Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 12 godina i dosuđuje naknadu nematerijalne štete. U preostalom delu, žalba se odbacuje kao neosnovana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i dr Milan Marković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi N. D. i D. D, oboje iz K, opština Lazarevac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. D. i D . D . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim o snovnim sud om u Beogradu u predmetu P. 67882/10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti , po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. D. i D. D , oboje iz K, opština Lazarevac, podneli su Ustavnom sudu, 8. jula 2013. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1917/12 od 15. maja 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku , prava na jednaku zaštitu prava pred sudom, prava na naknadu štete i prava na imovinu, zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1 , člana 35. stav 2, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da su podnosioci ustavne žalbe supruga i sin pok. M.D. i njegovi zakonski naslednici, te da je njihov pravni predhodnik podneo tužbu još 27. februara 2001. godine protiv Republike Srbije - Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi naknade štete pretrpljene privremenim oduzimanjem teretnog vozila. Iznoseći hronološki ceo tok parnice, ukazuju da je okončana donošenjem osporene drugostepene odluke, te zahtevaju od Ustavnog suda da im utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku. Podnosioci ističu da je parnica vođena i radi utvrđenja prava svojine, sada pok. M.D. na vozilu, radi naknade totalne štete na vozilu koje je tužena privremeno oduzela, te na ime naknade štete nastale nekorišćenjem ovog vozila u periodu od oduzimanja do dana isplate podnosiocima ustavne žalbe totalne štete na oduzetom vozilu. Podnosioci dalje navode da je tužena njihovom pravnom prethodniku vozilo privremeno oduzela 19. oktobra 2000. godine, a vratila ga 7. oktobra 2002. godine, ali ne u voznom stanju. U toku postupka je utvrđeno pravosnažnom delimičnom presudom da je njihov pravni predhodnik vlasnik oduzetog vozila, a zatim je tužena pravnosnažnom presudom obavezana da im isplati totalnu štetu na vozilu. Međutim, presudom Prvog osnovnog sudu u Beogradu P. 67882/10 od 13. decembra 2011. godine je samo delimično usvojen njihov tužbeni zahtev postavljen na ime naknade štete nastale nekorišćenjem ovog vozila, a presudom osporenom ustavnom žalbom je preinačena ta presuda u usvajajućem delu, tako da su podnosioci izgubili spor vođen za naknadu štete nastale nekorišćenjem ovog vozila. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje jer je Apelacioni sud u Beogradu „pogrešno tumačio“ da je korišćenje vozila bilo vezano za fizička lica, kako pok. tužioca, tako i podnosioce ustavne žalbe, kao njegove pravne sledbenike, bez obzira na to što su oni dokazali da je vozilo korišćeno za potrebe vršenja delatnosti Preduzeća „D.“. Naime, smatraju da u osporenoj presudi nisu pravilno cenjeni dokazi podnosilaca da je nastupila šteta u imovini preduzeća njihovog pravnog predhodnika, koje je posle njegove smrti registrovano rešenjem od 26. jula 2007. godine u APR - Registru privrednih subjekata na ime tužioca, ovde jednog od podnosilaca ustavne žalbe, D. D , kao ni „ugovor broj 748/1 od 16. septembra 1999. godine, koji nikada nije raskinut, zbog čega ni promena vlasnika preduzeća nije bila od uticaja na ugovor“. Podnosioci ističu i da se drugostepeni sud u osporenoj odluci pogrešno pozvao na odredbe čl. 220. i 221. Zakona o parničnom postupku koje nisu važile u periodu od 19. oktobra 2000. do 17. oktobra 2002. godine. Takođe, podnosioci su mišljenja da je Apelacioni sud postupio protivno ujednačenju sudske prakse u pogledu „zaštite imovine koju fizička lica unose u preduzeća radi korišćenja za potrebe delatnosti koje obavljaju, a naročito imajući u vidu pojam stajanja vozila – „dangube“ krivicom držanog organa, koji je u konkretnom slučaju od pravnog prethodnika tužilaca oduzeo vozilo i posle dve godine ga vratio rashodovano i neupotrebljivo“. Predlažu da Ustavni sud usvoji njihovu ustavnu žalbu, utvrdi da su im osporenom presudom povređena označena ustavna prava, naloži Apelacionom sudu u Beogradu da ponovi postupak po žalbi tužilaca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog sudu u Beogradu P. 67882/10 od 13. decembra 2011. godine, te utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je , u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta P. 67882/10 Prvog osnovnog sud a u Beogradu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pravni predhodnik podnosilaca, M.D. iz Lazarevca, u svojstvu tužioca, podneo je tužbu 3 . marta 2001. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv Republike Srbije - Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi vraćanja oduzetog vozila i naknade štete. Predmet je pred Opštinskim sudom zaveden pod brojem P. 1 518/01. T užilac je podneskom od 19. aprila 2004. godine preinačio tužbeni zahtev, tražeći da se utvrdi da je on nosilac prava svojine na predmetnom vozilu i da mu se isplati naknada štete. Do donošenja prve delimične presude bilo je zakazano 11 ročišta, od kojih je osam održano. Preostala tri ročišta nisu održana jer nije bilo procesnih pretpostavki, s obzirom na to da je izostala uredna dostava poziva zakonskom zastupniku tuženog.

Delimična presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1582/01 od 9. juna 200 4. godine, kojom je utvrđeno da je tužilac nosilac prava svojine na putničkom vozilu marke „Citroen 280 C-D“ bus bele boje, reg. broj BG- …-…, što je tužena dužna priznati i trpeti, ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 10547/04 od 22. decembra 2004. godine. Nakon tri održana ročišta i tri saslušana svedoka, novom delimičnom presudom Prv og opštinskog suda u Beogradu P. 1582/01 od 29. novembra 200 5. godine utvrđeno je da je M.D. iz Kruševice nosilac prava svojine na putničkom vozilu marke „Citroen 280 C-D“ bus bele boje, reg. broj BG- …-…, što je tužena dužna priznati i trpeti. Protiv ove presude nije bilo žalbi, te je ona postala pravnosnažna 29. decembra 2005. godine. Na prvom sledećem zakazanom ročištu za 15. jun 2006. godine, punomoćnik tužioca je saopštio da je tužilac preminuo.

Podneskom od 20. septembra 2006. godine N. D . i D . D , kao zakonski naslednici sada pok. M.D. prema rešenju Opštinskog suda u Lazarevcu O. 295/06 od 30. juna 2006. godine, izjasnili su se da nastavljaju predmetni parnični postupak iza pok. M.D.

Nakon preuzimanja parnice od strane podnosilaca ustavne žalbe, Opštinski sud je do zaključenja glavne rasprave 11. jula 2007. godine zakazao pet ročišta, od kojih su dva održana. Na održanim ročištima je sprovedeno mašinsko veštačenje po predlogu tužilaca i saslušan jedan veštak, ali tri ročišta nisu održana krivicom tužilaca zato što su kasnili sa uplatom predujma dva i po meseca, jer su neposredno pred ročište predali podnesak sa preciziranim tužbenim zahtevom prema nalazu veštaka, te tražili odlaganje jednog ročišta radi dostavljanja adrese predloženog svedoka. Podneskom od 14. marta 2007. godine tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, tražili su isplatu određenih iznosa ne samo na ime naknade štete nastale na vozilu, već i na ime izgubljene koristi zbog nekorišćenja vozila.

Presudom Prvog opštinskog sud a u Beogradu P. 1581/01 od 11. jula 2007. godine usvojen je u celini tužbeni zahtev tužilaca. Zakonski zastupnik tužene je 3. septembra 2007. godine izjavio žalbu protiv navedene presude. Postupajući sudija je dao naredbu za dostavljanje žalbe 18. oktobra 2007. godine punomoćniku tužilaca i ona mu je uručena dan kasnije.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 523/10 od 10. februara 2010. godine potvrđena je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1582/01 od 11. jula 2007. godine u prvom stavu njene izreke kojim je obavezana tužena Republika Srbij a – MUP da solidarno isplati pravnim sledbenicima tužioca, ovde podnosiocima ustavne žalbe, na ime naknade štete nastale na vozilu marke „Citroen“ tip 25 D -280 C50, reg. broj BG- …-…, iznos od 100.627,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 5. marta 2007. godine. Međutim, navedena presuda je ukinuta u drugom i trećem stavu izreke i predmet vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

Ponovni postupak proveden je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, nakon izvršene reorganizacije sudova u 2010. godini, a pod brojem P. 67882/10. U ovom delu postupka, sud je zakazao sedam ročišta, od kojih su tri održana. Sprovedeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje i dva puta saslušan veštak, a sud je 29. septembra 2011. godine zaključio raspravu, ali istog dana je ponovo otvorio raspravu i na sledećem ročištu zakazanom za 13. decembar 2011. godine je glavna rasprava zaključena. Od četiri neodržana ročišta, jedno nije održano zbog štrajka zaposlenih u pravosuđu, a za ostala tri odgovornost je na strani tužilaca, odnosno njihovog punomoćnika, koji je tražio dva odlaganja radi dostavljanja dokaza i preciziranja zadatka veštaka, a jednom predao podnesak sa preciziranim tužbenim zahtevom neposredno na ročištu.

Presudom Prvog osnovnog sudu u Beogradu P. 67882/10 od 13. decembra 2011. godine, u prvom stavu izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev pravnih sledbenika tužioca M.D. i obavezana tužena da im solidarno isplati na ime naknade štete nastale zbog nekorišćenja navedenog vozila u periodu od 19. oktobra 2000. godine, pa do novembra 2002. godine, kao dana kada je tužiocu vraćeno vozilo, određene novčane iznose po mesecima, sa kamatama na svaki pojedinačni iznos od dospeća do konačne isplate, a u drugom stavu izreke je odbijen tužbeni zahtev tužilaca da se obaveže tužena da im solidarno isplati na ime naknade štete nastale zbog nekorišćenja vozila u periodu od novembra 2002. godine pa do septembra 2010. godine, kada je isplaćena naknada za oduzeto vozilo, određene mesečne iznose, sa kamatom na svaki pojedinačni iznos od dospeća do konačne isplate; trećim stavom izreke odlučeno je o troškovima postupka.

Protiv prvostepene presude su stranke izjavile žalbe, i to tužioci na odbijajući deo i troškove postupka, a tužena na usvajajući deo i troškove postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1917/12 od 15. maja 2013. godine, u prvom stavu izreke, preinačena je ožalbena presuda Prvog osnovnog sudu u Beogradu P. 67882/10 od 13. decembra 2011. godine tako što je od bijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca ( pravnih sledbenika pok. tužioca M.D.), a u drugom stavu izreke je odbijena žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda u njenom drugom stavu izreke. U trećem stavu izreke navedene drugostepene presude su odbijene kao neosnovane žalbe stranaka izjavljene povodom odluke o troškovima postupka i u tom delu potvrđena prvostepena presuda, dok su u četvrtom stavu izreke navedene presude obavezani tužioci da tuženoj plate određeni novčani iznos, sa kamatom na troškove žalbenog postupka. U osporenoj presudi je sud, nakon iznetog činjeničnog stanja, za koje je ocenio da je pravilno utvrđeno, između ostalog, citirao odredbe čl. 155. i 185. Zakona o obligacionim odnosima, te odredbe čl. 220. i 221. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao do okončanja parnice . Drugostepeni sud navodi da su, imajući u vidu citirane zakonske odredbe, tužioci bili dužni da dokažu da su nekorišćenjem vozila , s obzirom na to da je isto bez zakonskog osnova oduzeto tužiocima, odnosno njihovom pravnom prethodniku, lično tužioci, odnosno njihov pravni prethodnik pretrpeli štetu, tako što su bili dužni da predlože dokaze kojima bi se utvrdile činjenice da su štetu pretrpeli i u čemu se ogledala ta šteta koju su pretrpeli, te da se nakon toga utvrdi visina te štete. Međutim, tokom postupka, kako za života pok. M.D, a tako ni nakon njihovog stupanja u parnicu, nisu dokazali da je usled nekorišćenja vozila nastala šteta u ličnoj imovini tužilaca. Naime, u spisima postoji ugovor koji je zaključen sa svedokom D.R, ali kao zastupnikom njegove firme, a koji je zaključen sa firmom sada pokojnog tužioca. Takođe, u žalbi na odbijajući deo tužbenog zahteva tužioci navode da su imali preduzeće za proizvodnju i promet "D." i prilažu izvod iz registra privrednih subjekata, iz čega se, upravo, da zaključiti da ukoliko je šteta i nastala, ona nije nastala u njihovoj ličnoj imovini, odnosno njihovog pravnog prethodnika, već u imovini preduzeća. U obrazloženju, pored iznetog, drugostepeni sud ukazuje da je tačno da naknada za stajanje vozila, takozvana „danguba“ (što je veštačeno po predlogu tužilaca), može predstavljati pravno priznati vid štete, ali samo u situaciji kada je takav zahtev za naknadu štete podnet od strane preduzeća, a ne fizičkih lica, te uz uslov da se dokaže da je zbog vozila koje je trebalo da bude korišćeno, a nije korišćeno, zbog toga što nije bilo u voznom stanju, preduzeće pretrpelo štetu, ili što je eventualno iz tog razloga moralo da angažuje drugo vozilo za koje je plaćana naknada. Ova presuda uručena je punomoćniku tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, 6. juna 2013. godine.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 869/2014 i Rž. 200/2014 od 3. septembra 2013. godine, u prvom stavu izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tužilaca izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu R3. 51/14 od 28. maja 2014. godine, a u drugom stavu izreke je odbačena njihova revizija izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1917/12 od 15. maja 2013. godine .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se, između ostalog, ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) (u daljem tekstu: ZPP iz 2004. godine), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao do okončanja parnice, bilo je propisano: da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da d okazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke i da s ud odlučuje koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja bitnih činjenica (član 221. st. 1. i 2.).

Odredbama člana 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), koji je stupio na snagu 1. februara 2012. godine, je propisano da postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona sprovešće se po odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ) (stav1.), a ako je u postupcima iz stava 1. ovog člana posle stupanja na snagu ovog zakona presuda, odnosno rešenje kojim se okončava postupak ukinuto i vraćeno na ponovno suđenje, ponovni postupak će se sprovesti po odredbama ovog zakona (stav 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te krećući se u granicama zahteva postavljenog ustavnom žalbom, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak započeo podnošenjem tužbe pravnog prethodnika podnosilaca 3. marta 2001. godine, a da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1917/12 od 15. maja 2013. godine, koja je uručena njegovim pravnim sledbenicima 6. juna 2013. godine.

Pravo podnosilaca da sada u svoje ime traže utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnoj parnici, proizlazi iz činjenice da su oni 20. septembra 2006. godine izjavili da nastavljaju postupak iza smrti tada pok. supruga i oca, kada su i stekli svojstvo stranke u sudskom postupku .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom predmetu spor ukupno trajao 12 godina, a za podnosioce šest godina i deset meseci.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, ukupno trajanje postupka u ovom sporu, koji je tek posle 12 godina pravnosnažno okončan, ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo relativno složenih činjeničnih pitanja koja su zahtevala obimn iji dokazni postupak, jer su obavljena dva veštačenja. Takođe, do složenosti postupka dovelo je i to što je tužilac, u jednom navratu, preinačio tužbeni zahtev, a zatim su, posle donošenja delimične presude, podnosioci ustavne žalbe, uz ranije postavljen tužbeni zahtev, postavili i novi na ime naknade štete zbog izgubljene dobiti, što je, bez obzira na njihovo legitimno pravo da to učine, uticalo da postupak duže traje.

Polazeći od značaja prava čiju zaštitu je tražio najpre sada pok. tužilac, pa zatim njegovi zakonski naslednici, Ustavni sud je našao da je efikasno rešavanje spora u konkretnom slučaju bilo od legitimnog interesa i nezanemarljivog materijalnog značaja za podnosioce.

Ustavni sud konstatuje da su podnosioci ustavne žalbe , nakon stupanja u parnicu, u znatnoj meri svojim ponašanjem doprine li dužini trajanja postupka, jer šest ročišta nije održano zato što je njihov punomoćnik tražio tri puta da se ročišta ne drže radi dostavljanja dokaza ili izjašnjavanja u postupku, dva puta je neposredno pred/na ročištu predao podneske kojima je preciziran tužbeni zahtev, a jednom su podnosioci kasnili sa uplatom predujma na ime troškova mašinskog veštačenja dva i po meseca, zbog čega jedno zakazano ročište nije održano.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju osporenog postupka dali su sudovi svojim nedelotvornim postupanjem. Prva delimična presuda prvostepenog suda je ukinuta, a zatim nakon potvrđivanja sledeće delimične presude, opet je delimično bila ukinuta prvostepena presuda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Nakon više od 12 godina postupak je pravnosnažno okončan preinačavanjem prvostepene presude. Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog sud a za ljudska prava, prema kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. odluke Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine, stav 51.). Pored navedenog i odlučivanje Apelacionog suda u Beogradu po žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1582/01 od 11. jula 2007. godine , trajalo je preko dve godine i četiri meseca, što prekoračuje granice razumnog roka za odlučivanje u drugom stepenu, i što se ne može opravdati uspostavljanjem nove mreže sudova i menjanjem nadležnosti sudova u tom periodu.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocima ustavne žalbe, kao zakonskim naslednicima tužioca M.D. u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim o snovnim sud om u Beogradu u predmetu P. 67882/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) , ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe , kao zakonski h nas lednika tužioca i kao preuzimatelj a parnice, zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od po 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpe li podnosi oci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja postupka i trenutak sticanja svojstva stranke podnosilaca u osporenom parničnom postupku, složenost postupka i doprinos podnosilaca trajanju postupka, čijom krivicom, odnosno njihovog punomoćnika, šest ročišta nije održano. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja sudova.

7. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosilaca, došlo donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu , Ustavni sud ukazuje da je, saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Naime, navodima podnosilaca u ustavnoj žalbi se, prevashodno, osporava utvrđeno činjenično stanje i ukazuje na pogrešnu ocenu izvedenih dokaza, uz pozivanje na dokaz koji nije cenjen od strane drugostepenog suda, odnosno na neprecizno označen ugovor, bez mogućnosti identifikacije da li se radi o novom dokazu ili dokazu koji je bio već cenjen u postupku. U svakom slučaju, po oceni Ustavnog suda, nezadovoljstvo podnosilaca ustavne žalbe ishodom spora zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjenično g stanja, nije ustavnopravni razlog za pobijanje osporene presude.

Nasuprot navodima ustavne žalb e podnosilaca , koji su spor vodili u svojstvu fizičkih lica – čiji je pravni prethodnik bio vlasnik privremeno oduzetog vozila od strane MUP-a , osporena presuda je, po oceni Ustavnog suda, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni procesnog i materijalnog prava. Naime, Apelacioni sud je dovoljno jasno obrazložio svoju odluku zašto u konkretnom slučaju njima ne pripada naknada eventualno nastale štete zbog nekorišćenja vozila koju su tužbom potraživali u ovom delu postupka, za period dok privremeno oduzeto vozilo nije bilo u državini njihovog pravnog prethodnika, kao i kada mu je ono vraćeno kao neupotrebljivo, odnosno do isplaćivanja podnosiocima naknade u vidu totalne štete nastale na privremeno oduzetom vozilu. Takođe, drugostepeni sud je na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio i primenu odredbi procesnog prava ZPP iz 2004. godine koje se odnose na obavezu dokazivanja navoda tužbe, a tvrdnje podnosilaca da im nije pružena „zaštita imovine koju fizička lica unose u preduzeća radi korišćenja za potrebe delatnosti koje obavljaju “, ne odgovaraju činjenicama, te Sud nalazi da se ni ovi navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnje o povredi prava.

Polazeći od toga da podnosioci povredu prava iz člana 35. stav 2, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava, nezadovoljni ishodom postupka, obrazlažu na identičan način kao i povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije posebno razmatrao te navod e.

Na osnovu navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , odbacio ustavnu žalbu u delu u kojem su istaknute povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava pred sudom, prava na naknadu štete i prava na imovinu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, te člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti