Rešenje Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv odbijanja privatne krivične tužbe

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja kojima je odbijena privatna krivična tužba za uvredu. Sud je zaključio da pravo na pravično suđenje ne garantuje privatnom tužiocu obavezno sprovođenje krivičnog postupka i donošenje osuđujuće presude.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodanke Ostojić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. novembra 2009. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Slobodanke Ostojić izjavljena protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu K. 977/08 od 28. oktobra 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Kž. 3595/08 od 15. decembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodanka Ostojić iz Beograda podnela je Ustavnom sudu 15. januara 2009. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu K. 977/08 od 28. oktobra 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Kž. 3595/08 od 15. decembra 2008. godine, zbog „povrede ali i uskraćivanja ljudskih i manjinskih prava zajemčenim članom 32. stav 1. u vezi sa čl. 18. st. 1. i 3, 19, 20. st. 1. i 3, 21. st. 1. i 2, 22. stav 1, 23. stav 1, 25, 36. stav 1, 68. stav 1, 142. stav 3. i 145. st 1. i 2. Ustava Republike Srbije". Predložila je da se ustavna žalba usvoji u utvrdi da joj je povređeno „pravo na pravično suđenje i javno raspravljanje i odlučivanje o njenim pravima pred sudom i sudskom zaštitom ljudskih i manjinskih prava i sloboda koja su garantovana članom 32. stav 1. i člana 22. stav 1. Ustava" i da se utvrdi pravo na naknadu štete ili da se ustavna žalba usvoji, osporena rešenja ponište i "naredi" Drugom opštinskom sudu da javno raspravi i odluči o pravu podnositeljke ustavne žalbe na sudsku zaštitu po privatnoj tužbi.
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Prema odredbi člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.
3. Podnositeljka ustavne žalbe osporava rešenje Drugog opštinskog suda u Beogradu K. 977/08 od 28. oktobra 2008. godine, kojim je, nakon sprovedenih pojedinih istražnih radnji - i to saslušanja osumnjičene i privatne tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, te pribavljanja pismenih dokaza i izveštaja iz kaznene evidencije za osumnjičenu, odbijena privatna tužba podnositeljke ustavne žalbe, podneta protiv D.D. zbog krivičnog dela uvrede iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, jer „u konkretnom slučaju nema krivičnog dela za koje je okrivljena optužena". Podnositeljka smatra, pored ostalog, da je Drugi Opštinski sud u Beogradu, iako su istražne radnje sprovedene, povredio njeno pravo na pravično suđenje, jer nije javno raspravio i odlučio o njenim pravima, te da je „pogrešan zaključak prvostepenog i drugostepenog suda da to što se stavlja okrivljenoj na teret navodno nije krivično delo". Navedeno rešenje je potvrđeno osporenim rešenjem Okružnog suda u Beogradu Kž. 3595/08 od 15. decembra 2008. godine kojim je žalba podnositeljke ustavne žalbe kao privatne tužilje odbijena.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakome se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbom člana 22. stav 1. Ustava svakome se jemči pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.
5. Prema odredbi člana 1. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: Zakonik) („Službeni list SFRJ", br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05 i 49/07), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.
Članom 439. st. 1. i 3. Zakonika bilo je propisano da kad sud primi optužni predlog ili privatnu tužbu, sudija će prethodno ispitati da li je sud nadležan, da li treba sprovesti pojedine istražne radnje ili dopuniti sprovedene istražne radnje i da li postoje uslovi za odbacivanje optužnog predloga, odnosno privatne tužbe i da ako sudija smatra da treba da se sprovedu pojedine istražne radnje, zatražiće da to učini istražni sudija, a članom 441. stav 1. Zakonika - da će sudija odbiti optužni predlog ili privatnu tužbu ako nađe da postoje razlozi za obustavljanje postupka predviđeni u članu 274. stav 1. tač. 1) do 3) ovog zakonika (da delo koje je predmet optužbe nije krivično delo; da postoje okolnosti koje isključuju krivičnu odgovornost, a ne dolazi u obzir primena mera bezbednosti; da je krivično gonjenje zastarelo, ili da je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem, ili da postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje), a ako su sprovedene istražne radnje - i iz razloga predviđenog u tački 4) tog člana (da nema dovoljno dokaza da je okrivljeni osnovano sumnjiv za delo koje je predmet optužbe).
Iz navedenih odredaba Zakonika proizlazi, s jedne strane, da je cilj vođenja krivičnog postupka da se utvrdi postojanje krivičnog dela i krivične odgovornosti okrivljenog, odnosno da se u odnosu na okrivljenog raspravi i odluči o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje krivičnog postupka, kao i o optužbama protiv njega, kako bi se obezbedilo da niko nevin ne bude osuđen, a, sa druge strane, da nakon prijema optužnog predloga, odnosno privatne krivične tužbe, sud ispituje postojanje uslova za dalje vođenje postupka.
6. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava ne znači da se privatnom tužiocu u krivičnom postupku garantuje da će se protiv okrivljenog lica protiv koga je podneta privatna tužba obavezno sprovesti krivični postupak i da će to lice biti osuđeno. Naprotiv, ovo pravo garantuje okrivljenom da će sud, poštujući ustavna jemstva pravičnog suđenja, odlučiti o optužbama protiv njega. Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, sledi da nesprovođenjem krivičnog postupka po podnetoj tužbi privatnog tužioca kada sud nađe da za to nisu ispunjeni Zakonikom predviđeni uslovi, ili nedonošenjem osuđujuće presude ako je bilo uslova za vođenje postupka, ne može biti povređeno pravo privatnog tužioca na pravično suđenje. Stoga Sud ocenjuje da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje o podnetoj ustavnoj žalbi u vezi sa istaknutom povredom prava iz člana 32. stav 1. Ustava, a kako podnositeljka povredu prava na sudsku zaštitu garantovanu načelom o zaštiti ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. stav 1. Ustava zasniva na povredi prava na pravično suđenje, to se izneta ocena Ustavnog suda o nedopuštenosti ustavne žalbe odnosi i na istaknutu povredu navedenog načela.
Takođe, podnositeljka ustavne žalbe svoje tvrdnje ne zasniva na ustavnopravnim razlozima, već ukazuje da je „pogrešan zaključak prvostepenog i drugostepenog suda da to što je okrivljenoj stavljeno na teret navodno nije krivično delo". Time se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao instancioni sud još jednom preispita zakonitost odluka redovnih sudova.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.
7. Na osnovu iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK USTAVNOG SUDA dr Bosa Nenadić

Slični dokumenti

• Už 183/2009: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe oštećene kao tužioca u krivičnom postupku
• Už 121/2008: Odbačena ustavna žalba privatnih tužilaca u krivičnom postupku za klevetu
• Už 275/2009: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju neuredne i neblagovremene ustavne žalbe
• Už 461/2009: Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog odbijanja optužnog predloga
• Už 2205/2009: Odbacivanje ustavne žalbe privatnog tužioca u predmetu klevete