Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na imovinu faktičkom eksproprijacijom

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda i vratio predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da faktičko pretvaranje privatnog zemljišta u javni put, bez naknade, predstavlja povredu prava na imovinu zajemčenog Ustavom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5533/2011
03.07.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. M. iz L. i L. M. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. M. i L. M. i utvrđuje da je podnosiocima ustavne žalbe presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2385/10 od 29. juna 2011. godine povređeno pravo na imovinu, zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2385/10 od 29. juna 2011. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž. 742/09 od 16. septembra 2009. godine.

3. Ova odluka ima pravno dejstvo i prema licu koje nije podnelo ustavnu žalbu, a nalazi se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu.

4. Odbacuje se predlog podnosilaca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2385/10 od 29. juna 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. M. iz L. i L. M. iz B. podneli su 5. novembra 2011. godine, preko punomoćnika R. M, advokata iz L, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2385/10 od 29. juna 2011. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnosioci su naveli da im je pravo na imovinu povređeno jer im je osporenom odlukom odbijen zahtev za naknadu zbog oduzimanja prava svojine u javnom interesu, koje je učinila tužena faktičkom eksproprijacijom. U pogledu istaknute povrede načela zabrane diskriminacije navedeno je da je, za razliku od podnosilaca, drugim tužiocima koji su bili u istom položaju, usvojen tuženi zahtev, te su ostvarili pravo na naknadu, uz pozivanje na presude dostavljene u prilogu. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu i odloži njeno izvršenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Opštinskog suda u Lajkovcu P. 209/08 od 18. februara 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe i V. M, te je obavezana tužena opština Lajkovac da tužiocima, na ime naknade za zauzeće dve katastarske parcele, isplat i opredeljeni novčani iznos. U obrazloženju ove presude navedeno je da je u toku postupka utvrđeno da je pravni prethodnik tužilaca bio vlasnik predmetnih i okolnih parcel a, te da je prodao više okolnih parcela drugim licima, ali ne i predmetne, koje su služile kao prilaz kupljenim parcelama. Dalje je navedeno da je utvrđeno da su novi vlasnici okolnih parcela, uz saglasnost pravnog prethodnika tužilaca, na predmetne parcele nasuli šljunak, a da je, kasnije, opština Lajkovac na njima izgradila komunalnu infrastrukturu za vodovod i kanalizaciju, telefonske instalacije i drugo, kao i da ih je asfaltirala, te da ih je, u skladu sa Detaljnim urbanističkim planom, pretvorila u ulice sa opredeljenim nazivima. Iz utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužena privela nameni predmetne parcele, formirajući ulice kao javna dobra, čime je tužiocima, odnosno njihovom pravnom prethodniku prestalo pravo svojine, a da, pri tome, nije plaćena nikakva naknada za to. Pozivajući se na odredbe člana 20. tačka 12) Zakona o lokalnoj samoupravi, čl. 69. i 70. Zakona o planiranju i izgradnji i člana 2. Zakona o javnim putevima, prvostepeni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, izvršena faktička eksproprijacija, te da tužioci imaju pravo na odgovarajuću naknadu , u skladu sa Zakonom o eksproprijaciji. Navode tužene da je naknada za predmetne parcele isplaćena kroz prodaju okolnih parcela, prvostepeni sud je ocenio kao neosnovane, jer za svoju tvrdnju tužena nije pružila dokaze, a u dokaznom postupku je utvrđeno da u cenu prodatih parcela nije uračunavana vrednost predmetnih parcela koje su korišćene kao put.

Presudom Okružnog suda u Valjevu Gž. 742/09 od 16. septembra 2009. godine je potvrđena označena prvostepena presuda.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2385/10 od 29. juna 2011. godine usvojena je revizija tužene, te su preinačene presude Okružnog suda u Valjevu Gž. 742/09 od 16. septembra 2009. godine i Opštinskog suda u Lajkovcu P. 209/08 od 18. februara 2009. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca. U obrazloženju osporene presude navedeno je da okolnost što zemljište koje je obuhvaćeno ulicama nije izuzeto od tužilaca u postupku eksproprijacije, te da im nije dosuđena naknada za oduzeto zemljište, ne daje pravo tužiocima na naknadu za to zemljište. Prema oceni revizijskog suda, tužioci su prodali kupcima pravo na korišćenje prilaznog puta, jer su im dozvolili korišćenje predmetnog zemljišta zato što su morali da ostave put onome ko kupuje parcelu radi ulaska na nju, a opština Lajkovac je, prihvatajući postojeće faktičko stanje, navedeni prilazni put samo uredila i opremila komunalnom infrastrukturom. Stoga, kako zaključuje revizijski sud, nema osnova da se obaveže tužena da isplati naknadu za ulično zemljište ni po odredbama Zakona o eksproprijaciji , ni ti po odredbama Zakona o obligacionim odnosima.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, kao i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona; da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne; da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (član 58. st. 1, 2. i 3.)

Zakonom o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, br. 53/95 i 20/09 i „Službeni list SRJ“, broj 16/01 – Odluka SUS) propisano je: da se nepokretnosti mogu eksproprisati ili se svojina na njima može ograničiti samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 1.); da se danom pravosnažnosti rešenja o eksproprijaciji menja sopstvenik na eksproprisanoj nepokretnosti (potpuna eksproprijacija) (član 4.); da predlog za eksproprijaciju može podneti korisnik eksproprijacije tek pošto je u skladu sa ovim zakonom utvrđen javni interes za eksproprijaciju nepokretnosti (član 25. stav 1.). Odredbama člana 42. ovog zakona propisano je: da se naknada za ekproprisano poljoprivredno zemljište i građevinsko zemljište određuje u novcu prema tržišnoj ceni takvog zemljišta, ako zakonom nije drukčije propisano (stav 1.); da se visina naknade u novcu za eksproprisane nepokretnosti određuje po tržišnoj ceni, prema okolnostima u momentu zaključenja sporazuma o visini naknade, a ako sporazum nije postignut, prema okolnostima u momentu donošenja prvostepene odluke o naknadi (stav 2.).

Odredbom člana 20. tačka 12) Zakona o lokalnoj samoupravi („Službeni glasnik RS“, broj 129/07) propisano je da opština, preko svojih organa, u skladu s Ustavom i zakonom uređuje i obezbeđuje obavljanje poslova koji se odnose na izgradnju, rehabilitaciju i rekonstrukciju, održavanje, zaštitu, korišćenje, razvoj i upravljanje lokalnim i nekategorisanim putevima, kao i ulicama u naselju.

Odredbom člana 2. tačka 12) Zakona o javnim putevima („Službeni glasnik RS“, br. 101/05 i 123/07) propisano je da je ulica javni put u naselju koji sao braćajno povezuje delove naselja.

5. U vezi sa istaknutom povredom prava na imovinu, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da Ustav garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, ali da ovo pravo nije apsolutno, budući da je samim Ustavom omogućeno dozvoljeno oduzimanje ili ograničenj e prava svojine.

Saglasno članu 58. stav 2. Ustava, do dozvoljenog oduzimanja prava svojine, koje ne predstavlja povredu prava na imovinu, može doći pod kumulativno ispunjenim uslovima, da je učinjeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona i da je učinjeno uz naknadu koja ne može da bude niža od tržišne. Dakle, prilikom oduzimanja prava svojine , Ustav zahteva da se uspostavi pravična ravnoteža između interesa pojedinca čija se svojina oduzima i javnog interesa, i to kroz obezbeđenu naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Međutim, u situaciji kada licima na čijem zemljištu opština izgradi neki objekat od javnog interesa, ali im pravo svojine ne bude formalno oduzeto, kao u konkretnom slučaju, Ustavni sud smatra da se kao prethodno postavlja pitanje da li je oduzimanje, ipak, de facto izvršeno.

Prema oceni Ustavnog suda, u slučajevima kada je zemljište na kome podnosioci imaju pravo svojine, radnjama opštine, postalo javni put, čime su oni kao vlasnici faktički onemogućeni da ga koriste, osim za potrebe prolaza, da ga, na primer, založe ili da ga prodaju, predstavlja oduzimanje prava svojine.

Kako pravo svojine, saglasno članu 58. stav 2. Ustava, može biti oduzeto samo u javnom interesu, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, Ustavni sud, imajući u vidu da se pitanje postojanja javnog interesa nije javilo kao sporno u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, smatra da je od značaja za odluku o osnovanosti navoda ustavne žalbe o povredi prava na imovinu, ocena da li je proizvoljan i kao takav ustavnopravno neprihvatljiv stav revizijskog suda izražen u osporenoj presudi da okolnost što sporno zemljište nije izuzeto od tužilaca u postupku eksproprijacije, te im nije dosuđena naknada za oduzeto zemljište, ne daje pravo podnisiocima na naknadu, jer je njihov pravni prethodnik, prodajući okolne placeve, prodao i pravo korišćenja spornih parcela, kao prilaznog puta.

S tim u vezi, ne upuštajući se u ocenu ustavnopravne prihvatljivosti stava o mogućnosti prodaje samo jednog od atributa prava svojine – prava korišćenja stvari, Ustavni sud je konstatovao da je u toku parničnog postupka koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je pravni prethodnik podnosilaca prodavao samo okolne parcele, ali ne i sporne, kao i da u cenu prodatih parcela nije bila uračunata niti vrednosti spornih parcela niti naknada za njihovo korišćenje kao prilaznog puta, pri tome , ukazujući da se izričita ili prećutna saglasnost za korišćenje nekog zemljišta za prolaz, ne smatra prodajom stvari ili prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je stav revizijskog suda izražen u osporenoj presudi ocenio kao proizvoljan i nepravičan. Ovo tim pre što podnosioci, usled greške opštine koja nije sprovela postupak eksproprijacije pre preduzimanja gradnje, neće moći da ostvare svoje pravo na naknadu u upravnom postupku, u skladu sa zakonom.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2385/10 od 29. juna 2011. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno članom 58. Ustava , te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

S obzirom na prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede prava, u tački 2. izreke poništio osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda i odredio da taj sud ponovo odluči o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž. 742/09 od 16. septembra 2009. godine.

Imajući u vidu da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo na imovinu i licu koje nije podnelo ustavnu žalbu, a koj e se nalazi u istoj pravnoj situaciji kao podnosioci ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da ima mesta primeni člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

6. Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da su osporenim presudama podnosioci ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisani. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocima ustavne žalbe zbog nekog njihovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 56. stav 3. u vezi člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke odbacio predlog za odlaganje izvršenja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2385/10 od 29. juna 2011. godine, s obzirom na to da je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na imovinu faktičkom eksproprijacijom

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti