Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 13 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete. Deo žalbe koji se odnosi na pravo na imovinu je odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-553/2015
12.10.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. B. iz Ražnja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. oktobra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. B . i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beograd u u predmetu P . 8151/12 (inicijalno pr edmet Prvog opštinskog suda u Beograd u P . 1448/01), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od č etiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. B . iz Ražnja podne la je Ustavnom sudu, 22. januara 2015. godine, preko punomoćnika M . P , advokata iz Beograd a, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođe n pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 8151/12 (inicijalno pr edmet Prvog opštinskog suda u Beograd u P . 1448/01), kao i protiv presude Višeg suda u Beograd u Gž. 2637/13 od 22. oktobra 2014. godine, zbog povrede prav a na imovinu iz člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je parnični postupak u kome je podnositeljka bila tužilja trajao neprimereno dugo, gotovo 14 godina, zbog čega joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Nezadovoljna ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, podnositeljka povredu prava na imovinu obrazlaže navodima da je drugostepeni sud paradoksalno preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je tražila naknadu štete zbog dodatnog um anjenja vrednosti vozila - dodatne amortizacije u iznosu od 19.964,16 dinara , sa zakonsko m zateznom kamatom. Smatra da je prvostepeni sud neosnovano odbio i njen tužbeni zahtev kojim je tražila naknadu štete zbog izgubljene dobiti u iznosu od 88.534,00 dinara, sa zak onskom zateznom kamatom od 30. marta 2001. godine pa do isplate, nalazeći da tužilja nije pružila dokaze da je ovu štetu i pretrpela.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu , da utvrdi povredu njegovog prava na suđenje u razumnom roku i pravo na naknadu štete, te da poništi osporenu pres udu Višeg suda u Beogradu Gž. 2637/13 od 22. oktobra 2014 . godine. Podnositeljka je tražila i troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P . 8151/12 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1448 /01) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

G. B . iz Ražnja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnel a je 5. marta 2001. godine tužbu Prvom Osnovnom sudu u Beograd u protiv tužene Republike Srbije, radi naknade štete zbog oduzimanja vozila. Naime, podnetom tužbom je traženo da sud obaveže tuženu da joj naknadi štetu na ime plaćene ležarine, na ime izgubljene dobiti zbog nekorišćenja vozila i na ime dodatne amortizacije zbog neadekvatnog čuvanja vozila, sve to sa zakonskom zateznom kamatom. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 1448/01.

Do donošenja presude zakazano je 16 ročišta za glavnu raspravu, od kojih četiri ročišta nisu održana, i to zbog procesnih nedostataka. U sprovedenom dokaznom postupku obavljeno je veštačenje od strane određenog sudskog veštaka saobraćajno-tehničke struke i dopuna tog veštačenja, sud je saslušao parnične stranke i izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju. Postupak je bio u prekidu od 20. novembra 2002. do18. avgusta 2004. godine, kada je tužilja podnela predlog za nastavak postupka, nakon što je predujmila troškove veštačenja . Na ročištu održanom 17. jula 2007. godine glavna rasprava je zaključena, da bi ponovo bila otvorena radi izvođenja dodatnih dokaza, a predmet je dobio nov broj P. 5988/08.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5988/08 od 17. juna 2008. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje pa je obavezana tužena Republika Srbija – Ministarstvo unutrašnjih poslova da joj isplati štetu na ime do datnog umanjenja vrednosti vozila - dodatne amortizacije u iznosu od 19.964,16 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom, dok je tužbeni zahtev tužilje u preostalom delu u kome je potraživala naknadu štete na ime r edovne amortizacije odbijen kao neosnovan i obavezana tužena da tužilji naknadi troškove postupka.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 1691/10 od 8. februara 2012. godine ukinuta je ožalbena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 5988/08 od 17. juna 2008. godine i predmet vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Ponovni prvostepeni postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, na koji je nakon 1. januara 2010. godine, prešla nadležnost za odlučivanje, a predmet je dobio broj P. 8151/2012. Do donošenja sledeće presude zakazana su tri ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno nije bilo održano, zbog procesnih nedostataka.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 8151/12 od 29. oktobra 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan prigovor apsolutne nenadležnosti suda; u stavu drugom izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje, pa je obavezana tužena da tužilji na ime naknade štete isplati iznos od 21.100,80 dinara i iznos od 19.964,16 dinara, sve sa određenom zakonskom zateznom kamatom, dok je u stavu trećem izreke odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuž ena da joj na ime naknade štete isplati pored dosuđenih iznosa i iznos od 88.534,00 dinara na ime štete nastale zbog onemogućavanja da kao vlasnik vozila uključi vozilo u obavljanje svoje delatnosti i u stavu četvrtom izreke obavezana tužena da tužilji naknadi parnične troškove.

U obrazloženju ove presude, između ostalog, navedeno je: da među parničnim strankama nije sporno da je od strane Policijske stanice u Ražnju tužilji 27. oktobra 1998. godine oduzeto predmetno teretno vozilo, o čemu joj je izdata potvrda, a da je vozilo potom 4. avgusta 1998. godine predato Carinarnici u Nišu, o čemu je tužilji izdata potvrda; da je pravnosnažnim rešenjima Opštinskog sudije za prekršaje u Ražnju naloženo Policijskoj stanici u Ražnju da tužilji vrati oduzeto vozilo; da je protiv tužilje vođen i prekršajni postupak pred carinskim organima – Carinarnicom u Nišu, koji je okončan rešenjem od 3. septembra 1999. godine, a kojim je tužilja oslobođena i naloženo Carinarnici da sporno vozilo preda tužilji; da je tužilja predmetno vozilo preuzela 1. decembra 2000. godine; da je između parničnih stranaka sporan osnov potraživanja svih traženih vidova materijalne štete, kao i njihova visina.

Dalje, prvostepeni sud je ocenio: da je tužbeni zahtev tužilje delimično osnovan; da je tužena dužna da tužilji isplati novčani iznos u visini od 21.100,80 dinara, koji je tužilja morala da snosi za troškove transporta i ležarine, a tužilji je na isti dosuđena i zakonska zatezna kamata počev od 1. decembra 2000. godine, kao dana kada je snosila ove troškove, pa do konačne isplate; da tužilja ima pravo i na naknadu štete na ime dodatne amortizacije u iznosu od 19.964,16 dinara, kao umanjenje vrednosti vozila nastale kao posledice preduzetih radnji, koje se sastoji u tome što vozilo nije bilo održavano na način da bude zaštićeno od loših vremenskih uticaja, na dosuđen iznos pripada zakonska zatezna kamata počev od 29. oktobra 2012. godine, kao dana donošenja sudske odluke, pa do konačne isplate; da iako se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, sud je dosudio tužilji traženi novčani iznos od 19.964,16 dinara, na ime dodatne amortizacije, imajući u vidu da iako su od veštačenja, pa do dana donošenja ove sudske odluke cene rasle, tužilja nije predložila dopunsko veštačenje radi utvrđivanja visine ove štete u vre me donošenja ove sudske odluke, sud je krećući se u granicama postavljenog zahteva tužilji dosudio traženi novčani iznos na ime dodatne amortizacije; da je po nalaženju toga suda , neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da joj na ime izgubljene dobiti, a koja se ogleda u onemogućavanju da kao vlasnik vozila isto uključi u obavljanje svoje delatnosti, isplati iznos od 88.534,00 dinara, zbog čega je tužbeni zahtev u tom delu odbijen; da je tužbeni zahtev odbijen iz razloga što iako se vozilo nalazilo kod organa tužene, tužilja nije dokazala da je ovu štetu i trpela, pošto se nijedna šteta ne pretpostavlja, već je tužilja koja tvrdi da ju je imala, bila u obavezi da dokaže njeno postojanje; da je tužilja tokom postupka tvrdila da je imala nameru da svom preduzeću iznajmljuje predmetno vozilo, zbog čega ga je i kupila, i po tom osno vu bi ostvarila naknadu; da je tužilja bila u obavezi da pruži dokaz o tome da je vlasnik nekog preduzeća, da dokaže delatnost tog preduzeća, te da bi prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima došlo do dobiti koja je izostala zbog toga što je vozilo bilo oduzeto od tužilje.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 2637/13 od 22. oktobra 2014. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i tužene i potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 8151/12 od 29. oktobra 2012. godine u delu stava drugog njene izreke kojim je obavezana tužena Republika Srbija da tužilji na ime naknade štete isplati iznos od 21.100,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. d ecembra 2000. godine do isplate i u stav ovima trećem i četvrtom njene izreke, te je preinačena navedena prvostepena presuda u delu stava drugog izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je tražila da se obaveže tužena da joj na ime naknade štete isplati iznos od 19.964,16 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. oktobra 2012. godine do isplate.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 24. decembr a 2015. godine dostavljen punomoćniku tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe.

4. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 5. marta 2001. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je okončan donošenje m presude Višeg suda u Beogradu Gž. 2637/13 od 22. oktobra 2014 . godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao više od 13 godina.

Navedeno trajanje parničnog postupka preko 13 godina , samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podno sioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio naročito činjenično i pravno s ložen, imajući u vidu radnje koje je sud preduzeo u cilju utvrđiva nja činjenica bitnih za presuđenje.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da prvostepeni sud nije postupao efikasno i delotvorno, imajući, između ostalog, u vidu da je prvu presudu (P. 5988/2008 od 17. juna 2008. godine) doneo nakon sedam godina od podnošenja tuž be, a presuda je ukinuta zbog povrede pravila postupka. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da je i drugostepeni sud doprineo ukupnoj dužini trajanja postupka i to tako što je nakon više od tri i po godine, odlučio o žalbi izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude, rešenjem Gž. 1691/10 od 8. februara 2008. godine.

Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da se predmetna parnica okonča u razumnom roku, ali i da je svojim ponašanjem delimično uticala na dužinu trajanja postupka, kada je postupak bio u preki du godinu dana i sedam meseci (od 20. novembra 2002. do 18. avgusta 2004. godine, nakon čega je tužilja podnela pre dlog za nastavak postupka, pošto je predujmila troškove veštačenja).

Imajući u vidu navedeno, kao i da je sud organ koji rukovodi postupkom i čija je dužnost da se stara da se postupak okonča u razumnom roku, bez nepotrebnog odlaganja i odugovlačenja postupka, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenih sudova .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je v ođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 8151/12 (inicijaln o predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1448/01).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15 ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke, prvi deo.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da s e pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade n ematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno ukupnu dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje nadležnih sudova, kao i činjenicu da je postup ak bio u prekidu u trajanju od godinu dana i sedam meseci, dok tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, nije predujmila troškove za veštačenje . Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnositeljki za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u odnosu na osporenu presudu Višeg suda u Beogradu , Ustavni sud ukazuje da je ustavnom žalbom istaknuta samo povreda prava na imovinu u parničnom postupku koji je vođen radi naknade štete, što znači da je zahtev zasnovan na obligacionopravnom odn osu, koji a priori nije zaštićen jemstvima iz člana 58. Ustava.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti