Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od deset godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu R.S. i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Podnosiocu se dodeljuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra. Ostali delovi žalbe su odbačeni.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr T ijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( dr. Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R . S . iz Blaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. marta 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. S . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11668/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 141/04) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. S . iz Blaca je, 30. juna 2014 godine, preko punomoćnika M . R, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11668/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 141/04).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 12. januara 2004. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva odbrane, radi naknade za korišćenje motornog vozila; da je prvostepena presuda doneta 11. maja 2012. godine, dok je drugostepeni sud pravnosnažno odlučio 30. aprila 2014. godine; da su mu zbog dužine trajanja postupka od više od deset godina, a koji nije bio složen i čijem trajanju podnosilac nije doprineo, povređena označena ustavna prava i ustavno načelo.

Zahtevao je naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11668/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, 12. januara 2004. godine, podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene državne zajednice Srbija i Crna Gora – Ministarstva odbrane, radi neosnovanog obogaćenja. U tužbi je navedeno da je tužilac po pozivu RJ 8147 Paraćin a postupajući po Uredbi o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, navedenoj RJ stavio na raspolaganje svoje teretno putničko vozilo i zahtevao je da mu tužena na ime naknade za korišćenje tog vozila isplati određen novčani iznos. Predmet je dobio broj P. 141/04.

Pred prvostepenim sudom bilo je održano šest ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, s tim što je tužilac saslušan u više navrata, pribavljeni su određeni izveštaji od Ministarstva odbrane – Odeljenja za imovinsko-pravne poslove i od Računskog centra Ministarstva odbrane, izvršeno je veštačenje od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke i saslušan je veštak.

Tužbeni zahtev je preciziran 7. aprila 2005. i 6. juna 2006. godine, a u toku postupka tužilac je kao tuženu označio Republiku Srbiju – Ministarstvo odbrane.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 141/04 od 10. novembra 2005. godine obavezana je tužena da tužiocu na ime neosnovanog obogaćenja na ime korišćenja teretnog motornog vozila u periodu od 18. februara do 23. juna 1999. godine isplati iznos od 1.872.247,56 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove spora.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 2960/06 od 3. avgusta 2006. godine ukinuta je ožalbena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 141/04 od 10. novembra 2005. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku bilo je održano osam ročišta, dok pet ročišta nije bilo održano, i to tri iz procesnih razloga, a dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Na održanim ročištima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušan je tužilac, izvršena su četiri dopunska veštačenja od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, saslušan je veštak u više navrata, izvršeno je veštačenje od strane Komisije sudskih veštaka ekonomsko-finansijske struke, pribavljeni su određeni izveštaji od Republičkog zavoda za statistiku.

Uvidom u spise predmeta utvrđeno je da u periodu od 25. januara 2011. do 27. decembra 2011. godine nije bilo zakazano nijedno ročište.

Tužbeni zahtev je preciziran 13. novembra 2009, 6. decembra 2010. i 1. marta 2012. godine.

Od 2010. godine predmet je u nadležnosti Prvog osnovnog suda u Beogradu gde se vodio pod brojem P. 11668/10.

Presudom Prvog osnovnog sud au Beogradu P. 11668/10 od 11. maja 2012. godine obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade za korišćenje motornog vozila „MAH“ kiper tip 33-372 za period od 18. februara do 23. juna 1999. godine isplati iznos od 674.528,29 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. marta 2002. godine pa do isplate, kao i troškove spora u iznosu od 251.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7001/12 od 30. aprila 2014. godine, u stavu prvom izreke, ukinuta je u celini ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11668/10 od 11. maja 2012. godine; u stavu drugom izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade za korišćenje motornog vozila „MAN“ kiper tip 33-372, za period od 18. februara 1999. do 23. juna 1999. godine isplati iznos od 116.345,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 25. marta 2002. godine do isplate, iznos od 362.534,20 dinara na ime dela obračunate zakonske zatezne kamate za period od 8. jula 1999. godine do 25. marta 2002. godine i iznos od 13.605,99 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 25. januara 2002. godine pa do isplate; u stavu drugom izreke obavezana je tužena da tužiocu isplati iznos od 297.750,00 dinara na ime troškova prvostepenog i drugostepenog parničnog postupka.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajamčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 36. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Članom 21. Ustava utvrđeno je načelo zabrane diskriminacije.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.): da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2. ); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen dve godine i deset meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 12. januara 2004. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali kako bi se parnični postupak okončao u što kraćem roku i da bi se o tužbi odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za ukupno trajanje parničnog postupka od deset godina i tri meseca do njegovog pravnosnažnog okončanja nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga Suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud ukazuje da odgovornost za nerazumno dugo trajanje postupka snosi prvostepeni sud pred kojim je, nakon ukidanja prve prvostepene odluke od strane drugostepenog suda, ponovni prvostepeni postupak trajao više od pet i po godina i u navedenom postupku prvostepeni sud je imao period potpune neaktivnosti u trajanju od skoro godinu dana kada nije zakazao nijedno ročište (od 25. januara do 27. decembra 2011. godine). Međutim, ostali postupajući sudovi su redovno postupali, tako je prva prvostepena odluka doneta nakon godinu dana i deset meseci od podnete tužbe, prvi žalbeni postupak je trajao sedam meseci, a drugi žalbeni postupak je trajao nepune dve godine.

Ustavni sud nalazi da je predmetni postupak u određenoj meri bio složen jer je postupajući sud morao da izvede veći broj dokaza radi razjašnjenja spornih činjeničnih i pravnih pitanja, posebno veštačenjem i četvorostrukim dopunskim veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke, kao i veštačenjem od strane Komisije veštaka iste struke. Međutim, ni navedena složenost spora ne može biti opravdanje za trajanje parničnog postupka duže od deset godina do njegovog pravnosnažnog okončanja.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao nesumnjiv i legitiman interes da sud odluči u okviru standarda razumnog roka. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije doprineo produženju parnice.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud nalazi da je nedelotvornim postupanjem parničnog suda u predmetnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem P. 11668/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 141/04), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) , u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da su mu u predmetnom postupku povređeni načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se podnosilac samo formalno pozvao na povredu označenog ustavnog načela i ustavnog prava i da u ustavnoj žalbi nije naveo nijedan ustavnopravni razlog kojim bi obrazložio svoje tvrdnje o povredi navedenog ustavnog načela i ustavnog prava. Stoga je Ustavni sud, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu tačke 1. izreke odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/11 od 18. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dužem od deset godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti