Odbacivanje revizije izjavljene od strane lica koje nije advokat u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, potvrđujući odluke redovnih sudova o odbacivanju revizije. Reviziju je lično izjavio podnosilac, iako Zakon o parničnom postupku propisuje da u postupku po reviziji stranku mora zastupati advokat, što nije povreda prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Branka Lukića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 1. jula 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Branka Lukića izjavljena protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 886/04 od 8. avgusta 2007. godine, rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4592/07 od 26. septembra 2007. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. II 62/08 od 6. marta 2008. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Branka Lukića izjavljena protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 667/97 od 16. marta 2004. godine, rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1923/04 od 22. septembra 2004. godine, presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 886/04 od 6. februara 2006. godine i presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1727/06 od 7. juna 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Branko Lukić iz Beograda je 21. maja 2008. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava iz člana 22. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, prava na obaveštenost iz člana 51. Ustava, prava na rad iz člana 60. Ustava i prava na pravnu pomoć iz člana 67. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozvao i na povredu odredaba člana 6. stav 1. i čl. 8. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da su sudovi tokom vođenja nižestepenih postupaka načinili više povreda postupka, te da su ga na taj način oštetili kao tužioca. Takođe navodi da je rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 886/04 od 8. avgusta 2007. godine odbačena njegova blagovremeno uložena revizija, koju je izjavio protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1727/06 od 7. juna 2007. godine. Ističe da je on kao tužilac bio u pravnoj zabludi u pogledu revizije, jer nije razumeo da po novom zakonu iz 2004. godine reviziju može izjaviti samo advokat, s obzirom na to da je pre donošenja ovog zakona sam izjavljivao revizije i one mu nisu bile odbacivane kao nedozvoljene.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Prvi opštinski sud u Beogradu je 16. marta 2004. godine doneo osporenu presudu P1. 667/97 kojom je u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe, pa je poništio kao nezakonitu odluku tuženog „Kompresor“ a.d. iz Beograda broj 799 od 12. avgusta 1994. godine, kojom je odbačen prigovor tužioca izjavljen na odluku o prestanku radnog odnosa, a u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da sud poništi kao nezakonito rešenje direktora tuženog o prestanku radnog odnosa broj 47 od 14. juna 1994. godine i da obaveže tuženog da tužioca vrati na rad i rasporedi ga na radno mesto na kome se nalazio pre donošenja osporenih odluka, da mu naknadi materijalnu štetu na ime neisplaćenih zarada i drugih primanja počev od 1. septembra 1990. godine pa do vraćanja na rad, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka.

Okružni sud u Beogradu je 22. septembra 2004. godine doneo osporeno rešenje Gž1. 1923/04 kojim je ukinuo presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 667/97 od 16. marta 2004. godine u stavu drugom izreke i u tom delu vratio predmet prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 6. februara 2006. godine doneo osporenu presudu P1. 886/04 kojom je u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da sud poništi kao nezakonito rešenje direktora tuženog o prestanku radnog odnosa broj 47 od 14. juna 1994. godine, da obaveže tuženog da tužioca vrati na rad i rasporedi ga na radno mesto na kome se nalazio pre donošenja osporene odluke, da mu naknadi materijalnu štetu na ime neisplaćenih zarada i drugih primanja počev od 6. septembra 1991. godine pa do vraćanja na rad, a u stavu drugom izreke je obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u dosuđenom novčanom iznosu.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je 7. juna 2007. godine doneo osporenu presudu Gž1. 1727/06, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 886/04 od 6. februara 2006. godine.

Tužilac je 30. jula 2007. godine izjavio reviziju protiv presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 886/04 od 6. februara 2006. godine i Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1727/06 od 7. juna 2007. godine.

Odlučujući o reviziji tužioca, predsednik veća Prvog opštinskog suda u Beogradu je 8. avgusta 2007. godine doneo osporeno rešenje P1. 886/04 kojim je izjavljenu reviziju odbacio kao nedozvoljenu, uz obrazloženje: da je odredbom člana 401. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju, osim iz člana 389. ovog zakona, odbaciti rešenjem predsednik veća prvostepenog suda, bez održavanja ročišta; da je odredbom člana 401. stav 2. tačka 2) istog Zakona propisano da je revizija nedozvoljena ako je reviziju izjavilo lice koje nije advokat; da je prvostepeni sud odlučio kao u izreci, imajući u vidu napred navedeno, te činjenicu da je tužilac lično, a ne preko advokata izjavio reviziju.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je 26. septembra 2007. godine doneo osporeno rešenje Gž1. 4592/07 kojim je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 886/04 od 8. avgusta 2007. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno da kako je u konkretnom slučaju tužilac sam izjavio reviziju protiv pravnosnažnih presuda, te kako tužilac nije advokat, to je njegova revizija nedozvoljena, a odluka prvostepenog suda pravilna i na zakonu zasnovana.

Odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4592/07 od 26. septembra 2007. godine, Vrhovni sud Srbije je 6. marta 2008. godine doneo osporeno rešenje Rev. II 62/08 kojim je reviziju odbio kao neosnovanu.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom utvrđenih načela i zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 22. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakom je zajemčeno pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.), kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Odredbama člana 51. Ustava svakome se jemči pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja i da su sredstva javnog obaveštavanja dužna da to pravo poštuju (stav 1.), kao i da svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom (stav 2.).

Odredbom člana 60. stav 1. Ustava se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom.

Odredbom člana 67. stav 1. Ustava je utvrđeno da se svakome, pod uslovima određenim zakonom, jemči pravo na pravnu pomoć.

Kako su odredbama čl. 32. i 36. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini istovetna pravima iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud postojanje povrede ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Odredbom člana 8. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda je utvrđeno da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske.

Odredbama člana 113. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojom je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona, s tim što se u tom slučaju ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), propisano je: da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti (član 84. stav 2.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju, osim iz člana 389. ovog zakona, odbaciti rešenjem predsednik veća prvostepenog suda, bez održavanja ročišta (član 401. stav 1.); da je revizija nedozvoljena ako je reviziju izjavilo lice koje nije advokat (član 401. stav 2. tačka 2)).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredaba člana 32. stav 1. i člana 67. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 886/04 od 8. avgusta 2007. godine, Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4592/07 od 26. septembra 2007. godine i Vrhovnog suda Srbije Rev. II 62/08 od 6. marta 2008. godine nisu povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na pravnu pomoć, zajemčena ovim ustavnim odredbama.

Naime, Zakon o parničnom postupku je propisivanjem razloga zbog kojih se može, odnosno ne može izjaviti revizija, ograničio raspravljanje po ovom vanrednom pravnom leku samo na pravna pitanja, pa je advokat kao pravno kvalifikovano lice jedini ovlašćen da izjavi reviziju, što je na imperativan način i predviđeno odredbom člana 84. stav 2. Zakona. Ustavni sud je u svojoj Odluci broj IU-181/2005 od 28. septembra 2006. godine, ocenjujući ustavnost odredaba člana 84. stav 2. i člana 401. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, stao na stanovište da se takvim propisivanjem ne ograničavaju građani u zaštiti svojih prava, već se zahtevom za stručnim zastupanjem, zbog složenosti postupka, važnosti spora i efikasnosti suđenja pred najvišim sudom u Republici, u postupku po vanrednim pravnim lekovima štite prava stranaka, za čiju je zaštitu neophodno stručno pravno znanje i iskustvo.

Ustavni sud je stanovišta da se konstituisanjem zakonske obaveze angažovanja advokata za zastupanje po vanrednim pravnim sredstvima pred vrhovnim sudom u Republici Srbiji, stranci ne uskraćuje mogućnost pristupa sudu. Ovo iz razloga što je, u slučaju nemogućnosti da angažuje advokata zbog svog lošeg opšteg materijalnog stanja, podnosilac ustavne žalbe mogao ostvariti pravo na besplatno stručno zastupanje od strane advokata pod uslovima i na način propisan odredbama Zakona o parničnom postupku. Podnosilac u ustavnoj žalbi nije naveo da je ovo pravo u sprovedenom parničnom postupku pokušao da ostvari i da mu je ono bilo uskraćeno, već obrazlaže da je bio u zabludi i nije razumeo da reviziju može izjaviti samo preko advokata.

Ustavni sud je ocenio da su sudovi u osporenim rešenjima pravilno primenili odredbe ZPP koje uređuju vremensko važenje zakona. Naime, u prelaznoj odredbi člana 491. stav 1. važećeg ZPP, koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, propisano je da ako je pre stupanja na snagu ovog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim se postupak pred prvostepenim sudom okončava, dalji postupak sprovešće se po dotadašnjim propisima. Imajući u vidu da pre stupanja na snagu ZPP nije bio okončan postupak pred prvostepenim sudom, to su se u daljem postupku primenjivale procesne odredbe novog ZPP. Samim tim, primenjivale su se i odredbe postupka koje se nalaze u glavi petoj važećeg Zakona, koja propisuje pravila koja se odnose na punomoćnike stranaka, a među njima i odredba člana 84. stav 2. Zakona, koja predviđa obavezu stranke da je u postupku po reviziji mora zastupati advokat. Iako odredba člana 491. stav 4. ZPP propisuje da će se o reviziji koja je izjavljena u postupku pokrenutom pre početka primene novog ZPP, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu tog zakona, to se u konkretnom slučaju ne odnosi na odredbe ZPP o obaveznom zastupanju stranke od strane advokata, već na odredbe koje uređuju sam institut revizije kao vanrednog pravnog sredstva i to u pogledu vrednosti predmeta spora i vrste sporova u kojima je revizija dozvoljena po ranije važećim pravilima parničnog postupka. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da nisu od uticaja na drugačije postupanje sudova po podnetoj reviziji navodi podnosioca ustavne žalbe da je on kao tužilac bio u pravnoj zabludi u pogledu revizije, jer nije razumeo da po novom Zakonu iz 2004. godine reviziju može izjaviti samo advokat.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da nisu osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da su mu osporenim rešenjima povređena prava na pravično suđenje i na pravnu pomoć, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 67. Ustava.

6. U vezi istaknute povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, utvrđenog članom 22. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je reč o jednom od osnovnih načela u skladu sa kojim se ostvaruju sva Ustavom zajemčena prava i slobode, kojim je na opšti način svakome zagarantovano pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale. Sa druge strane, ostvarivanje prava na sudsku zaštitu podrazumeva da lice koje takvu zaštitu traži postupa na zakonom propisani način koji će mu omogućiti da mu zaštita bude pružena. U tom smislu, a polazeći od ocene da osporenim rešenjima podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud ocenjuje da se ne mogu prihvatiti kao osnovani ni navodi o povredi člana 22. Ustava.

7. Ocenjujući navod podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim rešenjima Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 886/04 od 8. avgusta 2007. godine, Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4592/07 od 26. septembra 2007. godine i Vrhovnog suda Srbije Rev. II 62/08 od 6. marta 2008. godine povređeno pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je on neosnovan. Naime, odredba člana 401. stav 1. ZPP kojom je propisano da će nedozvoljenu reviziju odbaciti rešenjem predsednik veća prvostepenog suda, bez održavanja ročišta, kao i odredba člana 401. stav 2. tačka 2) ZPP kojom je propisano da je revizija nedozvoljena ako je reviziju izjavilo lice koje nije advokat, imperativne su prirode. Podnosilac ustavne žalbe je imao zakonsku mogućnost izjavljivanja revizije, kao vanrednog pravnog sredstva u parničnom postupku, protiv drugostepene presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1727/06 od 7. juna 2007. godine. On je tu mogućnost i iskoristio, ali ne na procesni način utvrđen obavezujućim zakonskim normama, te je predsednik veća Prvog opštinskog suda u Beogradu ustavnopravno prohvatljivom primenom odredaba ZPP odbacio njegovu reviziju kao nedozvoljenu. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. Ustava.

Ustavni sud nalazi da osporenim rešenjima nije ni moglo biti povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obaveštenost iz člana 51. Ustava, pravo na rad iz člana 60. Ustava, kao ni pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, doma i prepiske iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer su sudovi u navedenim rešenjima jedino odlučivali o ispunjenosti uslova za dozvoljenost revizije, kao pitanju koje je procesnopravne prirode.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u odnosu na navedene osporene sudske odluke odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

8. U pogledu dela ustavne žalbe u kome su osporeni presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 667/97 od 16. marta 2004. godine, rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1923/04 od 22. septembra 2004. godine, presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 886/04 od 6. februara 2006. godine i presuda Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1727/06 od 7. juna 2007. godine, Ustavni sud je ocenio da je u odnosu na te akte ustavna žalba neblagovremena. Naime, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da je stav Suda da su u parničnom postupku pravna sredstva pre podnošenja ustavne žalbe iscrpljena donošenjem odluke po reviziji, ali samo kada je izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstava zakonom bilo dozvoljeno i kada je izjavljeno na zakonom dozvoljen način. S obzirom na to da je u konkretnom slučaju revizija koju je izjavio podnosilac ustavne žalbe odbačena, jer nije podneta na način propisan odredbama Zakona o parničnom postupku, to Ustavni sud nalazi da se blagovremenost podnete ustavne žalbe u ovom delu ima ceniti u odnosu na dan dostavljanja drugostepene odluke. Iako u ustavnoj žalbi nije naveden datum prijema osporene drugostepene presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1727/06 od 7. juna 2007. godine, iz činjenice da je posle njenog prijema podnosilac ustavne žalbe 30. jula 2007. godine izjavio reviziju, koju je Prvi opštinski sud u Beogradu odbacio rešenjem P1. 886/04 od 8. avgusta 2007. godine, Ustavni sud je nesporno utvrdio da je ustavna žalba, koja je izjavljena 21. maja 2008. godine, podneta posle isteka roka propisanog članom 113. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) istog Zakona.

9. Na osnovu izloženog i odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbacivanje revizije izjavljene od strane lica koje nije advokat u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti