Utvrđena povreda prava na imovinu zbog nemogućnosti naplate potraživanja

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na imovinu. Zbog prekomernog trajanja parničnog postupka, podnosilac nije mogao da naplati pravnosnažno dosuđena potraživanja od poslodavca, društvenog preduzeća koje je u međuvremenu prestalo da postoji, čime mu je povređeno imovinsko pravo.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. L . iz Velike Plane, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. L . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P1. 428/14 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini potraživanja utvrđenih stavom prvim izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3519/14 od 8. aprila 2016. godine, koja su dospela do 12. jula 2004. godine, umanjenih za eventualno već naplaćene iznose po tom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. L . iz Velike Plane je , 16. januara 2018. godine, preko punomoćnika R . D, advokata iz Žabara, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu R4r. 35/17 od 29. avgusta 2017. godine i Vrhovnog kasacionog suda Ržr. 36/17 od 11. oktobra 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na imovinu , iz člana 58. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P1. 428/14.

Ustavnom žalbom su osporena rešenja kojima je pravnosnažno utvrđeno da je predlagaču, ovde podnosiocu ustavne žalbe, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku i određena primerena naknada zbog povrede ustavnog prava u iznosu od 100.000,00 dinara. Podnosilac ustavne žalbe ističe povredu prava na pravično suđenje u delu osporenih rešenja kojim je njegov zahtev za određivanje primerene naknade pravnosnažno odbijen za iznos preko dosuđenog, do traženog iznosa od 10.000 evra.

Povredu prava na imovinu podnosilac ustavne žalbe obrazlaže navodom da zbog odugovlačenja postupka nije uspeo da naplati potraživanja povodom kojih je vodio parnični postupak, koja su mu u predmetnoj pravnoj stvari samo delimično dosuđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3519/14 od 8. aprila 2016. godine, iz razloga što je dužnik u međuvremenu prestao da postoji.

Istaknut je zahtev za naknadu materijalne štete u visini svih potraživanja koja su bila predmet tužbenog zahteva u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P1. 428/14 i nematerijalne štete u visini od 5.000 evra, kao i zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Podnosilac ustavne žalbe je 6. jula 2004. godine, u svojstvu tužioca, podneo tužbu protiv društvenog preduzeća "S." Velika Plana, svog bivšeg poslodavca, kojom je tražio da se poništi rešenje od 10. juna 2004. godine, na osnovu kojeg mu je radni odnos prestao 30. juna 2004. godine, kao i da se tuženi obaveže da mu naknadi štetu u visini izgubljenih zarada za period van radnog odnosa, te isplati dugujuće zarade i naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za period pre toga.

Na zahtev tužioca, Opštinski sud u Velikoj Plani je doneo delimičnu presudu P1. 1222/04 od 27. februara 2008. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Smederevu Gž1. 881/08 od 24. decembra 2008. godine, a kojom je poništeno rešenje o prestanku radnog odnosa.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P1. 18/10 od 2. septembra 2010. godine tuženi je obavezan da tužiocu: naknadi štetu zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa u visini izgubljenih zarada za period od 1. jula 2004. do 29. septembra 2006. godine (stav prvi izreke); isplati 18 minimalnih zarada umesto vraćanja na rad (stav drugi izreke); isplati dugujuće zarade za period od 1. jula 2002. do 1. maja 2003. godine i period od 1. maja do 30. juna 2004. godine, uz delimično odbijanje tužbenog zahteva za jul i avgust 2002. godine (treći i četvrti stav izreke); naknadi štetu zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2001, 2002, 2003, 2004, 2005. i 2006. godinu (stav peti izreke); uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na dosuđene iznose (stav šesti izreke); naknadi troškove parničnog postupka (stav sedmi izreke).

Postupajući po žalbi tuženog od 4. februara 2011. godine, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 3519/14 od 8. aprila 2016. godine kojom je navedena prvostepena presuda potvrđena u delu stava prvog izreke, kojim je tuženi obavezan da tužiocu naknadi štetu zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa za period od maja 2005. do septembra 2006. godine, zatim u stavu trećem izreke, kao i u delu stava petog izreke, kojim je tuženi obavezan da tužiocu naknadi štetu zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2001, 2002. i 2005. godinu (stav prvi izreke). U preostalom delu, navedena prvostepena presuda je ukinuta i predmet je vraćen Osnovnom sudu u Velikoj Plani na ponovni postupak (stav drugi izreke).

Rešenjem P1. 428/14 od 30. maja 2016. godine prekinut je postupak zbog prestanka postojanja tuženog.

U toku trajanja, parnični postupak je dva puta prekidan zbog otvaranja stečajnog potupka nad tuženim, ali je isti nastavljen, a predmet je više puta ustupan drugom sudu na odlučivanje, usled čega su nadležni sudovi odlučivali o sukobu nadležnosti.

Rešenjem Privrednog suda u Požarevcu St. 47/11 od 19. maja 2011. godine otvoren je stečajni postupak nad tuženim, u kojem je podnosilac prijavio potraživanje, ali mu je ono osporeno.

Rešenjem istog suda od 2. decembra 2015. godine, koje je postalo pravnosnažno 26. decembra 2015. godine, stečajni postupak je zaključen. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da na dan ulaska u posed stečajni upravnik nije pronašao nikakvu imovinu; da je kompletna imovina stečajnog dužnika otuđena pre otvaranja stečajnog postupka; da je naknadno stečajni upravnik pokrenuo parnične postupke radi pobijanja pravnih radnji stečajnog dužnika kojima je otuđena njegova imovina, u kojima je delimično uspeo da vrati otuđene nepokretnosti; da je stečajni upravnik pokušao da unovči imovinu, ali u tome nije uspeo, jer nije bilo zainteresovanih kupaca; da je, u konretnom slučaju, primenjena odredba člana 13. stav 2. Zakona o stečaju, kojom je propisano da će se, ako se utvrdi da je imovina stečajnog dužnika manja od visine troškova stečajnog postupka ili da je imovina stečajnog dužnika neznatne vrednosti, stečajni postupak zaključiti bez odlaganja.

Ovo rešenje je 19. marta 2019. godine dostavljeno Agenciji za privredne registre, te je stečajni dužnik iz Registra privrednih subjekata obrisan rešenjem od 21. marta 2019. godine.

3.2. Ugovorom o prodaji društvenog kapitala metodom javne aukcije od 30. decembra 2003. godine kupcu je na aukciji prodato 70% društvenog kapitala subjekta privatizacije Društvenog preduzeća … "S ." Velika Plana, dok je preostalih 30% preneto na zaposlene, bez naknade.

U izveštaju koji je Agencija za privredne registre dostavila Sudu navedeno je: da je rešenjem Trgovinskog suda u Požarevcu Fi. 1017/94 od 24. novembra 1994. godine upisano osnivanje Preduzeća … „S .“ d.o.o. sa p.o. Velika Plana; da se rešenjem Fi. 365/02 od 15. novembra 2002. godine to preduzeće organizovalo kao Preduzeće … „S .“ Velika Plana, sa 100% društvenog kapitala; da se rešenjem Fi. 43/04 od 12. jula 2004. godine to preduzeće organizovalo kao Akcionarsko društvo … „S .“ Velika Plana, čiji je većinski vlasnik akcionar D. A, a manjinski vlasnik akcionari sa spiska privremenog registra Agencije za privatizaciju; da je rešenjem Agencije za privredne registre od 6. jula 2005. godine navedeno akcionarsko društvo prevedeno u Registar privrednih subjekata, čiji su osnivači D . A . sa 70% i manjinski akcionari sa 30% osnovnog kapitala; da je rešenjem Agencije za privredne registre od 13. marta 2006. godine registrovana promena osnivača, tako što su D . A . i manjinski akcionari brisani, a upisan akcijski kapital sa udelom od 100%.

3.3. Podnosilac je 13. avgusta 2012. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, povodom koje je formiran predmet Už-6686/2012. Dopisom od 26. maja 2014. godine, Ustavni sud, u skladu sa odredbom člana 2. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), ustupio ovaj predmet na nadležnost redovnom sudu.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenim rešenjem R4 r. 35/17 od 29. avgusta 2017. godine utvrdio da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P1. 428/14 (ranije predmet P1. 18/10). Predlagaču je određena primerena naknada zbog utvrđene povrede prava u iznosu od 100.000,00 dinara, dok je zahtev za isplatu iznosa preko dosuđenog, do traženog iznosa od 10.000 evra, odbijen kao neosnovan, dok je zahtev za određivanje naknade materijalne štete u iznosu od 15.000 evra odbačen.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž r. 36/17 od 11. oktobra 2017. godine odbijena je žalba predlagača, te je navedeno prvostepeno rešenje potvrđeno.

4. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

5. Prema stavu Ustavnog suda, svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca. Stoga propust nadležnog suda da obezbedi namirenje potraživanja podnosioca ustavne žalbe utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom protiv izvršnog, odnosno stečajnog dužnika, koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, predstavlja povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine iz člana 58. Ustava, usled čega podnosilac ima pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, a koji mu u tom postupku nije isplaćen (videti, pored ostalih, odluke Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine i Už-7134/2017 od 8. novembra 2018. godine, objavljene na internet stranici Ustavnog suda www.ustavni.sud.rs).

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da je podnosiocu ustavne žalbe pravnosnažnim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu R4 r. 35/17 od 29. avgusta 2017. godine utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Velikoj Plani u predmetu P1. 428/14. Tuženi, njegov bivši poslodavac, bio je u postupku stečaja od 19. maja 2011. do 26. decembra 2015. godine, kada je postupak zaključen, saglasno članu 13. stav 2. Zakona o stečaju. Podnosilac ustavne žalbe je izvršnu ispravu, kojom mu je utvrđen samo deo potraživanja od onih koja su bila predmet tužbenog zahteva u parničnom postupku, stekao nakon što je okončan postupak stečaja. Naime, postupak po žalbi protiv presude Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P1. 18/10 od 2. septembra 2010. godine trajao je duže od pet godina, u kom periodu je stečajni postupak nad tuženim poslodavcem okončan. Zbog toga, pravnosnažno dosuđena potraživanja, koja su prethodno bila osporena od strane stečajnog upravnika, nisu mogla da budu uneta u listu utvrđenih potraživanja prema stečajnom dužniku. S tim u vezi, Ustavni sud zaključuje da tako stvorena nemogućnost za podnosioca ustavne žalbe da namiri potraživanja utvrđena pravnosnažnom presudom, a protiv dužnika koji je poslovao kao društveno preduzeće sve do 12. jula 2004. godine, u konkretnom slučaju, predstavlja i povredu njegovog prava na mirno uživanje imovine iz člana 58. stav 1. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe potraživanja iz parničnog postupka pokušao da naplati u postupku stečaja, kao postupku kolektivnog namirenja, s obzirom na to da ih je prijavio u istom postupku. Potraživanja po prijavi su, međutim, osporena od strane stečajnog upravnika i poverilac – podnosilac ustavne žalbe je upućen na parnicu radi njihovog utvrđenja. Potraživanje iz presude – izvrš ne isprave, kojom je podnosiocu u parnici po uputu stečajnog sudije, pravnosnažno utvrđen samo deo prijavljenih potraživanja, u stečajnom postupku nisu razmatrana, jer je ista doneta nakon što je taj postupak već okončan. Specifične okolnosti konkretnog slučaja, koje su detaljno opisane u prethodnom delu, kao i razlozi pravičnosti, nalažu da Ustavni sud u ovoj situaciji podnosiocu ustavne žalbe ipak utvrdi povredu prava na imovinu.

Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini potraživanja utvrđenih stavom prvim izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3519/14 od 8. aprila 2016. godine, i to samo onih koja su dospela do 12. jula 2004. godine, do kada je tuženi poslovao kao društveno preduzeće, umanjenih za eventualno već naplaćene iznose po tom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Ocenjujući istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se navodima ustavne žalbe izražava nezadovoljstvo iznosom koji je podnosiocu ustavne žalbe dosuđen osporenim rešenjima na ime primerene naknade zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud, najpre, ukazuje da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, nakon izmena i dopuna Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 i 101/13), ustanovljen kao pravno sredstvo preventivno-kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karakter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosioca u konkretnom postupku, složenosti predmeta i značaja spornog prava za podnosioca. Takođe, Sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da su redovni sudovi, u konkretnom slučaju, usvojili zahtev podnosioca za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i dosudili mu primerenu naknadu, te da su obrazložili razloge na kojima temelje svoju odluku. Takođe, polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje, kao i životnog standarda i materijalnih prilika u Republici Srbiji, Sud ocenjuje da iznos od 100.000 dinara nije nerazuman, posebno ako se ima u vidu priroda i suština zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. U tom kontekstu, Ustavni sud ukazuje na odluku u predmetu Stanković protiv Srbije, predstavka broj 41285/19, od 19. decembra 2019. godine, u kojoj je Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud), razmatrajući prigovor gubitka statusa „žrtve“, primetio da je iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra, koji je od strane domaćih sudova dosuđen aplikantu, niži od iznosa koje Evropski sud dosuđuje u sličnim predmetima. Međutim, Evropski sud je dalje naglasio da se pitanje adekvatnosti dosuđenog iznosa naknade nematerijalne štete mora ceniti u svetlu svih okolnosti slučaja, što znači ne samo trajanja postupka, već i vrednosti dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda, te činjenice da će ova naknada u principu biti dosuđena i isplaćena znatno brže i ranije nego u slučaju da o tome odlučuje Evropski sud. Stoga je Evropski sud dalje zaključio da se dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je, posledično, podnosilac predstavke izgubila status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Sledom izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte odbacio kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.