogla steći svojina putem održaja, budući da to ne proizlazi iz relevantnih materijalnih odredaba, niti iz utvrđenog činjeničnog stanja. Naime, u konkretnom slučaju, je utvrđeno da je, u smislu Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji, predmetno zemljište na osnovu Odluke Mesnog odbora dodeljeno pravnom prethodniku tuženih i da je u Službi za katastar nepokretnosti opštine Vrnjačka Banja upisano kao svojina tuženih. Imajući u vidu navedeno, i da je odredbom člana 2. Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji bilo propisano da dodeljeno zemljište prelazi u privatno vlasništvo osobe kojoj je dodeljeno i da će se odmah upisati u zemljišne knjige, za Ustavni sud je neprihvatljivo tumačenje odredaba navedenog Zakona da se radi o zemljištu u društvenoj svojini na kome se do 1996. godine nije moglo steći pravo svojine održajem. Ustavni sud je, stoga, ocenio da je osporena drugostepena presuda donet a proizvoljnim tumačenjem odredaba Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji i arbitrernom primenom odredaba člana 29. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i da je n a taj način podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava .

Kako je Apelacioni sud u Kragujevcu, bez otvaranja rasprave, utvrdio i drugačije činjenično stanje od onog utvrđenog pred prvostepenim sudom , tako što je utvrdio da sporno zemljište nakon donošenja odluke o dodeli "nikada nije uručeno pravnom prethodniku tuženih niti je uknjiženo na njih", na čemu je i zasnovao svoju preinačujuću presudu, po oceni Ustavnog suda, podnosiocu ustavne žalbe je pravo na pravično su đenje povređeno iz razloga što je osporena drugostepena presuda doneta i proizvoljnom primenom proces nog prava. Naime, ako je drugostepeni sud našao da je činjenično stanje u ožalbenoj presudi pogrešno ili nepotpuno utvrđeno, a prvostepena presuda je već jednom bila ukinuta, bio je dužan da otvori raspravu i da tek nakon toga meritorno odluči o žalbi tužene, odnosno o postavljenom tužbenom zahtevu.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom drugostepenom presud om podnosi ocu povređen o prav o na pravično suđenje i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude, kako bi Apelacioni sud u Kragujevcu doneo novu odluku o žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kraljevu - Sudska jedinica u Vrnjačkoj Banji P. 4270/10 (2008) od 25. februara 2011. godine, pa je odlučio kao u tač. 1. i 2. izreke.

6. S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu drugostepenu presudu, zbog čega će o žalbi tuženih izjavljenoj protiv prvostepene presude biti ponovo odlučivano, te da parnica na taj način nije okončana, Ustavni sud nije posebno i neposredno odlučivao o navodima podnosi oca koji se odnose na istaknutu povredu prava iz člana 58. stav 1. Ustava.

7. U pogledu zahteva podnosioca za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 4 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.