Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog retroaktivne primene zakona

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Vrhovni kasacioni sud je proizvoljno i retroaktivno primenio kasniji zakon o zastarelosti na disciplinski postupak koji je već bio okončan po ranijem zakonu, čime je prekršio načelo pravne sigurnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković, i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva p . „A .“ d.o.o. B, sa sedištem u Beogradu, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. februara 201 9. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva p . „A .“ d.o.o. Beograd i utvrđuje da je stavom prvim izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1065/12 od 30. januara 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se predlog Privrednog društva p. „A .“ d.o.o. Beograd za odlaganje izvršenja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2 . 1065/12 od 30. januara 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo p . „A .“ d.o.o. Beograd, sa sedištem u Beogradu, podnelo je Ustavnom sudu, 10. jula 2013 . godine, preko punomoćnika D. V, diplomiranog pravnika iz Beograda, zaposlenog kod podnosioca ustavne žalbe, ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 1. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da se prilikom ocene zastarelosti pokretanja i vođenja predmetnog disciplinskog postupka nije mogao primeniti Zakon o osnovama radnih odnosa iz 1996. godine koji nije bio na snazi u vreme pokretanja, vođenja i okončanja disciplinskog postupka protiv tužilje pred nadležnim disciplinskim organima podnosioca ustavne žalbe, već Zakon o radnim odnosima iz 1991. godine koji je tada bio na snazi; da je tužilja prigovor zastarelosti, na koju sud ne pazi po službenoj dužnosti, prvi put iznela u žalbi na presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 803/2010 od 9. februara 2011. godine, iako je odredbom člana 359. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano da se u žalbi ne može iznositi prigovor zastarelosti. Polazeći od navedenog, podnosilac predlaže da se utv rdi povreda označenog prava i da se pon išti osporena revizijska odluka, kao i da se odluka Ustavnog suda objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije. Među iznetim zahtevima o kojima Ustavni sud treba da odluči, podnosilac posebno traži da Ustavni sud odloži izvršenje osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1065/12 od 30. januara 2013. godine .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postup ku, izvršio uvid u ustavnu žalbu i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 803/10 od 9. februara 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se kao nezakonite ponište odluka disciplinske komisije broj 3903 od 28. septembra 1993. godine i odluka Upravnog odbora tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, broj 3459 od 20. oktobra 1993. godine, kao i da se tuženi obaveže da tužilju vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi, znanju i iskustvu. Odbijeni su i tužbeni zahtevi tužilje za naknadu štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa i uplatu poreza i doprinosa za socijalno osiguranje, za periode i u iznosima bliže označenim u st. 2-8. izreke navedene prvostepene presude. Tužilja je obavezana da tuženom naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1913/11 od 28. maja 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 803/2010 od 9. februara 2011. godine. U obrazloženju te presude je, pored ostalog, navedeno da je ceneći istaknuti prigovor zastarelosti vođenja disciplinskog postupka, Apelacioni sud našao da je isti neosnovan. Naime, imajući u vidu odredbu člana 77. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“ br. 45/91, 18/92 i 22/93), te činjenice da se tužilji , između ostalog , stavlja na teret radnja učinjena u junu, septembru, oktobru i novembru 1992. godine, da je tuženi, nakon kontrole od strane Službe za platni promet i finansijski nadzor Filijale Voždovac od 23. aprila 1993. godine, saz nao da je tužilja kao direktor Sektora velikoproda je kod tuženog preduzeća „T.“ prodavala proizvode papirne konfekcije po cenama nižim od zvaničnih, odobravala rabat za veće količine, i nabavljala kompjuterske obrasce po višim cenama od tržišnih, to u konkretnom slučaju nije proteklo šest meseci od saznanja za povredu radnih obaveza i učinioca, s obzirom na to da je disciplinski postupak pokrenut 22. juna 1993. godine, a isti je okončan donošenjem odluke Upravnog odbora tuženog 20. oktobra 1993. godine.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1065/12 od 30. januara 2013. godine, stavom prvim izreke, preinačene su nižestepene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1913/11 od 28. maja 2012. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 803/2010 od 9. februara 2011. godine u delu odluke o oceni zakonitosti odluka o disciplinskoj odgovornosti tužilje tako što su poništene kao nezakonite odluke disciplinske komisije broj 3903 od 28. septembra 1993. godine i Upravnog odbora tuženog broj 3459 od 20. oktobra 1993. godine; stavom drugim izreke u ostalom delu (odluke o vraćanju na rad i naknadi štete) navedene presude su ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju o sporene revizijske presude je navedeno: da je protiv tužilje, koja je radila na poslovima direktora Sektora velikoprodaje i malo prodaje, na zahtev direktora tuženog od 22. juna 1993. godine, pokrenut disciplinski postupak; da je tužilji stavljeno na teret da je kao odgovorno lice u junu 1992. g odine, sa preduzećem R. „T .“ iz Beograda, zaključila ugovor o prodaji papirne konfekcije broj 1974 (koji je kod tuženog zaveden godinu dana kasnije 24. juna 1993. godine), bez ugovorene dinamike isporuke i cene i da je na osnovu tog ugovora u periodu od septembra do decembra 1992, godine, u više navrata odobravala prodaju proizvoda uz odobrenje rabata od 10% i po cenama nižim od zvaničnih, na, koji način je tuženom pričinila štetu u iznosu od 41.862.310,00 dinara, te da je od istog preduzeća u periodu od septembra do novembra 1992. godine izvršila nabavku kompjuterskih obrazaca po višestruko višim cenama od tržišnih za istu robu, čime je oštetila tuženog za iznos od 36.785.000,00 dinara; da je disciplinska komisija tuženog po sprovedenom disciplinskom postupku , odlukom od 28. septembra 1993. godine, tužilji izrekla disciplinsku sankciju prestanak radnog odnosa na osnovu odredbe člana 67. stav 1. tač. 1. i 6. Zakona o radnim odnosima i člana 47. tač. 15. i 21. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog; da je prigovor tužilje izjavljen p rotiv navedene odluke odbijen odlukom Upravnog odbora od 20. oktobra 1993. godine; da je k rivični postupak vođen protiv tužilje zbog osnovane sumnje da je izvršila krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 242. stav 1. u vezi člana 43. KZ RS, pravnosnažno okončan 31. oktobra 2000. godine presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu K-22/00, oslobađanjem od optužbe.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, revizijski sud zaključuje da su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev za poništaj disciplinskih odluka, pogrešno ocenivši neosnovanim prigovor zastarelosti pokretanja i vođenja disciplinskog postupka. Naime, za povrede radne obaveze koje je tužilja učinila u periodu od juna do novembra 1992. godine tuženi je saznao 23. aprila 1993. godine. Disciplinski postupak protiv tužilje pokrenut je podnošenjem prijave 22. juna 1993. godine, a okončan donošenjem drugostepene odluke dana 20. oktobra 1993. godine. Tužbom podnetom 5. novembra 1993. godine tužilja je pokrenula postupak pred sudom za ocenu zakonitosti pobijanih disciplinskih odluka. Taj postupak pravnosnažno je okončan donošenjem presude Apelac ionog suda u Beogradu Gž1. 1913/11 dana 28. maja 2012. godine. Kako disciplinski postupak nije pravnosnažno okončan pre stupanja na snagu Zakona o osnovama radnih odnosa, to se, prema upućujućoj odredbi iz člana 81. tog zakona, on ima primeniti kod ocene prigovora zastarelosti, jer je povoljniji za zaposlenog. Naime, odredbom člana 59. stav 3. Zakona o osnovama radnih odnosa propisano je da vođenje disciplinskog postupka zastareva protekom tri meseca od dana pokretanja postupka za utvrđivanje povreda radne obaveze, odnosno protekom šest meseci od kada je povreda učinjena. Tužilji se na teret stavljaju povrede učinjene od juna do novembra meseca 1992. godine, disciplinski postupak protiv nje pokrenut je 22. juna 1993. godine, a drugostepena odluka disciplinske komisije je doneta 20. oktobra 1993. godine.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su , u konkretnom slučaju , protekla oba roka zastarelosti vođenja disciplinskog postupka, jer je pre okončanja disciplinskog postupka proteklo tri meseca od dana pokretanja, kao i šest meseci od d ana učinjene povrede, zbog čega su pobijane disciplinske odluke poništene kao nezakonite, a nižestepene presude u tom delu preinačene na osnovu člana 407. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

U preostalom delu odluke, zbog pogrešne primene materijalnog prava , činjenično stanje je ostalo nepotpuno utvrđeno, zbog čega je revizijski sud u preostalom delu ukinuo obe nižestepene presude i predmet vratio na ponovno suđenje nižestepenom sudu, koji će prilikom odlučivanja o zahtevu tužilje za naknadu štete u vidu izostale zarade i ostalih primanja iz radnih odnosa, imati u vidu da nema automatizma prilikom odlučivanja o takvom zahtevu, u situaciji kada je disciplinska odluka poništena zbog zastarelosti pokretanja i vođenja disciplinskog postupka.

U ponovnom postupku kojim je odlučivano o delu tužbenog zahteva kojim je tužilja tražila da joj se zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa naknadi šteta, najpre je doneta presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2211/13 od 26. maja 2014. godine kojim je odbijen zahtev tužilje da joj se naknadi šteta zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa. Postupajući po žalbi tužilje Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 3026/14 od 6. novembra 2014. godine kojom je odbijena žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2211/13 od 26. maja 2014. godine. Postupajući po reviziji koju je izjavila tužilja, Vrhovni kasacioni sud je doneo presudu Rev2. 1239/15 od 16. juna 2016. godine kojom je ukinuo presude Apelacionog sud u Beogradu Gž1. 3026/14 od 6. novembra 2014. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 2211/13 od 26. maja 2014. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Konačno su na ročištu održanom 29. decembra 2017. godine tužilja i tuženi zaključili sudsko poravnanje prema kojem je tuženi obavezan da tužilji na ime ukupne naknade štete po osnovu izgubljene zarade isplati 5.517.199, 46 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom u iznosu od 9.881.482,54 dinara i troškove postupka u iznosu od 1.184.514,00 dinara.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, koje podnosilac u ustavnoj žalbi označava kao povređene, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovima pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud smatra da su u ovoj ustavnopravnoj stvari od značaja i odredbe člana 197. st. 1. i 2. Ustava, kojima je utvrđeno da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo, a da izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona.

Odredbama Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“ , br. 45/91, 18/92, 22/93, 53/93 i 67/93), koji je važio u vreme pokretanja i vođenja predmetnog disciplinskog postupka, bilo je propisano: da protiv odluke prvostepenog disciplinskog organa, radnik, odnosno podnosilac zahteva za utvrđivanje odgovornosti radnika može izjaviti prigovor organu upravljanja, odnosno komisiji utvrđenoj kolektivnim ugovorom, u roku od osam dana od dana dostavljanja odluke (član 75. stav 1.); da protiv odluke disciplinskog organa donesene u drugom stepenu, radnik može pokrenuti postupak pred nadležnim sudom, u roku od 15 dana od dana dostavljanja dru gostepene odluke, da ako nadležni drugostepeni organ ne donese odluku o prigovoru protiv prvostepene odluke kojom se izriče mera prestanka radnog odnosa, takva prvostepena odluka ne smatra se konačnom i radniku ne može da prestane radni odnos (član 76. st. 1. i 3. ); da pokretanje disciplinskog postupka zastareva za tri meseca od dana saznanja za povredu radne obaveze i za učinioca, odnosno u roku od šest meseci od dana kada je povreda učinjena, da vođenje disciplinskog postupka zastareva protekom šest meseci od dana saznanja za povredu radne obaveze i učinioca, odnosno protekom jedne godine od dana kad je povreda učinjena (član 77. st. 1. i 3.) .

Odredbama Zakona o osnovama radnih odnosa („ Službeni list SRJ“, broj 29/96), koji je stupio na snagu 4. jula 1996. godine, bilo je propisano: da pokretanje disciplinskog postupka zastareva u roku od tri meseca od dana saznanja za povredu radne obaveze i učinioca, odnosno u roku od šest meseci od dana kada je povreda učinjena, da ako povreda radne obaveze sadrži obeležja krivičnog dela, pokretanje disciplinskog postupka zastareva protekom šest meseci od dana saznanja za povredu radne obaveze i učinioca, odnosno protekom roka zastarelosti za to krivično delo , da vođenje disciplinskog postupka zastareva protekom tri meseca od dana pokretanja postupka za utvrđivanje povrede radne obaveze, odnosno protekom šest meseci od dana kada je povreda učinjena (član 59. st. 1. i 2.); da disciplinski postupak koji nije pravnosnažno okončan do dana stupanja na snagu ovog zakona okončaće se po odredbama zakona koji je važio u vreme pokretanja disciplinskog postupka, ako je to povoljnije za zaposlenog (član 81.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnosilac ustavnom žalbom ukazuj e da je revizijski sud proizvoljno primenio merodavno materijalno pravo kada je preinačio nižestepene presude u delu odluke o oceni zakonitosti odluka o disciplinskoj odgovornosti tužilje . Ustavnom žalbom se prevashodno ukazuje na činjenicu da se, u konkretnom slučaju, prilikom ocene zastarelosti pokretanja i vođenja predmetnog disciplinskog postupka, nije mogao primeniti Zakon o osnovama radnih odnosa iz 1996. godine koji nije bio na snazi u vreme pokretanja, vođenja i okončanja disciplinskog postupka protiv tužilje pred nadležnim disciplinskim organima podnosioca ustavne žalbe, već isključivo Zakon o radnim odnosima iz 1991. godine koji je tada bio na snazi.

Ustavni sud konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog i procesnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog i procesnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog i procesnog prava.

Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je Vrhovni kasacioni sud preinačujući nižestepene presude zaključio da , u konkretnom slučaju, osporeni disciplinski postupak nije pravnosnažno okončan pre stupanja na snagu Zakona o osnovama radnih odnosa, te da se prema upućujućoj odredbi iz člana 81. tog z akona, on ima primeniti kod ocene za starelosti navedenog postupka, pri čemu je revizijski sud pravnosnažnost, u smislu člana 81. navedenog Zakona, vezao za donošenje presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1913/11 od 28. maja 2012. godine, kojim je pravnosnažno okončan sudski postupak ocene zakonitosti pobijanih disciplinskih odluka. U tom smislu, Vrhovni kasacioni sud je našao da su, saglasno odredbi člana 59. stav 3. Zakona o osnovama radnih odnosa, u predmetnom slučaju, protekla oba roka zastarelosti vođenja navedenog disciplinskog postupka, jer je pre okončanja tog disciplinskog postupka proteklo tri meseca od dana pokretanja, kao i šest meseci od dana učinjene povrede.

Ocenjujući da li je u predmetnom parničnom postupku došlo do arbitrerne primene materija lnog prava na štetu podnosioca, Ustavni sud je pošao, pre svega, od odredbe člana 81. Zakona o osnovama radnih odnosa („Službeni list SRJ“ , broj 29/96), a kojom je bilo predviđeno da će se disciplinski postupak koji nije pravnosnažno okončan do dana stupanja na snagu ovog zakona, okonč ati po odredbama zakona koji je važio u vreme pokretanja disciplinskog postupka, ako je to povoljnije za zaposlenog .

S tim u vezi, Ustavni sud, najpre, ukazuje da je saglasno odredbama Zakona o radnim odnosima iz 1991. godine, koji je važio u vreme pokretanja i vođenja predmetnog disciplinskog postupka, drugostepena odluka nadležnog disciplinskog organa kojom se izricala mera prestanka radnog odnosa imala karakter akta kojim se okončavao disciplinski postupak (član 76.) . P ostupajući disciplinski organi su po službenoj dužnosti morali da paze da li je nastupila zastarelost pokretanja i vođenja disciplinskog postupka, kao i da odlučuju na osnovu propisa koji su važili u momentu donošenja odluke. Zastarelošću disciplinskog postupka nastupila bi nemogućnost primene propisa o disciplinskoj nodgovornosti zaposlenog. Zaposleni na koga se odnosila navedena disciplinska mera imao je pravo na zaštitu pred nadležnim (redovnim) sudom (član 75.).

Ustavni sud naglašava, a što je veoma važno za tumačenje odredbe člana 81. Zakona o osnovama radnih odnosa, da sudski postupak koji se nakon okončanja disciplinskog postupka vodio po tužbi za ocenu zakonitosti odluke kojom je b ila izrečena disciplinska mera, nije bio produžetak disciplinskog postupka, već se vodio samostalno, upravo radi kontrole zakonitosti akata donetih u disciplinskom postupku. Ustavni sud, takođe, konstatuje da dosledna primena načela zabrane povratnog dejstva zakona podrazumeva da se pred disciplinskim organima primenjuju propisi koji su bili na snazi u vreme pokretanja i okončanja disciplinskog postupka. S tim u vezi, Ustavni sud je mišljenja da se odredba člana 81. Zakona o osnovama radnih odnosa može razumeti tako da se ona primenjuje na organe koji su vodili disciplinski postupak, i to u situaciji u kojoj, pre stupanja na snagu tog zakona, nije bila doneta odluka drugostepenog disciplinskog organa kojom se izricala mera prestanka radnog odnosa. U suprotnom bi se moglo desiti da pokretanje i vođenje disciplinskog postupka nije bilo zastarelo u momentu izricanja disciplinske mere po propisu koji je tada bio na snazi, a da odluka o izrečenoj disciplinskoj meri pred redovnim sudom, zbog zastarelosti , bude poništena na osnovu kasnije donetog propisa . U tom pogledu, propisivanjem odredbe člana 81. Zakona o osnovama radnih odnosa da će se disciplinski postupak koji nije pravnosnažno okončan do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama zakona koji je važio u vreme pokretanja disciplinskog postupka, ako je to povoljnije za zaposlenog, ne dovodi se u pitanje primena propisa koji je važio u momentu donošenja odluke koju redovni sudovi ispituju i na osnovu kojih su odlučivali i disciplinski organi.

S obzirom na izneto i da iz činjeničnog stanja utvrđenog u konkretnom parničnom postupku proizlazi da je rešenjem Upravnog odbora podnosioca ustavne žalbe broj 3459 od 20. o ktobra 1993. godine okončan predmetni disciplinski postupak, a da je Zakon o osnovama radnih odnosa („Službeni list SRJ“, broj 29/96) stupio na snagu 4. jula 1996. godine, Ustavni sud je ocenio da je stav Vrhovnog kasacionog suda da se kod ocene zastarelosti spornog disciplinskog postupka ima primeniti navedeni Zakon o osnovama radnih odnosa, u suprotnosti sa načelom zabrane povratnog (retroaktivnog) dejstva zakona i svih drugih opštih akata iz člana 197. Ustava. Ovo stoga što bi proširivanje vremenskog važenja navedenog Zakona o osnovama radnih odnosa na disciplinske postupke koji su okončani pre početka njegove primene značilo direktno kršenje ovog načel a, kao i narušavanje pravne sigurnosti. Samim tim, Ustavni sud smatra da nije ustavnopravno utemeljen ni stav Vrhovnog kasacionog suda da se kod ocene zastarelosti, u konkretnom slučaju, primenjuje odredba člana 59. stav 3. Zakona o osnovama radnih odnosa , budući da se osporena odluka Vrhovnog kasacionog suda ne temelji na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju odredbe člana 81. Zakona o osnovama radnih odnosa.

Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je stavom prvim izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1065/12 od 30. januara 2013. godine podnosi ocu povređeno pravo na pravično suđenje . Međutim, imajući u vidu da je Ustavni sud u sprovedenom postupku utvrdio da je došlo do poravnanja u preostalom delu koji se odnosi na glavne zahteve i da su podnosilac ustavne žalbe i tuženi sporazumno reš ili sporni odnos , Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da samo utvrđenje povrede prava predstavlja pravičan vid zadovoljenja podnosioca us tavne žalbe, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Kako je Ustavni sud odlučio o ustavnoj žalbi, to je, u smislu člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio predlog podnosioca za odlaganje izvršenja osporene presude Vrhovnog kasacionog suda do donošenja konačne odluke Ustavnog suda po ovoj ustavnoj žalbi, te je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 3) Zakona o Ustavnom sudu, kao i čl ana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni s ud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava zbog retroaktivne primene zakona

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti