Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedam i po godina. Nedelotvorno postupanje prvostepenog suda i dva ukidanja presude doveli su do neopravdanog odugovlačenja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5546/2014
26.05.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. T. iz M. I. kod Zaječara , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se usta vna žalba M. T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred O snovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 1803/13 (inicijalno predmet Opšštinskog suda u Zaječaru P. 1139/06, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. T. iz M. I. kod Zaječara podne la je Ustavnom sudu, 26. juna 201 4. godine, preko punomoćnika P. Z , advokata iz Zaječara , ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 1803/13 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Zaječaru P. 1139/06).

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je parnični postupak, koji je vođen radi povraćaja neosnovano obustavljenog iznosa invalidske penzije, trajao sedam godina, sedam meseci i devet dana, bez krivice tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, čime joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, pravo na naknadu štete u iznosu od 800.000,00 dinara, kao i troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Zaječaru P. 1803/13 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Zaječaru P. 1139/06 ) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

M. T . iz M . I . kod Zaječara , ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 25. oktobra 2006. godine tužbu Opštinskom sudu u Zaječaru protiv tuženog - Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Zaječar, radi naknade štete zbog neosnovane obustave od invalidske penzije, počev od 12. marta 1990. pa do 5. januara 2001. godine, koja je u sudskom upi sniku zavedena pod brojem P. 1139/06. Tuženi je 13. novembra 2006 . godine dostavio sudu odgovor na tužbu.

Do donošenja presude zakazano je i održano osam ročišta za glavnu raspravu, na kojima je u sprovedenom dokaznom postupku obavljeno finansijsko veštačenje, dopunsko veštačenje i dopuna veštačenja i saslušani su tužilja i predstavnik tuženog u svojstvu parničnih stranaka. Tuženi je istakao protivtužbeni zahtev.

Presudom Opštinskog suda u Zaječaru P. 1139/06 od 31. avgusta 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, delimično usvojen protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca i obavezana tužilja-protivtužena da suprotnoj strani naknadi parnične troškove.

Pismeni otpravak presude je nakon godinu dana i devet meseci (27. maja 2009. godine) dostavljen punomoćniku tužilje, koji je 5. juna 2009. godine izjavio žalbu protiv presude.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 9920/10 od 19. maja 2011. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Zaječaru P. 1139/06 od 31. avgusta 2007. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku.

Ponovni prvostepeni postupak je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru, na koji je nakon 1. januara 2010. godine i reforme u pravosuđu prešla nadležnost za odlučivanje, a predmet je dobio novi broj P. 880/11. Do donošenja druge prvostepene presude zakazano je 12 ročišta za glavnu raspravu, od kojih čak sedam ročišta nije održano, i to: jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog štrajka advokata, dva zbog pokušaja mirnog rešenja spora, dva zbog nedolaska veštaka i jedno jer je tuženi dostavio obračun isplaćenih iznosa penzije neposredno na ročištu, pa je suprotna strana tražila dodatni rok za upoznavanje sa sadržinom podneska. U sprovedenom dokaznom postupku obavljeno je ekonomsko veštačenje i dopuna tog veštačenja, a veštak se usmeno izjasnio u pogledu veštačenja.

Presudom Osnovnog suda u Zaječaru P. 880/11 od 9. jula 2013. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, odbijen protivtužbeni zahtev tuženog - protivtužioca i obavezan tuženi-protivtužilac na naknadu parničnih troškova suprotnoj strani.

Odlučujući o žalbi tuženog - protivtužioca, Viši sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 764/13 od 24. decembra 2013. godine ukinuo prvostepenu presudu Osnovnog suda u Zaječaru P. 880/11 od 9. jula 2013. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno odlučivanje, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Ponovni prvostepeni postupak je nastavljen u predmetu pod brojem P. 1803/13. Sud je 18. februara 2014. godine održao raspravu i doneo presudu kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, odbio protivtužbeni zahtev i obavezao tužilju-protivtuženu na naknadu parničnih troškova.

Žalbe su protiv prvostepene presude izjavile obe parnične stranke.

Presudom Višeg suda u Zaječaru Gž. 234/14 od 23. maja 2014. godine potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Zaječaru P. 1803/13 od 18. februara 2014. godine.

Pismeni otpravak drugostepene presude je 3. juna 2014. godine dostavljen punomoćniku podnositeljke ustavne žalbe.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 25. oktobra 2006. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Zaječaru, i da je okončan donošenjem presude Višeg suda u Zaječaru Gž. 234/14 od 23. maja 2014. godine, iz čega proizlazi da je postupak trajao više od sedam i po godina.

Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka, počev od podno šenja tužbe 25. oktobra 2006. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka duže od sedam i po godina, samo po sebi, moglo bi da ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kojima se u postupku odlučuje za podnosioca.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio u izvesnoj meri činjenično složen, imajući u vidu da je, u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja bitnog za presuđenje, obavljeno finansijsko veštačenje od strane dva veštaka, za koje je bilo potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže.

Ispitujući postupanje nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, ocenio da je dužini postupka prvenstveno doprinelo nedelotvorno postupanje prvostepenog suda. Naime, prvostepeni sud je, u odnosnoj pravnoj stvari, doneo tri presude, i to: P. 1139/06 od 31. avgusta 2007. godine, P. 880/11 od 9. jula 2013. godine i P. 1803/13 od 18. februara 2014. godine, od kojih su prve dve presude ukinute odgovarajućim drugostepenim rešenjima Apelacionog suda u Beogradu, odnosno Višeg suda u Zaječaru, zbog povrede pravila postupka, a treća po redu prvostepena presuda je potvrđena presudom Višeg suda u Beogradu Gž. 234/14 od 23. maja 2014. godine. Pored toga, prvostepeni sud je pismeni otpravak presude P. 1139/06 od 31. avgusta 2007. godine dostavio punomoćniku tužilje nakon godinu dana i devet meseci – 27. maja 2009. godine.

Ustavni sud smatra da je neprimereno dugom trajanju parničnog postupka doprineo i drugostepeni sud, jer je dva puta ukidao prvostepene presude, a nije iskoristio ovlašćenje iz Zakona o parničnom postupku da na osnovu rezultata održane rasprave sam odluči o zahtevima stranaka. Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine), jer u sebi inherentno nosi rizik od prekoračenja razumnog roka za okončanje sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja-protivtužena, imala legitiman interes da se predmetna parnica okonča u razumnom roku, i da svojim ponašanjem nije značajno uticala na dužinu trajanja postupka.

Imajući u vidu navedeno, kao i da je sud organ koji rukovodi postupkom i čija je dužnost da se stara da se postupak okonča u razumnom roku, bez nepotrebnog odlaganja i odugovlačenja postupka, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju parnica nije zadovoljila standard suđenja u razumnom roku, što je prvenstveno posledica neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog sud a.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P . 1803/13 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Zaječaru P. 1139/06).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade n ematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dos tavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, posebno ukupnu dužinu trajanja osporenog postupka, postupanje nadležnih sudova, kao i određenu činjeničnu složenost predmeta spora. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju podnositeljki za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem , pre svega, prvostepenog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo , pored drgih, i u Odluci Už -633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

6. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45 . tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti