Sudska praksa

Odluka Ustavnog suda o primeni sredstava prinude i ljudskom dostojanstvu osuđenog lica

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu osuđenog lica, smatrajući da upotreba lisica prilikom sprovođenja na medicinsku intervenciju nije povredila njegovo ljudsko dostojanstvo. Mera je bila srazmerna i neophodna zbog visokog bezbednosnog rizika, uprkos subjektivnom osećaju poniženja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi V eća, u postupku po ustavnoj žalbi D. V . iz Leskovca, u vreme podnošenja ustavne žalbe na izdržavanju kazne zatvora u Kazneno -popravnom zavodu u Nišu, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 2021. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. V . izjavljena protiv rešenja Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 5531/16 od 3. novembra 2016. godine i Višeg javnog tužilaštva u Beogradu KTPO. 899/16 od 26. decembra 2016. godine zbog povrede prava iz člana 23. stav 1. i člana 25. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. V . iz Leskovca, u vreme podnošenja ustavne žalbe na izdržavanju kazne zatvora u Kazneno -popravnom zavodu u Nišu, podneo je Ustavnom sudu, 19. januara 2017. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja označenih u izreci, zbog povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti garantovanog članom 23. stav 1. Ustava Republike Srbije, povrede prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta zajemčenog članom 25. stav 2. Ustava i povrede prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava.

Ustavnom žalbom se osporavaju rešenja kojima je pravnosnažno odbačena krivična prijava koju je podnosilac ustavne žalbe podneo zbog krivičnog dela zlostavljanje i mučenje iz člana 137. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, protiv načelnika službe obezbeđenja kazneno-popravnog zavoda u kojem je izdržavao kaznu zatvora u trajanju od deset godina zbog izvršenog krivičnog dela ubistva.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je načelnik službe obezbeđenja, da bi namerno dodatno nezakonito kaznio i ponizio podnosioca, izdao nalog da se 10. novembra 2015. godine podnosilac ustavne žalbe vezanih ruku i nogu sprovede u Kliniku za oralnu hirurgiju S. fakulteta u B . radi operacije, za koga je morao znati da boluje od hroničnih bolesti i da je star 63 godine. Podnosilac je naveo da su mu i u toku hirurške intervencije, pored ruku, bile vezane i noge, kao u koncentracionom logoru. Zbog navedenog podnosilac ustavne žalbe se prituživao upravniku zavoda, a potom je podneo i krivičnu prijavu koja je pravnosnažno odbačena ovde osporenim rešenjima.

Istakao je da su mu ruke bile vezane lisicama, a „noge lancem na čijim su krajevima bile ogromne lisice da bi mogao da hoda“. Podnosilac je naveo da je upotreba lanaca za vezivanje osuđenih lica zabranjena članom 68. stav 1. Evropskih zatvorskih pravila, a pravilo 33 skupa minimalnih pravila o postupanju sa zatvorenicima zabranjuje da to sredstvo prinude bude upotrebljeno kao kazna, dok kao sredstvo za vezivanje može biti upotrebljeno samo u taksativno navedenim slučajevima pri sprovođenju radi sprečavanja bekstva, pod uslovom da se odmah skinu kada zatvorenik pristupi sudskoj ili upravnoj vlasti.

Podnosilac ustavne žalbe ističe i da je izveden u „osuđeničkoj uniformi napravljenoj od višebojnog otpadnog, recikliranog tekstila iz koje izlaze duge životinjske dlake u osuđeničkom žargonu zvanu 'jazavac' koja naglašava njegovo svojstvo osuđenog lica“, da su ga vodili kroz dvorište, hodnike i čekaonice bolnice, dok je „po zemlji i podovima vukao noge i lanac kojim su mu noge bile vezane, za sve vreme izložen pogledima civilnih lica, pacijenata i službenog osoblja i sa osećanjem 'vašarske mečke' koju je vlasnik izveo na vašar da zabavlja vašarsku publiku i najvećim poniženjem koje je u životu pretrpeo“.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi da su prava iz člana 23. stav 1. i člana 25. stav 2. Ustava podnosiocu povređena svirepim, nečovečnim i ponižavajućim postupanjem i kažnjavanjem, namernom neadekvatnom i prekomernom primenom sredstava prinude prilikom sprovođenja u bolnicu na operaciju, kao i da mu je osporenim rešenjima povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo iz člana 36. stav 1. Ustava time što nadležni organi nisu sproveli adekvatnu istragu povodom njegove krivične prijave, te da mu se na ime pravičnog zadovoljenja zbog pretrpljene nematerijalne štete nečovečnim postupanjem zatvorskih vlasti isplati iznos od 3.600,00 evra, a iznos od 3.000,00 evra zbog povrede prava koja je učinjena od strane javnog tužilaštva.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je propisano da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je, na osnovu sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće:

Osporenim rešenjem Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 5531/2016 od 3. novembra 2016. godine odbačena je krivična prijava podnosioca ustavne žalbe, podneta protiv načelnika službe obezbeđenja Kazneno-popravnog zavoda u Beogradu zbog krivičnog dela zlostavljanje i mučenje iz člana 137. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno da je utvrđeno da je sprovođenje osuđenog V . na S . fakultet vršen po uputu zavodskog lekara, da je pre izdavanja naloga izvršena bezbednosna procena, pa je po utvrđivanju činjenica da je osuđeni jake telesne građe (visok 193 cm), da je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od deset godina, da je krivično delo, zbog kojeg izdržava kaznu zatvora, izvršio vatrenim oružjem, pa kako su službenici obezbeđenja koji vrše sprovod naoružani, postoji opasnost da osuđeni dođe u posed vatrenog oružja, ukoliko nije vezan, da je S . fakultet javna ustanova u koju imaju neograničen pristup svi građani, kao i da se radi o objektu koji nije obezbeđen fizičko – tehničkim sistemom kojim bi se sprečio eventualni pokušaj bekstva osuđenog, zbog čega postoji visok stepen bezbednosnog rizika prilikom sprovođenja osuđenih lica u tu ustanovu. Dalje je navedeno da su službenici obezbeđenja prilikom vršenja sprovo đenja uzeli u obzir sve okolnosti i doneli pravilnu procenu bezbednosne situacije, te je stoga izdat nalog da se osuđenom vežu ruke napred, a da se pre izlaska iz specijalnog vozila ruke osuđenog vežu pozadi i da mu se vežu noge, kao i da je dozvoljena upotreba vatrenog oružja i primena mera prinude.

Iz obrazloženja osporenog prvostepenog rešenja proizlazi da je tužilaštvo izvršilo uvid u odluke upravnika Zavoda povodom pritužbi podnosioca ustavne žalbe na način njegovog sprovođenja na stomatološku intervenciju i utvrdilo da je sprovođenju osuđenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, na lekarski pregled i hiruršku intervenciju dana 10. i 12. novembra 2015. godine izvršen o po nalogu načelnika službe za obezbeđenje , u skladu sa odredbama Pravilnika o merama za održavanje reda i bezbednosti u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija i da je proteklo bez problema.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja Višeg javnog tužilaštva u Beogradu KTPO. 899/16 od 26. decembra 2016. godine navedeno je da je u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja i preispitivanja pravilnosti odluke Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu izvršen uvid u spise predmeta tog tužilaštva Kt. 5531/16, pa je sagledavanjem slučaja i analizom postupanja utvrđeno da je to tužilaštvo, postupajući po krivičnoj prijavi, preduzelo određene dokazne radnje kako bi dodatno razjasnilo činjenično stanje, iako se iz same krivične prijave moglo zaključiti da nema osnova za krivično procesuiranje prema prijavljenom licu, pa je u tom cilju zatražena informacija od Ministarstva pravde – Uprava za izvršenje krivičnih sankcija i Kazneno -popravnog zavoda u Beogradu u cilju razjašnjenja procedure postupanja sa osuđenim licem u konkretnom slučaju.

4. Članom 23. Ustava je utvrđeno: da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite (stav 1.) i da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (stav 2.).

Odredbama člana 25. Ustava je utvrđeno: da je fizički i psihički integritet neprikosnoven (stav 1.); da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (stav 2.).

Odredbama člana 36. Ustava utvrđeno je: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.) i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.)

Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima propisano je da niko ne može biti podvrgnut mučenju niti svirepom, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju (član 7.).

Konvencijom UN protiv torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih kazni ili postupaka propisano je: da u smislu ove konvencije izraz „tortura“ označava svaki akti kojim se jednom licu namerno nanese bol ili teške fizičke ili mentalne patnje u cilju dobijanja od njega ili nekog trećeg lica obaveštenja ili priznanja ili njegovog kažnjavanja za delo koje je to ili neko treće lice izvršilo ili za čije izvršenje je osumnjičeno, zastrašivanja tog lica ili vršenje pritiska na njega ili zastrašivanja ili vršenja pritiska na neko treće lice ili iz bilo kojeg drugog razloga zasnovanog na bilo kom obliku diskriminacije ako taj bol ili te patnje nanosi službeno lice ili bilo koje drugo lice koje deluje u službenom svojstvu ili na njegov podsticaj ili sa njegovim izričitim ili prećutnim pristankom, da se taj izraz ne odnosi na bol ili patnje koje su rezultat isključivo zakonitih sankcija, neodvojivih od tih sankcija ili koje te sankcije prouzrokuju (član 1.); da svaka država članica nastoji da se prema njenom krivičnom pravu sva akta torture smatraju krivičnim delima, da je isti slučaj i sa pokušajem vršenja torture ili nekog drugog akta koji izvrši neko lice, a koji predstavlja saučesništvo ili učestvovanje u aktu torture (član 4. stav 1.); da svaka država članica određuje za ova krivična dela odgovarajuće kazne kojima je uzeta u obzir njihova težina (član 4. stav 2.); da će se svaka država članica starati da upoznavanje i informisanje o zabrani torture bude sastavni deo obrazovanja civilnog ili vojnog osoblja zaduženog za primenu zakona, medicinskog osoblja, vršilaca javnih funkcija i ostalih lica koja na bilo koji način mogu učestvovati u čuvanju, saslušanju ili ophođenju sa nekom uhapšenom ili pritvorenom ili zatvorenom osobom (član 10. stav 1); da svaka država unosi spomenutu zabranu u utvrđena pravila ili uputstva u vezi sa obavezama sa obavezama i dužnostima tih lica (član 10. stav 2.); da svaka država članica vrši sistematski nadzor nad pravilima, uputstvima, metodama i praksom saslušanja i nad odredbama u vezi sa čuvanjem i postupanjem na bilo koji način sa uhapšenim, pritvorenim ili zatvorenim licima na nekoj teritoriji pod njenom jurisdikcijom, a radi sprečavanja svakog slučaja torture (član 11.); da se svaka država članica stara da nadležni organi neodložno izvrše nepristrasnu istragu svaki put kad postoje opravdani razlozi da se posumnja da je akt torture izvršen na nekoj teritoriji pod njenom jurisdikcijom (član 12.); da svaka država članica obezbeđuje svakom licu koje tvrdi da je bilo podvrgnuto torturi na nekoj teritoriji pod njenom jurisdikcijom pravo da se žali nadležnim organima spomenute države koje će neodložno i nepristrasno ispitati slučaj, kao i da će se preduzeti mere radi obezbeđenja zaštite lica koje se žalilo i lica kao svedoka od svakog lošeg postupanja ili bilo kakvog zastrašivanja zbog podnesene žalbe ili bilo kakve date izjave (član 13.).

Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je da niko ne sme biti podvrgnut mučenju, ili nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju (član 3.).

Preporukom REC (2006) Komiteta ministara Saveta Evrope, kao i Dodatkom ove Preporuke formulisana su Evropska zatvorska pravila kojima se državama prep oručuje: da ograničenja za lica lišena slobode treba da budu minimalna, neophodna i srazmerna legitimnom cilju zbog kog su nametnuta (tačka 3.); da zatvorenici koji nemaju dovoljno svoje odeće dobijaju odeću koja odgovara klimatskim uslovima (tačka 20.1.); da odeća ne sme biti degradirajuća ili ponižavajuća (tačka 20.2.); da zatvorenici koji dobiju dozvolu da izađu iz zatvora nisu dužni da nose odeću koja ih identifikuje kao zatvorenike (tačka 20.4.); da će se prilikom premeštaja zatvorenika iz zatvora u zatvor, ili na druga mesta kao što su sud ili bolnica voditi računa da budu što manje izložena očima javnosti i da se osigura njihova anonimnost (član 32.1.); da se prevoz zatvorenika vrši o trošku i pod kontrolom državnih vlasti (tačka 32.2.); da će zatvorska uprava voditi računa o zdravlju svih zatvorenika pod njenim nadzorom (tačka 39.); da zatvorenici treba da imaju pristup zdravstvenim službama u zemlji bez diskriminacije po osnovu njihovog pravnog statusa (tačka 40.3.); da sve neophodne medicinske, hirurške i psihijatrijske usluge koje u svrhu lečenja postoje u zajednici moraju biti na raspolaganju i zatvorenicima u svrhu lečenja (tačka 40.5.); da će se bolesni zatvorenici kojima je potrebno specijalističko lečenje premestiti u specijalne institucije ili civilne bolnice, ukoliko takvo lečenje nije moguće obezbediti u zatvoru (tačka 46.1.); da će mere bezbednosti koje se primenjuju na pojedine zatvorenike biti na nivou minimuma neophodnog da se obezbedi njihovo sigurno čuvanje (tačka 51.1.); da se bezbednost osigurava fizičkim preprekama i drugim tehničkim sredstvima, a dopunjuje se dinamičkom bezbednošću koju sprovodi osoblje spremno da reaguje i koje poznaje zatvorenike pod njihovom kontrolom (tačka 51.2.); da je upotreba lanaca i okova zabranjena (tačka 68.1.); da se lisice, košulje i druga sredstva za fizičko obuzdavanje neće koristiti osim: a. ako je to neophodno kao predostrožnost od bekstva prilikom transporta, pod uslovom da se ista uklanjaju pre nego što se zatvorenik pojavi pred sudskim ili upravnim organima, osim ukoliko taj organ ne odluči suprotno; ili b. kada to naredi upravnik, ako su druga sredstva kontrole neuspešna, radi zaštite zatvorenika od samopovređivanja, povređivanja drugih ili radi sprečavanja velike štete imovini, o čemu će upravnik odmah obavestiti lekara i izvestiti viši nadležni organ (tačka 68.2.); da se sredstva vezivanja neće primenjivati duže nego što je strogo neophodno (tačka 68.3); da će se način upotrebe sredstava vezivanja propisati domaćim zakonodavstvom (član 68.4.); da je zatvorenik kažnjen samim tim što mu je oduzeta sloboda, stoga uslovi i zatvorski režim u kojim se zatvorenik drži ne smeju dodatno uvećavati patnju koju zatvaranje podrazumeva (tačka 102.2.).

Odredbama člana 137. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05 i dr.) propisano je krivično delo zlostavljanje i mučenje , i to – da ko zlostavlja drugog ili prema njemu postupa na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo, kazniće se zatvorom do jedne godine (stav 1.), da ko primenom sile, pretnje, ili na drugi nedozvoljeni način drugome nanese veliki bol ili teške patnje s ciljem da od njega ili od trećeg lica dobije priznanje, iskaz ili drugo obaveštenje ili da se on ili neko treće lice zastraši ili nezakonito kazni ili to učini iz druge pobude zasnovane na bilo kakvom obliku diskriminacije, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina (stav 2.), da ako delo iz st. 1. i 2. ovog člana učini službeno lice u vršenju službe, kazniće se za delo iz stava 1. zatvorom od tri meseca do tri godine, a za delo iz stava 2.zatvorom od dve do deset godina (stav 3.).

Odredbama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija („Službeni glasnik RS“, br. 55/14 i 35/19) propisano je: da se krivična sankcija izvršava na način kojim se jemči poštovanje dostojanstva lica prema kome se ona izvršava, da su zabranjeni i kažnjivi postupci kojima se lice prema kome se izvršava krivična sankcija podvrgava bilo kakvom obliku mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg kažnjavanja ili postupanja, zlostavljanja ili eksperimentisanja, da je kažnjiva prinuda prema licu prema kome se izvršava krivična sankcija ako je nesrazmerna potrebama njenog izvršenja (član 6. st. 1. do 3.); da lice prema kome se izvršava krivična sankcija ima pravo na zaštitu osnovnih prava propisanih Ustavom, potvrđenim međunarodnim ugovorima, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i ovim zakonom, da lice prema kome se izvršava krivična sankcija može biti ograničeno u osnovnim pravima samo u meri neophodnoj za izvršenje krivične sankcije i u postupku propisanom ovim zakonom, da je protiv pojedinačnih akata kojima se rešava o pravima i obavezama lica prema kome se izvršava krivična sankcija dozvoljena je sudska zaštita, koju u skladu sa ovim zakonom obezbeđuje sudija za izvršenje krivičnih sankcija (član 8. st. 1. do 3.); da osuđeni ima pravo na besplatno rublje, odeću i obuću koji su prilagođ eni mesnim klimatskim uslovima, da ako posao koji obavlja to zahteva, osuđeni ima pravo na posebnu radnu odeću, obuću i opremu, da propis koji uređuje odeću, obuću, rublje i posteljinu osuđenih donosi ministar nadležan za poslove pravosuđa (član 84. s t. 1. do 3.); da odeća osuđenog ne sme delovati omalovažavajuće ni ponižavajuće , a da u zavodu i odeljenjima otvorenog i poluotvorenog tipa osuđeni ima pravo da nosi sopstvenu odeću i obuću (član 85. st. 1. i 2.); da na zahtev osuđenog, upravnik zavoda može mu odobriti specijalistički pregled ako takav pregled nije odredio lekar, uz prethodno priba vljeno mišljenje lekara o razlozima odbijanja (član 117. stav 1.); mere prinude se prema osuđenom mogu primeniti samo kada je neophodno da se spreči bekstvo osuđenog (član 142. stav 1. tačka 1); da su mere prinude: upotreba fizičke snage, vezivanje, izdvajanje, upotreba gumene palice, upotreba šmrkova sa vodom, upotreba hemijskih sredstava, upotreba vatrenog oružja, da se prilikom primene mere prinude koristi ona mera koja najmanje ugrožava život i zdravlje lica prema kome se primenjuje, kojom se uspešno savlađuje otpor i koja je srazmerna opasnosti koja preti (član 143. st. 1. i 2.); da je vatreno oružje dozvoljeno upotrebiti samo ako se drugim merama ne može onemogućiti prilikom sprovođenja bekstvo osuđenog koji izdržava kaznu zatvora od deset godina ili težu kaznu ili bekstvo lica kome je određen pritvor za krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora preko deset godina (član 145. stav 1. tačka 3).

Pravilnikom o merama za održavanje reda i bezbednosti u zavodima za izvršenje krivičnih sankcija („Službeni glasnik RS“, broj 105/14) propisano je: da se mere prinude, osim fizičke snage, neće primeniti prema osuđenima koji su vidljivo stari, bolesni, teški invalidi, kao ni prema osuđenicama čija je trudnoća vidljiva, da će mere prinude primeniti i prema licima iz stava 1. ovog člana ako vatrenim oružjem ili drugim opasnim sredstvom neposredno ugrožavaju život drugih lica (član 11. st. 1. i 2.); da su sredstva za vezivanje – lisice, plastične lisice za jednokratnu upotrebu i kožni kaiševi posebno namenjeni za vezivanje , da su ostala sredstva za vezivanje i sputavanje zabranjena, da osuđeni koji izdržava kaznu u zatvorenom odeljenju, prilikom izvođenja iz zavoda, po bilo kom osnovu, mora biti vezan, da ovlašćeno službeno lice vezuje osuđenog prilikom sprovođenja ako dobije pismeni nalog rukovodioca službe za obezbeđenje (član 13. st. 1. do 3.) ; da o načinu na koji će osuđeni biti vezan (sa rukama napred ili nazad), odlučuje ovlašćeno službeno lice na osnovu podataka o sklonostima osuđenog, koji se upisuju u nalog za sprovođenje osuđenog, na osnovu fizičke konstitucije osuđenog i drugih saznanja do kojih ovlašćeno službeno lice dođe (član 14. stav 1.); da se vatreno oružje, u skladu sa Zakonom, upotrebljava samo ako se drugim merama ne može – 1) odbiti istovremen ili neposredno predstojeći protivpravni napad kojim se ugrožava život osuđenog, zaposlenog ili drugog lica zatečenog u zavodu, 2) onemogućiti bekstvo osuđenog iz zavoda zatvorenog tipa ili zatvorenog tipa sa posebnim obezbeđenjem i 3) onemogućiti prilikom sprovođenja bekstvo osuđenog koji izdržava kaznu zatvora od deset godina ili težu kaznu ili bekstvo lica kome je određen pritvor za krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora preko deset godina (član 25.); da se u nalogu za sprovođenje osuđenog ili pritvorenog iz člana 25. stav 1. tačka 3) ovog pravilnika, izričito navodi da ovlašćeno službeno lice može upotrebiti vatreno oružje u slučaju njegovog bekstva (član 28.stav 1.).

Pravilnikom o kućnom redu kazneno-popravnih zavoda i okružnih zatvora („Službeni glasnik RS“, broj 110/14) propisano je: da se osuđenom obezbeđuje odeća, obuća, rublje i posteljina, kao da se za vreme rada osuđenom obezbeđuje radna odeća i obuća (član 17.); da se osuđenom saopštava da je dužan da čuva i održava stvari dobijene na upotrebu i da tom prilikom potpisuje listu zaduženja (član 19.).

5. Ispitujući postojanje Ustavom i zakonom utvrđenih pretpostavki da Ustavni sud odlučuje o ovoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 5531/16 od 3. novembra 2016. godine i Višeg javnog tužilaštva u Beogradu KTPO. 899/16 od 26. decembra 2016. godine zbog povrede prava iz člana 23. stav 1. Ustava, povrede prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta zajemčenog članom 25. stav 2. Ustava i povrede prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava. Ustavni sud konstatuje da se navodima ustavne žalbe izražava stav i u odnosu na naredbu o sprovođenju za koju se tvrdi da je doneta sa ciljem dodatnog kažnjavanja i ponižavanja podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud ukazuje na to da se samim podnošenjem krivične prijave ne stiče pravo da se po podnetoj krivičnoj prijavi pokrene krivični postupak, te da podnosilac krivične prijave nema ni Ustavom, ni zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak, niti da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Stoga se oštećeni, odnosno podnosilac krivične prijave iz razloga što po krivičnoj prijavi nije pokrenut krivični postupak po službenoj dužnosti, ne može pozivati na to da su rešenja o odbačaju krivične prijave nepravična. Ovakav stav je Ustavni sud izrazio u više svojih odluka (videti Odluku Už-9956/2016 od 29. decembra 2020. godine, tačka 5. i R ešenje Už-26/2008 od 12. marta 2009. godine). Isti stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u presudi donetoj 6. aprila 2004. godine u predmetu Krzak protiv Poljske, predstavka broj 51515/99, st. 23. do 25.), kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno.

5.1. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 23. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac smatra da mu je povređeno ljudsko dostojanstvo time što su mu ruke bile vezane lisicama, a noge lancima prilikom sprovođenja iz kazneno -popravnog zavoda na lekarski pregled i hiruršku stomatološku intervenciju u Kliniku za oralnu hirurgiju S. fakulteta u B, kao i time što j e izveden u zatvorskoj uniformi, čime je jasno u očima javnosti bio prikazan kao osuđenik. Ustavni sud posebno ima u vidu navode podnosioca ustavne žalbe da je konkretan događaj kod njega izazvao osećaj najvećeg poniženja koje je u životu imao.

Razmatrajući pravo na ljudsko dostojanstvo Ustavni sud konstatuje da jemstva ovog prava predstavljaju osnovne vrednosti demokratskog društva i da je ovo pravo zajemčeno svim ljudskim bićima bez obzira na to u kom se statusu ona nalaze. Sadržina prava na ljudsko dostojanstvo ogleda se u neprikosnovenom pravu svakog pojedinca i u obavezi svih da navedeno pravo poštuju i štite. Ustavni sud konstatuje i to da međunarodni ugovori o ljudskim pravima ne opredeljuju ljudsko dostojanstvo kao posebno ljudsko pravo. Imajući u vidu član 18. stav 3. Ustava, Ustavni sud konstatuje da u praksi međunarodnih institucija ljudsko dostojanstvo predstavlja aspekt drugih ljudskih prava i razmatra se u sklopu tih prava. U praksi Evropskog suda za ljudska prava ljudsko dostojanstvo se, između ostalog, razmatra kao element zabrane mučenja propisanog članom 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. S obzirom na to Ustavni sud je razmatrao relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava u odnosu na član 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u onoj meri u kojoj su ti stavovi kompatibilni sa sadržinom člana 23. stav 1. Ustava Republike Srbije, imajući u vidu da član 3. Evropske konvencije za zaštitu osnovnih ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski odgovara odredbama č l. 23. i 25. Ustava.

Ustavni sud je, s obzirom na status ljudskog dostojanstva u Ustavu Republike Srbije kao posebnog ljudskog prava, pristupio analizi navoda ustavne žalbe, posebno imajući u vidu značaj koji ovo pravo ima za svako ljudsko biće. Neprikosnovenost ljudskog dostojanstva zajemčena odredbom člana 23. stav 1. Ustava potvrđena je u članu 202. Ustava zabranom odstupanja od ovog prava u vanrednom i ratnom stanju. S druge strane, pravo na ljudsko dostojanstvo nije apsolutno pravo i ono može biti ograničeno drugim pravima ili obavezama. Korelat prava na ljudsko dostojanstvo je obaveza svih da ga poštuju i štite. Ustavni sud konstatuje da se ljudsko dostojanstvo ogleda u subjektivnom osećaju koje pojedinac ima u odnosu na sebe u datoj situaciji i u shvatanju odnosa koji drugi ljudi mogu zauzeti prema njemu u datoj situaciji. Stoga, osećaj dostojanstva prevashodno označava subjektivni aspekt samopoštovanja i samovrednovanja. Pored subjektivnog aspekta ljudskog dostojanstva, a imajući u vidu da pravo na ljudsko dostojanstvo nije apsolutno pravo, prilikom procene da li je ono povređeno moraju se uzeti u obzir i aspekti obaveze drugih lica da ovo pravo poštuju i štite. Procena odnosa prava i obaveza, odnosno procena da li je u konkretnom slučaju došlo do narušenja jemstava koje ovo pravo garantuje mora se razmatrati u sklopu svakog konkretnog slučaja primenom principa srazmernosti.

Ustavni sud konstatuje da je ljudsko dostojanstvo posebno osetljiva kategorija kod osuđenih lica koja se nalaze na izdržavanju kazne zatvora, a za koja važe strožija bezbednosna pravila. Stoga pravo na ljudsko dostojanstvo može biti ograničeno specifičnim aspektima obaveze zaštite i poštovanja ljudskog dostojanstva koje u odnosu na osuđeno lice imaju državni organi koji se staraju o licima na izdržavanju kazne zatvora. Ustavni sud ukazuje na to da primena mera prinude prema osuđenim licima, ako nije neophodno potrebna, može narušiti ljudsko dostojanstvo i dovesti do povrede prava garantovanih odredbom člana 23. stav 1. Utoliko se za pravilnu procenu povrede dostojanstva osuđenika moraju sagledati elementi subjektivnog osećaja, razlozi koji su doveli do takvog osećaja, te da li su razlozi koji su izazvali osećaj povrede ljudskog dostojanstva bili u skladu sa obavezom poštovanja i zaštite ljudskog dostojanstva, tj. da li su imali legitimni cilj i bili neophodni u konkretnom slučaju.

Razmatrajući činjenice i okolnosti konkretnog ustavnosudskog predmeta, Ustavni sud konstatuje da iz osporenih rešenja i ostale dokumentacije proizlazi da se podnosilac ustavne žalbe, u vreme kritičnog događaja, nalazio na izdržavanju kazne zatvora u trajanju od deset godina zbog osude za izvršenje krivičnog dela ubistva, izvršenog vatrenim oružjem; da je u vreme kritičnog događaja, koji je predmet osporavanja u ovom ustavnosudskom postupku, bio star 63 godine (rođen 20. jula 1953. godine) i da mu je preostalo da izdrži još sedam godina zatvorske kazne (istek kazne predviđen za 11. februar 2022. godine); da je raspoređen u zatvoreno odeljenje i zbog težine krivičnog dela utvrđen je srednji stepen rizika, a zbog hroničnog oboljenja ulcerozni kolitis donet je zaključak da je ograničeno radno sposoban, kao i da u delu kazne koju je izdržao do kritičnog događaja nije bio disciplinski kažnjavan, niti su prema njemu primenjivane posebne mere bezbednosti; da je za izvođenje iz Kazneno-popravnog zavoda u Beogradu na S . f . u B . – Klinika za oralnu hirirgiju po uputu zavodskog lekara, izdat nalog za sprovođenje od strane načelnika kojim je precizirano da će se za sprovođenje lica koristiti specijalno vozilo, da ruke osuđenog treba vezati napred, pre izlaska iz specijalnog vozila ruke osuđenog vezati pozadi, vezati noge lica i odobrena je upotreba sredstava prinude i vatrenog oružja; da je prilikom izvođenja osuđenik bio u zatvorskoj uniformi; da je u izveštaju o izvršenom sprovođenju lica konstatovano da je sprovođenje proteklo bez problema, da su na kliniku stigli u 10 časova, u Z avod se vratili u 12 časova, da je operacija trajala od 10,30 do 11, 15 časova i da su tokom operacije licu bile vezane ruke i noge.

Stoga je u predmetnom slučaju zadatak Ustavnog suda da ispita da li je izvođenje u zatvorskoj uniformi i vezivanje, kao mera prinude, u konkretnim okolnostima, bilo u skladu sa legitimnim ciljem i neophodna mera prilikom sprovođenja podnosioca ustavne žalbe iz kazneno-popravnog zavoda na lekarski pregled i hiruršku intervenciju na Klinici za oralnu hirurgiju pri S. f . u B.

Ustavni sud je u nastavku razmatranja cenio da li je naredba o sprovođenju i način na koji je sprovođenje izvršeno, odnosno stav nadležnih tužilaštava iskazan u osporenim rešenjima u odnosu na navedeno, u skladu sa garancijama odredbe člana 23. stav 1. Ustava i relevantnim pravnim propisima, odnosno da li zadovoljava aspekt obaveze na poštovanje i zaštitu ljudskog dostojanstva predviđene članom 23. stav 1. Ustava.

Relevantnim pravnim propisima, navedenim u tački 4. obrazloženja ove odluke, propisano je odevanje zatvorenika i primena mera prinude.

S obzirom na citirane odredbe, Ustavni sud konstatuje da lica osuđena na zatvorsku kaznu u Republici Srbiji nose zatvorsku odeću (videti Odluku Ustavnog suda Už-7676/2015 od 8. februara 2018. godine, tačka 5. obrazloženja). Takođe, pravnim propisima Republike Srbije napravljena je razlika u nošenju privatne i zatvorske odeće u zavisnosti od toga da li je zavod otvorenog ili poluotvorenog tipa odnosno zatvorenog tipa. Navodi podnosioca ustavne žalbe u odnosu na odeću u kojoj je izveden u javnost odnose se uopšteno na izgled i kvalitet odeće. Podnosilac konstatuje da je odeća zatvorska uniforma i da je osuđenici žargonski nazivaju „jazavac“, ne sporeći pri tome da su svi osuđenici snabdeveni istom zatvorskom uniformom.

U osporenim rešenjima cenjeni su navodi u odnosu na odeću, konstatovano da je garderoba u skladu sa propisima, a „da subjektivni osećaj pritužioca da je ista degradirajuća nije od uticaja na primenu propisanih odredbi“. Takođe je konstatovano da navodi da „nije bio obučen prikladno pa su ga u bolnici osoblje i pacijenti posmatrali sa podozrenjem, predstavlja samo subjektivni osećaj podnosioca prijave da se prema njemu ophodi na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo očigledno prenebregavajući svoj status osuđenika“ jer je nesporno da se postupalo u skladu sa propisima.

Subjektivan osećaj poniženja prilikom izlaganja javnosti u navedenoj odeći, nije zasnovan na protivpravnosti nošenja navedene zatvorske uniforme. Ustavni sud konstatuje da izvođenje u zatvorskoj uniformi nije zabranjeno, da je Evropskim zatvorskim pravilima preporučeno da zatvorenici koji dobiju dozvolu da izađu iz zatvora nisu dužni da nose odeću koja ih identifikuje kao zatvorenike, a da je nacionalnim propisima propisano da lica osuđena na kaznu zatvora koja kaznu izdržavaju u zatvorima zatvorenog tipa nose zatvorsku odeću. Takođe, Ustavni sud konstatuje da se iz celokupne činjenične situacije ne može oceniti da je izvođenje u opisanoj odeći bilo određeno sa ciljem poniženja, odnosno narušenja ljudskog dostojanstva podnosioca ustavne žalbe. Odeća koju je podnosilac žalbe nosio prilikom konkretnog događaja bila je u sklopu kratkotrajnog izlaska u javnost, u ukupnom vremenskom trajanju od dva sata i sa ciljem pružanja specijalističke zdravstvene usluge, na osnovu uputa lekara, a za koju u Zavodu u kome je podnosilac ustavne žalbe bio smešten nije bilo uslova. S obzirom na navedeno , Ustavni sud konstatuje da obaveza poštovanja i zaštite ljudskog dostojanstva u konkretnom aspektu nije povređena.

U odnosu na mere prinude, Ustavni sud konstatuje da je relevantnim pravnim propisima navedenim u tački 4. ove Odluke, dozvoljena upotreba lisica i zabranjena upotreba lanaca. Evropski sud za ljudska prava je, razmatrajući upotrebu lisica sa stanovišta člana 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda usvojio stav da upotreba lisica obično ne postavlja pitanje prema članu 3. ove konvencije kada je ta mera izrečena u vezi sa zakonitim hapšenjem ili pritvorom i ne podrazumeva upotrebu sile koje premašuje ono što se opravdano smatra potrebnim u datim okolnostima, odnosno da je za upotrebu lisica važno da li postoji razlog da se veruje da će se dotična osoba odupreti hapšenju ili begu, naneti povredu ili štetu ili suzbiti dokaze (videti predmete: Raninen protiv Finske, broj predstavke 152/1996/771/972, presuda od 16. decembra 1997, stav 56; Svinarenko i Slyadnev protiv Rusije, broj predstavke 32541/08 i 43441/08, presuda Velikog veća od 17. jula 2014. godine, stav 116-118.). Takođe, Evropski sud za ljudska prava je u svojoj presudi Radkov and Sabev protiv Bugarske (broj predstavke 18938/07 i 36069/09, od 27. maja 2014., stav 30-34 .) godine konstatovao da, u kontekstu vezivanja lisicama, relativna kratkoća te prinudne mere, kao i odsustvo bilo kakvog oštećenja zdravlja aplikanta, nije od odlučujućeg značaja. Konkretizovanje načina primene mera prinude vrši se u skladu sa merama neophodnosti (Evropski sud za ljudska prava, predmet A.T. protiv Estonije, broj predstavke 23183/15, presuda od 13. novembra 2018., stav 63.).

Razmatrajući vrstu mera prinude koja je korišćena prilikom sprovođenja, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe opredelio da je na rukama nosio metalne lisice, a na nogama lance „na čijim su krajevima bile ogromne lisice da bi mogao da hoda“. Ustavni sud konstatuje da je podnosilac imao subjektivan osećaj da na nogama nosi lance kao nedozvoljeno sredstvo prinude, usled činjenice da su lisice koje se kao mera prinude stavljaju na noge spojene lancima kako bi se omogućilo hodanje. Opis sredstva prinude koja se nalazila na nogama podnosioca ustavne žalbe odgovara vrsti lisica koje se stavljaju na noge i koje kao takve predstavljaju dozovoljeno sredstvo prinude.

U osporenim rešenjima cenjena je primena mera prinude i neophodnost primene navedenih mera prinude. Konstatovano je da je osuđeni jake telesne građe (visok 193 cm), a kako izdržava kaznu zbog krivičnog dela ubistva učinjenog vatrenim oružjem, a ovlašćeni službenici koji vrše sprovođenje moraju biti naoružani, to postoji opasnost da osuđeni dođe u posed vatrenog oružja, koje može upotrebiti, ukoliko nije vezan. Takođe je utvrđeno da je osuđenog trebalo sprovesti na S. f . u B . radi hirurške intervencije, a utvrđujući da se radi o javnoj ustanovi u koju je pristup svim građanima slobodan, a u kojoj ne postoji sistem fizičko-tehničke zaštite kojim bi se sprečio eventualni pokušaj bekstva osuđenog, nadležna javna tužilaštva su ocenila da je rukovodilac službe obezbeđenja koji je izdao nalog za sprovođenje ispravno procenio da postoji visok stepen bezbednosnog rizika, zbog čega je nužno osuđenom vezati noge i ruke pozadi dok se nalazi izvan vozila kojim se vrši njegov transport iz kazneno-popravnog zavoda do Klinike za oralnu hirurgiju, uz odobrenje upotrebe sredstava prinude i vatrenog oružja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je upotreba lisica zasnovana na zakonu, telesnu građu podnosioca ustavne žalbe, činjenicu da je osuđen za ubistvo vatrenim oružjem, odnosno da ume da rukuje vatrenim oružjem, okolnost da mu je preostalo da izdrži još sedam godina zatvorske kazne, što predstavlja više od dve trećine kazne na koju je pravnosnažno osuđen, kao i činjenicu da je iz Zavoda morao biti sproveden zbog lečenja na osnovu uputa lekara , i to u javnu ustanovu u kojoj ne postoji sistem fizičko-tehničke zaštite kojim bi se sprečio eventualni pokušaj bekstva osuđenog, Ustavni sud smatra da su nadležni državni organi, postupajući po krivičnoj prijavi podnosioca ustavne žalbe primenili princip srazmernosti sveobuhvatno ceneći sve okolnosti od značaja i ustavnopravno prihvatljivo obrazložili one razloge zbog kojih su ocenili da je u konkretnom slučaju postojao visok stepen opasnosti od bekstva, odnosno primene nasilja od strane podnosioca ustavne žalbe u cilju bekstva, zbog čega se vezivanje, kao mera prinude pokazivala nužnom prilikom njegovog sprovođenja na lekarski pregled i hiruršku intervenciju. Ustavni sud konstatuje da se izneta argumentacija, sa stanovišta garancija prava na ljudsko dostojanstvo, primenjuje na celokupan dvočasovni boravak van Zavoda, dakle i na period od 45 minuta koliko je trajala stomatološka operacija, a tokom koje je podnosilac ustavne žalbe takođe bio vezan lisicama.

Ceneći da li je obaveza poštovanja i zaštite ljudskog dostojanstva u konkretnom slučaju zadovoljena Ustavni sud konstatuje da je prevashodni razlog za izvođenje podnosioca ustavne žalbe bio zaštita njegovog zdravlja (Evropski sud za ljudska prava, predmet A.T. protiv Estonije, broj predstavke 23183/15, presuda od 13. novembra 2018. godine , stav 59.).

Ustavni sud takođe konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije istakao da se protivio odvođenju na specijalističku kliniku van zavoda (videti predmet Evropskog suda za ljudska prava Pranjić-M-Lukić protiv Bosne i Hercegovine, broj predstavke 4938/16 od 2. juna 2020. godine, stav 63 .). S obzirom na to Ustavni sud zaključuje da zaštita zdravlja osuđenika, obezbeđujući pri tom osuđeniku zaštitu zdravlja na specijalističkoj klinici kojoj pristup imaju i svi drugi ljudi, upravo predstavlja aspekt zaštite ljudskog dostojanstva, odnosno potpada pod opseg obaveze poštovanja i zaštite ljudskog dostojanstva zajemčenog članom 23. stav 1. Ustava. Ispunjavajući obavezu zaštite zdravlja na način na koji bi osuđenik mogao da štiti svoje zdravlje i da nije osuđen na kaznu zatvora, Ustavni sud smatra da je obaveza poštovanja i zaštite u ovom aspektu ljudskog dostojanstva ostvarena. Izvođenje podnosioca ustavne žalbe u javnost nije sprovedeno sa ciljem narušenja ljudskog dostojanstva, već sa legitimnim ciljem zaštite zdravlja, a mere prinude su primenjene sa ciljem obezbeđenja od pokušaja bekstva i potencijalnog ugrožavanja bezbednosti drugih lica. S obzirom na napred analiziran pravni okvir i okolnosti konkretnog slučaja Ustavni sud je zaključio da su način sprovođenja i primena mera prinude izvršeni u skladu sa pravnim propisima, te da ne postoji element protivpravnosti.

Ceneći navode podnosioca da je primena mera prinude bila prekomerna s obzirom na to da je star i bolestan, Ustavni sud konstatuje da se životna dob od 63 godine života ne može objektivno smatrati starošću s obzirom na to da je osoba od 63 godine života radno sposobna osoba. Ustavni sud je stava da bolest osobe može biti od uticaja na procenu primene mera prinude, ali samo onda kada je bolest takvog karaktera da konkretno lice dovodi u stanje iznemoglosti i zanemoćalosti ili pak kada je bolest takvog tipa da bi primena mera prinude dovela do pogoršanja zdravlja. U konkretnom slučaju Ustavni sud je uvidom u predmet zaključio da bolest podnosioca ustavne žalbe jeste bila konstatovana, da nije bila takvog karaktera da dovodi do zanemoćalosti osuđenog lica i da primena mera prinude nije bila takvog karaktera da bi mogla dodatno narušiti zdravlje osuđenika.

Imajući u vidu navedeno Ustavni sud je, ceneći srazmernost primenjenih mera, odnosno aspekt neophodnosti primene propisanih mera, sa ciljem pružanja zdravstvene zaštite s jedne strane i sa druge strane neophodnost sprečavanja bekstva i očuvanja bezbednosti drugih, zaključio da je primena mera bila neophodna i adekvatna i da je u osporenim rešenjima zahtev neophodnosti pravilno balansiran i primenjen. Stoga je Ustavni sud zaključio da u konkretnom slučaju nije došlo do povrede prava na ljudsko dostojanstvo, da i pored subjektivnog osećaja poniženosti podnosioca ustavne žalbe ne postoji narušenje obaveze na poštovanje i zaštitu ljudskog dostojanstva.

5.2. U odnosu na navode o povredi odredbe člana 25. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe ističe da je žrtva nečovečnog, ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja, namernom, neadekvatnom i prekomernom primenom sredstava prinude, obrazlažući povredu ovog prava istim navodima kojima je obrazložio i povredu prava na ljudsko dostojanstvo. Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe svoju krivičnu prijavu podneo po osnovu krivičnog dela propisanog članom 137. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, odnosno za delo zlostavljanja ili postupanja na način kojim se vređa ljudsko dostojanstvo.

Ustavni sud je analizirajući relevantne pravne propise u odnosu na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, konstatovao da je član 25. stav 2. Ustava inkriminisan u članu 137. stav 2. Krivičnog zakonika i da ovaj stav navedenog člana predstavlja materijalnopravni aspekt torture i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih postupanja ili kažnjavanja, kako je propisano relevantnim međunarodnim ugovorima navedenim u tački 4. ove Odluke. Pravo na ljudsko dostojanstvo zajemčeno članom 23. stav 1. Ustava inkriminisano je u članu 137. stav 1. Krivičnog zakonika uz postojanje kvalifikovanog oblika ovog dela propisanog stavom 3. istog člana.

Ustavni sud i na ovom mestu naglašava da je u Ustavu pravo na ljudsko dostojanstvo definisano kao posebno ljudsko pravo, a koje, i pored toga što može imati sličnosti sa zabranom mučenja drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih postupanja ili kažnjavanja ima svoju specifičnu sadržinu, kako je detaljno razmotreno u tački 5.1. obrazloženja ove odluke. Ustavni sud konstatuje, a s obzirom na član 18. stav 3. Ustava, da činjenica da se povreda dostojanstva u praksi Evropskog suda za ljudska prava razmatra u okviru garancija zabrane mučenja i drugih surovih, neljudskih ili ponižavajućih postupanja ili kažnjavanja, nema uticaja na drugačiji stav Ustavnog suda u ovom konkretnom predmetu, a s obzirom na to da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne propisuje kao posebno ljudsko pravo – pravo na ljudsko dostojanstvo.

S obzirom na istaknuto i konstataciju da je krivična prijava podneta za krivično delo zlostavljanje i mučenje iz člana 137. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, a ne za krivično delo iz člana 137. stav 2. Krivičnog zakonika , Ustavni sud zaključuje da navodi o povredi člana 25. stav 2. nisu osnovani.

S obzirom na prethodno izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

5.3. U odnosu na navode podnosioca ustavne žalbe da su mu odbacivanjem krivične prijave i nesprovođenjem istrage kada su postojali razumni motivi da se veruje da je nad podnosiocem izvršeno krivično delo zlostavljanja povređena prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe konkretizovao povredu prava na član 36. stav 1 . Ustava. U odnosu na stav 1. člana 36. Ustava čiju povredu ističe, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije dostavio ni jedan dokaz kojim bi potkrepio svoje navode o nejednakom postupanju tužilaštava. U odnosu na stav 2. člana 36. Ustava, Ustavni sud ističe da se pravom na pravno sredstvo jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova. Kako iz samih osporenih akata proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio pravo da protiv prvostepenog rešenja istakne prigovor, te da je o podnetom prigovoru odlučivano na višoj instanci, Ustavni sud je utvrdio da je i u ovom delu ustavna žalba očigledno neosnovana.

U odnosu na navode da istraga nije sprovedena, Ustavni sud naglašava da je u okviru razmatranja istaknute povrede člana 23. stav 1. Ustava zauzeo stav da su osporena rešenja doneta na osnovu pravilne ocene navoda iz krivične prijave, da su nadležna tužilaštva cenila sve okolnosti slučaja, da su traženi dodatni podaci o konkretnom događaju, cenjena neophodnost primene mera prinude i izvođenje pritužioca u javnost u zatvorskoj odeći, te da je nakon ustavnopravno prihvatljive ocene dokaza odlučeno kao u rešenjima. S obzirom na navedeno, Ustavni sud zaključuje da su navodi o povredi člana 36. Ustava očigledno neosnovani.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

6. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika i radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu