Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu oštećenog kao tužioca, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko šest godina. Kao glavni razlog za dužinu postupka navedena je neefikasnost prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. M . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 20 20. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. M . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 20187/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. M . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 16. jula 2016. godine, ustavnu žalbu protiv presude Trećeg osnovnog suda u Beogradu K. 20187/10 od 10. decembra 2015. godine i presude Višeg suda u Beogradu Kž1. 299/16 od 21. aprila 2016. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 21. st. 2. i 3, člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u krivičnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 20187/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da su prvostepeni i drugostepeni sud nerazumno dugo, suprotno načelu razumnog roka, odugovlačili trajanje predmetnog krivičnog postupka; da je i u nastavku suđenja pred promenjenim sudijama maksimalno nastavljeno odugovlačenje postupka odlaganjem održavanja zakazanog glavnog pretresa, a bez posebnog razloga; da je glavni pretres odlagan što od strane postupajućih sudija, što od strane samog okrivljenog, kao i zbog čestih promena postupajućih sudija, a sve na štetu podnosioca .

Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, pravo na naknadu nematerijalne štete, kao i da poništi osporene presud e.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu K. 20187/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

B. M , ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 27. novembra 2009. godine optužni predlog Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv B.P. zbog krivičnih dela falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 3. u vezi sa st. 1. i 2. Krivičnog zakonika i davanje lažnog iskaza iz člana 335. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika , kada je i istakao imovinskopravni zahtev. Navedeni optužni predlog je , po nalogu suda, preciziran 8. marta 2010. godine

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 11179/10 od 11. marta 2010. godine odbačen je kao neuredan optužni predlog oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca, dok je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 1450/10 od 20. aprila 2010. godine uvažena žalba oštećenog kao tužioca i predmet je vraćen prvostepenom sudu na dalji postupak, nakon čega su spisi predmeta (koji je dobio novi broj K. 20187/10) dostavljeni 10. avgusta 2010. godine istražnom odeljenju Prvog osnovnog suda u Beogradu, radi sprovođenja istražnih radnji.

Nakon sprovođenja određenih istražnih radnji, spisi predmeta Ki. 17604/10 Prvog osnovnog suda u Beogradu – Istražno odeljenje dostavljeni su 2. decembra 2010. godine krivičnom odeljenju tog suda na dalju nadležnost i postupanje.

Prvostepeni sud je u periodu od 14. aprila 2011. godine pa do 10. decembra 2015. godine, kada je doneta osporena presuda K. 20187/10, glavni pretres zakazao 29 puta, od čega glavni pretres nije održan 15 puta, i to : jednom zbog nedostavljanja traženih spisa predmeta, tri puta zbog nedolska svedoka, po jednom zbog proteka radnog vremena i nepostojanja uslova za održavanje glavnog pretresa, jednom zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva puta usled nemogućnosti izvođenja dokaza (nije dostavljen traženi izveštaj) i šest puta zbog izostanka branioca usled štrajka advokata.

U dokaznom postupku su u više navrata saslušani okrivljeni i oštećeni kao tužilac, saslušano je nekoliko svedoka i obavljeno je grafološko veštačenje, nakon čega je saslušan veštak, dok je dva puta glavni pretres počeo iznova zbog promene postupajućeg sudije.

Osporenom presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu K. 20187/10 od 10. decembra 2015. godine okrivljeni B.P. je oslobođen od optužbe da je izvršio dva krivična dela falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika. Istom presudom oštećeni kao tužilac, ovde podnosilac, upućen je na parnicu radi ostvarivanja svog imovinskopravnog zahteva. Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Kž1. 299/16 od 21. aprila 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba oštećenog kao tužioca i potvrđena je prvostepena presuda.

4. Ispitujući da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae, Ustavni sud je pošao od svoje dosadašnje prakse, kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava i konstatovao da se pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima, pre svega, garantuje okrivljenom licu, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje se stavljaju na teret okrivljenom, a ne o pravima i obavezama drugih učesnika u postupku. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom, niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Iz navedenog sledi da je u odnosu na označena lica ustavna žalba ratione personae nedopuštena i kada je reč o isticanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, pošto je ovo pravo samo jedan od elemenata prava na pravično suđenje. Međutim, od ovog pravila postoji izuzetak, i to kada neki od navedenih učesnika u postupku ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku, pod uslovom da je tokom krivičnog postupka isticao imovinskopravni zahtev.

Naime, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, to se navedena lica mogu pozvati na provredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, predstavka broj 41916/04, od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome je imao svojstvo oštećenog kao tužioca. Podnosilac je imovinskopravni zahtev prvi put istakao 27. novembra 2009. godine u optužnom predlogu, kao i u završnoj reči na glavnom pretresu održanom 9. decembra 2015. godine.

Na osnovu prethodno izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe aktivno legitimisan za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

5. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre utvrdio da je osporeni krivični postupak u odnosu na podnosioca ustavne žalbe započet 27. novembra 2009. godine, danom isticanja imovinskopravnog zahteva, a da je okončan 21. aprila 2016. godine, donošenjem presude Višeg suda u Beogradu Kž1. 299/16 , te da je u odnosu na podnosioca postupak trajao ukupno šest godina i skoro pet meseci .

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmeta raspravljanja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Podnosilac ustavne žalbe je, po oceni Suda, imao nesporni interes da se efikasno i u razumnom roku utvrdi da li je okrivljeni B.P. kriv za del a koj a su mu stavljena na teret, pri čemu je neznatno doprineo njegovom dužem trajanju, jer mu je sud naložio da uredi optužni predlog .

Ocenjujući kriterijum složenosti konkretnog krivičnog predmeta, Ustavni sud je ocenio da činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori u postupku takve prirode da ne ukazuju na posebnu složenost konkretnog krivičnog predmeta.

Ocenjujući kriterijum postupanja sudova, Ustavni sud ukazuje da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da onemogući svaku zloupotrebu prava, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere na koje je ovlašćen kako bi se postupak okončao donošenjem odluke. Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju bilo neažurnosti, neefikasnosti i propusta u radu prvostepenog suda koje su prevashodno doprinele dužem trajanju postupka. Naime, Ustavni sud je utvrdio da glavni pretres, iako zakazivan u relativno primerenim rokovima, nije redovno i održavan, i to, između ostalog, tri puta zbog nedolaska svedoka i čak šest puta zbog nedolaska branioca usled štrajka advokata , iako je okrivljeni još prilikom prvog izostanka upozoren da će se glavni pretres ubuduće održati i u odsustvu urednog pozvanog branioca ukoliko uredno pozvani branilac svoj izostanak ne opravda, jer u konkretnom slučaju nije predviđena obavezna odbrana . Takođe, glavni pretres je dva puta počeo iznova zbog promene postupajućeg sudije , usled čega je postupak dodatno prolongiran. Konačno, na duže trajanje postupka uticalo je i to što je optužni predlog oštećenog kao tužioca prvobitno odbačen kao neuredan, nakon čega je rešenje o odbacivanju optužnog predloga ukinuto i predmet je vraćen prvostepenom sudu na dalji postupak.

Imajući u vidu utvrđene činjenice, Ustavni sud je ocenio da ni redovno zakazivanje glavnog pretresa, n iti brzo i delotvorno sprovedene istražne radnje (za nepunih šest meseci ) ne mo gu da utič u na konačnu ocenu Ustavnog suda da su trajanju postupka doprineli propusti suda da se glavni pretres redovno i održi.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke, prvi deo.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja krivičnog postupka, prirodu krivičnih dela za koj a je vođen krivični postupak, ocenjenu složenost krivičnog postupka, kao i značaj prava o kome je sud odlučivao, te da, po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je on pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava, ekonomsko – socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenoj pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za odlučivanje u odnosu na osporene presud e i istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, polazeći od prethodno izloženog o garancijama prava na pravično suđenje u krivičnom postupku, konstatuje da je, s obzirom na procesni položaj podnosioca ustavne žalbe u postupku u kome su donet e osporen e presud e, ustavna žalba u delu kojim se osporava pravnosnažni ishod krivičnog postupka ratione personae nespojiva sa jemstvima prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u odnosu na istaknute povred e prava iz člana 36. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se navodi o povredi označenih ustavnih prava isključivo zasnivaju na istaknutoj povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Konačno, u pogledu istaknute povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe izjavio redovan pravni lek protiv prvostepene presude, da je o žalbi nadležan drugostepeni sud odlučio presudom koja sadrži detaljno, jasno i ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje razloga zbog kojih je žalba oštećenog kao tužioca odbijena kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda, te je očigledno da je podnosilac iskoristio pravo na pravno sredstvo, pri čemu označeno pravo iz člana 36. stav 2. Ustava ne garantuje povoljan ishod žalbenog postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

Imajuću u vidu sve izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti