Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 11 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je preostali deo žalbe, koji se odnosio na pravičnost suđenja, odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda Snežana Marković, zamenik predsednika Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. Č . iz sela R . kod Guče, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 2019. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. Č . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 29756/11 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7908/03) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. Č . iz sela R . kod Guče podneo je Ustavnom sudu, 22. januara 2015. godine, preko punomoćnika Z. L , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 29756/11 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7908/03), kao i protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž. 11048/13 od 22. oktobra 2014. godine zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i pravo na zdravstvenu zaštitu, iz člana 21, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 68. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je predmetni parnični postupak, koji je podnosilac vodio protiv Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje radi isplate naknade na ime troškova lečenja u inostranstvu trajao 11 godina, zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom rok u. Povredu prava na pravično suđenje podnosilac, u suštini, zasniva na navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava . Podnosilac je naveo da mu je pravo na jednaku zaštitu prava povređeno zbog nejednakog postupanja sudova, a u prilog tome je dostavio i rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 3359/2000 od 29. maja 2002. godine. Takođe, podnosilac je istakao da mu je iz navedenih razloga osporenom presudom povređeno i načelo zabrane diskriminacije i pravo na zdravstvenu zaštitu. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu presudu, kao i da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 29756/11, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

T. Č , ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je, 28. novembra 2003. godine, Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje Beograd radi isplate naknade određenog novčanog iznosa na ime troškova lečenja u inostranstvu. Po podnetoj tužbi formiran je predmet P. 7908/03.

U toku postupka pred prvostepenim sudom, od ukupno zakazanih 15 ročišta za glavnu raspravu, održano je 13 ročišta, dok dva ročišta nisu održan a, i to jedno zbog nedolaska tuženog, koji nije bio uredno pozvan, a jedno iz razloga što su se spisi predmeta nalazili kod veštaka. Prvostepeni sud je tek na ročištu od 10. juna 2005. godine, nakon godinu i po dana od podnošenja tužbe, izveo prve dokaze, i to saslušanjem jednog svedoka i tužioca. Prethodnih šest ročišta sud je održao samo formalno, a odgovornost za održavanje dva takva ročišta snosi tužilac koji se nije odazvao pozivu za saslušanje, iako je bio uredno pozvan. U periodu od 7. septembra 2005. godine do 20. aprila 2007. godine, sud je održao pet ročišta, a čiji je cilj jedino bio da se odredi i sprovede medicinsko veštačenje. Tako su određena čak četiri veštaka, od kojih su tri odbila da sprovedu veštačenje. U periodu od donošenja rešenja o određivanju veštačenju od 15. marta 2006. godine, kojim je određen drugi po redu veštak, do 23. novembra 2006. godine, sud nije preduzimao nikakve procesne aktivnosti, iako je u navedenom rešenju veštaku dat rok od 30 dana za dostavljanje nalaza i mišljenja.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 7908/03 od 20. aprila 200 7. godine odbijen je kao neosnovan predmetni tužbeni zahtev. Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu 17. maja 2007. godine, a tuženi je 31. maja 2007. godine dostavio odgovor na žalbu.

Apelacioni suda u Beogradu je 11. februara 2010. godine doneo rešenje Gž. 1057/10 kojim se oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbi tužioca u ovom predmetu, pa je ustupio predmet Višem sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 13575/10 od 9. novembra 2011. godine ukinuta je prvostepena presuda i spisi predmeta su vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje. Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 23. decembra 2011. godine.

U ponovnom postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu predmet je dobio broj P. 29756/11. U toku ovog dela postupka, od ukupno šest zakazanih ročišta, održana su tri, dok dva nisu održana zbog bolesti postupajućeg sudije, a jedno na saglasan predlog stranaka. U sprovedenom ponovnom postupku pribavljena je određena dokumentacija od stranaka i izvedeni su dokazi čitanjem svih pismena u spisima predmeta.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 29756/11 od 21. marta 2013. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi Republički zavod za zdravstveno osiguranje Beograd da tužiocu na ime troškova nastalih lečenjem u inostranstvu isplati označene novčane iznose, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu 18. jula 2013. godine, a tuženi je 23. avgusta 2013. godine dostavio odgovor na žalbu.

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 11048/13 od 2 2. oktobra 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 29756/11 od 21. marta 2013. godine. Pismeni otpravak presude dostavljen je punomoćniku tužioca 24. decembra 2014. godine.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđena su sledeća načela i prava: načelo zabrane diskriminacije (član 21.), pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.), pravo na jednaku zaštitu prava (član 36. stav 1.) i pravo na zdravstvenu zaštitu (član 68. stav 1. ). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut 28. novembra 2003. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Višeg suda u Beogradu Gž. 11048/13 od 2 2. oktobra 2014. godine, koja je punomoćniku podnosioca dostavljena 24. decembra 2014. godine. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao 11 godina.

Ustavni sud konstatuje da bi navedeno trajanje postupka moglo ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Ipak, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnosioca.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio posebno činjenično i pravno složen. U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se o tužbenom zahtevu odluči blagovremeno, budući da je, u konkretnom slučaju, predmet spora ostvarivanje prava iz zdravstvenog osiguranja.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je on u manjoj meri doprineo trajanju predmetnog parničnog postupka. Naime, tužilac se nije odazvao pozivu na dva ročišta na kojima je trebao biti saslušan, usled čega je došlo do odlaganja tih ročišta, a jedno ročište nije održano na saglasan predlog stranaka.

Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka je nedelotvorno i neefikasno postupanje sudova u predmetnom parničnom postupku. Ovakva ocena, pre svega, proizlazi iz činjenice da je Drugi opštinski sud u Beogradu, u periodu od tri godine i pet meseci, koliko je trajao postupak pred tim sudom, samo na dva održana ročišta izvodio dokaze (saslušanjem jednog svedok i tužioca i sprovođenjem veštačenja). Pet održanih ročišta bilo je usmereno samo na određivanje i sprovođenje veštačenja. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da prvostepeni sud nije mogao efikasno da sprovede veštačenje i zbog činjenice da su čak tri veštaka odbila da veštače. Ipak, Ustavni sud nalazi da je za to u određenoj meri odgovoran i sud, jer je pravovremenim korišćenjem odgovarajućih procesnih ovlašćenja mogao da utiče da se veštačenje sprovede u kraćem roku. Ovo se posebno odnosi na period od osam meseci (od 15. marta do 23. novembra 2006. godine) u kome određeni veštak nije ni preuzeo spise radi veštačenja , a sud je bio potpuno pasivan. Pored toga, dugom trajanju postupka doprinelo je i neefikasno postupanje sudova u žalbenom postupku protiv prvostepene presude, koji je trajao čak četiri i po godine. U toku žalbenog postupka, prvo je Apelacioni sud u Beogradu nakon dve godine i sedam meseci od podnošenja žalbe doneo rešenje kojim se oglasio nenadležnim, a potom je Viši sud u Beogradu nakon godinu dana i devet meseci doneo drugostepeno rešenje kojim je ukinuo prvostepenu presudu. Ustavni sud nalazi da ni ponovni postupak pred prvostepenim sudom nije bio u dovoljnoj meri efikasan, iako je sproveden u roku od godinu i po dana, a ovo iz razloga što je u tom periodu samo pribavljena dokumentacija od stranka i što su izvedeni dokazi čitanjem spisa.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja sudova u predmetnom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13- Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno je imao u vidu odgovornost sudova za dugo trajanje postupka i manji doprinos podnosioca. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je, pre svega, imao u vidu aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. i više kasnije donetih odluka ( Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine). Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u k ome je osporena presude Višeg suda u Beogradu Gž. 11048/13 od 2 2. oktobra 2014. godine sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud ukazuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije pruži o pr avno utemeljene, ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da su postupajući sudovi proizvoljno i arbitrerno primenili pravo , niti je našao bilo šta što ukazuje da je tako postupano. Naprotiv, Ustavni sud nalazi da osporena presuda sadrži jasno i detaljno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, kojim je odgovoreno na suštins ke navode na kojima podnosilac ustavne žalbe zasniva svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje. Stoga se, prema oceni Ustavnog suda, ne može smatrati očigledno proizvoljnim stav sudova iznet u osporenim presudama da nisu ispunjeni uslovi da se podnosiocu naknade troškovi lečenja u inostranstvu, saglasno propisima kojima je uređeno upućivanje osiguranih lica na lečenje u inostranstvo na teret obaveznog zdravstvenog osiguranja.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, u odsustvu očigledne proizvoljnosti u odlučivanju parničnog suda, ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosi lac, formalno se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, od Ustavnog suda, zapravo, traži da postupa kao revizijski parnični sud, te da preispita i oceni zakonitost osporene presud e.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je kao dokaz o različitom postupanju sudova dostavio rešenje Vrhovnog suda Srbije Rev. 3359/2000 od 29. maja 2002. godine. Uvidom u osporeno rešenje, Ustavni sud je ocenio da se ne može govoriti o identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji u uporednoj i osporenoj odluci. Naime, u uporednom rešenju nije odlučivano o zahtevu za naknadu na ime troškova lečenja u inostranstvu, već o zahtevu za naknadu troškova nabavke proteze kukova u inostranstvu. Stoga, Ustavni sud nalazi da se priložena presuda ne može prihvatiti kao dokaz o nejednakom postupanju sudova u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i da zahtev pravne sigurnosti dopušta određena odstupanja u tumačenju koja se prihvataju kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema, te da jedna potencijalno različita odluka ne mora uvek biti razlog da se utvrdi da se utvrdi postojanje povrede Ustavom garantovanog prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

U odnosu na istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud naglašava da se ne može utvrđivati povreda ovog načela ukoliko prethodno nije utvrđena povreda nekog Ustavom zajemčenog prava, s obzirom na njegovu akcesornu prirodu.

Kako podnosi lac ustavne žalbe povredu prava iz člana 68. Ustava, u suštini , zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na zdravstvenu zaštitu, potkrepljuje tvrdnja o povredi t og prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti