Odbijanje ustavne žalbe u radnom sporu zbog nezakonitog otkaza

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu Sportskog društva „Crvena Zvezda“ izjavljenu protiv presuda kojima je poništen otkaz zaposlenom. Sud je ocenio da su redovni sudovi dali ustavnopravno prihvatljive razloge da program restrukturiranja, osnov za otkaz, nije donet u skladu sa statutom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-555/2009
02.06.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Sportskog društva „Crvena Zvezda“ iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. juna 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Sportskog društva „Crvena Zvezda“ izjavljena protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 737/97 od 22. februara 2006. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 4271/06 od 30. novembra 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 609/08 od 4. februara 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sportsko društvo „Crvena Zvezda“ iz Beograda je 14. aprila 2009. godine, preko punomoćnika Gordane Vesković, advokata iz Beograda, podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 737/97 od 22. februara 2006. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 4271/06 od 30. novembra 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. II 609/08 od 4. februara 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da okosnicu osporenih sudskih odluka čini zaključak da Program rešavanja viška zaposlenih od 4. novembra 1997. godine nije usvojen od strane upravnog odbora podnosioca ustavne žalbe na zakonit način, u skladu sa Statutom, što je uslovilo nezakonitost i svih drugih odluka, uključujući i rešenja na osnovu kojeg je tužiocu prestao radni odnos; da je nesporna činjenica da je saglasnost članova upravnog odbora data putem telefaksa i da je verifikovana na sednici Skupštine održanoj 15. decembra 1997. godine; da je zauzeti stav Vrhovnog suda Srbije u jednom delu kontradiktoran, a u drugom delu netačan i da nije u skladu sa članom 264. tačka 4. tada važećeg Zakona o preduzećima, koji je predviđao mogućnost donošenja validnih odluka svih organa upravljanja, pribavljanjem saglasnosti članova na odluke putem telefona ili telefaksa; da je tužiocu dodeljena milionska odšteta na ime naknade štete zbog izostale zarade, a kao poseban vid štete i regres, iako je nedvosmisleno utvrđeno da tužilac od 1997. godine nije radio, pa je tužiocu dosuđena naknada štete po osnovu „regresa“, bez pravnog osnova i oslonca u zakonu; da je veštak obračunao visinu naknade štete za tužioca uzimajući kao parametar visinu zarade za zaposlena lica, uprkos tome što je tužilac još u aprilu 2003. godine ispunio zakonski uslov za odlazak u penziju po sili zakona, zbog navršenih 65 godina života; da je za period kada je tužilac ispunio uslove za penziju, obračun naknade štete mogao da se izvrši samo primenom parametara za penzionisana, a ne za zaposlena lica; da primedbe punomoćnika tuženog u ovom pravcu nisu uvažene, a o ovim činjenicama se nijedan sudski organ nije izjasnio.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da se usvoji ustavna žalba i ponište osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Drugi opštinski sud u Beogradu je 22. februara 2006. godine doneo osporenu presudu P1. 737/97 kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca B. P. iz Beograda, te je poništio rešenje generalnog direktora tuženog Sportskog društva „Crvena Zvezda“ iz Beograda, ovde podnosioca ustavne žalbe, broj 1662 od 5. novembra 1997. godine, kojim je utvrđen prestanak potrebe za radom tužioca, kao i prestanak radnog odnosa sa danom 5. novembrom 1997. godine, kao nezakonito; u stavu drugom izreke obavezao tuženog da tužiocu naknadi štetu zbog neisplaćene zarade i regres za period od 5. novembra 1997. godine pa sve do 30. septembra 2004. godine, u ukupnom iznosu od 1.834.494,36 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. oktobra 2004. godine pa do konačne isplate; u stavu trećem izreke obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 224.750,00 dinara. U obrazloženju osporene prvostepene presude, pored ostalog, je navedeno: da je rešenjem tuženog broj 1662 od 5. novembra 1997. godine utvrđeno da je prestala potreba za radom tužioca na radnom mestu direktor Sektora pravnih, ekonomskih i imovinskih poslova, a u skladu sa programom uvođenja ekonomskih i organizacionih promena u Sportskom društvu „Crvena Zvezda“; da je Program uvođenja ekonomskih i organizacionih promena usvojen na sednici upravnog odbora koja je održana 4. novembra 1997. godine, kojoj nisu prisustvovali svi članovi upravnog odbora, nego samo četiri od ukupno 15 članova upravnog odbora, dok su ostali članovi upravnog odbora svoju saglasnost na navedeni program dali naknadno telefaksom i na narednoj sednici upravnog odbora održanoj 18. decembra 1997. godine verifikovali svoju pismenu saglasnost; da se iz zapisnika sa sednice upravnog odbora koja je održana 18. decembra 1997. godine, na kojoj je naknadno verifikovana odluka od 4. novembra 1997. godine, ne može na pouzdan način utvrditi koji su članovi upravnog odbora bili prisutni održavanju sednice, a koji nisu bili prisutni, niti je poimenično konstatovano koji su članovi upravnog odbora dali saglasnost na odluku niti da li potpisi predstavljaju većinu članova upravnog odbora koji su dali saglasnost da bi odluka bila punovažna; da je sud našao da Program uvođenja ekonomskih i organizacionih promena koji je zvanično donet 4. novembra 1997. godine nije u donet u skladu sa odredbama Statuta tuženog; da je, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, izvedene dokaze tokom dokaznog postupka i zakonske propise, sud u celini usvojio tužbeni zahtev kojim je tražen poništaj osporenog rešenja, te je poništio i osporenu odluku kao nezakonitu; da je odlučujući o naknadi štete sud odredio izvođenje dokaza veštačenjem na okolnosti zarade koju bi tužilac primio da je radio, za svaki mesec pojedinačno, počev od 5. novembra 1997. godine, pa sve do davanja nalaza i mišljenja, sa datumom dospelosti za svaki mesec pojedinačno, kao i regresa koji bi tužilac primio da je radio počev od 1997. godine, pa sve do nalaza i mišljenja, sa datumom dospelosti za svaku godinu pojedinačno; da je sud cenio navode tuženog da se regres ne može obračunavati posebno za radnika koji nije radio, već se kumulira u ostatku tužbenog zahteva, ali je našao da su ovi navodi u celini neosnovani, jer je regres posebno isplaćivan radnicima tuženog, a od 2001. godine je uključen u zaradu, u bruto iznosu, što je sudski veštak imao u vidu prilikom davanja nalaza i mišljenja.

Okružni sud u Beogradu je 30. novembra 2007. godine, odlučujući o žalbi tuženog, doneo osporenu presudu Gž. I 4271/06 kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrdio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P1. 737/97 od 22. februara 2006. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog, je navedeno: da kako tuženi u momentu donošenja odluke o prestanku potrebe za radom tužioca, nije u skladu sa odredbama Statuta doneo program uvođenja ekonomskih i organizacionih promena, prvostepeni sud je pravilno našao da odluka o prestanku potrebe za radom tužioca nije doneta na zakonom propisani način; da je pravilna odluka suda o delu tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu štete zbog izgubljene zarade, koja je doneta pravilnom primenom člana 154. stav 1. i člana 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da se odgovornost poslodavca za naknadu štete zasniva na pretpostavci krivice, jer da nije bilo nezakonite odluke tuženog, tužilac bi radio i ostvario pravo na zaradu, što mu je onemogućeno donošenjem nezakonite odluke; da je odluku o visini naknade štete prvostepeni sud pravilno odredio izvođenjem dokaza veštačenjem; da je pravilna odluka prvostepenog suda da tužiocu pripada ne samo naknada štete zbog izostale zarade, nego i regres za godišnji odmor, kao novčano potraživanje akcesorne prirode, a u smislu pravila o potpunoj naknadi štete iz člana 190. Zakona o obligacionim odnosima; da nisu osnovani navodi žalbe kojima se ukazuje da je dosuđivanjem regresa šteta kumulirana, jer je sudski veštak imao u vidu prilikom davanja nalaza i mišljenja da je regres posebno isplaćivan radnicima tuženog do 2001. godine, a da je od 2001. godine uključen u zaradu u bruto iznosu; da činjenica istaknuta u žalbi, da je tužilac ispunio uslove za penziju, te da zarada nije mogla da se računa prema parametrima zaposlenih lica, već prema iznosu koje bi lice ostvarilo kao penzioner, nije od uticaja na odluku suda u ovoj stvari, jer tužilac nije ostvario pravo na penziju, u periodu za koji je pretrpeo štetu zbog nezakonite odluke tuženog o prestanku potrebe za radom tužioca.

Vrhovni sud Srbije je 4. februara 2009. godine, odlučujući o reviziji tuženog, doneo osporenu presudu Rev. II 609/08 kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. I 4271/06 od 30. novembra 2007. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude, pored ostalog, je navedeno: da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da program uvođenja tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena nije donet saglasno statutu tuženog, jer sednica upravnog odbora na kojoj je razmatran navedeni program nije održana u skladu sa odredbama Statuta tuženog i sa izmenama tog statuta; da je članom 3. izmena i dopuna Statuta od 11. juna 1997. godine bilo predviđeno da će u izuzetnim slučajevima predsednik upravnog odbora od članova upravnog odbora zatražiti telefonsku ili telefaks saglasnost na materijal ili predlog odluke koji su dostavljeni članovima upravnog odbora, s tim što je dužan da na prvoj narednoj sednici upravnog odbora tu saglasnost iznese na verifikaciju; da sednica upravnog odbora od 4. novembra 1997. godine nije održana, jer je od ukupno 15 članova upravnog odbora ovoj sednici prisustvovalo samo četiri člana, pa, prema tome, za održavanje sednice nije postojao kvorum kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi; da ni Statutom tuženog, a ni njegovim izmenama i dopunama od 11. juna 1997. godine nije definisano šta se smatra izuzetnim slučajem u kome predsednik upravnog odbora može od članova upravnog odbora da zatraži telefonsku ili telefaks saglasnost, te da to, po mišljenju tog suda, nije slučaj sa donošenjem tako važne odluke kao što je predlog o uvođenju tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena od strane tuženog; da kako odluka o uvođenju tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena nije doneta u skladu sa statutom, odnosno izmenama i dopunama statuta tuženog, važećeg u vreme donošenja odluke, to ni rešenje tuženog doneto na osnovu takve odluke, a po kome je tužiocu prestao radni odnos, nije zakonito; da je, primenom člana 405. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud izostavio detaljnije obrazloženje presude, jer su u reviziji ponovljeni žalbeni razlozi tuženog, koji su pravilno ocenjeni od strane Okružnog suda, a da se, istovremeno, obrazlaganjem presude ne bi postiglo novo tumačenje prava niti bi doprinelo njegovom ujednačavanju.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. Ustava je utvrđeno: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

Odredbama člana 26. stav 1. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“, br. 55/96, 28/01 i 43/01), koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa, bilo je propisano da je poslodavac dužan, u skladu sa programom uvođenja tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena i programom ostvarivanja prava, zaposlenom za čijim je radom prestala potreba da obezbedi jedno od sledećih prava: raspoređivanje na drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi određene vrste zanimanja za rad sa punim ili nepunim radnim vremenom kod istog poslodavca (tačka 1)); da zasnuje radni odnos na neodređeno vreme sa punim ili nepunim radnim vremenom kod drugog poslodavca, na osnovu sporazuma o preuzimanju koji zaključuju nadležni organi (tačka 2)); da se stručno osposobi, prekvalifikuje ili dokvalifikuje zaa rad na drugom radnom mestu kod istog ili drugog poslodvaca sa punim ili nepunim radnim vremenom (tačka 3)); pravo na novčanu naknadu u visini najmanje 24, a najviše 36 zarada zaposlenog, ostvarene za mesec koji prethodi mesecu u kome mu prestaje radni odnos, koja mu se isplaćuje odjednom (tačka 4)). Odredbom člana 26. stav 3. navedenog Zakona bilo je propisano da programe iz stava 1. ovog člana donosi upravni odbor, po prethodno pribavljenom mišljenju sindikata, a kod poslodavca kod koga nije obrazovan upravni odbor, programe donosi direktor.

Odredbom člana 264. stav 4. Zakona o preduzećima („Službeni list SRJ“, br. 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/01 i 36/02), koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa, bilo je propisano da je donošenje odluka upravnog odbora pismeno, telefonski, telegrafski ili korišćenjem drugih tehničkih sredstava, na način utvrđen statutom, dozvoljeno ako se tome ne protivi ni jedan član upravnog odbora.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredaba člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivim stav Vrhovnog suda da odluka upravnog odbora tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, o uvođenju tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena nije doneta u skladu sa njegovim Statutom, odnosno izmenama i dopunama Statuta, važećeg u vreme donošenja odluke, te da ni rešenje tuženog doneto na osnovu takve odluke, a po kome je tužiocu prestao radni odnos, nije zakonito. Naime, odredbom člana 264. stav 4. tada važećeg Zakona o preduzećima bilo je propisano da se statutom uređuje način donošenja odluka upravnog odbora pismeno, telefonski, telegrafski ili korišćenjem drugih tehničkih sredstava. U konkretnom slučaju, članom 3. izmena i dopuna Statuta podnosioca ustavne žalbe od 11. juna 1997. godine bilo je predviđeno da će u izuzetnim slučajevima predsednik upravnog odbora od članova upravnog odbora zatražiti telefonsku ili telefaks saglasnost na materijal ili predlog odluke koji su dostavljeni članovima upravnog odbora. Imajući u vidu da ni Statutom podnosioca ustavne žalbe, a ni njegovim izmenama i dopunama od 11. juna 1997. godine, nije definisano šta se smatra izuzetnim slučajem u kome predsednik upravnog odbora može od članova upravnog odbora da zatraži telefonsku ili telefaks saglasnost, Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivim stav Vrhovnog suda da to nije slučaj sa donošenjem tako važne odluke kao što je predlog o uvođenju tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena od strane tuženog. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je našao da nije osnovan navod podnosioca ustavne žalbe da je stav koji je Vrhovni sud Srbije zauzeo u osporenoj revizijskoj presudi u suprotnosti sa zakonskim rešenjima.

Ustavni sud je ocenio da su osporene presude doneli zakonom ustanovljeni sudovi, u granicama svojih nadležnosti, koji su u zakonito sprovedenom postupku utvrdili sve činjenice koje su bile od značaja za donošenje odgovarajuće odluke, te da su na tako utvrđeno činjenično stanje primenili relevantno materijalno pravo, za šta su dali pravno utemeljena obrazloženja, koja Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. Podnosiocu ustavne žalbe je bilo omogućeno učestvovanje u postupku, preduzimanje zakonom dopuštenih radnji i izjavljivanje pravnih lekova. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Navod o povredi prava na imovinu podnosilac ustavne žalbe zasniva na tome da se sudski organi nisu izjasnili na njegove primedbe da je tužiocu dosuđena naknada štete po osnovu „regresa“, bez pravnog osnova i oslonca u zakonu, kao i da je za period kada je tužilac ispunio uslove za penziju obračun naknade štete mogao da se izvrši samo primenom parametara za penzionisana, a ne za zaposlena lica. U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je obrazložio zbog čega smatra da navodi žalbe u ovom delu nisu osnovani, što je prihvatio i revizijski sud. Polazeći od toga da su redovni sudovi obrazložili svoja pravna stanovišta zauzeta u ovoj pravnoj stvari, koja Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, Sud je našao da navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na imovinu nisu osnovani.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu.

6. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe u radnom sporu zbog nezakonitog otkaza

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti