Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko devet godina. Glavni razlog za dugo trajanje postupka bila je neaktivnost prvostepenog suda u dostavljanju tužbe tuženom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Vladan Petrov i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. O . iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. juna 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. O . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1007/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. s tav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo A. O . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. O . iz Leskovca je, 28. juna 2017. godine, preko punomoćnika D. M, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 1007/10, kao i protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1060/17 od 9. februara 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je parnica u sporu za utvrđenje zajedničke svojine stečene u braku trajala punih 10 godina; da je tužba dostavljena tuženom sedam godina nakon njenog podnošenja, uprkos urgencijama podnositeljke upućenim postupajućem sudiji , kao i predsedniku suda ; da je neprihvatljiv stav parničnih sudova po kome tuženi nije učesnik spornog materijalnopravnog odnosa , usled činjenice da je spornu nepokretnost otuđio još za vreme trajanja braka, imajući u vidu da podnositeljka za tu činjenicu nije mogla da zna, posebno, jer se tuženi sve do 2015. godine ponašao kao njen vlasnik.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i podnositeljki ustavne žalbe prizna pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom rok u u iznosu od 3.000 evra, kao i da joj dosudi troškove za sastav ustavne žalbe.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 1007/10 i dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 19. oktobra 200 7. godine, u svojstvu tužilje, podnela Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tužen og N. S . iz Leskovca , radi utvrđenja da predmetni stan predstavlja njihovu zajedničku svojinu , koju su ste kli tokom trajanja braka, sa jednakim suvlasničkim udelima . Predmet je zaveden pod brojem P. 2914/07.

Prvi pokušaj dostavljanja tužbe tuženom bio je 29. oktobra 2007. godine. Pošiljka se tada vratila sa napomenom da se tuženi ne nalazi na datoj adresi, tačnije, u predmetnom stanu, već da je tamo porodica kojoj je stan izdat u zakup.

Nadležnost Opštinskog suda u Leskovcu je 1. januara 2010. godine preuzeo Osnovni sud u Leskovcu. Predmet je presigniran i dodeljen mu je broj P. 1007/10.

Postupajući po zahtevu punomoćnika tužilje od 23. oktobra 2010. godine, Policijska uprava u Leskovcu je 28. decembra 2010. godine obavestila sud da je prebivalište tuženog u Beogradu. Tužilja je, preko punomoćnika, dana 28. septembra 2011. godine, predsedniku prvostepenog suda uputila urgenciju za postupanje po tužbi. U spisima su evidentirana četiri bezuspešna pokušaja da se tužba tuženom dostavi preko adrese iz dopisa Policijske uprave u Leskovcu (5. januara, 6. i 20. oktobra 2011. godine i 12. mart a 2013. godine). Sva četiri put a pošiljka je vraćena sa konstatacijom da je primalac obavešten, ali da pošiljku nije preuzeo na označenom mestu. Tužba sa poukom za davanje odgovora na tužbu dostavljena je tuženom tek 18. juna 2014. godine, preko adres e u selu Podrimce kod Leskovca. Iz spisa se ne može utvrditi kako je prvostepeni sud došao do podatka o prebivalištu tuženog.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavi o 2. jula 2014. godine. Ročišta za glavnu raspravu, zakazana za 6. oktobar i 2. decembar 2014. godine, nisu mogla biti održana usled štrajka advokata. Stoga je prvo ročište za glavnu raspravu održano 4. februara 2015. godine. U periodu do presuđenja, zakazano je još devet ročišta za glavnu raspravu, od kojih samo jedno nije održano, jer je predmet bio dostavljen na uvid Osnovnom javnom tužilaštvu u Leskovcu. Izveden je dokaz saslušanjem parničnih stranaka, kao i dvoje svedoka. Obavljeno je i građevinsko veštačenje, na okolnost vrednosti predmetnog stana. Imenovani veštak se o primedbama tužilje izjasnio na ročištu. Glavna rasprava je zaključena 8. septembra 2016. godine.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 1007/10 od 8. septembra 201 6. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tuži lje u celini.

Tužilja je 1. novembra 2016. godine izjavila žalbu. Spisi parničnog predmeta su 1. februara 2017. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Nišu, kao nadležnom drugostepenom sudu. Osporenom presudom Gž. 1060/17 od 9. februara 2017. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje, te je navedena prvostepena presuda u celini potvrđena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US ), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10); da ako se lice kome se pismeno ima dostaviti ne zatekne u svom stanu, dostavljanje se vrši predajom pismena kome od njegovih odraslih članova domaćinstva koji je dužan da primi pismeno, a ako se oni ne zateknu u stanu, pismeno će se predati susedu ako on na to pristane (član 135. stav 1.); da će se tužba, platni nalog, vanredni pravni lek, presuda i rešenje protiv kog je dozvoljena posebna žalba dostaviti lično stranci, zakonskom zastupniku, odnosno punomoćniku, da ako se lice kome se pismeno mora lično dostaviti ne zatekne tamo gde se dostavljanje ima izvršiti, dostavljač će se obavestiti kad i na kom mestu bi mogao to lice da zatekne i ostaviće mu kod jednog od lica navedenih u članu 135. st. 1. i 2. ovog zakona pismeno obaveštenje da radi primanja pismena bude u određeni dan i sat u svom stanu odnosno na svom radnom mestu, a ako i posle toga dostavljač ne zatekne lice kome se pismeno ima dostaviti, postupiće se po odredbama člana 135. ovog zakona, i time se smatra da je dostavljanje izvršeno (član 136. st. 1. i 2.); da kad je u toku parnice dostavljanje pismena bilo bezuspešno dostavljanje će se izvršiti stavljanjem pismena na oglasnu tablu, da se dostavljanje smatra izvršenim po isteku roka od osam dana od dana stavljanja pismena na oglasnu tablu suda (član 140.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razmatrajući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, konstatovao da je predmetni parnični postupak pokrenut 19. oktobra 2007. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu, i da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1060/17 od 9. februara 2017. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao devet godina i četiri meseca , što može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe ima la legitiman interes da sud o nje nim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka.

Kada je reč o podnositeljki ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da nema njen og doprinos a produžavanju trajanja postupka . Međutim, Ustavni sud ima u vidu njeno pasivno ponašanje u jednom delu period a neaktivnosti prvostepenog suda, konkretno, od podnošenja tužbe do obraćanja Policijskoj upravi u Leskovcu od 23. oktobra 2010. godine.

Po mišljenju Ustavnog suda, odgovornost za prekoračenje granica razumnog roka u najvećoj meri snosi prvostepeni sud. Ovde Ustavni sud prevashodno ima u vidu činjenicu da je tužba tuženom dostavljena šest godina i osam meseci od njenog podnošenja. Nakon prvog neuspelog pokušaja dostavljanja preko adrese koja je bila označena u tužbi, prvostepeni sud više od tri godine nije preduzeo nijednu radnju u postupku, sve dok ga Policijska uprava u Leskovcu, postupajući po zahtevu podnositeljke ustavne žalbe, nije obavestila o adresi tuženog u Beogradu. Četiri neuspela pokušaja da se tužba tuženom dostavi preko adrese u Beogradu, po shvatanju Suda, bila su jasan pokazatelj za prvostepeni sud da primena pravila o ličnom dostavljanju ne daje rezultat. Uprkos tome, prvostepeni sud nije posegao za procesnim ovlašćenjem da tužbu dostavi preko oglasne table suda, koje mu je u ovakvoj pravnoj situaciji nesumnjivo stajalo na raspolaganju. Zbog takvog propusta , o tužbenom zahtevu podnositeljke ustavne žalbe je odlučeno nakon skoro devet godina od podnošenja tužbe , s obzirom na to da je , po prijemu odgovora na tužbu , usledila glavna rasprava pred prvostepenim sudom , koja je trajala dve godine i dva meseca. Ustavni sud ima u vidu da je štrajk advokata onemogućio rad prvostepenog suda u drugoj polovini 2014. godine, što je objektivno uticalo na ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i da jedno ročište za glavnu raspravu nije moglo biti održano, jer je predmet bio dat na uvid Osnovnom javnom tužilaštvu u Leskovcu.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. Zakon, 103/15 i 10/23 ), odlučio kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, ponašanje podnositeljke ustavne žalbe i navedene objektivne okolnosti, već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda.

7. Što se tiče istaknute povred e prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporen og akta.

Kada je reč o pravu na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi ovog prava bliže ne obrazlaže, već ih izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. Pored navedenog, Ustavni sud podseća da se članom 58. Ustava štiti mirno uživanje imovine od akata javne vlasti kojima bi pravo svojine pojedinca ili drugo imovinsko pravo stečeno na osnovu zakona, bilo oduzeto ili ograničeno. U slučaju zadiranja u imovinu na neki drugi način, radi se o imovinskom sporu privatnog prava, kada su sudovi dužni samo da obezbede forum za odlučivanje, pri čemu neuspeh jedne od strana u sporu ne znači automatski i mešanje u imovinu (videti presudu Momčilović protiv Srbije, broj predstavke 23103/07, od 12. marta 2013. godine, stav 35.).

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti