Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Podnositeljki se dosuđuje naknada nematerijalne štete, dok se ostali delovi žalbe koji se odnose na meritum spora odbacuju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. B . iz Miloševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. septembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 1685/13 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo D . B . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba D. B . izjavljena protiv stavova prvog i trećeg izreke presude Osnovog suda u Velikoj Plani P. 1685/13 od 30. avgusta 2016. godine, koja je ispravljena rešenjem tog suda P. 1685/13 od 4. decembra 2017. godine i presude Apel acionog suda u Beogradu Gž. 3918/18 od 23. novembra 2018. godine, u stavovima prvom i trećem izreke.

4. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

5. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. B . iz Miloševca podnela je Ustavnom sudu, 18. januara 2019. godine, preko punomoćnika R. D, advokata iz Žabara , ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u tački 3. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku navedenom u tački 1. izreke. Podnositeljka ustavne žalbe se istovremeno pozvala i na povredu člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, i člana 1 Protokola 1. uz Evropsku konvenciju. Ustavni sud ukazuje da se označenim odredbama Konvencije garantuju prava čiju zaštitu pruža i Ustav Republike Srbije, te se ocena eventualne povrede ili u skraćivanja ovih pra va vrši u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da u konkretnom slučaju postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja. Takođe, osporava i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3918/18 od 23. novembra 2018. godine, ukazujući da je drugostepeni sud osporenom presudom propustio da oceni sve relevantne navode iz žalbe i da o njima iznese svoj stav, kao i da su postupajući sudovi u osporenim presudama očigledno proizvoljno primenili materijalno pravo.

Podnositeljka predlaže da se utvrdi povreda označenih prava, kao i da se poništi osporena drugostepena presuda. Ustavnom žalbom je tražena naknada materijalne i nematerijalne štete, kao i troškovi za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovog suda u Velikoj Plani P. 1685/13 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 28. maja 2008 . godine O pštinskom sudu u Velikoj Plani tužbu protiv tuženog V.J , radi utvrđenja prava svojine.

Tuženi je 22. juna 2010. godine podneo protivtužbu Osnovnom sudu u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani protiv tužilje i N.M, radi predaje u državinu

U sprovedenom postupku zakazano je ukupno 27 ročišta za glavnu raspravu , od kojih je 20 održano na kojima je sproveden doka zni postupak saslušanjem stranaka i 16 svedoka, kao i uviđajem na licu mesta i veštačenjem veštaka - geometra . Ostalih sedam ročišta nije održano i to dva z bog neuredne dostave poziva, jedno bez navođenja razloga, dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije i dva zbog štrajka advokata .

U periodu od 13. decembra 2013. godine do 30. avgusta 2016. godine održana su tri ročišta za glavnu raspravu.

Osnovni sud u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani je, najpre, doneo presudu P. 639/10 od 4. novembra 2011. godine, koja je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3222/12 od 4. aprila 2013. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku je doneta osporena presuda Osnovog suda u Velikoj Plani P. 1685/13 od 30. avgusta 2016. godine, koja je ispravljena rešenjem tog suda P. 1685/13 od 4. decembra 2017. godine, čijim stavom prvim izreke je odbijen tužbeni zahtev tužilje - protivtužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, da je po osnovu održaja vlasnik predmetne katastarske parcele na kojoj se nalazi deo njene kuće; stavom drugim izreke usvojen je protivtužbeni zahtev k ojim je tuženi – protivtužilac tražio da se tužilja- protivtužena i protivtuženi N.M. obavežu da se poruši dozidani deo predmetne nepokretnost i da mu predaju u državinu deo predmetne parcele ; stavom trećim izreke obavezani su tužilja – protivtužena i protivtuženi da tuženom – protivtužiocu na ime naknade troškova isplate 162.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana pravosnažnosti presude.

Tužilja – protivtužena i protivtuženi su 31.oktobra 2016. godine izjavili žalbu protiv navedene prvostepene presude.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4817/17 od 4. oktobra 2017. godine, vraćeni su spisi prvostepenom sudu, radi dopune postupka.

Rešenjem Osnovog suda u Velikoj Plani P. 1685/13 od 4. decembra 2017. godine, ispravljena je presuda tog suda P. 1685/13 od 30. avgusta 2016. godine.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3918/18 od 21. juna 2018. godine otvorena je glavna rasprava u predmetu Gž. 3918/18, radi ponovnog izvođenja dokaza.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3918/18 od 23. novembra 2018. godine, u stavu prvom izreke, potvrđena je presuda Osnovog suda u Velikoj Plani P. 1685/13 od 30. avgusta 2016. godine, koja je ispravljena rešenjem tog suda P. 1685/13 od 4. decembra 201 7. godine, u stavu prvom izreke; u stavu drugom izreke preinačena je navedena prvostepena presuda tako što je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev ; stavom trećim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka tako što je rešeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

4. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe, dana 28. maja 2008. godine, do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3918/18 od 23. novembra 2018. godine, kojom je pravosnažno okončan predmetni postupak , proteklo deset i po godina

Navedeno trajanje parničnog postupka izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje jednog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.

Ustavni sud je ocenio da su se u predmetnom parničnom postupku postavila relativno složena činjenična pitanja koja su zahtevala nešto obimniji dokazni postupak.

U pogledu ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka nije doprinela dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da su se ona i njen punomoćnik redovno odazivali na pozive suda da pristupe na ročište. Ustavni sud je zaključio da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitimni interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dao postupajući prvostepeni sud. Naime, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da su u periodu od 13. decembra 2013. godine do 30. avgusta 2016. godine , dakle za dve i po godine, održana samo tri ročište za glavnu raspravu, a da određeni broj ročišta nije održan zbog neuredne dostav e poziva, kao i da dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Pri tom se ne može staviti na teret sudu to što jedno ročiš te nije održano zbog obustave rada advokatske komore. Pored toga, i postupak po žalbi podnositeljke koju je podnela 31.oktobra 2016. godine trajao je preko dve godine zbog toga što je Apelacioni sud u Beogradu usled propusta prvostepenog suda, najpre vratio tom sudu da ispravi grešku, a zatim i otvorio glavnu raspravu, radi ponovnog izvođenja dokaza.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23), utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nem aterijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, posebno imajući u vidu dužinu trajanja postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja suda.

5. Polazeći od zahteva koji je u ustavnoj žalbi istaknut, Ustavni sud je našao da je zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku podnositeljka zahtevala naknadu materijalne štete. Međutim, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka uz ustavnu žalbu nije dostavila dokaze o postojanju štete, njenoj visini, niti o jasnoj uzročnoj vezi između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između neblagovremenog postupanja suda i eventualne materijalne š tete, te je rešio kao u tački 4. izreke.

6. I majući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ustavne žalbe osporava i presude Osnovog suda u Velikoj Plani P. 1685/13 od 30. avgusta 2016. godine, koja je ispravljena rešenjem tog suda P. 1685/13 od 4. decembra 2017. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3918/18 od 23. novembra 2018. godine presude u delu kojim je pravosnažno odbijen njen tužbeni zahtev koji se odnosi na utvr đenje prava svojine na predmetnoj parceli, kao i u delu koji se odnosi na troškove postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje. Ovo iz razloga što je uvidom u obrazloženje osporenih presuda Ustavni sud utvrdio da su postupajući sudovi naveli ustavnopravno prihvatljive razloge zbog čega smatraju da je neosnovan tužbeni zahtev tužilje. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata. Takođe, Ustavni sud je, uvažavajući značaj predmeta postupka za podnosioca ustavne žalbe, ocenio da se osporavanje odluke o troškovima parničnog postupka, u konkretnom slučaju, ne može smatrati pitanjem od ustavnopravnog značaja, niti potencijalni propusti nadležnog suda mogu imati težinu povrede Ustavom zajemčenih prava

Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava podnositeljke na pravično suđenje u predmetnom sporu, Ustavni sud je zaključio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva i na činjenici da drugostepeni sud nije dao dovoljne razloge za svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni sud u obrazloženju svoje odluke, nalazeći da u sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, naveo da je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja pravilno postupio prvostepeni sud kada je odbio tužbeni zahtev tužilje. Pri tome je sud pravnog leka naveo na osnovu kojih dokaza je utvrđeno činjenično stanje u postupku pred prvostepenim sudom, prihvativši njegove zaključke proistekle iz date ocene svih izvedenih dokaza. Pored toga, drugostepeni sud je obrazložio i zašto su neosnovani žalbeni navodi koji su se odnosili na odbijanje tužbe . U vezi sa izloženim, Ustavni sud je ocenio da se ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno utemeljeni navodi podnositeljke da osporena drugostepena presuda nije obrazložena.

Imajući u vidu da podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na imovinu, zapravo, vezuje za po nju nepovoljan ishod parničnog postupka u kojem su donete osporene presude, dakle za povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da nema osnova ni za tvrdnje podnositeljke o povredi navedenog ustavnih prava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

7. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 5. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46 tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti