Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na obrazloženu sudsku odluku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Upravnog suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Upravni sud nije dao uverljivo obrazloženje zašto je odbacio ključne dokaze podnosioca o tome da sporni promet električnom energijom nije izvršen na teritoriji Srbije.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5588/2014
14.07.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva "E.ON ENERGY TRADING SRBIJA" d.o.o. iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. jula 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva "E.ON ENERGY TRADING SRBIJA" d.o.o. i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 9282/12 od 23. maja 2014. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 9282/12 od 23. maja 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Beograd broj 4700-209/2012-20 od 16. maja 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo "E.ON ENERGY TRADING SRBIJA" d.o.o. iz Beograda je, 30. juna 2014. godine, preko punomoćnika Veljka Vukovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 9282/12 od 23. maja 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom je osporena presuda Upravnog suda kojom je podnosiocu pravnosnažno utvrđena neprijavljena obaveza poreza na dodatu vrednost sa kamatom, u iznosu bliže označenom u prvostepenom rešenju, naložena uplata iste, kao i obaveza evidentiranja u poslovnim knjigama i drugim propisanim evidencijama.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporeni akt, kao i u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Ministarstva finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Beograd - Filijala Novi Beograd 1 broj 47-00476/2011-0131-010 od 26. januara 2012. godine, podnosiocu ustavne žalbe je utvrđena neprijavljena obaveza poreza na dodatu vrednost u iznosu od 22.780.195,74 dinara, sa kamatom u iznosu od 30.100.595,36 dinara, naložena uplata utvrđene obaveze i kamate, kao i obaveza evidentiranja istih u poslovnim knjigama i drugim propisanim evidencijama.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Ministarstva finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Beograd broj 4700-209/2012-20 od 16. maja 2012. godine.

Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac je 12. jula 2012. godine podneo tužbu, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda U. 9282/12 od 23. maja 2014. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da su pravilno ocenjeni kao neosnovani navodi žalbe da je promet električne energije izvršen van teritorije Republike Srbije, jer za to podnosilac nije pružio dokaze; da je zapisnikom o kontroli utvrđeno da je po fakturi broj 96 od 31. decembra 2007. godine podnosilac fakturisao električnu energiju ino kupcu za 19.592 MWh više nego što je zabeleženo na obračunu prekograničnog prometa, a po fakturi broj 35 od 31. maja 2007. godine, količinu od 7.380 M Wh, kao i da navedene količine nisu zabeležene od strane JP Elektromreža Srbije kao uvoz, izvoz ili tranzit koji je izvršen preko granice Republike Srbije; da podnosilac nije dostavio dokaze za poresko oslobođenje; da su neosnovani navodi da je nastupila zastarelost prava na utvrđivanje poreske obaveze; da je Upravni sud cenio navode tužbe da se iz nalaza i mišljenja Gradskog zavoda za veštačenje vidi da podnosilac spornim količinama električne energije nije trgovao, niti ih je isporučio Republici Srbiji, pa je našao da su isti bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj upravnoj stvari, s obzirom na to da u sprovedenom postupku podnosilac nije pružio dokaze u smislu člana 24. stav 1. tač. 1. i 2. Zakona o porezu na dodatu vrednost za poresko oslobođenje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporena presuda doneta od strane zakonom ustanovljenog suda, koji je odlučio na osnovu činjenica utvrđenih u postupku pred poreskim organima. Ustavni sud podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono ne sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu i Evropski sud za ljudska prava: Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda. Ovaj zahtev je utoliko značajniji ukoliko stranka nije bila u mogućnosti da usmeno iznese svoju stvar u toku postupka (reč je o stavu izraženom u odluci Evropskog suda za ljudska prava: Helle protiv Finske, od 19. decembra 1997. godine, § 60.).

Sa druge strane, Ustavni sud konstatuje da rešavanje suda u upravnom sporu ima svoje osobenosti, koje se, između ostalog, ogledaju u načelu zakonitosti i načelu oslanjanja suda na utvrđeno činjenično stanje u upravnom postupku. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u kom postupku su ti navodi ocenjeni.

Sud ukazuje da u poreskom postupku, saglasno članu 51. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, poreska uprava snosi teret dokazivanja činjenica na kojima zasniva postojanje poreske obaveze.

Podnosilac je u podnetoj tužbi ukazao da je na poreskoj upravi bilo da dokaže činjenice na kojima zasniva postojanje poreske obaveze, te da podnosilac nije bio u mogućnosti da dostavi dokaz o "nepostojećim" činjenicama. Podnosilac je u prilog svojim tvrdnjama da sporni promet električnom energijom nije uopšte izvršen na teritoriji Republike Srbije dostavio, po njegovom mišljenju, relevantne dokaze, i to potvrde Javnog preduzeća "Elektromreža Srbije" i nalaz i mišljenje Gradskog zavoda za veštačenje. Konkretno, podnosilac je istakao da navedeno javno preduzeće u potpunosti kontroliše prenosni sistem Republike Srbije, uključujući interkonektivne dalekovode na granicama, te da ima uvid u celokupne količine električne energije koje ulaze i izlaze iz Republike Srbije, kao i količine kojima se trguje unutar granica Republike Srbije, o čemu izdaje mesečne potvrde trgovcima električne energije, a trgovci električnom energijom su u obavezi da istom unapred najave sve promete, kako prekogranične, tako i na domaćem tržištu, koje planiraju da izvrše. Dalje, u nalazu i mišljenju Gradskog zavoda za veštačenje je navedeno da podnosilac ni na koji način nije mogao da trguje i isporuči na teritoriji Republike Srbije sporne količine električne energije.

Međutim, u obrazloženju osporene presude je konstatovano da je sve prethodno navedeno bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, iz razloga što podnosilac nije pružio dokaze u smislu člana 24. stav 1. tač. 1. i 2. Zakona o porezu na dodatu vrednost za poresko oslobođenje.

Ustavni sud napominje da je Zakonom o opštem upravnom postupku usvojeno načelo slobodne ocene dokaza, koje u suštini znači da organ po svom uverenju odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 10.). Posledica toga je da Zakon o opštem upravnom postupku ne određuje rangiranje dokaznih sredstava po kome bi jedno imalo uvek veću snagu nego neko drugo sredstvo. Međutim, ovakav sistem slobodne ocene dokaza nalaže potrebu da se nađe zaštita od eventualne zloupotrebe slobode koja po ovom načelu pripada organu koji vodi postupak. Jemstvo da će organ nepristrasno oceniti dokaze leži i u njegovoj dužnosti da za svoju ocenu iznese razumljive razloge u odluci. Iz navedenog, van sumnje, proizlazi da organ uprave u obrazloženju svoje odluke mora jasno da navede razloge zbog kojih je jednom dokaznom sredstvu poklonio veru, a drugom nije, a istu obavezu potom ima i Upravni sud koji ceni zakonitost tako donetog konačnog upravnog akta.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ocenjuje da ni upravni organi, niti Upravni sud nisu dali uverljivo obrazloženje o tome zbog čega nisu prihvatili kao relevantne dokaze koje je podnosilac priložio u prilog svojoj tvrdnji da sporni promet električnom energijom nije izvršen na teritoriji Republike Srbije, zbog čega nije ni podlegao plaćanju (domaćeg) poreza na dodatu vrednost. Imajući sve izrečeno u vidu, Ustavni sud je mišljenja da obrazloženje osporene presude ne zadovoljava standard prava na obrazloženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje. Sud je u tački 2. izreke poništio osporenu presudu i odredio da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Beograd broj 4700-209/2012-20 od 16. maja 2012. godine, na prejudicirajući pri tome konačan ishod predmetnog upravnosudskog postupka.

6. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na obrazloženu sudsku odluku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti