Odluka Ustavnog suda o pravu naslednika daljeg reda na restituciju

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Upravnog suda, utvrđujući da je proizvoljna ocena da naslednik daljeg naslednog reda nema pravo na povraćaj imovine, ukoliko naslednici bližeg reda nisu podneli zahtev za restituciju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. S . iz Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. S . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1565/15 od 26. maja 2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 3 2. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1565/15 od 26. maja 2017. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00586/2014-13 od 3. novembra 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. S . iz Kruševca podneo je Ustavnom sudu , 28. juna 2017. godine , preko punomoćnika M. K, advokata iz Kruševca, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1565/15 od 26. maja 2017. godine, zbog povrede prava iz čl. 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je neprihvatljivo stanovište Upravnog suda da podnosiocu kao nasledniku trećeg naslednog reda ne pripada pravo na povraćaj imovine oduzete od bivšeg vlasnika; da je nesporna činjenica da postoje zakonski naslednici drugog naslednog reda, ali da oni nisu podneli zahtev za vraćanje sporne imovine i zbog toga nemaju „pravo nasleđivanja“; da se zbog toga ima smatrati da oni neće ili ne mogu da naslede, pa njihove delove nasleđuje podnosilac zahteva.

Podnosilac ustavne žalbe, takođe, ističe da se njegovo pravo nasleđivanja potvrđuje postojanjem testamenta bivšeg vlasnika, čije pravno dejstvo ne isključuje to što u vreme njegovog sačinjavanja predmetna imovina nije bila vraćena vlasniku.

Ustavnom žalbom se predlaže da Sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporeni akt , te utvrdi pravo podnosioca na naknadu troškova pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt , spise predmeta Agencije za restituciju – Područna jedinica Kragujevac broj 46-009729/2012 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Agencije za restituciju – Područna jedinica Kragujevac (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-00 9729/2012 od 14. jula 2014. godine odbijen je u celini zahtev R . S, ovde podnosioca ustavne žalbe, za vraćanje imovine oduzete od bivše vlasnice B . S. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, konstatovano: da je uvidom u testament R. 914/91, sačinjen pred Opštinskim sudom u Kruševcu 28. avgusta 1991. godine, utvrđeno da testatorka, ovde bivša vlasnica, svoju nacionalizovanu imovinu, u slučaju denacionalizacije, ostavlja podnosiocu ustavne žalbe; da se iz navedenog testamenta može utvrditi da testatorka od eventualnih zakonskih naslednika ima sestriće i sestričine u Beogradu, ali da su, prema navodima iz testamenta, oni dobili jedan deo imovine; da je na usmenoj javnoj raspravi podnosilac ustavne žalbe izjavio da bivša vlasnica i njen suprug nisu imali dece, ali da je bivša vlasnica imala dve rođene sestre koje su imale potomke, te da potomci jedne sestre imaju svoje potomke. U rešenju Agencije je dalje navedeno da , u konkretnom slučaju, bivša vl asnica ima zakonske naslednike po pravu predstavljanja iz drugog naslednog reda, a to su njeni sestrići i sestričine , po umrlim rođenim sestrama, a što se tiče testamenta, da je testatorka raspolagala imovinom kojom nije mogla raspolagati u vreme pisanja testamenta, budući da je ta imovina bila u društvenoj svojini. Agencija je, imajući u vidu odredbe čl. 8, 9, 10, 11, 12, 13, 14, 15, 16, 17, 18, 19. i 20. Zakona o nasleđivanju, utvrdila da podnosilac ustavne žalbe spada u treći nasledni red po pravu predstavljanja, a da je, „prema njegovoj izjavi“ utvrđeno da je bivša vlasnica imala, odnosno da ima zakonske naslednike iz drugog naslednog reda, koji isključuju ostale nasledne redove, što u tom slučaju isključuje podnosioca zahteva od prava na vraćanje oduzete imovine i obeštećenje. Stoga je ocenjeno da je podneti zahtev „neosnovan u smislu člana 5. stav 1. tačka 1) u vezi sa članom 47. stav 12.“ Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, iz razloga što podnosilac spada u treći krug zakonskih naslednika, kao unuk pok. strica bivše vlasnice, koja ima zakonske naslednike drugog naslednog reda .

Rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00- 00586/2014-13 od 3. novembra 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv navedenog rešenja Agencije. U rešenju je najpre konstatovano da je podnosilac u žalbi ukazao na to da zakonski naslednici drugog naslednog reda nisu podneli zahtev i da zbog toga nemaju pravo nasleđivanja. Drugostepeni organ je u svemu prihvatio kao pravilne razloge navedene u rešenju prvostepenog organa, a ostale navode žalbe je ocenio kao „neosnovane i bez uticaja na donošenje drugačije odluke“.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1565/15 od 26. maja 2017. godine odbijena je tužba podnosioca ustavne žalbe kojom je pobijao zakonitost navedeno g rešenja Ministarstva finansija, iz istih razloga na kojima je drugostepeni organ zasnovao odluku o odbijanju žalbe. Upravni sud je, polazeći od toga da je u upravnom postupku utvrđeno da bivši vlasnik ima zakonske naslednike drugog naslednog reda, našao da nisu od uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj stvari, navodi tužbe da u konkretnom slučaju ti naslednici ne isključuju pravo na nasleđivanje tužioca.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13) propisano je: da se pod „korisnikom vraćene imovine ili obeštećenja“ (dalje u tekstu: korisnik) podrazumeva lice kome se vraća imovina, odnosno utvrđuje pravo na obeštećenje, u skladu sa ovim zakonom (član 3. tačka 12)) ; da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima domaće fizičko lice koje je bivši vlasnik oduzete imovine, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim - njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa propisima koji uređuju nasleđivanje u Republici Srbiji i sa odredbama ovog zakona (član 5. stav 1. tačka 1)).

Odredbama člana 47. navedenog Zakona predviđeno je: da agencija utvrđuje sve činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje o zahtevu i donosi rešenje kojim utvrđuje, između ostalog, korisnika i imovinu koja se vraća, odnosno za koju se daje obeštećenje (stav 1.); da se r ešenjem iz stava 1. ovog člana utvrđuje korisnik, odnosno korisnici, i to bivši vlasnik - ako je u životu, odnosno zakonski naslednici bivšeg vlasnika - na osnovu pravnosnažnog rešenja o nasleđivanju bivšeg vlasnika, ako takvo rešenje postoji, a ako takvog rešenja nema, rešenjem će se odrediti korisnici samo u slučaju kad je iz dostavljene dokumentacije moguće nesporno utvrditi sve zakonske naslednike (stav 5.); da će se u slučaju kad je rešenjem iz stava 1. ovog člana određeno više korisnika, svakom od njih odrediti pripadajući deo imovine, odnosno obeštećenja, prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju bivšeg vlasnika, ako takvo rešenje postoji ili na osnovu sporazuma zakonskih naslednika zaključenog pred prvostepenim organom (stav 6.); da a ko se korisnici i njihovi udeli ne mogu utvrditi primenom odredaba st. 5. i 6. ovog člana, prvostepeni organ će podnosioce zahteva za ostvarivanje prava po ovom zakonu, saglasno članu 45. ovog zakona, uputiti da ova pitanja, kao prethodna, reše pred nadležnim sudom (stav 7.); da u postupku iz stava 7. ovog člana, nadležni sud u vanparničnom postupku, shodnom primenom pravila po kojima se raspravlja zaostavština, utvrđuje zakonske naslednike bivšeg vlasnika i njihove udele u pravu na povraćaj oduzete imovine ili na obeštećenje, pri čemu se sud ne upušta u to da li ta lica ispunjavaju propisane uslove za ostvarivanje ovih prava po odredbama ovog zakona (stav 8.); da p odnosioci zahteva za ostvarivanje prava po odredbama ovog zakona koji po odredbama ovog člana nisu određeni za korisnike, mogu svoja prava ostvariti u parničnom postupku - podnošenjem tužbe protiv lica koja su određena za korisnike, odnosno zakonske naslednike (stav 11.) ; da će, u slučaju da utvrdi da ne postoji zakonski osnov za vraćanje ili obeštećenje, organ iz stava 1. ovog člana doneti rešenje o odbijanju podnetog zahteva (stav 12.) .

Odredbama Zakona o nasleđivanju („ Službeni glasnik RS“, 46/95, 101/03 i 6/15) predviđeno je: da na osnovu zakona, ostavioca nasleđuju – njegovi potomci, njegovi usvojenici i njihovi potomci, njegov bračni drug, njegovi roditelji, njegovi usvojioci, njegova braća i sestre i njihovi potomci, njegovi dedovi i babe i njihovi potomci i njegovi ostali preci (član 8. stav 1.); da se nasleđuje po naslednim redovima (član 8. stav 2.); da naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda (član 8. stav 3.); da prvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i njegov bračni drug (član 9. stav 1.); da drugi nasledni red čine ostaviočev bračni drug i ostaviočevi roditelji i njihovo potomstvo (član 12. stav 1.); da ako ostaviočev roditelj ne može ili neće da nasledi, njegov deo na jednake delove nasleđuju njegova deca (braća i sestre ostavioca), njegovi unuci i praunuci i njegovi dalji potomci, po pravilima koja važe kada ostavioca nasleđuju njegovi potomci (član 13. stav 1.); da ako ostaviočevi roditelji ne mogu ili neće da naslede, njihov deo nasleđuju njihovi potomci, onako kako je određeno u prethodnom stavu (član 13. stav 2.); da treći nasledni red čine ostaviočevi dedovi i babe i njihovo potomstvo (član 16. stav 1.); da deda i baba iste loze nasleđuju na jednake delove (član 17. stav 1.); da ako neki od ovih predaka ne može ili neće da nasledi, njegov deo nasleđuju njegova deca, njegovi unuci i njegovi dalji potomci, po pravilima koja važe kada ostavioca nasleđuju njegovi potomci (član 17. stav 2.).

Odredbom člana 192. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano da na osnovu odlučnih činjenica utvrđenih u postupku, organ nadležan za rešavanje donosi rešenje o upravnoj stvari koja je predmet postupka.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da ima pravo na vraćanje imovine oduzete od bivšeg vlasnika, iako je zakonski naslednik trećeg naslednog reda , budući da zakonski naslednici drugog naslednog reda nisu podneli zahtev za vraćanje imovine . Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, treba smatrati da oni neće „da naslede, pa njihove delove nasleđuje“ naslednik koji je podneo zahtev.

Podnosilac ustavne žalbe, takođe, smatra da se njegovo pravo nasleđivanja potvrđuje postojanjem testamenta bivšeg vlasnika, čije pravno dejstvo ne isključuje to što u vreme njegovog sačinjavanja sporna imovina nije bila vraćena vlasniku.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da ustavna garancija označenog prava podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud dalje ukazuje na pravna stanovišta koja je izrazio u odlukama objavljenim na internet stranici: www.ustavni.sud.rs. u vezi sa pitanjem udela u pravu na povraćaj oduzete imovine i određivanjem pojma zakonskog naslednika u smislu odredaba o Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje imaju svi živi zakonski naslednici istog naslednog reda na jednake delove. Zauzimanje drugačijeg shvatanja, po mišljenju Ustavnog suda, protivilo bi se razlozima zbog kojih je navedeni zakon donet i svrsi koja se sprovođenjem tog zakona želi ostvariti. S obzirom na to da su nakon smrti bivšeg vlasnika predmetne imovine preminuli svi zakonski naslednici utvrđeni rešenjem o nasleđivanju iza njegove smrti, Ustavni sud je ocenio da je pre donošenja rešenja o vraćanju oduzete imovine moralo biti utvrđeno koji potomci bivšeg vlasnika su njegovi zakonski naslednici u smislu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, radi pravilnog utvrđivanja njihovog udela u pravu na povraćaj oduzete imovine (Odluk a Už-6369/2016 od 24. januara 2019. godine ).

U situaciji kada se jedan zakonski naslednik odrekao nasleđa iza smrti bivšeg vlasnika, za odluku o tome ko su korisnici vraćene imovine i koliki je njihov udeo u pravu na povraćaj imovine, od značaja je činjenica da li je taj zakonski naslednik podnošenjem zahteva za restituciju manifestovao volju da ostvari prava po osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Ovaj sud, naime, smatra da se, u slučaju da neki zakonski naslednik bivšeg vlasnika ne podnese zahtev za vraćanje oduzete imovine, ta imovina vraća u svojinu nasledniku odnosno naslednicima koji su takav zahtev podneli ( Odluka Už-9103/2016 od 21. marta 2019. godine).

Lica koja imaju pravo na povraćaj oduzete imovine na osnovu odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju nisu naslednici u pravnom smislu, jer nema objekta nasleđivanja, budući da imovina koja se vraća ili se za nju dobija obeštećenje nije u vlasništvu bivših vlasnika, nego države ili drugih pravnih subjekata ( Odluka Už- 8905/2016 od 4. aprila 2019. godine).

Primenjujući navedene stavove na konkretan ustavnosudski spor, Ustavni sud je najpre konstatovao da se na osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju imo vina ne stiče u trenutku smrti „ostavioca” kao bivšeg vlasnika, nego pravnosnažnošću odluke nadležnog organa. Sud je stoga ocenio da nemaju ustavnopravnog utemeljenja navodi ustavne žalbe da se podnosiočevo „pravo nasleđivanja“ potvrđuje postojanjem testamenta bivšeg vlasnika, „čije pravno dejstvo ne isključuje to što u vreme njegovog sačinjavanja sporna imovina nije bila vraćena vlasniku“.

Ustavni sud je, međutim, konstatovao da je pred Upravnim sudom u suštini bilo sporno pitanje primene pravila da naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda i s tim u vezi, uticaj činjenice (ne)podnošenja zahteva za vraćanje imovine na primenu tog pravila. Upravni sud je u osporenoj presudi ocenio da je u upravnom postupku „na nesumnjiv način“ utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe zakonski naslednik trećeg naslednog reda, a da bivša vlasnica ima zakonske naslednike drugog naslednog reda , koji isključuju pravo na nasleđivanje licima iz narednih naslednih redova. Ustavni sud konstatuje da je navedena ocena Upravnog suda zasnovana na tome da je Agencija za restituciju , uvidom u testament koji je bivša vlasnica sačinila 1991. godine i na osnovu izjave podnosioca ustavne žalbe, utvrdila da je bivša vlasnica „imala, odnosno da ima“ zakonske naslednike iz drugog naslednog reda. U postupku koji je okončan osporenim aktom nije utvrđeno ko su zakonski naslednici bivše vlasnice i da li je neko od njih podneo zahtev za vraćanje sporne imovine. Ustavni sud naglašava da je podnosilac u toku predmetnog postupka isticao da zakonski naslednici drugog naslednog reda nisu podneli zahtev za vraćanje imovine, pa nemaju pravo „na nasleđivanje“, a Upravni sud je našao da ti navodi nisu od uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj stvari. Stoga se, posledično , pred Ustavnim sudom postavlja pitanje da li zakonski naslednik daljeg naslednog reda – koji je podneo zahtev za vraćanje imovine oduzete od bivšeg vlasn ika, ima pravo na vraćanje te imovine, ako naslednik bližeg naslednog reda taj zahtev nije podneo.

Tražeći odgovor na ovo sporno pitanje, Ustavni sud je najpre razmotrio navedene odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, te je konstatovao: da se pod korisnikom podrazumeva lice kome se rešenjem Agencije vrać a imovina , odnosno daje obeštećenje; da pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje ima bivši vlasnik – ako je u životu, odnosno njegovi zakonski naslednici, koji su utvrđeni u skladu sa odredbama Zakona o nasleđivanju i odredbama tog zakona; da se zakonski naslednici utvrđuju prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju bivšeg vlasnika ili iz dostavljene dokumentacije, ako je nesporno ko su ta lica, a da se njihovi udeli utvrđuju prema pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju, odnosno na osnovu sporazuma zakonskih naslednika zaključenog pred Agencijom; da ako se zakonski nasledni ci bivšeg vlasnika i njihov i udel i u pravu na povraćaj oduzete imovine ne mogu utvrditi na navedene načine, sud u vanparničnom postupku, shodnom primenom pravila po kojima se raspravlja zaostavština, utvrđuje zakonske naslednike bivšeg vlasnika i njihove udele u pravu na povraćaj oduzete imovine ili na obeštećenje .

Ustavni sud dalje konstatuje da iz navedenih odredaba Zakona o nasleđivanju proizlazi: da se, na osnovu zakona, nasleđuje po naslednim redovima; da naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda; da u drugom naslednom redu ostavioca nasleđuju njegovi roditelji i njihovo potomstvo, po pravu predstavljanja; da treći nasledni red čine dede i babe i njihovo potomstvo , koje nasleđuje, takođe, po pravu predstavljanja.

Po nalaženju Ustavnog suda, u situaciji kada je zakonski naslednik daljeg naslednog reda podneo zahtev za vraćanje imovine oduzete od bivšeg vlasnika, za odluku o njegovom zahtevu, od značaja je činjenica da li su zakonski naslednici bližeg naslednog reda, podnošenjem zahteva za restituciju , manifestova li volju da ostvare prava po osnovu odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Ovaj sud, naime, smatra da se, u slučaju da zakonski naslednik bližeg naslednog reda ne podnese zahtev za vraćanje imovine oduzete od bivšeg vlasnika, ta imovina vraća u svojinu nasledniku koji je takav zahtev podneo. Zauzimanje drugačijeg shvatanja, po mišljenju Suda, protivilo bi se razlozima zbog kojih je navedeni zakon donet i svrsi koja se sprovođenjem tog zakona želi ostvariti.

Ustavni sud je imao u vidu da je predmetnim rešenjem Agencije odbijen u celini zahtev podnosioca ustavne žalbe kao neosnovan, da je to rešenje doneto po isteku zakonom propisanog roka za podnošenje zahteva za ostvarivanje prava po osnovu odredaba Zakona, a da se iz njega ne može utvrditi koja lica su zakonski naslednici bivše vlasnice i da li su ta lica podnela zahtev za vraćanje te imovine, odnosno obeštećenje. Ustavni sud dalje konstatuje da je Upravni sud ocenio da nisu od uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj stvari navodi tužbe kojima je podnosila c ustavne žalbe ukaziva o na to da zakonski naslednici drugog naslednog reda nisu po dneli zahtev za vraćanje sporne imovine. Budući da navedene činjenice nisu utvrđene ni u upravnom postupku, niti u upravnom sporu koji je okončan osporenim aktom, Ustavni sud smatra proizvoljnom ocenu Upravnog suda da podnosilac ustavne žalbe nema pravo na vraćanje sporne imovine, odn osno obeštećenje.

Nalazeći da osporena presuda nije obrazložena na način koji otklanja sumnju u arbitrarnost odlučivanja, Ustavni sud je , ne prejudicirajući odluku u predmetnoj upravnoj stvari, utvrdio povredu podnosiočevog prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je , imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredb i člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 1565/15 od 26. maja 2017. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 46-00-00586/2014-13 od 3. novembra 2014. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta ostalih prava zajemčenih Ustavom, istaknutih u ustavnoj žalbi, jer je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporeni akt.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pravu naslednika daljeg reda na restituciju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti