Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji traje od 2008. godine. Podnosiocu je dosuđena naknada materijalne i nematerijalne štete, a izvršnom sudu naloženo je da hitno okonča postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenica predsednika Suda dr Marija Draškić, zamenica predsednika Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Borisa Stanarevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Borisa Stanarevića i utvrđuje se da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 24999/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate, kao i pravo podnosioca na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 161/08 od 30. januara 2008. godine. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme odgovarajuće mere u skladu sa zakonom kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. okončao .

O b r a z l o ž e nj e

1. Boris Stanarević iz Beograda je 8. novembra 2011. godine, preko punomoćnika Milene Stanarević, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u izvršnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu I. 24999/10.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da mu je pravnosnažnom i izvršnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1984/06 od 31. oktobra 2006. godine dosuđeno potraživanje na ime razlike zarade i da je na osnovu navedenog izvršnog naslova podneo predlog za izvršenje protiv svog poslodavca kao izvršnog dužnika, te da je Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo rešenje o izvršenju I. 161/08 od 30. januara 2008. godine. Ističe da “već pet godina ne može da ostvari potraživanje u izvršnom postupku, iz nedopustivih i neopravdanih razloga odugovlačenja, prekida postupka zbog restrukturiranja i zastoja postupka, bez ozbiljne analize“. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete.



2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-US ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne ž albe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.



3. Na zahtev Ustavnog suda, zamenik v.f. predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu je 27. maja 2013. godine dostavio na uvid spise predmeta toga suda I. 24999 /10 (predmet je dobio novi broj nakon formiranja nove mreže sudova) i odgovor na ustavnu žalbu u kome je potvrdio navode podnosioca o izvršnoj ispravi na osnovu koje je on podneo predlog za izvršenje i datumu donošenja rešenja kojim je usvojen taj predlog i određeno da se izvršenje sprovede prodajom nepokretnosti izvršnog dužnika, a pored toga je istakao i sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari: da je Četvrti opštinski sud u Beogradu , imajući u vidu da je doneto još deset rešenja o izvršenju protiv istog izvršnog dužnika H.S. “Janko Lisjak“ a.d. iz Beograda, spoj io predmet formiran po predlogu podnosioca za izvršenje sa ostalim predmetima i da su se ti predmeti vodili pod jedinstvenim brojem I. 7590/07; da je rešenjem navedenog prvostepenog suda I. 7590/07 od 19. oktobra 2009. godine prekinut izvršni postupak i da je ovaj predmet, nakon što je to rešenje postalo pravnosnažno, arhiviran 9. aprila 2010. godine; da je punomoćnik izvršnog poverioca E.S. podneskom od 10. maja 2011. godine predložio nastavak postupka, te je prvostepeni sud 18. maja 2011. godine doneo rešenje kojim je nastavljen postupak izvršenja; da je postupajući sudija u daljem toku postupka doneo rešenje od 19. septembra 2012. godine, kojim je zastao sa prinudnim izvršenjem do odluke Vrhovnog kasacionog suda po zahtevu Prvog osnovnog suda u Beogradu za rešavanje spornog pravnog pitanja; da je izvršni postupak nastavljen nakon donošenja odluke Vrhovnog kasacionog suda i da je 27. februara 2013. godine data naredba da se spisi predmeta zavedu u Ipv (I) upisnik, kako bi veće odlučilo o žalbi jednog od izvršnih poverilaca protiv rešenja o izvršenju; da se u konkretnom slučaju radi o izuzetno složenom i kompleksnom predmetu, a što svakako predstavlja okolnost koja je uticala na dužinu trajanja izvršnog postupka.

Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da je Četvrti opštinsk i sud u Beogradu pravnosnažnim rešenjem I. 7590/07 od 19. oktobra 2009. godine prekinu o izvršenje u ovoj pravnoj stavri, ističući da je odlukom Agencije za privatizaciju od 3. avgusta 2009. godine pokrenut postupak restrukturiranja nad izvršnim dužnikom i da je ta odluka razlog za prekid postupka, u smislu odredbe člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji.



4. Odredbom člana 32. stav 1. Ust ava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Od redbama Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je bio na snazi u vreme pokretanja izvršnog postupka, bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 5. stav 1.); da se izvršenje na nepokretnosti sprovodi zabeležbom rešenja o izvršenju u javnu knjigu, utvrđenjem vrednosti nepokretnosti, prodajom nepokretnosti i namirenjem izvršnih poverilaca iz iznosa dobijenog prodajom (član 99.).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, je propisano: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da se odredbe drugih zakona koje propisuju prekid ili odlaganje izvršnog postupka neće primenjivati u izvršnom postupku koji se sprovodi po predlogu za izvršenje radi naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa i da će u slučaju iz stava 5. ovog člana sud zastati sa izvršnim postupkom, u skladu sa odredbama Zakona o parničnom postupku (član 9. st. 5. i 6.); da se izvršenje na nepokretnosti sprovodi zabeležbom rešenja o izvršenju ili zaključka izvršitelja o sprovođenju izvršenja u javnu knjigu, utvrđenjem vrednosti nepokretnosti, prodajom nepokretnosti i namirenjem izvršnih poverilaca iz iznosa dobijenog prodajom (član 104.); da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona (član 358. stav 1.).

Zakonom o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03, 45/05 i 123/07) uređuju se uslovi i postupak promene vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala (u daljem tekstu: privatizacija) (član 1.). Istim zakonom je propisano: da je predmet privatizacije društveni, odnosno državni kapital (u daljem tekstu: kapital), u preduzećima i drugim pravnim licima (u daljem tekstu: subjekti privatizacije), ako posebnim propisima nije drugačije određeno, da je predmet privatizacije i državni kapital koji je iskazan u akcijama ili udelima, ako uslovi i postupak prodaje tog kapitala nisu drugačije uređeni posebnim propisom, da se u postupku privatizacije može prodati imovina ili deo imovine subjekta privatizacije, odnosno pojedini delovi subjekta privatizacije (član 3. st. 1. do 3.); da su subjekti nadležni za sprovođenje privatizacije - 1) Agencija za privatizaciju, 2) Akcijski fond i 3) Centralni registar za hartije od vrednosti, kao i da se u postupku privatizacije vodi Privatizacioni registar (član 4.); da je Agencija za privatizaciju (u daljem tekstu: Agencija) pravno lice koje prodaje kapital, odnosno imovinu i promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije, u skladu sa zakonom (član 5. stav 1.):

Odredbama člana 14. st. 1. i 2. Zakona o privatizaciji je propisano da se za privatizaciju neprivatizovanog društvenog kapitala javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji, mora objaviti najkasnije do 31. decembra 2008. godine, kao i da ako se javni poziv ne objavi u roku iz stava 1. ovog člana, Agencija donosi rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije.

Odredbama člana 19. Zakona o privatizaciji je propisano: da ako Agencija proceni da kapital ili imovina subjekta privatizacije ne mogu biti prodati metodom javnog tendera ili javne aukcije bez prethodnog restrukturiranja, Agencija donosi odluku o restrukturiranju u postupku privatizacije, u skladu sa ovim zakonom (stav 1.); da restrukturiranje u postupku privatizacije (u daljem tekstu: restrukturiranje), u smislu ovog zakona, jesu promene koje se odnose na subjekt privatizacije i njegova zavisna preduzeća, koje omogućavaju prodaju njegovog kapitala ili imovine, a naročito - 1) statusne promene, promene pravne forme, promene unutrašnje organizacije i druge organizacione promene, 2) otpis glavnice duga, pripadajuće kamate ili drugih potraživanja, u celini ili delimično, 3) otpuštanje duga u celini ili delimično radi namirivanja poverilaca iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala subjekta privatizacije (stav 2.); da u subjektima privatizacije u kojima je sprovedeno restrukturiranje, Agencija prodaje kapital, odnosno imovinu, metodom javnog tendera ili javne aukcije (stav 3.).

Članom 10. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 123/07), koji je stupio na snagu 3. januara 2008. godine, propisano je da se posle člana 20đ, dodaju dva člana 20e i 20ž, a članom 20ž je, pored ostalog, propisano: da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja (stav 1.); da odluka o restrukturiranju ima snagu izvršne isprave (stav 2.); da odluku o restrukturiranju Agencija, u roku od pet dana od dana njenog donošenja, dostavlja organu nadležnom za sprovođenje prinudne naplate, sudovima i drugim organima nadležnim za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu (stav 3.); da na osnovu odluke o restrukturiranju organ nadležan za sprovođenje prinudne naplate obustavlja izvršavanje evidentiranih osnova i naloga, a sudovi i drugi organi nadležni za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu ne donose nove osnove i naloge za prinudnu naplatu (stav 4.); da se postupak prinudnog izvršenja koji je u toku prekida (stav 7.); da po okončanju restruktuiranja, odnosno posle prodaje javnim tenderom ili javnom aukcijom, Agencija obaveštava sudove i organe iz stava 4. ovog člana o uplati prodajne cene i o poveriocima koji svoje potraživanje namiruju iz te cene (stav 8.).

O dredbom člana 20ž stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji (“Službeni glasnik RS“, broj 119/12), koji je stupio na snagu 25. decembra 2012. godine, je propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranje, a najkasnije do 30. juna 2014. godine, ne može protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja.



5. Analizirajući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da je za odlučivanje o predmetnoj ustavnoj žalbi, pored postupanja sudova koji su bili nadležni za sprovođenje prinudnog izvršenja, bitno i postupanje Agencije za privatizaciju, kao zakonom ovlašćene organizacije za sprovođenje privatizacije, pa i za postupak restrukturiranja nad subjektom privatizacije, jer je rešenjem Agencije od 3. avgusta 2009. godine pokrenut postupak restrukturiranja nad izvršnim dužnikom.

Dakle, u takvoj situaciji potrebno je preispitati ne samo postupanje izvršnog suda, već i postupanje drugih državnih organa ili organizacija koje vrše javna ovlašćenja koji su preduzimali pojedine radnje u vezi sa tim postupkom, a koje su bile odlučujuće za konačan ishod izvršnog postupka (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už–315/2008 od 13. novembra 2008. godine). S tim u vezi, Ustavni sud je u predmetu IUz-98/2009, na sednici održanoj 23. juna 2011. godine, doneo Rešenje kojim nije prihvatio inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti osporenih odredaba člana 20ž Zakona o privatizaciji. U obrazloženju ovog rešenja Ustavnog suda, u oceni navoda inicijative kojima se poziva na nesaglasnost osporenih odredaba Zakona sa članom 32. stav 1. Ustava, kojima se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, pored ostalog, navedeno je: da Ustavni sud ukazuje da se odredba člana 20ž Zakona nužno mora tumačiti u vezi sa odredbom člana 14. Zakona, koja izričito određuje krajnji rok (31. decembar 2008. godine) u kome je, u postupku privatizacije neprivatizovanog društvenog kapitala javni poziv za učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji morao biti objavljen, a u suprotnom Agencija je bila dužna da donese rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije; da kako je cilj restrukturiranja subjekta privatizacije, saglasno članu 19. Zakona o privatizaciji, da nakon sprovedenog restrukturiranja Agencija proda kapital, odnosno imovinu metodom javnog tendera ili javne aukcije, a prema članu 14. Zakona, javni tender ili javna aukcija su morali da se objave najkasnije do 31. decembra 2008. godine to, po stanovištu Ustavnog suda, nakon navedenog datuma više nije moguće sprovoditi restrukturiranje, već je Agencija za privatizaciju morala pokrenuti postupak prinudne likvidacije za sve neprivatizovane privredne subjekte. Iz izloženog sledi da se prema navedenim zakonskim odredbama subjekti privatizacije nakon 31. decembra 2008. godine više nisu mogli nalaziti u postupku restrukturiranja i da stoga u predmetnom izvršnom postupku nisu ni postojali razlozi za prekid postupka.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da se i prema načelnom pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda od 24. februara 2011. godine, izvršni postupci koji se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa utvrđenih izvršnim ispravama a koji su pokrenuti protiv izvršnog dužnika koji predstavlja subjekt privatizacije u restrukturiranju, neće prekidati, a prekinuti postupci će se nastaviti i okončati.

Ustavni sud ocenjuje da, bez obzira na to da li je izvršni dužnik fizičko lice, privatno pravno lice ili pravno lice u većinskom državnom vlasništvu, na državi je da preduzme sve mere da se pravnosnažna sudska presuda izvrši, kao i da, pri tome, obezbedi delotvorno učešće njenog aparata (videti presude u predmetima ''Pini i drugi protiv Rumunije'', broj aplikacije 78028/01 i 78029/01 i ''Kačapor i drugi protiv Srbije'', stav 108. i Odluku Ustavnog suda Už – 2008/2009 od 2. juna 2011. godine).

Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište u pogledu prekida izvršnog postupka u kome su dužnici subjekti u restrukturiranju, zauzeto u ovom predmetu, već iskazao kroz ranije donete odluke Ustavnog suda (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-1918/2010 od 13. oktobra 2011. godine).

Polazeći od iznetih razloga, a imajući u vidu i da Prvi osnovni sud u Beogradu snosi odgovornost zbog prekomerno dugog trajanja ovog izvršnog postupka, jer nakon donošenja rešenja o nastavku postupka nije preduzeo nijednu radnju u cilju sprovođenja izvršenja ( utvrđivanje vrednosti nepokretnosti izvršnog dužnika, zakazivanje ročišta za prodaju nepokretnosti i namirenje poverilaca iz iznosa dobijenog prodajom), Ustavni sud je ocenio da je , u konkretnom slu čaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Pri tome, Ustavni sud napominje da odredba člana 20ž stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, koja je produžila rok u kome se subjekti privatizacije mogu nalaziti u postupku restrukturiranja do 30. juna 2014. godine, ne može predstavljati razlog za prekid izvršnog postupka koji je pokrenut radi prinudne naplate potraživanja iz radnog odnosa, kao što je slučaj i sa prinudnim izvršenjem povodom koga je podneta ustavna žalba. Ovo posebno iz razloga što je odredbom člana 9. stav 5. Zakona o izvršenju i obezbeđenju izričito predviđeno da se odredbe drugih zakona koje propisuju prekid izvršnog postupka neće primenjivati u izvršnom postupku koji se sprovodi po predlogu za izvršenje radi naplate novčanog potraživanja iz radnog odnosa. Ustavni sud je imao u vidu da se prema odredbi člana 9. stav 6. navedenog zakona u takvim predmetima zastaje sa izvršnim postupkom, ali naglašava da je takva procesna mera neprihvatljiva sa stanovišta odredbe člana 60. stav 4. Ustava, kojom je proklamovana neotuđivost prava na pravičnu naknadu za rad. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.



6. Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da u predmetnom izvršnom postupku nisu postojali zakonski razlozi za nesprovođenje prinudnog izvršenja, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je ocenio da se pravično zadovoljenje podnosioca zbog konstatovane povrede prava u potpunosti može ostvariti samo ako se usvoji njegov zahtev. Ustavni sud najpre konstatuje da se podnosilac u ustavnoj žalbi nije formalno pozvao na povredu prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. Ustava. Međutim, Ustavni sud ukazuje da propust izvršnog suda da izvrši presudu izrečenu u korist podnosioca ustavne žalbe , automatski predstavlja i povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine koju predstavlja potraživanje utvrđeno tom presudom. Takođe, Ustavni sud je imao u vidu da je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu doneo 29. januara 2013. godine odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu ''Marinković protiv Srbije'', u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima Sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Suda. Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je u tački 2. izreke utvrdio i pravo podnosi oca na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 161/08 od 30. januara 2008. godine. Ustavni sud ukazuje da bi nedosuđivanje naknade materijalne štete podnosiocu ustavne žalbe bilo u direktnoj suprotnosti sa odredbom člana 60. stav 4. Ustava, kojom je proklamovana neotuđivost prava koja je podnosilac pokušao na prinudan način da ostvari u predmetnom izvršnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme odgovarajuće mere kako bi se izvršni postupak iz tačke 1. izreke okončao u skladu sa zakonom, odnosno da obustavi izvršni postupak kada se izvrši isplata podnosiocu ustavne žalbe dosuđene naknade materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 161/08 od 30. januara 2008. godine, bilo u izvršnom postupku, bilo na osnovu ove odluke Suda.



7. Shodno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENICA

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Marija Draškić