Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog nedozvoljenosti revizije

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda o odbacivanju revizije kao nedozvoljene. Vrednost spora bila je ispod zakonom propisanog cenzusa, čime nije povređeno pravo na pravno sredstvo, dok je žalba protiv nižih odluka odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slavice Mikić, Zorana Mikića i Javorke Vučković, svi iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. septembra 2009. godine, doneo je

 

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slavice Mikić, Zorana Mikića i Javorke Vučković izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. 2378/07 od 5. februara 2009. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Slavice Mikić, Zorana Mikića i Javorke Vučković izjavljena protiv delimične presude Opštinskog suda u Subotici P. 732/02 od 24. oktobra 2005. godine i presude Okružnog suda u Subotici Gž. 472/06 od 11. juna 2007. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Slavica Mikić, Zoran Mikić i Javorka Vučković, svi iz Subotice, preko punomoćnika Dušana Kliske, advokata iz Subotice, podneli su Ustavnom sudu 14. aprila 2009. godine ustavnu žalbu izjavljenu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na nepristrasno i pravično suđenje, te prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da su prvostepeni i drugostepeni sud propustili da po službenoj dužnosti utvrde ništavost spornog ugovora o raspodeli imovine za života, što predstavlja eklatantan primer pogrešne primene materijalnog prava. Dalje se navodi da je Opštinski sud ignorisao prigovore podnosilaca ustavne žalbe, koji su bili tuženi u predmetnom sporu, da utvrdi realnu vrednost spora u konkretnom predmetu, a što je Okružni sud u žalbenom postupku "propustio da koriguje", čime su ti sudovi "najdirektnije učestvovali u onemogućavanju realizacije revizijske sudske zaštite". Ovakvo postupanje nižih sudova u pogledu utvrđivanja realne vrednosti predmeta spora, po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, ukazuje i na to da je na strani tih sudova bila "formirana" odluka u pogledu konačnog ishoda konkretnog spora. Navodi i da osporenim revizijskim rešenjem nisu razmatrana pitanja koja se tiču merituma spora, te podnosioci ustavne žalbe - tuženi u tom sporu nisu uspeli da, po izjavljivanju svih redovnih i vanrednih pravnih sredstava, realizuju svoje pravo na jednaku sudsku zaštitu u odnosu na tužilju. Takođe tvrde da se postupak po tužbi tužilje protiv podnosilaca ustavne žalbe vodi više od sedam godina, čime je njihovo pravo na suđenje u razumnom roku grubo povređeno. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, tako što će utvrditi da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na nepristrasno i pravično suđenje, kao i pravo na suđenje u razumnom roku, te da odredi otklanjanje posledica koje su prouzrokovane presudom Opštinskog suda u Subotici P. 732/02 od 24. oktobra 2005. godine i presudom Okružnog suda u Subotici Gž. 472/06 od 11. juna 2007.

Ustavni sud je dopisima od 13. maja i 5. juna 2009. godine, saglasno odredbama člana 31. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) i člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), tražio od Opštinskog suda u Subotici dostavljanje na uvid spisa predmeta P. 732/02 i odgovor na navode iz ustavne žalbe. Spisi predmeta i traženi odgovor dostavljeni su Ustavnom sudu 5. juna 2009. godine. U odgovoru Opštinskog suda u Subotici je, između ostalog, navedeno da se postupajući sudija u više navrata izjašnjavala na iste primedbe, pritužbe, inicijative koje je advokat Dušan Kliska podnosio nadležnim državnim organima. Zbog pritužbe advokata predsedniku Okružnog suda u Subotici, predmet je u periodu od 13. aprila 2005. godine do 23. juna 2005. godine bio dostavljen tom sudu na uvid, što je doprinelo proteku određenog vremena i dodatnom otežavanju rada u predmetu. Navodi koji su izneti u ustavnoj žalbi predstavljaju izraz nezadovoljstva punomoćnika podnosilaca ustavne žalbe rezultatima dokaznog postupka i ishodom delimične presude.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Subotici P. 732/02 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:

Tužilja Sandra Vučković je 28. marta 2002. godine Opštinskom sudu u Subotici podnela tužbu protiv podnosilaca ustavne žalbe kao tuženi, kojom je tražila: da se utvrdi da je pok. Jovica Vučković, njen otac, na osnovu ugovora o raspodeli imovine za života koji je 3. novembra 1994. godine overen pred Opštinskim sudom u Subotici pod brojem Ov. 6678/94, stekao pravo vlasništva na nekretninama iz ZK UL br. 15554/34 KO Donji Grad, stan 34, na petom spratu, dvosoban sa predsobljem, kuhinjom, plakarskom ostavom, trepezarijom i lođijom u ukupnoj površini od 61,72 m2, u desetospratnoj stambenoj zgradi sa potkrovljem u Ulici Ivana Milutinovića broj 61 u Subotici, sagrađenoj na parceli broj 9750, upisanoj u ZKUL broj 15554 i kojim se određuje upis prava vlasništva u korist pok. Jovice Vučkovića; da se utvrdi da je tužena - podnositeljka ustavne žalbe Javorka Vučković na osnovu navedenog ugovora stekla pravo doživotnog plodouživanja na opisanoj nekretnini, te da se odredi upis prava doživotnog plodouživanja u korist Javorke Vučković; da se utvrdi ništavost ugovora o doživotnom izdržavanju zaključenog između sada pok. Jovice Vučkovića, kao primaoca izdržavanja, i tužene Slavice Mikić, kao davaoca izdržavanja od 21. septembra 1999. godine, koji je overen pred Opštinskim sudom u Subotici pod brojem R. 491/99, Ov. br. 255/99. U slučaju da sud ne usvoji tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju, tužilja je postavila eventualni tužbeni zahtev da se raskine navedeni ugovor o doživotnom izdržavanju i da tuženi - podnosioci ustavne žalbe tužilji solidarno naknade troškove parničnog postupka. Tužilja je podneskom od 14. jula 2004. godine, u odnosu na primarni tužbeni zahtev postavila eventualni tužbeni zahtev, kojim je tražila da se utvrdi da ugovor o raspodeli imovine za života od 3. novembra 1994. godine predstavlja ugovor o poklonu između pokojnog Grujice Vučkovića, kao poklonodavca, i pok. Jovice Vučkovića, kao poklonoprimca, te da je pok. Jovica Vučković na osnovu ugovora o poklonu stekao pravo vlasništva na nekretnini upisanoj u Zk. ul. br. 15554/34 K.O. Donji Grad, stan br. 34 i kojim se određuje upis prava vlasništva u korist pokojnog Jovice Vučkovića, na osnovu ugovora o poklonu, a saglasno odredbi člana 106. Zakona o obligacionim odnosima. U slučaju da sud ne prihvati eventualni tužbeni zahtev za konverziju ugovora, tužilja je postavila još jedan eventualni tužbeni zahtev kojim je tražila da se utvrdi da je pokojni Jovica Vučković otkupom stekao 1/3 dela prava vlasništva na predmetnom stanu.

Podnositeljka ustavne žalbe Javorka Vučković je, kao tužena u parničnom sporu, protiv tužilje, podneskom koji je predat na ročištu 10. februara 2004. godine, podnela protivtužbu, kojom je tražila da se poništi ugovor o raspodeli imovine za života od 3. novembra 1994. godine, te da se odredi upis prava etažne svojine na navedenom stanu u njenu korist, a na osnovu bračne tekovine. U podnetoj protivtužbi nije označila vrednost predmeta spora, a na ročištu održanom 26. maja 2004. godine punomoćnik tužene-protivtužilje se izjasnio da vrednost predmeta spora po protivtužbi označava novčanim iznosom koji je naveden u tužbi.

Opštinski sud u Subotici je osporenom delimičnom presudom P. 732/02 od 24. oktobra 2005. godine, u stavu jedan izreke odbio tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, kojim je traženo da se utvrdi da je Jovica Vučković, na osnovu ugovora o raspodeli imovine za života od 3. novembra 1994. godine stekao pravo vlasništva na nekretnini iz ZK ul. br. 15554/34 K.O. Donji Grad, stan broj 34, te da se izvrši upis prava vlasništva u njegovu korist. U stavu dva izreke presude usvojen je eventualni tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, te je utvrđeno da ugovor o raspodeli imovine za života od 3. novembra 1994. godine predstavlja i važi kao ugovor o poklonu između Grujice Vučkovića, kao poklonodavca, i Jovice Vučkovića, kao poklonoprimca, te je pok. Jovica Vučković na osnovu ovog ugovora stekao pravo vlasništva na navedenoj nekretnini, pa je određen upis prava vlasništva u njegovu korist. U stavu tri izreke odbačena je tužba tužilje-protivtužene u delu kojim je zahtevala da se utvrdi da je ugovorom o raspodeli imovine za života tužena - protivtužilja (podnositeljka ustavne žalbe) Javorka Vučković stekla pravo doživotnog plodouživanja na nekretnini iz ZK UL br. 15554/34 K.O. Donji Grad i da se odredi upis prava doživotnog produživanja u njenu korist. U stavu četiri izreke odbijen je protivtužbeni zahtev tužene - protivtužilje (podnositeljske ustavne žalbe) Javorke Vučković, kojim je tražila poništaj ugovora o raspodeli imovine za života od 3. novembra 1994. godine i upis prava etažne svojine na navedenom stanu u svoju korist, a na osnovu zajedničke bračne tekovine. Stavom pet izreke odlučeno je da će sud odluku o troškovima postupka doneti uz konačnu odluku.

Protiv navedene presude tuženi - podnosioci ustavne žalbe su 20. marta 2006. godine izjavili žalbu Okružnom sudu u Subotici. Osporenom drugostepenom presudom Gž. 472/06 od 11. juna 2007. godine, žalba podnosilaca ustavne žalbe je odbijena kao neosnovana, te je osporena delimična presuda Opštinskog suda u Subotici P. 732/02 potvrđena.

Podnosioci ustavne žalbe, preko advokata Dušana Kliske, izjavili su reviziju protiv navedene drugostepene presude Vrhovnom sudu Srbije 8. avgusta 2007. godine, koja je dopunjena podneskom od 10. marta 2008. godine. Osporenim revizijskim rešenjem Rev. 2378/07 od 5. februara 2009. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija podnosilaca ustavne žalbe. U obrazloženju revizijskog rešenja je konstatovano da je revizija izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može izjaviti. Naime, u tužbi od 28. marta 2002. godine vrednost predmeta spora označena je iznosom od 20.000,00 dinara i kako je označena vrednost ispod granične vrednosti koja se tražila saglasno odredbi člana 382. stav 3. tada važećeg Zakona o parničnom postupku, koja je izmenjena odredbom člana 8. Zakona o izmenama Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SRJ", broj 3/02) i kako u protivtužbi nije bila označena vrednost predmeta spora, to je Vrhovni sud Srbije odlučio da je revizija nedozvoljena. Osporeno rešenje je doneto na osnovu odredbe člana 392. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94 i 12/98), koji je primenjen saglasno odredbi člana 491. stav 4. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04).

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36).

Odredbom člana 491. stav 4. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, propisano je da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona.

Odredbama Zakona o parničnom postupku iz 1997. godine, koji je važio u vreme pokretanja parničnog postupka bilo je propisano da će sud svakoj stranci pružiti mogućnost da se izjasni o zahtevima i navodima protivne stranke (član 5. stav 1.); da je u drugim slučajevima, kad se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi (član 40. stav 2.); ako je u slučaju iz stava 2. ovog člana tužilac očigledno suviše visoko ili suviše nisko naznačio vrednost predmeta spora, tako da se postavlja pitanje stvarne nadležnosti, sastava suda ili prava na izjavljivanje revizije, sud će, najdocnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano onda na glavnoj raspravi pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, brzo i na pogodan način proveriti tačnost označene vrednosti (člana 40. stav 3.).

Odredbama člana 382. Zakona čijom primenom je rešavano o reviziji bilo je propisano: da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, u svim sporovima stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude (stav 1.); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi 300.000,00 dinara (stav 2.); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 300.000,00 dinara (stav 3.); da je izuzetno, i kad se radi o tužbenom zahtevu iz st. 2. i 3. ovog člana, revizija uvek dozvoljena: 1) u sporovima o izdržavanju, 2) u sporovima o naknadi štete za izgubljeno izdržavanje usled smrti davaoca izdržavanja i zbog izgubljene zarade ili drugih prihoda po osnovu rada, 3) u imovinskim sporovima koji nastanu iz protivustavnih i protivzakonitih pojedinačnih akata i radnji kojima se pravna ili fizička lica zavisno od sedišta, odnosno prebivališta, stavljaju u neravnopravan položaj na jedinstvenom jugoslovenskom tržištu ili na drugi način narušava jedinstvo jugoslovenskog tržišta, uključujući i sporove o naknadi štete, koja se tim prouzrokuje (stav 4.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredbe člana 36. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije nisu povređena Ustavom garantovana prava podnosilaca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava i pravo na pravno sredstvo.

U parničnom postupku koji je predhodio ovom ustavnosudskom sporu doneta je delimična presuda kojom je utvrđeno pravo svojine na osnovu konvertovanog ugovora o raspodeli imovine za života u korist pokojnog oca tužilje. Spor koji se vodio povodom navedenog ugovora predstavlja imovinskopravni spor u kome je pravo na reviziju uslovljeno određenom vrednošću predmeta spora, koji mora da prelazi granični iznos propisan odredbom člana 382. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine, izmenjenog članom 8. Zakona o izmenama Zakona o parničnom postupku iz 2002. godine. Pošto se revizijom pobijala drugostepena odluka, koja je bila pravnosnažna u odnosu na tužbeni i protivtužbeni zahtev, to se kao vrednost predmeta spora kod odlučivanja o dozvoljenosti revizije morala uzeti zbirna vrednost predmeta spora po tužbi i protivtužbi. Vrhovni sud Srbije je u osporenom rešenju uzeo samo vrednost predmeta spora po tužbi. Međutim, takav propust Vrhovnog suda nije mogao da utiče na stav o nedozvoljenosti revizije. Naime, kumulacijom vrednosti predmeta spora po tužbi i protivtužbi od 20.000 dinara dobija se novčani iznos od 40.000 dinara, dakle novčani iznos koji je niži od 300.000,00 dinara, koji je predstavljao novčani cenzus za izjavljivanje revizije saglasno odredbi člana 382. tada važećeg Zakona o parničnom postupku. S obzirom na to da je i zbirna vrednost predmeta spora bila ispod granične vrednosti koja se traži za izjavljivanje revizije, to bi Vrhovni sud Srbije i u tom slučaju rešenjem odbacio reviziju kao nedozvoljenu, jer je izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može izjaviti. Na osnovu iznetog, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije nisu povređena prava podnosilaca ustavne žalbe iz člana 36. Ustava.

Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe imali mogućnost da ospore vrednost predmeta spora u odgovoru na tužbu ili na prvom ročištu za glavnu raspravu, ali oni to nisu učinili, niti su to učinili na glavnoj raspravi pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, saglasno odredbi člana 40. stav 3. tadašnjeg Zakona o parničnom postupku i na taj način su propustili poslednji procesni rok za osporavanje u tužbi označene vrednosti predmeta spora.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da Vrhovni sud Srbije nije povredio prava podnosilaca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčena članom 36. Ustava kada je osporenim rešenjem odbacio reviziju podnosilaca kao nedozvoljenu. Ustavna žalba protiv osporenog rešenja je stoga odbijena kao neosnovana, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07).

6. Razmatrajući da li su podnosiocima ustavne žalbe revizijskim rešenjem povređena prava na pravično i nepristrasno suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da revizijsko rešenje nije osporeno sa aspekta navedenih ustavnih jemstava i da se razlozi i navodi povrede prava na pravično i nepristrasno suđenje vezuju isključivo za prvostepenu i drugostepenu presudu. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nije cenio saglasnost revizijskog rešenja sa navedenim ustavnim jemstvima.

7. Kako je Vrhovni sud Srbije doneo rešenje po reviziji podnosilaca ustavne žalbe u roku od godinu dana i šest meseci od dana dostavljanja spisa predmeta, to Ustavni sud konstatuje da je o reviziji podnosilaca ustavne žalbe odlučeno u razumnom roku.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kom je izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Subotici P. 732/02 od 24. oktobra 2005. godine i presude Okružnog suda u Subotici Gž. 472/06 od 11. juna 2007. godine, Ustavni sud je našao da ista nije dozvoljena iz sledećih razloga:

Odredbama člana 113. Zakona o Ustavnom sudu, koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojom je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.); da se ustavna žalba u slučaju iz stava 2. ovog člana može izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3.).

Iz navedenih odredaba Zakona proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava od 8. novembra 2006. godine, a najkasnije u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona o Ustavnom sudu.

U situaciji kada je osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije odbačena revizija, Ustavni sud može meritorno odlučivati samo o rešenju donetom povodom izjavljene revizije, kao vanrednog pravnog sredstva, a ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju odluke nižestepenih sudova će odbaciti kao neblagovremenu, ukoliko je podneta po proteku roka utvrđenog Zakonom. Kako je ustavna žalba izjavljena 14. aprila 2009. godine, Ustavni sud je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona, jer je podneta nakon isteka roka iz člana 113. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 24/08 i 27/08), odlučio kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić