Odluka Ustavnog suda o pravu na isplatu vojne penzije

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u postupku za isplatu vojne penzije. Poništena je presuda Upravnog suda zbog proizvoljne primene materijalnog prava i pogrešnog tumačenja Sporazuma o pitanjima sukcesije.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Blagoja Pejčića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Blagoja Pejčića i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 19148/10 od 17. decembra 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Usvaja se ustavna žalba Blagoja Pejčića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Fondom za socijalno osiguranje vojnih osiguranika u predmetu broj 29019 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

3. Poništava se presuda Upravnog suda U. 19148/10 od 17. decembra 2010. godine i određuje se da Upravni sud donese novu odluku po tužbi pod nosioca protiv rešenja Komisije skupštine Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika za reviziju i rešavanje u drugom stepenu o pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika UP-2 broj 64/05 SP broj 29109 od 30. decembra 2009. godine.

4. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Blagoje Pejčić iz Novog Sada, preko Jove Borića, advokata iz Beograda, podneo je 8. februara 2 011. godine ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 19148/10 od 17. decembra 2010. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. stav 2. i članom 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede člana 198. stav 1. Ustava. Ustavnom žalbom se istovremeno ističe povreda prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju .

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da postupak za isplatu vojne penzije, koja je podnosiocu priznata 1973. godine, traje preko šest godina i da za to vreme podnosilac nema nikakvih prihoda, da s u u dosadašnjem toku postupka donete tri odluke upravnog organa i tri odluke u upravnom sporu; da se u tri potpuno identična predmeta Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, postupajući po presudama Vrhovnog suda
Srbije, o glasio nenadležnim za postupanje, nakon čega je tim licima u parni čnom postupku prvostepenim presudama priznato pravo na isplatu penzije .

U ustavnoj žalbi se dalje navodi da Upravni sud materijalnopravno utemeljenje svoje odluke nalazi u članu 82. stav 1 . Zakona o p enzijskom i invalidskom osiguranju, neistinito prikazujući njegovu sadržinu i da se poziva na član 8 . stav 2 . Uredbe o načinu ostvarivanja i prestanka prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika („Službeni list SRJ", broj 36/94), iako je ta odredba u vezi sa stavom 1. i „nikako se ne može izvesti zaključak koji je izv eo Upravni sud “. Po mišljenju po dnosioca, na odlučivanje o njegovom pravu morao se primeniti član 2. tačka 1. Priloga E Sporazuma o pitanjima sukcesije, s obzirom na to da je on državljanin Republik e Srbije i Republike Hrvatske i da je na dan stupanja Sporazuma na snagu 2. juna 2004. godine, imao prebivalište u Republici Srbiji, i to počev od 18. januara 2004. godine.

Podnosilac, takođe, navodi: da mu je Upravni sud uskratio mogućnost da učestvuje u postupku , ne zakazujući raspravu koju je dužan zakazati po Zakonu o upravnim sporovima ; da je postupak proveo i odluku doneo „pristrasno u korist tuženog kao državnog organa“; da se uopšte nije osvrnuo na ključne delove tužbe, niti je imao u vidu primedbe Vrhovn og sud a Srbije u vezi sa propisima koji su doneti nakon normalizacije odnosa između država naslednica bivše SFRJ, što je od uticaja na rešavanje stvari, jer je Sporazumom o pitanjima sukcesije utvrđeno d a licu koje ima državljanstvo više država, penziju isplaćuje država u koj oj ima prebivalište.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu presudu i utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt, spise predmeta Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika broj 29019 i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Rešenjem Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika broj 29019 od 9. decembra 1993. godine, donetim na osnovu čl. 263. i 362. Z akona o Vojsci Jugoslavije, obustavljena je isplata starosne penzije pod nosiocu, zaključno sa 30. novembrom 1993. godine. U obrazloženju je navedeno da je rešenjem tog organa broj 29019 od 11. juna 1973. godine usaglašena starosna penzija podnosiocu počev od 1. januara 1 993. godine i isplaćivana do 30. novembra 1993. godine; da je podnosilac 23. novembra 1993. godine podneo zahtev za obustavu isplate penzije, jer se opredelio za isplatu penzije u Hrvatskoj, u kojoj ima prebivalište; da kako podnosilac ne živi u SRJ, to su se stekli uslovi za obustavu isplate starosne penzije propisani članom 75. stav 2. „Zakona“.

Rešenjem Hrvatskog zavoda za mirovinsko osiguranje – Područna služba u Splitu broj 123437 od 31. marta 2004. godine odbijen je zahtev podnosioca ustavne žalbe za isplatu preuzete vojne penzije i određeno da se obustavlja isplata te penzije počev od 1. aprila 2004. godine. Donosilac ovog rešenja je u obrazloženju, pored ostalog, naveo da je uvidom u uverenje broj 205-1/1998 od 24. marta 2004. godine utvrđeno da podnosilac ustavne žalbe počev od 18. januara 2002. godine ima prebivalište u Novom Sadu.

3.2. Podnosilac ustavne žalbe je 11. novembra 2004. godine Zavodu za socijalno osiguranje vojnih osiguranika podneo zahtev za isplatu starosne penzije, u kome je naveo da je primao penziju u Republici Hrvatskoj do 31. marta 2004. godine, kada mu je obustavljena i da je od strane Hrvatskog zavoda za mirovinsk o osiguranje upućen da se za dalju isplatu penzije obrati nadležnom fondu u Republici Srbiji.

Podnosilac je 24. decembra 2004. godine podneo žalbu zbog nepostupanja prvostepenog organa po njegovom zahtevu.

Rešenjem Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika broj 29019-75 od 11. marta 2005. godine odbijen je zahtev podnosioca za isplatu penzije kao neosnovan. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je podnosiocu pravnosnažnim rešenjem obustavljena isplata starosne penzije sa 30. novembrom 1993. godine; da je ostvario pravo na penziju kod Hrvatskog zavoda za miro vinsko osiguranje – Područna služba u Split u, počev od 1. decembra 1993. godine; da je istu koristio do 31. marta 2004. godine, kada mu je obustavljena isplata penzije; da prema odredbi člana 8. stav 2. Uredbe o načinu ostvarivanja i prestanku prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika ( „Službeni list SRJ“, broj 36/94), vojni osiguranik, član porodice vojnog osiguranika ili korisnik penzije koji stekne pravo na dve penzije ili više penzija, može koristiti samo jednu penziju po sopstvenom izboru; da se podnosilac opredelio da koristi penziju hrvatskog fonda , od koga treba da zatraži dalju isplatu penzije.

Rešenjem Komisije skupštine Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika za reviziju i rešavanje u drugom stepenu o pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika (dalje u tekstu: Komisija skupštine Fonda) UP-2 broj 64/05 SP broj 29109 od 31. maja 2005. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja . U obrazloženju rešenja Komisije skupštine Fonda je navedeno da je odredbom člana 82. stav 1. Zakona o pen zijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik PC“, br. 34/03... 85/05) p ropisano je da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ostvaruju kod fonda kod koga je osiguranik poslednji put bio osiguran, a izuzetno, prema stavu 3. ovog člana, osiguranik, odnosno korisnik prava, kao i član njegove porodice može na svoj zahtev ostvariti pravo na penziju kod fonda kod koga je navršen, odnosno utvrđen pretežni deo staža osiguranja, dok je stavom 4. ovog člana utvrđeno da se pravo izbora fonda iz stava 3. ovog člana može koristiti samo jedanput; da je, polazeći od navedenog i člana 8. stav 2. Uredbe o načinu ostvarivanja i prestanku prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika (dalje u tekstu: Uredba) , ocenjeno da je podnosilac iskoristio pravo izbora Fonda, koje može koristiti samo jedanput.

Podnosilac ustavne žalbe je 17. juna 2005. godine podneo tužbu Sudu Srbije i Crne gore, o kojoj nije odlučeno do 21. decembra 2006. godine, kada je nerešene predmete tog suda preuzeo Vrhovni sud Srbije. Presudom U-SCG 973/06 od 31. januara 2008. godine Vrhovni sud Srbije je uvažio tužbu i poništio pobijano rešenje, nalazeći da je njime povređen zakon na štetu podnosioca, jer tuženi organ nije cenio navode tužbe da na osnovu Sporazuma o pitanjima sukcesije obavezu isplate penzije preuzima država na čijoj teritoriji lice ima prebivalište, te da nije imao u vidu propise koji su doneti nakon normalizacije odnosa između država naslednica bivše SFRJ.

U izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije Komisija skupštine Fonda donela je rešenje UP-2 broj 64/05 SP broj 29109 od 15. avgusta 2008. godine, kojim je ponovo odbila žalbu podnosioca kao neosn ovanu. U obrazloženju drugostepenog rešenja je nave deno: da je Republika Hrvatska Zakonom o preuzimanju saveznih zakona iz oblasti mirovinskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika („Narodne novine“, br . 53/91, 79/91 i 18/92) i Uredbom o ostvarivanju prava iz mirovinskog i invalidskog osiguranja osoba kojima je prestalo svojstvo aktivne vojne osobe u bivšoj JNA do 31. decembra 1991. godine, preuzela u svoju nadležnost da za vojne osiguranike i članove njihovih porodica koji su državljani Hrvatske vrši nadalje isplatu penzija, kao i drugih davanja koja im pripadaju po propis ima iz penzijskog i invalidskog osiguranja, što je slučaj sa podnosiocem; da Sporazum o pitanjima sukcesije ne bi mogao da posluži kao osnov za isplatu penzije podnosiocu u Republici Srbiji zbog promene prebivališta, „jer je podnosilac u vreme stupanja na snagu istog imao prebivalište na teritoriji Hrvatske“, pa samim tim obavezu daljeg isplaćivanja penzije ima Hrvatski zavod za mirovinsko osiguranje ; da Sporazum ne podrazumeva da lica na koje se on odnosi imaju pravo da posle svake promene prebivališta, država u koju su prešli da žive preuzima obavezu isplate penzije, a da je Republika Hrvatska podnosiocu isplaćivala penziju i „u času zaključenja Sporazuma o socijalnom osiguranju i Sporazuma o pitanjima sukcesije , jer je do marta 2004. godine imao prebivalište u Republici Hrvatskoj “.

Navedeno drugostepeno rešenje takođe je poništeno po tužbi podnosioca u upravnom sporu, koji je pokrenut 9. septembra 2009. godine a okončan presudom Vrhovnog suda Srbije U. 6190/08 od 8. oktobra 200 9. godine. Taj sud je u navedenoj presudi , pored ostalog, ocenio da se ne može prihvatiti zaključak tužen og organ a da iz odredbe člana 8. stav 2. Uredbe proizlazi da se pravo izbora Fonda može vršiti samo jedanput, a tuženi organ se nije pozvao na odgovarajuću odredbu propisa iz koje to proizlazi.

Podnosilac ustavne žalbe je 24. novembra 2009. godine podneo Komisiji Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika zahtev za izvršenje presude Vrhovnog suda Srbije U. 6190/08 od 8. oktobra 2009. godine. Komisija skupštine Fonda je u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije donela rešenje UP-2 broj 64/05 SP broj 29109 od 30. decembra 200 9. godine, kojim je treći put odbila žalbu pod nosioca, kao neosnovanu. Drugostepeni organ je u obrazloženju navedenog rešenja citirao odredbe člana 82. st. 1. do 4. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i člana 8. stav 2. Uredbe, na osnovu kojih je ocenio da je podnosilac imao pravo izbora Fonda samo jedanput i da je to pravo iskoristio. Takođe je ocenjeno da iz člana 3. Sporazuma o socijalnom osiguranju zaključeno g između Republike Srbije i Republike Hrvatske proizlazi da se isti ne primenjuje na vojne osiguranike, jer su oni ostvarili svoja prava po posebnim, tj. saveznim propisima, a ne po propisima jedne ili druge države članice i da je stoga potrebno da podnosilac prijavi prebivalište u Splitu, pa da se potom obrati nadležnom hrvatskom Zavodu, jer je pravo na isplatu penzije kod tog zavoda ostvario još 1993. godine i time izvršio konačan izbor fonda kod koga će primati penziju.

Podnosilac ustavne žalbe je i navedeno drugostepeno rešenje osporavao tužbom u upravnom sporu, koju je podneo Uprav nom sudu 10. marta 2010. godine i u kojoj je, pored ostalog, naveo da počev od 18. januara 2002. godine ima prijavljeno prebivalište u Novom Sadu, zbog čega je od strane hrvatskog fonda doneta odluka o obustavi isplate penzije i da se u konkretnom slučaju mora primeniti odredba člana 2. tačka 1. Priloga E Sporazuma o pitanjima sukcesije.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 19148/10 od 17. decembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe kojom je tražio poništaj rešenja Komisije skupštine Fonda od 30. decembra 2009. godine. Upravni sud je u obrazloženju osporene presude utvrdio da iz spisa predmeta proizlazi da se podnosilac ustavne žalbe opredelio za isplatu penzije kod Područne službe Mirovinskog i invalidskog osiguranja radnika Republike Hrvatske u Splitu, jer je u Hrvatskoj imao prebivalište i da je hrvatski zavod za penzijsko osiguranje preuzeo isplatu vojne penzije podnosiocu od 1. decembra 1993. godine, „pa do 1. aprila 2004. godine, kada je tužilac odjavio prebivalište u Hrvatskoj i prijavio prebivalište u Novom Sadu od 18. januara 2002. godine“. U obrazloženju osporene presude je dalje navedeno da je Upravni sud, polazeći od o dredaba člana 82. st . 1. do 4. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik PC" br. 34/2003 ...85/05), kao i odredbe člana 8. stav 2. Uredbe, ocenio da se podnosilac opredelio za isplatu penzije u Republici Hrvatskoj, koja je preuzela isplatu njegove vojne penzije, da se to pravo u smislu odredbe člana 82. stav 4. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju može koristiti samo jedanput, te podnosilac ne može ponovo tražiti isplatu penzije kod fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika Beograd, shodno odredbi člana 8. stav 2. navedene Uredbe. Upravni sud je istakao da je rešio predmetni upravni spor bez održavanja usmene rasprave saglasno odredbi člana 33. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, s obzirom na to da je predmet spora takav da očigledno ne iziskuje neposredno saslušanje stranaka, pošto je činjenično stanje potpuno i pravilno utvrđeno u upravnom postupku. Taj sud je, ocenjujući navode iznete u tužbi, iz navedenih razloga i razloga koje je tuženi organ naveo u obrazloženju pobijanog rešenja, našao da su isti neosnovani i bez uticaja na zakonitost osporenog rešenja. Upravni sud je, nalazeći da pobijanim rešenjem nije povređen zakon na štetu podnosioca, primenom odredaba člana 40. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u izreci presude. Osporena presuda dostavljena je punomoćniku podnosioca 17. januara 2011. godine.

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je Ministarstvo unutrašnjih poslova - Sekretarijat unutrašnjih poslova u Novom Sadu – Odeljenje za pogranične policije, za strance i upravne poslove, 24. marta 2004. godine izdalo uverenje da je podnosilac ustavne žalbe 18. januara 2002. godine prijavio svoje prebivalište u Novom Sadu, u ulici Toze Jovanovića 1.

Ministarstvo unutrašnjih poslova je 7. novembra 2002. godine donelo rešenje 06/1 broj 600-2-4181/2002, kojim se podnosilac ustavne žalbe, državljanin Republike Hrvatske, prihvata u jugoslovensko državljanstvo i državljanstvo Republike Srbije.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.), da pojedinačni akti i radnje državnih organa, organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, organa autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, moraju biti zasnovani na zakonu (član 198. stav 1.).

S obzirom na to da se odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju , po svojoj suštini, ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, Ustavni sud je istaknute povred e prava cenio u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe Ustava i zakona:

Članom 194. st. 1. i 4. Ustava utvrđeno je da je pravni poredak Republike Srbije jedinstven, a potvrđeni međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava deo su pravnog poretka Republike Srbije.

Sporazum o pitanjima sukcesije („ Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori“, broj 6/02), koji je zaključen u Beču 29. juna 2001. godine, stupio je na snagu 2. juna 2004 . godine, nakon njegove ratifikacije od strane svih država sukcesora.

U članu 2. Zakona o potvrđivanju Sporazuma o pitanjima sukcesije („Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori“, broj 6/02), konstatovano je da ovaj sporazum zaključuju: Bosna i Hercegovina, Republika Hrvatska, Republika Makedonija, Republika Slovenija i Savezna Republika Jugoslavija, koje predstavljaju pet suverenih ravnopravnih država sukcesora bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Saglasno članu 6. Sprazuma, P rilozi uz ovaj Sporazum i Dodaci uz ovaj Sporazum i Priloge čine sastavni deo Sporazuma. Prema članu 12. stav 1, Sporazum stupa na snagu tridesetog dana nakon deponovanja petog instrumenta ratifikacije .

Prilogom E navedenog Sporazuma , kojim su uređena pitanja penzija, predviđeno je: da s vaka Država preuzima odgovornost za pravno osnovane penzije i njihovu redovnu isplatu koje je finansirala ta država u svom ranijem svojstvu konstitutivne republike SFRJ, bez obzira na nacionalnost, državljanstvo, boravište ili prebivalište korisnika (član 1.); da svaka Država preuzima odgovornost da redovno isplaćuje penzije koje duguje svojim građanima koji su bili civilni ili vojni službenici SFRJ, bez obzira na to gde imaju boravište ili prebivalište, ako su te penzije bile finansirane iz saveznog budžeta ili drugih saveznih sredstava SFRJ, pod uslovom da, u slučaju lica koje je državljanin više od jedne Države, ako to lice ima stalno mesto boravka u jednoj od tih Država, isplatu penzije vrši ta država,a ako to lice nema stalno mesto boravka ni u jednoj Državi čiji je državljanin to lice, isplatu penzije vrši Država na čijoj je teritoriji to lice imalo boravište na dan 1. juna 1991. godine (član 2.).

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („ Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/ 05 i 44/05), koji se primenjivao na dan podnošenja zahteva podnosioca ustavne žalbe za isplatu penzije, bil o je propisano: da se način ostvarivanja, nadležnost za odlučivanje o pravu i način korišćenja i prestanka prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja po ovom zakonu uređuju propisom Savezne vlade (član 263.); da d anom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važ i Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju vojnih osiguranika, „Službeni list SFRJ“, br. 7/85, 74/87 i 20/89 (član 363.).

Odredbama člana 8. Uredbe o načinu ostvarivanja i prestanku prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika ( „Službeni list SRJ“, broj 36/94) bilo je propisano: da vojni osiguranik koji u vreme nas tupanja invalidnosti ispunjava uslove i za invalidsku i za starosnu penziju, može, po sopstvenom izboru, ostvariti pravo na invalidsku ili pravo na starosnu penziju (stav 1.); da vojni osiguranik, član porodice vojnog osiguranika ili korisnik penzije koji stekne pravo na dve penzije ili više penzija, može koristiti samo jednu penziju po sopstvenom izboru (stav 2.); da vojni osiguranik koji po osnovu telesnog oštećenja stekne pravo na novčanu naknadu i pravo na invalidninu po propisima kojima se uređuju osnovna prava vojnih invalida može, po sopstvenom izboru, ostvariti samo jedno od tih prava (stav 3.). Navedene odredbe su po svojoj sadržini identične odredbama član a 75. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju vojnih osiguranika, koji je važio do stupanja na snagu Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Zakonom o Vojsci Srbije („ Službeni glasnik RS“, br. 116/07, 88/09 i 101/10) predviđeno je da vojni osiguranici koji su do dana stupanja na snagu ovog zakona ostvarili prava iz socijalnog osiguranja nastavljaju da koriste ta prava prema zakonu po kojem su ih ostvarili ( član 190.).

Odredbom člana 197. stav 1. navedenog zakona propisano je da d anom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o Vojsci Jugoslavije, a do donošenja propisa o vojnoj obavezi, socijalnom, zdravstvenom i penzijskom i invalidskom osiguranju profesionalnih vojnih lica ostaju na snazi pojedine odredbe tog z akona, pored ostalog, poglavlje XVI – ''Penzijsko i invalidsko osiguranje'' (čl. 240. do 260. i od 262. do 278 .).

U „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 101/2010 od 29. decembra 2010. godine objavljen je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, koji u članu 82. stav 1. propisuje da će se odredbe čl. 240-260, čl. 262-272, čl. 274. i 275. i čl. 276. i 277, u delu koji se odnosi na penzijsko i invalidsko osiguranje vojnih osiguranika, Poglavlja XVI Zakona o Vojsci Jugoslavije , primenjivati zaključno sa 31. decembrom 2011 . godine, kada prestaju da važe.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je za odlučivanje o njegovom pravu na isplatu penzije merodavan član 2. tačka 1. Priloga E Sporazuma o pitanjima sukcesije, budući da je na dan st upanja tog sporazuma na snagu imao državljanstvo Republike Srbije i Republike Hrvatske, a prebivalište u Republici Srbiji, i to počev od 18. januara 2004. godine. Po mišljenju podnosioca, odredba člana 8. stav 2. Uredbe o načinu ostvarivanja i prestanka prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika nije merodavna u konkretnom slučaju, budući da se ne može tumačiti nezavisno od odredbe stava 1. tog člana. Podnosilac, takođe, smatra da mu je Upravni sud uskratio mogućnost da učestvuje u postupku, propuštanjem da zaka že javnu raspravu, da se uopšte nije osvrnuo na ključne delove tužbe i da je odluku doneo „pristrasno u korist tuženog kao državnog organa“, ne uvažavajući primedbe Vrhovnog suda Srbije.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska.

Ustavni sud, takođe, ukazuje da obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da obrazlože svoje odluke ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni. Takav slučaj najčešće postoji kada su navodi tužbe u upravnom sporu identični žalbenim navodima, koje je drugostepeni organ već razmatrao i o istim odlučio. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava. U presudi donetoj u slučaju ''Van de Hurk protiv Holandije'' od 19. aprila 1994. godine, Evropski sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim.

Ispitujući da li je u osporenoj presudi Upravnog suda materijalno pravo primenjeno na način koji zadovoljava zahteve pravičnog suđenja, Ustavni sud je najpre konstatovao da je Komisija skupštine Fonda, kao drugostepeni organ, primenom o dredaba člana 82. st. 1. do 4. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i člana 8. stav 1. Uredbe, ocenila da se pravo izbora Fonda može koristiti samo jedanput i da je to pravo podnosilac ustavne žalbe isk oristio, podnošenjem zahteva 1993. godine da mu se obustavi isplata vojne penzije u Republici Srbiji. Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je, postupajući po primedbama Vrhovnog suda Srbije, Komisija skupštine Fonda u rešenju od 15. avgusta 2008. godine ocenila da Sporazum o pitanjima sukcesije ne bi mogao da posluži kao osnov za isplatu penzije podnosiocu u Republici Srbiji zbog promene prebivališta, „jer je podnosilac u vreme stupanja na snagu istog imao prebivalište na teritoriji Hrvatske“.

Ustavni sud je pošao od toga da je predmetni zahtev za isplatu vojne penzije podnet Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje vojnih osiguranika 11. novembra 2004. godine, u vreme važenja Zakona o Vojsci Jugoslavije. Ustavni sud ukazuje da su navedenim zakonom bila uređena pojedina prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika i način njihovog sticanja, a da se, saglasno odredbi člana 263. tog zakona, način ostvarivanja, nadležnost za odlučivanje o pravu i način korišćenja i prestanka prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja po ovom zakonu uređivao propisom Savezne vlade. Ustavni sud dalje ukazuje da je odredbama člana 8. Uredbe o načinu ostvarivanja i prestanku prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika bilo uređeno pitanje korišćenja penzije u slučaju istovremenog sticanja prava na dve ili više penzija po različitim zakonskim osnovima i propisano da u svakoj takvoj situaciji vojni osiguranik ima mogućnost da izabere po kom osnovu će svoje stečeno pravo ostvarivati. Odredbom stava 2. člana 8. Uredbe, na koju se pozvao Upravni sud u osporenoj presudi, pored vojnog osiguranika obuhvaćeni su i drugi mogući korisnici penzija – članovi porodice osiguranika i drugi korisnici koji su istovremeno stekli pravo na dve ili više penzija. Svim ovim licima data je mogućnost da izaberu koju će penziju koristiti, dakle, da se opredele za korišćenje one penzije koja je za njih najpovoljnija.

Imajući u vidu da se predmetni zahtev podnosioca ustavne žalbe odnosi na isplatu starosne penzije koja mu je priznata rešenjem prvostepenog upravnog organa i da se ne može dovesti u vezu sa opredeljivanjem između dve ili više penzija koje su stečene po različitim zakonskim osnovima, Ustavni sud ocenjuje da se primena navedene odredbe člana 8. stav 2. Uredbe na odlučivanje o zahtevu podnosioca ustavne žalbe može oceniti proizvoljnom. Takođe, p olazeći od toga da je pravo na starosnu penziju vojnih osiguranika bilo uređen o u skladu sa odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije , koje su se u tom delu primenjivale do 31. decembra 2011. godine , Ustavni sud ocenjuje da je Upravni sud proizvoljno primeni o odredbu člana 82. stav 4. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, kojom se omogućava osiguraniku da pravo iz penzijskog i invalidskog osiguranja ostvari kod fonda kod koga je navršen, odnosno utvrđ en pretežan deo njegovog staža osiguranja, umesto kod fonda kod koga je poslednji put bio osiguran, pri čemu to pravo izbora može koristiti samo jedanput.

Ocenjujući navode ustavne žalbe koji se odnose na primenu Sporazuma o pitanjima sukcesije i kojima se ukazuje na propuštanje Upravnog suda da oceni tužbu podnosioca u tom delu, Ustavni sud je najpre utvrdio da je u predmetnom upravnom postupku utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe na dan stupanja na snagu Sporazuma o pitanjima sukcesije imao prebivalište u Hrvatskoj, a da osporena presuda sadrži nejasan i kontradiktoran zaključak Upravnog suda o navedenoj činjenici. Ustavni sud, međutim, polazeći od sadržine akta nadležnog ministarstva, kao i sadržine osporene presude, nalazi da se ne može dovesti u pitanje činjenica da podnosilac ustavne žalbe ima prijavljeno prebivalište u Novom Sadu počev od 18. januara 2002. godine .

Ustavni sud ukazuje da je Sporazum o pitanjima sukcesije stupio na snagu 2. juna 2004. godine i da prema članu 2. Priloga E navedenog Sporazuma, kojim su uređena pitanja penzija, s vaka država potpisnica preuzima odgovornost da redovno isplaćuje penzije koje duguje svojim građanima koji su bili civilni ili vojni službenici SFRJ , bez obzira na to gde imaju boravište ili prebivalište, ako su te penzije bile finansirane iz saveznog budžeta ili drugih saveznih sredstava SFRJ . Pritom, ako je lice državljanin više od jedne države potpisnice , a ima stalno mesto boravka u jednoj od tih država, isplatu penzije vrši ta država.

Polazeći od navedene odredbe Sporazuma o pitanjima sukcesije, a imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe na dan stupanja na snagu tog sporazuma bio državljanin Republik e Srbije i Republike Hrvatske i da je imao prebivalište na ter itoriji Republike Srbije, Ustavni sud je ocenio da obrazloženje osporene presude ne zadovoljava zahteve pravičnosti i da je Upravni sud proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe . Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), usvojio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene presude zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , odlučujući kao u tački 1. izreke.

Budući da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i naložio nadležnom sudu da ponovi postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe , Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na povrede ostalih elemenata ovog ustavnog prava.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe u ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda U. 19148/10 od 17. decembra 2010. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka po tužbi podosioca protiv rešenja Komisije skupštine Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika za reviziju i rešavanje u drugom stepenu o pravima iz penzijskog i invalidskog osiguranja vojnih osiguranika UP-2 broj 64/05 SP broj 29109 od 30. decembra 2009. godine, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika broj 29019 mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka od 11. novembra 2004. godine, kada je Fondu za socijalno osiguranje vojnih osiguranika podnet zahtev za isplatu penzije , do donošenja osporene presude Upravnog suda U. 19148/10 od 17. decembra 2010. godine, koja je dostavljena punomoćniku podnosioca 17. januara 2011. godine.

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud konstatuje da je postupak trajao duže od sedam godina , ali da ta činjenica, sama za sebe, nije dovoljna za ocenu o opravdanosti trajanja postupka. Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja upravnog postupka i upravnog spora relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih i sudskih organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li su bili ispunjeni uslovi da nadležni fond u Republici Srbiji nastavi da isplaćuje vojnu penzij u podnosiocu ustavne žalbe, nakon obustavljanja isplate te penzije u Republici Hrvatskoj. Ustavni sud je, takođe, ocenio da podnosi lac svojim radnjama nije doprine o dugom trajanju postupka , već je, naprotiv, iskoristio sredstva za ubrzanje postupka, podnoseći žalbu zbog nedonošenja prvostepenog rešenja i tužbu zbog neizvršenja presude donete u upravnom sporu. U pogledu značaja koji za podnosioca ima predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o predmetnom zahtevu od egzistencijalnog značaja za podnosioca ustavne žalbe, posebno imajući u vidu da mu je isplata penzije u Republici Hrvatskoj obustavljena 1. aprila 2004. godine.

Ispitujući postupanje upravnih i sudskih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje drugostepenog upravnog organa prevashodno dovelo do neopravdano i nerazumno dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je iz priložene dokumentacije utvrdio da je u predmetnom postupku za sedam godina doneto jedno prvostepeno rešenje, a da je drugostepeni organ doneo tri rešenja čija je zakonitost ocenjivana u upravnim sporovima pred nadležnim sudovima. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni organ delimično postupio po nalozima iz presuda Vrhovnog suda Srbije , dajući pravnu ocenu navoda tužbe u vezi sa primenom Sporazuma o pitanjima sukcesije, te navodeći odredbu propisa na osnovu koje je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe iskoristio pravo izbora fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmet ''Pavlyulynets protiv Ukrajine'' od 6. septembra 2005. godine i ''Cvetković protiv Srbije'' od 10. juna 2008. godine). Ovaj sud, takođe, ocenjuje da odgovornost za dugo trajanje postupka snose i nadležni sudovi, budući da je odlučivanje o tužb i podnosioca ustavne žalbe protiv rešenja Komisije Skupštine Fonda od 31. maja 2005. godine trajalo skoro dve i po godine .

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi ocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe o podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno značaj prava za podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrp eo zbog neažurnog postupanja nadležnih organa . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je , takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. U vezi sa istaknutom povredom prava na pravno sredstvo, Ustavni sud ističe da je podnosi lac ustavne žalbe u predmetnom upravnom postupku iskoristi o ravo na žalbu, a da je osporenom presudom Upravnog suda Srbije odlučeno o njegovoj tužbi u upravnom sporu, što ukazuje na da se ne zasnivaju na ustavnopravnim razlozima navodi ustavne žalbe o povredi prava na pravno sredstvo zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava .

Zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu prava iz člana 58. Ustava , za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o tužbi podnosioca ustavne žalbe biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda tog prava biti ispitana po navedenom pravnom sredstvu pred nadležnim sudom.

Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, pozivajući se na povrede člana 198. Ustava, u suštini ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u osporenoj presudi.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu .

10. S obzirom na izloženo , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o pravu na isplatu vojne penzije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti