Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu Toda Reljića, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Poništava presudu Višeg suda u Užicu zbog neadekvatnog obrazloženja u vezi sa zastarelošću potraživanja za manje isplaćene penzije i vraća predmet na ponovno odlučivanje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Toda Reljića iz Užica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Toda Reljića i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe presudom Osnovnog suda u Užicu P. 36/11 od 24. maja 2011. godine i presudom Višeg suda u Užicu Gž. 1257/11 od 4. oktobra 2011. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Užicu Gž. 1257/11 od 4. oktobra 2011. godine i određuje da Viši sud u Užicu ponovo odluči o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Užicu P. 36/11 od 24. maja 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Tode Reljić iz Užica, preko punomoćnika Milisava Kurmazovića, advokata iz Užica, izjavio je 9. novembra 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Užicu P. 36/11 od 24. maja 2011. godine i presude Višeg suda u Užicu Gž. 1257/11 od 4. oktobra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i drugih prava iz čl. 32, 35, 36 i 70. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su redovni sudovi smatrali da je u konkretnom slučaju nastupila zastarelost potraživanja, saglasno odredbi člana 372. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, iako je, prema mišljenju podnosioca, u pitanju potraživanje utvrđeno pravnosnažnim rešenje. Takođe, podnosilac je naveo da smatra da nije nastupila ni zastarelost prema odredbi člana 372. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da je njemu rešenje iz 2007. godine uručeno 2010. godine, te da tako do podnošenja tužbe nije protekao ni objektivni rok od pet godina, ni subjektivni rok od tri godine. Prema navodima podnosioca ovakvim radom sudova pričinjena mu je materijalna šteta u navedenom iznosu. Podnosilac se u ustavnoj žalbi pozvao i na drugačije stavove izražene u sudskoj praksi od onih iznetih u osporenim presudama, navodeći neke od relevantnih odluka. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih Ustavom zajemčenih prava, da poništi osporene presude, kao i da, na ime pravičnog zadovoljenja, podnosiocu odredi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 50.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Osnovnog suda u Užicu P. 36/11 od 24. maja 2011. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je traženo da sud obaveže tuženog – Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika, Beograd, da tužiocu na ime štete - manje isplaćenih penzija za period od 1. avgusta 2004. godine do 30. novembra 2007. godine, isplati iznos od 123.312,57 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom. U toku postupka, parnični sud je na ročištu održanom 31. novembra 2011. godine prihvatio predlog tužioca da se izvede dokaz na okolnost kada je rešenje tuženog od 12. oktobra 2007. godine dostavljeno tužiocu, ali ovaj dokaz nije izveden do okončanja glavne rasprave. U obrazloženju označene presude navedeno je da je rešenjem tuženog IP. broj 044033 od 12. oktobra 2007. godine izvršeno usklađivanje penzije tužiocu počev od 1. avgusta 2004. godine, tako da ukupno iznosi 3.067,565 boda, kao i da je istim rešenjem penzija tužiocu usklađena počev od 1. oktobra 2005. godine i da iznosi 3.660,517 bodova. Dalje je navedeno da potraživanje iz označenog rešenja predstavlja povremeno potraživanje iz člana 372. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, te je ono, saglasno toj odredbi, kao i odredbi člana 379. stav 2. istog zakona, zastarelo, s obzirom na to da je poslednja penzija dospela 20. decembra 2007. godine, a tužba je podneta 13. januara 2011. godine. Takođe je izneto da navodi tužioca da je konkretno potraživanje utvrđeno odlukom državnog organa u smislu odredbe člana 379. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, te da se primenjuje rok zastarelosti od deset godina, nije osnovan, jer se navedeni rok ne primenjuje kada je reč o povremenim potraživanjima koja proističu iz pravnosnažnih odluka državnih organa a dospevaju ubuduće, za koja je propisano da zastarevaju u roku za zastarelost povremenih potraživanja. U obrazloženju je navedeno i da prigovor tužioca da je rešenje o usklađivanju penzije dobio tek 2010. godine nije od uticaja na vreme potrebno za zastarelost povremenih potraživanja u smislu odredbe člana 372. Zakona o obligacionim odnosima, jer se ono računa od dana dospelosti svakog pojedinog davanja, a ne od dana saznanja za štetu ili od dana prijema rešenja.

Viši sud u Užicu, odlučujući o žalbi tužioca, doneo je osporenu presudu Gž. 1257/11 od 4. oktobra 2011. godine, kojom je žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio presudu Osnovnog suda u Užicu P. 36/11 od 24. maja 2011. godine. U obrazloženju ove drugostepene odluke navedeno je da prvostepena presuda ne sadrži bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni one na koje se ukazuje u izjavljenoj žalbi, te da prvostepena presuda nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati. Dalje je navedeno da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kao i da je za svoju odluku dao dovoljne i jasne razloge koje u svemu prihvata i Viši sud, pa se neosnovano žalbom tužioca prvostepena presuda pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava. Ovo stoga, kako je dalje navedeno, jer se potraživanje tužioca odnosi na period od 1. avgusta 2004.godine do 30. novembra 2007. godine, te kako je poslednja penzija dospela 20. decembra 2007.godine, a tužilac je podneo tužbu 13. januara 2011. godine, to je potraživanje zastarelo, s obzirom na to da je od dospelosti do podnošenja tužbe proteklo vreme duže od tri godine, jer je penzija za novembar 2007. godine, trebalo da bude isplaćena do 20. decembra 2007. godine, a tužba je podneta 13. januara 2011.godine. Stoga su, kako je nadalje navedeno u obrazloženju osporene drugostepene presude, neosnovani navodi žalbe tužioca da je sud trebalo da primeni odredbe člana 376. st. 1. i 2. u vezi člana 209. Zakona o obligacionim odnosima, jer se radi o sporu za naknadu štete, kao i odredbe člana 379. stav 1. istog zakona, jer je u rešenju o usklađivanju naznačena visina penzije, koji predstavlja dug koji dospeva od dana kada je rešenje tužilac primio - 2010. godine i nema karakter povremenih potraživanja iz člana Z72. stav 1. i člana 373. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo stoga, kako je u obrazloženju ove presude navedeno, što se u konkretnom slučaju radi o povremenim davanjima koja zastarevaju u roku od tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja, te isticanje u žalbi da nema dokaza o datumu prijema rešenja o usklađivanju penzije, kao i da je tužilac rešenje o usklađivanju penzije dobio tek u toku 2010. godine, nije od uticaja n a vreme potrebno za zastarelost povremenih potraživanja, koje se računa od dana dospelosti svakog pojedinog davanja, a ne od dana saznanja za štetu ili od dana prijema reše nja, kako je to pravilno cenio prvostepeni sud.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinica lokalne samouprave (član 35. stav 2.); jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom, kao i da se Republika Srbija stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera (član 70.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni glasnik SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanja povremenih davanja koja dospevaju godišnje ili u kraćim određenim razmacima vremena (povremena potraživanja), pa bilo da se radi o sporednim povremenim potraživanjima, kao što je potraživanje kamata, bilo da se radi o takvim povremenim potraživanjima u kojima se iscrpljuje samo pravo, kao što je potraživanje izdržavanja, zastarevaju za tri godine od dospelosti svakog pojedinog davanja, kao i da isto važi za anuitete kojima se u jednakim unapred određenim povremenim iznosima otplaćuju glavnica i kamate, ali ne važi za otplate u obrocima i druga delimična ispunjenja (član 372.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da ovo potraživanje u svakom slučaju zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da sva potraživanja koja su utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom ili odlukom drugog nadležnog organa, ili poravnanjem pred sudom ili drugim nadležnim organom, zastarevaju za deset godina, pa i ona za koja zakon inače predviđa kraći rok zastarelosti, međutim da sva povremena potraživanja koja proističu iz takvih odluka ili poravnanja i dospevaju ubuduće, zastarevaju u roku predviđenom za zastarelost povremenih potraživanja (član 379.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu navoda o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise.

Međutim, Ustavni sud se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne zaustavlja na formalnom ispitivanju da li su te garancije poštovane, već ide i korak dalje, tj. sagledava osporenu odluku i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene, već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, a polazeći od člana 18. stav 3. Ustava. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Ruiz Torija protiv Španije”, od 9. decemb ra 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: “Georgiadis protiv Grčke”, 29. maj 1997. godine, § 43; “Higgins i ostali protiv Francuske”, 19. februar 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Van der Hurk protiv Holandije”, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižesatepenih sudova. Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Hadjianastassiou protiv Grčke'' od 16. decembra 1992. godine, § 33.).

Prema oceni Ustavnog suda, osporene presude nisu obrazložene na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava.

U konkretnom slučaju osporenim presudama odbijen je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu štete , uz obrazloženje da je predmetno potraživanje zastarelo. Pri tome parnični sud nije obrazložio zbog čega dokaz koji je prihvatio da izvede, a na osnovu koga je trebalo da se utvrdi kada je podnosilac primio rešenje tuženog iz 2007. godine kojim mu je retroaktivno povećana penzija za poslednje tri godine, nema dokaznu snagu u postupku, a u slučaju kada se odlučuje o zahtevu za naknadu štete.

6. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim presudama podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede prava, poništio presudu Višeg suda u Užicu i odredio da taj sud ponovo odluči o žalbi ovde podnosiocu ustavne žalbe, izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Užicu P. 36/11 od 24. maja 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu ostalih prava navedenih u ustavnoj žalbi, za sada je preuranjen, imajući u vidu da će o žalbi podnosioca ustavne žalbe biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda ostalih označenih prava biti ispitana po navedenom pravnom leku u parničnom postupku pred nadležnim sudom, zbog čega je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti