Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neiscrpljenosti pravnih sredstava

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv odluka organa unutrašnjih poslova i nižestepenih sudova o prestanku radnog odnosa. Žalba je nedozvoljena jer podnosilac nije blagovremeno izjavio prigovor, čime je propustio da iscrpi pravna sredstva i prekludiran je u pravu na sudsku zaštitu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V.N. iz B , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V.N. i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 9075/10, ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 403/02, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate , dok se zahtev za naknadu materijalne štete odbija kao neosnovan. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. V.N. iz B. podnela je 17. septembra 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 1, 5. i 18. novembra, 8. i 24. decembra 2010. godine i 11. i 14. januara 2011. godine, protiv akata i radnji navedenih u izreci Rešenja Ustavnog suda Už-4119/2010 od 10. februara 2011. godine, kao i protiv rešenja Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 403/02 od 23. oktobra 2006. godine, rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž1. 272/07 od 31. januara 2007. godine, presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 403/02 od 3. septembra 2007. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6566/07 od 10. jula 2009. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama čl. 3, 21. i 22, člana 32. stav 1, člana 35. stav 2, člana 58. stav 1. i člana 60. Ustava. Ustavnom žalbom je istaknuta i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 403/02.

Povredu prava na suđenje u razumnom roku podnositeljka je obrazložila time da predmetna parnica, koja se vodi radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i naknade štete, a koja je po zakonu hitna, zbog namernog odugovlačenja postupka nije okončana ni posle više od osam godina. U prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, podnositeljka je navela da se postupak ne odvija pred nezavisnim i nepristrasnim sudom zbog postojanja osnovane sumnje o uticaju političkih stranaka na tok postupka u kome su njene žalbe odbavivane. Dalje je navela da presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 403/02 od 3. septembra 2007. godine i Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6566/07 od 10. jula 2009. godine osporova zbog toga što su donete sa ciljem da pruže pravnu zaštitu ugovoru o osnivanju njenog bivšeg poslodavca.

2. Ustavni sud je informacijom Su-1/73 od 31. decembra 2010. godine iz predmeta Ustavnog suda Už-4119/2010, izdvojio ustavnu žalbu V.N. u delu koji se odnosi rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 403/02 od 23. oktobra 2006. godine, rešenje Okružnog suda u Beogradu GžI. 272/07 od 31. januara 2007. godine, presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 403/02 od 3. septembra 2007. godine, presudu Okružnog suda u Beogradu GžI 6566/07 od 10. jula 2009. godine, kao i povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem su donete pomenute odluke, i po tako izdvojenom delu formiran je novi predmet Ustavnog suda Už-5555/2010.

3. Dopunom ustavne žalbe od 7. juna 2011. godine podnositeljka je povredu prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav. 2, člana 58. stav 1. i člana 60. Ustava istakla i u odnosu na presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1719/10 od 17. marta 2011. godine. Podnositeljka je objasnila da predmetnu revizijsku presudu osporava kao nezakonitu, te suprotnu prinudnim propisima i moralu, jer ista ne sadrži nikakve razloge i u istoj nisu obrazložena pitanja na koja sud pazi po službenoj dužnosti. Pored ostalih zahteva kojima se od Ustavnog suda traži instanciono odlučivanje i poništaj akata koji nisu bili predmet spora u parnici, podnositeljka je istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog neokončavanja osporenog parničnog postupka u okviru razumnog roka, te zahtev za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na imovinu, koja se, po mišljenju podnoiteljke, ogleda u uskraćivanju prava na akcije preduzeća u kojem je bila zaposlena. Zahtev za naknadu materijalne štete je opredeljen prema podnositeljkinoj proceni vrednosti akcija preduzeća u kojem je radila.

Podneskom od 7. juna 2013. godine podnositeljka je dopunila ustavnu žalbu tako što je povredu napred navedenih ustavnih prava istkla i u odnosu na presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 9075/10 od 8. aprila 2013. godine.

4. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13-US ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, kojim je uređen postupak po ustavnoj žalbi, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

5. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 9075/10 (ranije predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 403/02) utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja V.N, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 10. maja 2002. godine podnela tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, protiv tuženog preduzeća "V.- T." S. d.o.o. iz B, radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa broj 17/29-369 od 25. aprila 2002. godine i vraćanja na rad, a podneskom od 27. decembra 2002. godine preinačila je tužbu, tako što je pored postojećeg, istakla i zahtev za naknadu štete po više različitih osnova. Pripremno ročište održano je 13. decembra 2002. godine. Do donošenja prve po redu prvostepene presude od još ukupno 17 zakazanih ročišta, dva nisu održana, jedno zbog sprečenosti sudije, a drugo zbog toga što su se spisi predmeta nalazili u drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi protiv osporenog rešenja Četvrtog opštinskog suda P1. 403/02 od 23. oktobra 2006. godine, kojim je kao neuredan odbačen tužiljin predlog za određivanje privremene mere. Osporenim rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 272/07 od 31. januara 2007. godine, koje je tužilji uručeno 30. maja 2007. godine, potvrđeno je navedeno prvostepeno rešenje. U ovom delu postupka, na ročištima koja su održavana u periodu od aprila 2003. godine do oktobra 2005. godine, tuženom je više puta nalagano dostavljanje određene dokumentacije.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 3. septembra 2007. godine doneo osporenu presudu P1. 403/02 kojom je odbio sve tužbene zahteve tužilje.

Osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6566/07 od 10. jula 2009. godine prvostepena presuda je potvrđena u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i vraćanju na rad, a ukinuta je u delu kojim je odlučeno o tužiljinom zahtevu za naknadu štete. Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1719/10 od 17. marta 2011. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6566/07 od 10. jula 2009. godine. Vrhovni kasacioni sud je ocenio da u sprovedenom postupku nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitne povrede iz čl. 1, 2, 5. i 7, te člana 361. stav 2. tač. 17) i 12) pomenutog zakona na koje ukazuje tužilja. Vrhovni kasacioni sud je ponovio da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilji osporenim rešenjem tuženog od 25. aprila 2002. godine, donetog na osnovu Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta od 29. marta 2002. godine, prestao radni odnos, jer je utvrđeno da je višak, budući da je ukinuto radno mesto na kojem je ona bila raspoređena kao jedini izvršilac, te da tuženi nije imao upražnjeno radno mesto adekvatno stručnoj spremi, znanju i sposobnostima tužilje. Na osnovu iznetog, revizijski sud je ocenio, da je tuženi prilikom rešavanja viška zaposlenih usled ekonomskih, tehnoloških i organizacionih promena, postupio u svemu u skladu sa čl. 114, 115, 116. i 117. Zakona o radu iz 2001. godine, koji se primenjivao na konkretan slučaj.

Nakon što je revizijska presuda uručena tužilji 10. maja 2011. godine, predmet je arhiviran 7. juna 2011. godine.

Podneskom od 10. decembra 2012. godine tužilja se obratila sudu tražeći da joj se dostavi presuda kojom je odlučeno o tužbenom zahtevu koji se odnosi na naknadu štete, jer je, kako je navedeno u podnesku, obaveštena da je predmet arhiviran.

Posle tužiljinog obraćanja sudu, pred prvostepenim sudom održana su još dva ročišta, nakon čega je doneta osporena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 9075/10 od 8. aprila 2013. godine, kojom su odbijeni tužbeni zahtevi tužilje za naknadu štete po svim osnovama.

Osporena prvostepena presuda potvrđena je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5781/13 od 3. oktobra 2013. godine.

6. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 435. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09, 36/11, 53/13 - Odluka US), koji se primenjivao do okončanja osporenog postupka, bilo je propisano da će sud u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

7. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa aspekta povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak, čije se trajanje osporava, započeo 10. maja 2002. godine i da je pravnosnažno okončan u pogledu svih podnositeljkinih zahteva presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5781/13 od 3. oktobra 2013. godine. Dakle, predmetni postupak je trajao 11 godina i pet meseci. Polazeći od toga da se u konkretnom slučaju radilo o sporu koji je vođen radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa i naknade štete, u pogledu kojeg je Zakonom o parničnom postupku ustavnovljena obaveza suda da obraća naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja takvih sporova, Ustavni sud, ovom prilikom, podseća i na praksu Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj je "potrebna naročita marljivost vlasti u svim predmetima koji se tiču ličnog statusa i svojstva, te da je ovaj zahtev naročito važan u državama u kojima domaći zakon propisuje da određeni sudski postupci imaju hitan karakter" (videti presudu ESLjP Borgese protiv Italije , od 26. februara 1992. godine). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da ne može postojati nijedan razlog koji bi opravdao ovako dugo trajanje postupka, posebno uzimajući u obzir da iz utvrđenih činjenica ne proizlazi da je podnositeljka ustavne žalbe svojim ponašanjem doprinela njegovom trajanju, niti da su postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje sud ne može biti odgovoran, a koje su onemogućavale okončanje spora. U prilog iznetom zaključku ne govori samo činjenica da je pripremno ročište zakazano sedam meseci posle podnošenja tužbe i da je prva prvostepena presuda doneta pet godina posle podnošenja tužbe , već i činjenica da se predmet nalazio u arhivi preko godinu i po dana, iako nije bio okončan.

S obzirom na izneto, ustavnopravna ocena sprovedenog parničnog postupka, zasnovana na praksi Ustavnog suda i standardima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sud u, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke .

8. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja osporenog postpka i značaj predmeta spora za podnositeljku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova.

Imajući u vidu da potraživanje na kojem je zahtev za naknadu materijalne štete zasnovan, nije utvrđen nijednom sudskom odlukom, Ustavni sud je dalje zaključio da taj zahtev nije osnovan.

9. U pogledu navoda o povredi prava na nezavisan i nepristrasan sud, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud ističe da podnositeljkino nezadovoljstvo ishodom predmetnog parničnog postupka (budući da povredu navedenog prva vidi u činjenici da su njene žalbe odbacivane), ni na koji način ne može predstavljati osnov za zaključak da je podnositeljki povređeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava. Naime, Ustavni sud je ocenio da su apsolutno paušalne i bez ikakvih dokaza tvrdnje da su zbog postojanja osnovane sumnje o političkom uticaju stranaka na tok postupka postupajući sudovi bili nepristrasni i nezavisni. Stoga je Ustavni sud, ocenevši da se istaknuti navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Polazeći od toga da je u sprovedenom postupku utvrđeno da je osporeno rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž1. 272/07 od 31. januara 2007. godine, kojim je potvrđeno osporeno rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 403/02 od 23. oktobra 2006. godine o odbacivanju predloga za određivanje privremene mere, podnositeljki uručeno 30. maja 2007. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, u odnosu na navedene sudske odluke, odbacio ustavnu žalbu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

11. Razmatrajući navode podnositeljke da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1719/10 od 17. marta 2011. godine ne sadrži nikakve razloge, te da u istoj nisu obrazložena pitanja na koja sud pazi po službenoj dužnosti, Ustavni sud ističe da član 32. stav 1. Ustava ne podrazumeva da redovni sudovi ispituju i obrazlažu sve navode koje stranke iznesu tokom postupka, već samo one koji su bitni za presuđenje. U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da navodi podnositeljke na kojima zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje ne odgovaraju činjenicama. Naime, suprotno podnositeljkinom stanovištu, po nalaženju Ustavnog suda, revizijski sud je dao detaljne razloge svojih stavova, jasno navodeći zbog čega smatra da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo. Pored toga, osporena presuda sadrži i detaljno obrazloženje ocene revizijskog suda da u sprovedenom postupku nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka, i to ne samo onih na koje sud pazi po službenoj dužnosti, već i onih na koje je podnositeljka ukazala.

U odnosu na osporene presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 403/02 od 3. septembra 2007. godine i Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6566/07 od 10. jula 2009. godine (koje su potvrđene napred navedenom revizijskom odlukom u delu kojim je odlučeno o zahtevu za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa), Ustavni sud nalazi da se razlozi koji su navedeni u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje – da su osporene presude donete s ciljem pružanja pravne zaštite ugovoru o osnivanju preduzeća u kojem je podnositeljka radila, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o učinjenoj povredi ustavnog prava.

Nadalje, Ustavni sud konstatuje da podnositeljka u odnosu na osporene presude ne iznosi nikakve razloge kojima potkrepljuje svoje tvrdnje o povredi načela i prava zajemčenih odredbama čl. 3, 21. i 22, člana 32. stav 1, člana 35. stav 2, člana 58. stav 1. i člana 60. Ustava, budući da povredu ovih prava dovodi u vezu sa svojim viđenjem načina na koji je osnovan i na koji je poslovao njen bivši poslodavac. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u odnosu na osporenu revizijsku presudu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

12. Kako iz odredbe člana 170. Ustava, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe, te imajući u vidu da je podnositeljka ustavnu žalbu protiv osporene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 9075/10 od 8. aprila 2013. godine izjavila pre nego što je Apelacioni sud u Beogradu doneo odluku o njenoj žalbi izjavljenoj protiv pomenute prvostepene presude, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

13. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 80. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog neiscrpljenosti pravnih sredstava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti