Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 20 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. J . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 13. jula 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. J . i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 40217/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. J . iz Beograda izjavi o je Ustavnom sudu, 30. juna 2014. godine, preko punomoćnika V. S , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 40217/10 od 9. maja 2013. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6516/13 od 12. marta 201 4. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz čl ana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kojem su osporen e presud e donet e.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da su parnični sudovi donoseći osporen e presud e grubo zanemarili relevantne odredbe materijalnog prava, te primenili one odredbe kojima nikako nije bilo mesta. Takođe, podnosi lac ističe da se osporeni parnični postupak vodio čitavih 20 godina, a da je samo prvostepeni postupak trajao 19 godina i pored toga što je imajući u vidu predmet spora, činjeničnu građu i pismene dokaze, jasno da nije bilo potrebe za maratonskim suđenjem.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi da su mu povređna navedena ustavna prava, da poništi osporenu drugostepenu presudu, te da mu usled povrede prava na suđenje u razumnom roku naknadi materijalnu štetu u iznosu od 16.344,18 evra i nematerijalnu štetu u iznosu od 2000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 40217/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odluči vanje:

A.V. iz Beograda, podneo je 11. aprila 199 4. godine tužbu Petom opštinskom sudu u Beogradu protiv S. J, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi neosnovanog obogaćenja.

Do donošenja prve prvostepene presude, parnični sud je zakazao 25 ročišta, od kojih šest nije održano ( tri jer nije bi o uredno pozvan tužen i; jedno jer nije pristupio pozvani svedok; jedno jer tuženi nije želeo da bude saslušan bez prisustva svog advokata koji je bio sprečen da pristupi na ročište i jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije).

Tokom trajanja ovog dela postupka, sud je prvobitno doneo rešenje P. 952/94 od 20. aprila 1994. godine, kojim je usvojio predlog za izdavanje privremene mere, te zabranio tuženom svako otuđenje, opterećenje i upotrebu putničkog automobila marke „Mercedes“, vlasništvo tužioca, kao i da privremena mera stupa odmah i da će važiti do pravn osnažnog okončanja parnice, a zatim i rešenje P. 952/94 od 10. maja 1994. godine, kojim se usvaja predlog za dopunu izdate privremene mere, tako što se dozvoljava plenidba automobila i određuje njegovo čuvanje kod trećeg lica na trošak tužioca. Postupajući po žalbi tuženog od 27. maja 1994. godine, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 10336/94 od 23. novembra 1994. godine, kojim se ukidaju napred navedena prvostepena rešenja i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U daljem toku postupka, sud je više puta saslušavao svedoke (25. januara i 21. marta 1996, 20. maja i 28. oktobra 1997. godine), te tužioca i tuženog u svojstvu parnične stranke (6. marta 1997. i 1. aprila 2002. godine), kao i sproveo jedno mašinsko veštačenje (nalaz i mišljenje sudskog veštaka su dostavljeni sudu 27. januara 1998. godine) i jedno ekonomsko-finansijsko veštečenje (nalaz i mišljenje sudskog veštaka su dostavljeni sudu 3. aprila 2000. godine) i dopunu tog veštačenja (od 3. januara 2001. godine). Takođe, sud je na ročištu održanom 14. septembra 1999. godine doneo rešenje P. 952/94, kojim je dozvolio mešanje umešaču N.V. na strani tužioca u ovoj pravnoj stvari.

Peti opštinski sud u Beogradu je doneo prvu prvostepenu presudu P. 952/94 od 1. aprila 2002. godine, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio precizirani tužbeni zahtev i utvrdio da su ništave i bez dejstva odredbe ugovora o zajmu zaključene između tužioca-protivtuženog, kao zajmoprimca i tuženog-protivtužioca, kao zajmodavca, te se tuženi obavezuje da tužiocu isplati iznos od 29.633,00 DEM na ime više plaćene kamate po ovom ugovoru, kao i iznos od 46.683,00 DEM na ime naknade štete za prodato tužiočevo vozilo marke „Mercedes“; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan precizirani tužbeni zahtev u delu u kome je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu iplati iznos od još 20.000,00 DEM na ime više plaćene kamate; u stavu trećem izreke odbio protivtužbeni zahtev kojim je traženo da se tužilac obaveže da tuženom isplati iznos od 2.000,00 DEM, kao i iznos od 520 DEM; u stavu četvrtom izreke obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 286.990,00 dinara i umešaču u iznosu od 7.500,00 dinara.

Postupajući po žalbi tuženog od 19. septembra 2002. godine, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 10664/02 od 16. jula 2003. godine, kojim se prvostepena presuda ukida u st. 1, 3. i 4. izreke i u tom delu vraća na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, parnični sud je zakazao i održao dva ročišta, te sproveo dokaz saslušanjem tužioca i tuženog u svojstvu parničnih stranaka (na ročištu održanom 2. aprila 2004. godine).

Nakon toga, Peti opštinski sud u Beogradu je doneo drugu prvostepenu presudu P. 2753/03 od 2. aprila 2004. godine, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio precizirani tužbeni zahtev te utvrdio da su ništave odredbe ugovora o zajmu zaključenog između tužioca, kao zajmoprimca i tuženog, kao zajmodavca, a koje se odnose na visinu zajma preko iznosa od 30.000,00 DEM, a do iznosa navedenog u ugovoru, te ugovorenu deviznu kamatu preko zakonom određene devizne kamate, do kamate navede u ugovoru, kao i hipoteku, odnosno zalogu, pa se tuženi obavezuje da tužiocu ustupi iznos od 15.196,40 evra na ime više plaćene kamate po ovom ugovoru zajedno sa deviznom kamatom, kao i iznos od 23.940,00 evra na ime naknade štete za prodato tužiočevo vozilo marke „Mercedes“; u stavu drugom izreke odbio precizirani protivtužbeni zahtev kojim kojim je traženo da se obaveže tužilac da tuženom isplati 1.000,00 evra, kao i iznos od 260,00 evra; u stavu trećem izreke obavezao tuženog da tužiocu isplati na ime troškova postupka iznos od 306.150,00 dinara i umešaču iznos od 9.000,00 dinara.

Postupajući po žalbi tuženog od 20. jula 2004. godine, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 7770/04 od 29. decembra 2004. godine, kojim se ukida prvostepena presuda i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, parnični sud je zakazao 25 ročišta, od kojih osam nije održano (jedno na zahtev tužioca kome se to jutro javio advokat od lekara navodeći da je imao nesreću; jedno jer nije pristupio veštak kojeg je trebalo saslušati; jedno jer umešač nije bio uredno pozvan; jedno jer tuženi nije pristupio iz zdravstvenih razloga; jedno zbog štrajka zaposlenih u pravosuđu; jedno bez navedenog razloga; dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije).

Na održanim ročištima, sud je saslušao svedoka i umešača (7. novembra 2006. godine), više puta je saslušavao tužioca i tuženog u svojstvu parničnih stranaka (17. aprila i 23. maja 2007. i 17. januara i 11. maja 2011. godine), te je sproveo dokaz suočenjem stranaka (9. oktobra 2007. godine), sproveo dva ekonomsko-finasijska veštačenja (nalaz i mišljenje su dostavljeni sudu 22. februara 2008. i 28. maja 2012. godine), te nalagao dopune tih veštačenja i više puta saslušavao veštaka.

Nakon toga, Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo treću, ovde osporenu, prvostepenu presudu P. 40217/10 od 9. maja 2013. godine, kojom je: u stavu prvom izreke dozvolio preinačenje tužbe učinjeno podneskom od 9. maja 2013. godine; u stavu drugom izreke dozvolio preinačenje protivtužbe učinjeno podneskom od 3. jula 2012. godine; u stavu trećem utvrdio da je ništava odredba člana 1. ugovora o zajmu zaključenog između tuženog, kao zajmodavca i tužioca, kao zajmorpimca u delu za iznos od 40.000,00 DEM, kao i u članu 2. ugovora u pogledu kamate od 20% mesečno, i to preko iznosa domicilne kamate za nemačke marke; u stavu četvrtom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu u kojem je tražio da se pored ništavosti dela ugovora utvrđenog stavom prvim izreke utvrdi ništavost i preostalog dela ugovora o zajmu; u stavu petom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da nije pravno valjana uk njižba založnog prava u korist tuženog na stanu u Beogradu, u Ul. Nj. 7, koji se nalazi na k.p. br. 36 , KO Vračar; u stavu šestom izreke obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 44.003,35 evra; u stavu sedmom izreke odbio kao neosnovan protivtuženi zahtev tuženog kojim je tražio da se tužilac obaveže da mu isplati iznos od 2.071,84 evra; stavu osmom izreke obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 1.059.950,00 dinara.

Postupajući po žalbi tuženog od 11. jula 2013. godine, Apelacini sud u Beogradu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 6516/13 od 12. marta 2014. godine, kojom je: u stavu 1. izreke potvrđena ožalbena prvostepena presuda u stavovima provom, trećem i sedmom njene izreke, u kom delu je žalbu tuženog odbio kao neosnovanu; u stavu 2. izreke preinačio prvostepenu presudu u stavu šestom njene izreke tako što je obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 27.359,17 evra, kao i iznos od 16.644,18 evra, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev za isplatu kamate odbio kao neosnovan; u stavu 3. izreke preinačio rešenje o troškovima postupka, tako što je tuženog obavezao da tužiocu naknadi iznos od 714.950,00 dinara.

Tuženi je 30. juna 2014. godine, Prvom osnovnom sudu u Beogradu izjavio reviziju protiv drugostepene presude, kao i Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv prvostepene i drugostepene presude.

Tuženi i tužilac su, 23. decembra 2014. godine, podneli Prvom osnovnom sudu u Beogradu zajednički podnesak kojim obaveštavaju postupajući sud da su svoje međusobne sporne odnose u ovoj pravnoj stvari uredile vansudskim putem – sporazumno, te kako su stranke postigle mirno rešenje spora, tuženi povlači u celosti reviziju izjavljenu protiv (ovde osporene) drugostepene presude.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 63/82, 72/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98 i 15/98), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04, 111/09, 36/11, 53/11, 72/11 i 53/13), koji je važio tokom trajanja parničnog postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 11. aprila 1994. godine podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, a da je pravnosnažno okončan 12. marta 2014. godine pred Apelacionim sudom u Beogradu donošenjem osporene drugostepene presude Gž. 6516/13. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao 19 godina i 11 meseci. Napred navedeno, samo po sebi, može da ukaže na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen po tužbi tužioca-protivtuženog A.V, te protivtužbi ovde podnosi oca ustavne žalbe , radi utvrđenja i činidbe – povraćaja motornog vozila. Ustavni sud je dalje utvrdio da je parnični sud u dokaznom postupku više puta saslušavao svedoke, veštake i tuži oca i tužen og u svojstvu parničnih stranaka i sproveo dokaz suočenjem stranaka, te više puta izvodio ekonomsko-finansijsko veštačenje, kao i dopune tog veštačenja i jednom sproveo mašinsko veštačenje , što ukazuje da je u konkretnom slučaju predmet tužbenog zahteva bio veoma činjenično i pravno složen, što u jednom delu i opravdava dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je ima o legitiman pravni interes da ce postupak okonča u razumnom roku, polazeći od predmeta tužbenih i protivtužbenih zahteva , te da svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud posebno ukazuje da su tokom parnice donete tri prvostepene presude ( od kojih su dve bile ukinute i predmet vraćan na ponovni postupak) i tri drugostepene odluke ( dva rešenj a i jedna presud a). Ustavni sud napominje da svako vraćanje predmeta na nižu instancu po pravilu doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-118/2010 od 21. oktobra 2010. godine). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.) u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta usled vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je o svim tužbenim zahtev ima pravnosnažno odlučeno tek 12. marta 20 14. godine, dakle nakon skoro 20 godina od dana podnošenja tužbe , što je neprihvatljiv o dug period sa aspekta standarda suđenja u razumnom roku.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda , kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju , povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 40217/10.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13- Odluka US , 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje za podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac pretrpe o zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog a suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nesumnjivo proizilazi obaveza podnosioca da u svakom konkretnom slučaju dostavi dokaze da je pretrpeo štetu zbog postupanja suda, kao i da dostavi dokaze o visini štete i navede činjenice koje potkrepljuju te tvrdnje. Polazeć i od toga, Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, podnosi lac ustavne žalbe nije dokaza o da je pretrpeo materijalnu štetu zbog dugog trajanja parničnog postupka.

Shodno navedenom, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom de lu odbacio, rešavajući kao u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje protiv osporene drugostepene presude , Ustavni sud konstatuje da je uvidom u spise parničnog predmeta, kao nesporno , utvr dio da su u ovoj pravnoj stvari tužilac-protivtuženi i podnosilac ustavne žalbe, kao tuženi-protivtužilac, međusobne odnose , na kraju, uredil i vansudskim putem – mirnim rešenjem spora , nakon čega je podnosilac ustavne žalbe reviziju izjavljenu protiv ( i ovde) osporene drugostepene presude povukao u celosti . Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosilac suštinski izgubio status žrtve, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za dalje vođenje postupka , rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Kako podnosilac povredu prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo obrazlaže na identičan način kao i povredu prava na pravično suđenje, to Ustavni sud t e navod e nije posebno razmatrao.

10. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti