Odluka Ustavnog suda o povredi prava na ograničeno trajanje pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na ograničeno trajanje pritvora. Sud smatra da redovni sudovi nisu pružili dovoljno konkretnih razloga koji opravdavaju dalje trajanje pritvora zbog uznemirenja javnosti, posebno kritikujući stav da je trajanje uznemirenja irelevantno.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5541/2015
07.12.2017.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Snežana Marković, Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić, dr Tijana Šurlan mr Tomislav Stojković i Sabahudin Tahirović, u postupku po ustavnoj žalbi T . P . iz Srpske Crnje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. decembra 2017. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba T. P . i utvrđuje da je rešenjima Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2. 1247/2015 od 23. jula 201 5. godine i Višeg suda u Zrenjaninu Kv. 226/15 od 14. jula 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora, zajemčeno odredbom člana 31. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana .

O b r a z l o ž e nj e

1. T. P . iz Srpske Crnje podneo je Ustavnom sudu, 2. septembra 201 5. godine, preko punomoćnika M. B . i F . M , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja označenih u izreci, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 27. stav 1, člana 30. stav 1. i člana 3 1. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporavaju sudske odluke kojima je prema podnosiocu produžen pritvor nakon podizanja optužnice, iz razloga propisanih odredbom člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku. U ustavnoj žalbi je navedeno da se protiv podnosioca vodi krivčni postupak zbog jednog situacionog krivičnog dela iz oblasti ugrožavanja javnog saobraćaja, koje je imalo za posledicu smrt jednog lica i teško telesno povređivanje drugog, ali da pritvor ne treba da se pretvori u krivičnu sankciju. Povredu označenih Ustavom zajemčenih prava zasniva, pored ostalog, na tvrdnji da osporena rešenja ne sadrže prihvatljiva obrazloženja u čemu se ogleda uznemirenje javnosti, kako se ono manifestuje u vreme produženja pritvora niti kako se reflektuje na predmetni krivični postupak. Podnosilac je istakao da osporeno drugostepeno rešenje sadrži nedopustiv i opasan zaključak, koji direktno pogađa podnosioca i sugeriše da pritvor prema njemu treba da traje do kraja postupka, a to je konstatacija Apelacionog suda u Novom Sadu da je za određivanje, odnosno produženje pritvora po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom posupku neophodno da se utvrdi da je došlo do uznemirenja javnosti i da je irelevantno da li ono još uvek traje . U ustavnoj žalbi je navedeno da, ako bi se ovakvo shvatanje suda prihvatilo, to bi značilo da ukoliko bi do uznemirenja javnosti došlo nakon izvršenja krivičnog dela okrivljeni bi po svaku cenu ostajali u pritvoru ma koliko postupak bude trajao, što je nezamislivo.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i odredi novi najkraći rok Apelacionom sudu u Novom Sadu da ponovi postupak po žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Apelacionog suda u Novom Sadu Su. VIII 43-130/15 od 21. oktobra 201 5. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Više javno tužilaštvo u Zrenjaninu je pokrenulo krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 2. u vezi člana 289. stav 1. Krivičnog zakonika. Pritvor je prema podnosiocu određen rešenjem sudije za prethodni postupak Višeg suda u Zrenjaninu Kpp. 1/15 od 17. januara 2015. godine iz razloga propisanih odredbama člana 211. stav 1. tač. 2) i 4 ) Zakonika o krivičnom postupku . Osporenim rešenjima pritvor je, nakon podizanja optužnice, pravnosnažno produžen prema podnosiocu ustavne žalbe iz razloga propisanih odredbom člana 211. stav 1. tačka 4 ) Zakonika o krivičnom postupku.

Podnosilac ustavne žalbe se do dana podnošenja ustavne žalbe (2. septembra 201 5. godine) nalazio u pritvoru sedam meseci i 1 5 dana, računajući od 17. januara 201 5. godine, kada je lišen slobode.

U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno da je okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, opravdano sumnjiv da je izvršio krivično delo za koje je zakonom zaprećena kazna zatvora u trajanju preko deset godina, da je krivično delo koje je predmet optužbe izvršeno u maloj sredini, gde se svi međusobno poznaju, da je u predmetnoj saobraća jnoj nezgodi jedno mlađe lice izgubilo život, a drugo zadobilo teške telesne povrede; da su oštećeni pešaci i da su o celom događaju izveštavala gotova sva sredstva javnog informisanja i reakcija sugrađana je bila veoma burna, a dobila je svoj formalni izraz i na taj način što je na teritoriji Nova Crnja proglašen dan žalosti. U obrazloženju osporenog rešenja je dalje navedeno da sve opisane okolnosti ukazuju na to da je delo za koje se okrivljeni opravdano sumnjiči, po načinu izvršenja i težini posledice dovelo do uznemirenja javnosti koje je takvog inteziteta da može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka ukoliko bi okrivljeni bio na slobodi.

Branioci okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, su protiv rešenja o produženju pritvora izjavili žalbu, navodeći da sud izbegava da obrazloži u čemu bi se ogledalo uznemirenje javnosti puštanjem na slobodu okrivljenog, odnosno na koji način bi bilo ugroženo nesmetano i pravično vođenje predmetnog krivičnog postupka, kao i da je od izvršenja dela prošlo više meseci, te da razlozi koji su postojali u trenutku određivanja pritvora više nisu identični, kao i da je sprovedeno veštačenje u međuvremenu ukazalo i na postojanje doprinosa oštećenih.

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenim rešenjem Kž2. 1247/2015 od 23. jula 2015. godine odbio kao neosnovanu izjavljenu žalb u podnosioca ustavne žalbe.

U obrazloženju navedenog drugostepenog rešenja je, između ostalog, istaknuto da je pravilno prvostepeni sud produžio pritvor prema okrivljenom, s obzirom na to da iz spisa predmeta proizlazi da je okrivljeni opravdano sumnjiv da je izvršio krivično delo za koje je zakonom propisana kazna zatvora u trajanju preko deset godina, da je krivično delo koje se stavlja na teret okrivljenom izvršeno u maloj sredini gde se svi uglavnom međusobno poznaju, da je u predmetnoj saobraćajnoj nezgodi jedna mlađa osoba izgubila život , a druga zadobila teške telesne povrede, da su o celom događaju izveštavala gotova sva sredstva javnog informisanja, da je reakcija sugrađana nakon kritičnog događaja bila izuzetno burna, i da je dobila svoj formalni izraz na taj način što je na teritoriji opštine Nova Crnja bio proglašen dan žalosti, pa sve navedene okolnosti u svojoj međusobnoj pove zanosti ukazuju na činjenicu da su u konkretnom slučaju i način izvršenja i težina posledic e dovel i do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno i da nisu osnovani žalbeni navodi okrivljenog, kojima ističe da više ne stoje razlozi zbog kojih je pritvor bio određen, te da nije obrazloženo zašto sud i u vreme produženja pritvora smatra da i dalje postoji uznemirenost javnosti koja bi mogla da ugrozi nesmetano vođenje krivičnog postupka, s obzirom na to da je za određivanje i produženje pritvora po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku neophodno da se utvrdi da je već došlo do uznemirenja jevnosti i da ono može ugroziti nesmetano vođenje postupka, a irelevantno je da li ono još uvek traje, odnosno uznemirenje javnosti mora biti konkretno, što je situacija u ovom predmetu.

Apelacioni sud u Novom Sadu je 21. oktobra 201 5. godine, u svom aktu Su. VIII 43-130/15, dao odgovore na navode ustavne žalbe , navodeći da osnov za pritvor iz člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku podrazumeva postojanje tri kumulativno postavljena uslova: prvi je objektivan i u konkretnom slučaju nije sporan – da je krivično delo koje se okrivljenom stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina; drug i, da su način izvršenja ili težina posledice doveli do uznemirenja javnosti i treći, da je to uznemirenje takvo da može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka. U odgovoru na navode ustavne žalbe je dalje navedeno da iz spisa predmeta proizlazi da je okrivljeni opravdano sumnjiv da je izvršio krivično delo za koje je zakonom propisana kazna zatvora u trajanju preko deset godina, da je krivično delo koje se stavlja na teret okrivljenom izvršeno u maloj sredini gde se svi uglavnom međusobno poznaju, da je u predmetnoj saobraćajnoj nezgodi jedna mlađa osoba izgubila život, a druga zadobila teške telesne povrede, da su o celom događaju izveštavala gotova sva sredstva javnog informisanja, da je reakcija sugrađana nakon kritičnog događaja bila izuzetno burna, i da je dobila svoj formalni izraz na taj način što je na teritoriji opštine Nova Crnja bio proglašen dan žalosti, pa sve navedene okolnosti u svojoj međusobnoj povezanosti ukazuju na činjenicu da su u konkretnom slučaju i n ačin izvršenja i težina posledice dovel i do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka. U odgovoru suda na navode ustavne žalbe takođe je navedeno da, prema stavu Apelacionog suda, svi navedeni razlozi ukazuju na dalju potrebu zadržavanja okrivljenog u pritvoru i da uznemirenje javnosti u dovoljnoj meri egzistira kako u vreme produženja pritvora, tako i u vreme izvršenja dela, odnosno u vreme prvobitnog lišenja slobode.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (član 27. stav 1.); da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (član 30. stav 1.); da se pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje se pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja, a da odluku o žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova (član 30. stav 3.); da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca i da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu (član 31. stav 1. ).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno kazna zatvora preko pet godina za krivično delo sa elementima nasilja ili mu je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a način izvršenja ili težina posledice krivičnog dela su doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.

Odredbom člana 297. stav 2. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 i 121/12), između ostalog, propisano je da ako je usled dela iz člana 289. st av 1. ovog zakonika nastupila smrt jednog ili više lica, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do dvanaest godina.

Odredbom člana 289. stav 1. Krivičnog zakonika (u daljem tekstu: KZ) propisano je da će se kazniti zatvorom do tri godine učesnik u saobraćaju na putevima koji se ne pridržava saobraćajnih propisa i time tako ugrozi javni saobraćaj da dovede u opasnost život ili telo ljudi ili imovinu većeg obima, pa usled toga kod drugog nastupi laka telesna povreda ili prouzrokuje imovinsku štetu koja prelazi iznos od dvesta hiljada dinara, a ukoliko izvršenjem krivičnog dela iz člana 289. stav 1 . nastupi smrt jednog ili više lica, postoji krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja propisano članom 297 . stav 2 . KZ, za koje je propisana kazna zatvora od dve do 12 godina .

5. Po oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe u suštini povredu svih označenih ustavnih prava zasniva na tvrdnji da u vreme donošenja osporenih rešenja nisu postojali zakonom propisani razlozi za produženje pritvora i da sudovi u osporenim rešenjima nisu dali valjano obrazloženje i razloge za produženje pritvora.

Ustavni sud najpre konstatuje da se, imajući u vidu fazu krivičnog postupka u kojoj su doneta osporena rešenja, u konkretnom slučaju ne može postaviti pitanje povrede prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 30. stav 1. Ustava, s obzirom na to da su tom odredbom utvrđeni uslovi pod kojima nekom licu može biti određen pritvor kao krivičnoprocesna mera lišenja slobode, tako da se ova odredba odnosi na donošenje rešenja o određivanju pritvora, a ne na rešenje o produženju pritvora nakon podizanja optužnice, kojim se preispituje da li i dalje postoje razlozi za zadržavanje okrivljenog u pritvoru (videti Odluku Ustavnog suda Už-1197/2008 od 13. novembra 2008. godine).

Imajući u vidu navedeno, kao i sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitao da li je osporenim rešenjima došlo do povrede prava iz člana 27. stav 1. i člana 31. stav 1. Ustava, čije povrede podnosilac ističe u ustavnoj žalbi.

Ustavni sud je, prilikom donošenja odluke u ovom ustavnosudskom predmetu, ceneći citirane odredbe Ustava i zakonika, pošao od činjenice da je pravo na slobodu i bezbednost jedno od osnovnih ljudskih prava zajemčenih Ustavom i da fizička sloboda ima veliki značaj za pojedinca. Odredbom člana 27. stav 1. Ustava utvrđeno je da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, iz čega se nameću dva merila zakonitosti lišenja slobode. Prvo, da lišenje slobode mora biti samo iz razloga predviđenih zakonom, i drugo, u skladu sa zakonom propisanim postupkom. O zakonitosti lišenja slobode odlučuje nadležni sud po službenoj dužnosti, kao i po žalbi lica lišenog slobode, i dužan je da hitno odluči o zakonitosti i naredi hitno puštanje na slobodu ukoliko je lišenje slobode bilo nezakonito. Osnovni cilj ovakve ustavne odredbe jeste da se spreči samovoljno i nezakonito lišenje slobode nekog lica. Određivanje pritvora se u ovom slučaju ne može smatrati ni samovoljnim, niti nezakonitim, a rešenje o produženju pritvora je doneto u postupku koji je predviđen zakonom, te zasnovano na razlogu formalno utvrđeno m u zakonu .

Trajanje pritvora od podizanja optužnice do završetka glavnog pretresa Ustavom i Zakonikom o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP) nije ograničeno, te načelno može trajati koliko traje i sam krivični postupak, ali trajanje pritvora svakako ne sme da bude rutinskog karaktera, te da se automatski vez uje za trajanje i samog krivičnog postupka. To znači da je nadležni sud, saglasno odredbama člana 31. st. 1. i 2. Ustava i člana 216. stav 3. Zakonika, dužan da trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, te da u određenim vremenskim intervalima, po službenoj dužnosti i bez predloga stranaka, ispita da li još postoje razlozi za zadržavanje lica u pritvoru ili ne, te ukoliko i dalje razlozi postoje, pritvor se rešenjem produžava do dalje odluke suda. Posle stupanja optužnice na pravnu snagu, rok za ispitivanje razloga za pritvor je po isteku svaka dva meseca od stupanja optužnice na pravnu snagu. Iz navedenog proizlazi da ukoliko sud oceni da i dalje postoje razlozi za pritvor i s tim u vezi ne donese odluku o njegovom ukidanju, pritvor kao mera i dalje traje sve do donošenja odluke kojom se pritvor ukida.

Iz navedenog nedvosmisleno proizlazi da pritvor, kao zakonska mera kojom se oduzima osnovno ljudsko pravo na slobodu, predstavlja posebno osetljivu meru oduzimanja lične slobode čoveka u periodu pre donošenja pravnosnažne sudske odluke o krivici. Pritvor se određuje iz zakonom propisanih razloga okrivljenom, a ne učiniocu krivičnog dela, jer se na okrivljenog odnosi pretpostavka nevinosti, koja je propisana kako Ustavom, tako i Zakonikom o krivičnom postupku. To znači da se građanin koji je za krivično delo tek okrivljen, smatra nevinim sve dok se njegova krivica za delo koje je protivpravno i zakonom propisano kao krivično delo, ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda. Iz ovoga proizlazi i da se ni formalno, ali ni faktički, okrivljeni u krivičnom postupku nikada i bez obzira na težinu krivičnog dela koje je predmet krivičnog postupka, ne sme tretirati kao učinilac krivičnog dela, sve dok eventualno njegova krivica ne bude utvrđena pravnosnažnom odlukom suda. Pritvor nije kazna i za pritvorenika se ne sme pretvoriti u kaznu.

6. Polazeći od navedenih opštih principa, kao i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe određen i produžavan zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo – teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja.

Pored postojanja osnovane sumnje da je podnosilac izvršio konkretno krivično delo, Viši sud u Zrenjaninu i Apelacioni sud u Novom Sadu su u osporenim rešenjima utvrdili da postoji zakonski osnov iz tačke 4) člana 211. stav 1. ZKP, odnosno da je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, a da su način izvršenja i težina posledice krivičnog dela doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.

U smislu navedenog, Ustavni sud pre svega ukazuje da se pritvorski osnov sadržan u odredbi člana 211. stav 1. tačka 4) ZKP zasniva na: 1) visini propisane, odnosno izrečene kazne zatvora, što predstavlja uslov čije se postojanje utvrđuje sasvim jednostavno na temelju uvida u kaznu koja je propisana u Krivičnom zakoniku, odnosno izrečena sudskom presudom i on je u konkretnom slučaju nesporno ispunjen, te se i ne mora posebno obrazlagati, osim pozivanjem na zakonsko rešenje i 2) načinu izvršenja ili težini posledice krivičnog dela koji su doveli do uzmnemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka, što se svodi na ocenu nadležnog suda, koja se kao i inače, zasniva na slobodnoj oceni dokaza i slobodnom sudijskom uverenju, ali naravno, mora biti pažljivo obrazložena. Iz navedenog sledi da je nadležni sud koji odlučuje o određivanju, odnosno o produženju pritvora prema nekom licu po navedenom zakonskom osnovu, dužan da utvrdi postojanje nekoliko kumulativno ispunjenih uslova, i to: 1) objektivni element, visinu zaprećene ili izrečene kazne; 2) da je usled načina izvršenja ili težine posledica krivičnog dela došlo do uznemirenja javnosti, koje takođe objektivno mora nastupiti; 3) da je uznemirenje javnosti takve prirode da može ugroziti nesmetano vođenje krivičnog postupka, posebno imajući u vidu da nije svako uznemirenje javnosti razlog za pritvor, već samo ono koje može realno i neposredno ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.

U konkretnom slučaju, kao razloge koji su opravdali produženje pritvora prema podnosiocu po navedenom zakonskom osnovu, nadležni sudovi su naveli: 1) da postoji osnovana sumnja da je izvršio krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora u trajanju od preko deset godina; 2) da je krivično delo, koje se stavlja na teret okrivljenom, izvršeno u maloj sredini gde se svi uglavnom međusobno poznaju; 3) da su u predmetnoj saobraćajnoj nezgodi oštećeni pešaci, i to mlađe osobe , od kojih je jedna izgubila život, a druga zadobila teške telesne povrede; 4) da su o celom događaju izveštavala gotova sva sredstva javnog informisanja i da je reakcija sugrađana nakon kritičnog događaja bila izuzetno burna dobivši svoj formalni izraz na taj način što je na teritoriji opštine Nova Crnja bio proglašen dan žalosti. Uz to, u osporenom drugostepenom rešenju je navedeno da nisu osnovani žal beni navodi okrivljenog kojima ističe da više ne stoje razlozi zbog kojih je pritvor bio određen, te da nije obrazloženo zašto sud i u vreme produženja pritvora smatra da i dalje postoji uznemirenost javnosti koja bi mogla da ugrozi nesmetano vođenje krivičnog postupka, s obzirom na to da je za određivanje i produženje pritvora po zakonskom osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 4) Zakonika o krivičnom postupku neophodno da se utvrdi da je već došlo do uznemirenja javnosti i da ono može ugroziti nesmetano vođenje postupka, a irelevantno je da li ono još uvek traje.

Ustavni sud ističe da je navedeni zakonski osnov za određivanje, odnosno produženje mere pritvora prihvaćen i od strane Evropskog suda za ljudska prava, odnosno da, u izuzetnim slučajevima, određena krivična dela zbog svoje posebne težine i reakcije javnosti na njih, mogu da opravdaju pritvor, bar za neko vreme (videti, pored ostalih: presude Evropskog suda za ljudska prava Tomasi protiv Francuske, od 27. avgusta 1992. godine, pasus 91; Scott protiv Španije, od 18. decembra 1996. godine; Bozano protiv Francuske, od 18. decembra 1986. godine; Guzzardi protiv Italije, od 6. novembra 1980. godine).

Takođe, Ustavni sud posebno naglašava da se, saglasno ustanovljenoj dobroj praksi Evropskog suda za ljudska prava, ovaj osnov može smatrati relevantnim i dovoljnim samo pod uslovom da se zasniva na činjenicama koje ukazuju da bi puštanje okrivljenog na slobodu zaista i realno ugrozilo javni red i mir, odnosno dovelo do uznemirenja javnosti (videti presude u predmetima Letellier protiv Francuske, od 26. juna 1991. godine, stav 51. i Kemmache protiv Francuske, od 27. novembra 1991. godine, stav 52.). Tačnije, pritvor se, prema stanovištu navedenog suda, može odrediti (i produžiti) za krivična dela, koja, zbog posebne težine i reakcije javnosti na njih, mogu izazvati nemir u društvu, ali da odluka o tome mora biti zasnovana na „činjenicama koje pokazuju da bi ostanak okrivljenog na slobodi zaista ugrozio javni red i mir“. Takođe, Evropski sud za ljudska prava je stao na stanovište da se „opasnost ugrožavanja javnog reda i mira ne može izvesti samo iz težine krivičnih dela ili iz optužbe stavljene na teret okrivljenom“ (Letellier protiv Francuske, od 26. juna 1991. godine, stav 51.), naglasivši takođe da se „ovaj osnov za pritvor ne može dostatno obrazložiti pozivanjem samo na apstraktnu težinu krivičnog dela“ ( Kemmache protiv Francuske, od 27. novembra 1991. godine, stav 52.).

U ovom konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Novom Sadu je prilikom produženja pritvora podnosiocu ustavne žalbe, pored visine zaprećene kazne, imao u vidu i to da su oštećeni pešaci, mlade osobe, te da su njihovi sugrađani, iz male sredine u kojoj se uglavnom svi poznaju, reagovali vrlo burno nakon izvršenja dela, što je rezultiralo i proglašenjem dana žalosti u opštini Nova Crnja i medijskom propraćenošću kritičnog događaja.

Međutim, Ustavni sud konstatuje da u osporenom drugostepenom rešenju nije odgovoreno na sve bitne žalbene navode okrivljenog, te da u osporenim rešenjima nisu navedene konkretne činjenice i okolnosti koje ukazuju da uznemirenje javnosti i dalje postoji do tog stepena da je i nadalje ugroženo nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka. Ustavni sud smatra da podnosilac ustavne žalbe opravdano ukazuje na to da tok krivičnog postupka i sprovođenje dokaznog postupka, te utvrđivanje novih činjenica mogu biti od uticaja na stav javnosti o izvršenom krivičnom delu i dovesti, kako do njenog povećanog uznemirenja, tako i do umanjenja uznemirenosti do mere koja više ne ugrožava nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka. Ustavni sud ukazuje da su sudovi u osporenim rešenjima morali takve okolnosti, za koje su smatrali da postoje i u vreme odlučivanja o razlozima za dalje trajanje pritvora, nakon proteka više meseci od izvršenja dela i izvođenja novih dokaza, posebno obrazložiti i dovesti ih u vezu sa težinom krivičnog dela koje je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret. Nasuprot tome, u osporenim rešenjima obrazlažu se samo činjenice i okolnosti koje su postojale neposredno posle izvršenja krivičnog dela i uopšte se ne objašnjava aktuelno postojanje relevantnog uznemirenja javnosti , dok rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu sadrži i ustavnopravno neprihvatljivu konstataciju da je sasvim irelevantno da li takve okolnosti još uvek postoje u vreme odlučivanja o predlogu za produženje pritvora prema okrivljenom. Ovakav stav Apelacionog suda u Novom Sadu bi zaista mogao dovesti do apsolutno neprihvatljive prakse na koju se ukazuje i u ustavnoj žalbi, da pritvor koji je jednom određen iz razloga utvrđenog u članu 211. stav 1. tačka 4) ZKP, može svakako i rutinski uvek trajati koliko traje i sam krivični postupak.

Kada bi stav Apelacionog suda u Novom Sadu, da je sasvim irelevantno da li uznemirenje javnosti koje je postojalo u vreme određivanja pritvora još uvek postoji u vreme odlučivanja o predlogu za prod uženje pritvora prema okrivljenom zaživeo u praksi, onda bi to dovelo do apsurdne situacije da jednom određen pritvor iz razloga utvrđenog u članu 211. stav 1. tačka 4) ZKP, uvek i bez izuzetka, mora trajati koliko traje i sam krivični postupak, što bi, naravno, bilo sasvim očigledno suprotno članu 31. stav 1 . Ustava. Stoga je Ustavni sud ocenio da su obrazloženja osporenih rešenja nedovoljna, jer u njima, uprkos činjenici da se radi o teškom krivičnom delu, učinjenom u maloj sredini, čije su žrtve mladi ljudi, te da je učinilac prekoračio brzinu vozeći u alkoholisanom stanju, ipak nisu navedene, a samim tim ni ocenjene, sve relevantne činjenice i okolnosti koje su dovele do prisutnog snažnog uznemirenja javnosti i u vreme produženja pritvora, a koje objektivno moraju postojati prilikom odlučivanja o pritvoru po zakonskom osnovu iz tačke 4) člana 211. stav 1. ZKP. Ustavni sud, stoga, smatra da su nadležni sudovi iskazali nedovoljno brižljiv odnos prema pritvoru, koji kao mera ograničenja slobode ne sme biti produžavan sa čisto apstraktne tačke gledišta, uzimajući u obzir samo težinu krivičnog dela. Redovni sudovi kod produženja pritvora moraju voditi računa, kako o zakonskim i ustavnopravnim razlozima, tako i o pristupu koji zahteva Evropski sud za ljudska prava kod procene dovoljnih i relevantnih okolnosti, što podrazumeva da se uznemirenje javnosti ne može izvesti samo iz težine krivičnog dela, niti se može vezati za okolnosti koje su eventualno postojale u vremenu koje znatno prethodi odlučivanju o daljem lišenju slobode okrivljenog lica.

Ustavni sud je utvrdio da su osporena rešenja doneta u zakonito sprovedenom postupku, da su zasnovana na zakonom propisanim razlozima iz kojih se prema licu za koje postoji osnovana sumnja da je izvršilo krivično delo može produžiti pritvor. Međutim, imajući u vidu prethodno objašnjene nedostatke osporenih rešenja, Ustavni sud smatra da osporenim rešenjima nisu dati detaljni ni individualizovani razlozi za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima povređeno pravo na trajanje pritvora zajemčeno odredbom člana 31. stav 1. Ustava, a da mu nisu povređena prava iz člana 27. stav 1. i člana 30. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava na ograničeno trajanje pritvora , odlučujući kao u prvom delu izreke, a u preostalom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu , odlučujući kao u drugom delu izreke .

Ustavni sud osporena rešenja nije poništio jer su ona bila temporalnog karaktera.

7. Imajući u vidu značaj ove odluke za zaštitu ljudskih prava i građanskih sloboda, a naročito zbog toga što je u osporenom drugostepenom rešenju sadržana ustavnopravno apsolutno neprihvatljiva konstatacija da je onda kada je već došlo do uznemirenja javnosti , koje može ugroziti nesmetano vođenje postupka, sasvim irelevantno da li takvo uznemirenje javnosti još uvek traje, Sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, zaključio da se ova odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

8. Ustavni sud je, na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na ograničeno trajanje pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti