Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na imovinu zbog nesprovođenja izvršenja protiv dužnika u restrukturiranju sa većinskim društvenim kapitalom. Podnositeljkama je dosuđena naknada materijalne štete u visini iznosa iz rešenja o izvršenju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5573/2015
17.11.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vlastelica Kaje, Gordane Vujović, Vere Savić i Stanice Mitić, svih iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vlastelica Kaje, Gordane Vujović, Vere Savić i Stanice Mitić i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 879/11 podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, iz člana 58. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljkama ustavne žalbe na naknadu materijalne štete svakoj u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I. 879/11 od 30. maja 2011. godine, umanjenih za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba Vlastelica Kaje, Gordane Vujović, Vere Savić i Stanice Mitić izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4-I. 228/14 od 19. februara 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Kaja Vlastelica, Gordana Vujović, Vera Savić i Stanica Mitić, sve iz Čačka, podnele su Ustavnom sudu, 8. oktobra 2013. godine, preko punomoćnika Snežane Jokić, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 879/11. Ustavna žalba je zavedena pod brojem Už-7999/2013.

Nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan, predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležan redovni sud, Ustavni sud je ustavnu žalbu ustupio na nadležnost redovnom sudu.

Rešenjem Višeg suda u Čačku R4-I. 228/14 od 19. februara 2015. godine je usvojen zahtev predlagača za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i utvrđeno da je u izvršnom postupku koji je u toku pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 879/11 podnositeljkama povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Nakon pravosnažnosti navedenog rešenja, Viši sud u Čačku je dopisom R4-I. 228/14 od 20. maja 2016. godine Ustavnom sudu „vratio“ ustavnu žalbu radi donošenja odluke o povredi prava na imovinu. Ovaj podnesak zaveden je pod brojem Už-5573/2015.

Podnositeljke ustavne žalbe su 2. septembra 2015. godine podneskom dopunile ustavnu žalbu i istakle povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, proširujući zahtev i na stav treći izreke rešenja Višeg suda u Čačku R4-I. 228/14 od 19. februara 2015. godine, a koje je potvrđeno rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rž g. 460/15 od 12. maja 2015. godine.

U dopuni ustavne žalbe je, između ostalog, navedeno da osporenim rešenjem, u delu kojim je odlučeno o visini naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku nisu otklonjene posledice utvrđene povrede, odnosno da je odluka u tom delu nezakonita. Podnositeljke ističu da je visina od po 140 evra u dinarskoj protivvrednosti toliko beznačajna da ne može ni na jedan način da nadomesti čekanje na okončanje postupka, kao i da dosuđena naknada nije u skladu sa praksom Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, te da im je na taj način povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava i pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Osnovnog suda u Čačku I. 879/11 od 30. maja 2011. godine usvojen je predlog za izvršenje ovde podnositeljki ustavne žalbe na osnovu pravnosnažne presude Osnovnog suda u Čačku P1. 269/10 od 12. maja 2010. godine, kojom je obavezana Kompanija "Sloboda" a.d. "Sloboda - aparati", u restrukturiranju , iz Čačka, kao izvršni dužnik, da tužiljama, kao izvršnim poveriocima, isplati na ime neisplaćene zarade iznose bliže opredeljene izrekom navedene presude sa zakonskom zateznom kamatom, troškovima parničnog postupka i troškovima izvršenja i to zaplenom, zabranom isplate drugim poveriocima i prenosom novčanih sredstava dužnika sa tekućeg računa dužnika na račune izvršnih poverilaca i punomoćnika poverilaca.

Rešenjem Višeg suda u Čačku R4-I. 228/14 od 19. februara 2015. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je zahtev predlagača Vlastelica Kaje, Gordane Vujović, Vere Savić i Stanice Mitić za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i utvrđeno da je u izvršnom postupku koji je u toku pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 879/11 podnositeljkama ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. U stavu drugom izreke ovog rešenja naloženo je Osnovnom sudu u Čačku da preduzme sve neophodne mere kako bi se navedeni izvršni postupak okončao u najkraćem roku , a u stavu trećem izreke je dosuđena naknada podnositeljkama zahteva za povredu prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od po 140 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva za isplatu . Stavom četvrtim izreke rešenja odbijen je, kao neosnovan, zahtev podnositeljki u delu kojim su tražile naknadu preko dosuđene naknade, za iznos od još po 3.860 evra, u dinarskoj protivvrednosti i stavom petim izreke dosuđeno im je po 3.750,00 dinara na ime troškova postupka ; stavom šestim izreke određeno je da se, po pravnosnažnosti rešenja, spisi predmeta dostave Ustavnom sudu, radi donošenja odluke o zahtevu predlagača o povredu prava na imovinu i naknadi materijalne štete u visini potraživanja opredeljenih prema rešenju o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I. 879/11 od 30. maja 2011. godine.

Odlučujući o žalbi predlagača izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Čačku, Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Ržg. 460/15 od 12. maja 2015. godine, u stavu prvom izreke, odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio ožalbeno prvostepeno rešenje u stavu četvrtom i petom izreke, dok je stavom drugim izreke odbacio žalbu izjavljenu protiv prvostepenog rešenja u stavu trećem izreke.

U obrazloženju drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je nakon uvida u spise Osnovnog suda u Čačku I. 879/11 utvrđeno da je izvršni postupak u konkretnom slučaju započeo 26. maja 2011. godine podnošenjem predloga za izvršenje; da je 30. maja 2011. godine usvojen predlog rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I. 879/11, te da izvršni postupak još uvek nije okončan, a poverioci nisu naplatili svoje potraživanje; da je sud analizirajući dužinu trajanja postupka ispitivao ispunjenost kriterijuma za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku i našao da je osnovni razlog neprimereno dugom trajanju postupka neažurno postupanje Osnovnog suda u Čačku; da je na osnovu člana 8b Zakona o uređenju sudova, prvostepeni sud odredio primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od po 140 evra , u dinarskoj protivvrednosti; da se radi o specifičnoj vrsti postupka koji ima za cilj ubrzanje i okončanje postupka, te da primerena naknada ne predstavlja naknadu štete već, uz izricanje mere za ubrzanje postupka, predstavlja satisfakciju za utvrđenu povredu prava na suđenje u razumnom roku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11 i 101/13), kojima je propisano: da stranka u sudskom postupku koja smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, može neposredno višem sudu podneti zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, da se ovim zahtevom može tražiti i naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je postupak odlučivanja o zahtevu iz stava 1. ovog člana hitan (član 8a); da ako neposredno viši sud utvrdi da je zahtev podnosioca osnovan, može odrediti primerenu naknadu za povredu prava na suđenje u razumnom roku i odrediti rok u kome će niži sud okončati postupak u kome je učinjena povreda prava na suđenje u razumnom roku, te da će se naknada iz stava 1. ovog člana isplatiti iz budžetskih sredstava Republike Srbije opredeljenih za rad sudova u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva stranke za isplatu (član 8b st. 1. i 2.); da se na postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku shodno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje vanparnični postupak (član 8v).

5. Analizirajući navode ustavne žalbe izjavljene 8. oktobra 2013. godine o neodlučenom delu zahteva kojim je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava zbog nesprovođenja rešenja o izvršenju u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 879/11 , Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava, 29. januara 2013. godine , doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda.

Evropski sud za ljudska prava je nakon toga u odluci od 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa sudskom praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust izvršnog suda da izvrši presudu izrečenu u korist podnositeljki ustavne žalbe, u konkretnom slučaju predstavlja i povredu prava podnositeljki na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, koju čini potraživanje utvrđeno tom presudom (isti stav izražen je, pored drugih, i u predmetu Ustavnog suda Už-5551/2011). S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103//15), pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Polazeći od iznetog, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Sud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu materijalne štete svakoj u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I. 879/11 od 30. maja 2011. godine, umanjenih za eventualno naplaćene iznose po tom osnovu. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Ustavni sud ukazuje da bi nedosuđivanje naknade materijalne štete podnositeljkama ustavne žalbe bilo u direktnoj suprotnosti i sa odredbom člana 60. stav 4. Ustava, kojom je proklamovana neotuđivost prava iz radnog odnosa koj e su podnositeljke pokušale na prinudan način da ostvare u predmetnom izvršnom postupku.

6. Odlučujući o ustavnoj žalbi podnositeljki izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4-I. 228/14 od 19. februara 2015. godine, u delu kojim je određena primerena naknada za povredu prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od po 140 evra, u dinarskoj protivvrednosti i koje je potvrđeno rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Ržg . 460/15 od 12. maja 2015. godine, Ustavni sud konstatuje da su podnositeljke ustavne žalbe u suštini nezadovoljne visinom dosuđene naknade.

Ustavni sud, najpre, ukazuje da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koji je kao pravno sredstvo ustanovljen Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, preventivno-kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karakter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosioca u konkretnom postupku, složenosti predmeta i značaja spornog prava za podnosioca. Takođe, Sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije. Ustavni sud ističe da je dosuđena naknada veća od iznosa prosečne penzije u Republici Srbiji.

Podnositeljkama ustavne žalbe je usvojen zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, naloženo je da se preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni izvršni postupak okončao u najkraćem roku i dosuđena je naknada. Međutim, po stanovištu Ustavnog suda, potrebno je u konkretnom slučaju utvrditi da li je dosuđena novčana naknada odgovarajuća i dovoljna i sa aspekta sudske prakse ovoga suda. Naime, podnositeljke mogu tvrditi da je dosuđena naknada beznačajna ukoliko je iznos koji je dodeljen manji od iznosa koji se dodeljuje u sličnim slučajevima (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Cocchiarella protiv Italije, broj aplikacije 64886/01, st. 65-107, ECHR 2006-V i Carić protiv Hrvatske, broj aplikacije 58650/12, stav 39.).

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi u ovom slučaju podnositeljkama dosudili novčanu naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i obrazložili razloge na kojima temelje svoju odluku. Polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje, kao i životnog standarda i materijalnih prilika u Republici Srbiji, Sud ocenjuje da vrednost iznosa od po 140 evra, u dinarskoj protivvrednosti nije nerazumn a, posebno ako se ima u vidu priroda i suština pravnog sredstva – zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, kao i to da je Ustavni sud ovom odlukom utvrdio povredu prava na imovinu i naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Čačku. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu u kome je izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4-I. 228/14 od 19. februara 2015. godine odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno članu 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti