Sudska praksa

Povreda prava na rad i suđenje u razumnom roku u radnom sporu policijskog službenika

Kratak pregled

Ustavni sud utvrdio je povredu prava na rad i suđenje u razumnom roku policijskom službeniku kome je prestao radni odnos zbog pokrenutog krivičnog postupka, koji je kasnije obustavljen. Sud je poništio revizijsku presudu i dosudio naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi P. K. iz M, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. K. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 819/06 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Usvaja se ustavna žalba P. K. i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1852/10 od 17. novembra 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na rad, zajemčeno član om 60. Ustava Republike Srbije.

4. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1852/10 od 17. novembra 2010. godine i određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 980/10 od 25. februara 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. K. iz M. je 7. februara 2011. godine, preko punomoćnika M. Đ, advokata iz S. M, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1852/10 od 17. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na rad zajemčenog članom 60. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 819/06.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi : da je osporeni parnični postupak pokrenut 9. juna 1995. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu, radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa, te da je okončan nakon petnaest godina, donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1852/10 od 17. novembra 2010. godine; da su radni sporovi hitne prirode, zbog čega se moraju brzo rešavati; da je tačna činjenica da su protiv podnosioca svojevremeno pokrenuta četiri krivična postupka, ali da je svaki od njih okončan obustavom; da je u slučaju podnosioca zloupotrebljeno diskreciono pravo tužene iz člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, s obzirom na to da mu je radni odnos prestao isključivo zbog pokretanja krivičnih postupaka, koji su, usled nedostatka dokaza, pravnosnažno okončani obustavom postupka; da su nižestepeni sudovi svoje odluke zasnovali upravo na činjenici da su protiv podnosioca samo pokrenuti krivični postupci, ne uzimajući u obzir da su isti obustavljeni; da je revizijski sud u svemu potvrdio presude nižestepenih sudova, koje su nepravedne i nezakonite.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su podnosiocu povređena prava na suđenje u razumnom roku i na rad, poništi osporenu revizijsku presudu, odredi da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 980/10 od 25. februara 2010. godine, podnosiocu prizna pravo na naknadu štete i dosudi mu troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 819/06, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Podnosilac ustavne žalbe je 12. juna 1995. godine, u svojstvu tužioca, podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: sud) tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, radi poništaja rešenja broj 815/95 od 11. maja 1995. godine i vraćanja na rad. Predmet je dobio broj P 1. 416/95.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano je za 17. novembar 1995. godine. Ovo ročište nije održano jer punomoćnik tužioca nije tačno označio svoju adresu u tužbi, te mu poziv za ročište nije mogao biti uručen. Naredna dva ročišta (13. februara i 22. aprila 1996. godine) su održana. Punomoćnik tužioca nije pristupio na ročište zakazano za 27. jun 1996. godine, zbog čega je sud odredio mirovanje postupka. Predlog za nastavak postupka podnet je 21. oktobra 1996. godine. U nastavku postupka, tri ročišta za glavnu raspravu (17. januara, 21. marta i 29. aprila 1997. godine) nisu održana, prvo zbog neurednog pozivanja punomoćnika tužioca, drugo na molbu punomoćnika tužioca za odlaganje, dok na treće ročište punomoćnik tužioca nije pristupio, iako je bio uredno pozvan, zbog čega je sud doneo rešenje da se tužba smatra povučenom. Rešenje o povlačenju tužbe od 29. aprila 1997. godine punomoćniku tužioca je uručeno 12. juna 1997. godine, a zakonskom zastupniku tužene 11. juna 1997. godine. Punomoćnik tužioca je 23. juna 1997. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje, povodom kojeg je sud održao ročište 7. novembra 1997. godine, na kome je dozvolio povraćaj u pređašnje stanje.

Predmet je nakon povraćaja u pređašnje stanje dobio broj P1. 1060/07. Ročište zakazano za 17. februar 1998. godine nije održano na zahtev punomoćnika tužioca koji je pristupio po zameničkom punomoćju, sa obrazloženjem "da nije upoznat sa predmetom, zbog čega ne može da raspravlja". Uredno pozvani punomoćnik tužioca nije pristupio na ročište zakazano za 19. maj 1998. godine, te je sud po drugi put odredio da postupak u ovoj pravnoj stvari miruje. Predlog za nastavak podnet je 16. septembra 1998. godine.

Punomoćnik tužioca je na ročištu održanom 3. decembra 1998. godine predložio da se postupak u ovoj pravnoj stvari prekine do okončanja krivičnih postupaka, koji se protiv tužioca vode pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici, a usled kojih je tužiocu prestao radni odnos kod tužene. Rešenje o prekidu postupka od 3. decembra 1998. godine strankama je uručeno 1. februara 1999. godine.

Punomoćnik tužioca je 16. novembra 2005. godine podneo predlog za nastavak postupka, u kome je naveo da su svi krivični postupci protiv tužioca pravnosnažno okončani njihovom obustavom. Sud je odredio nastavak postupka i predmet je dobio broj P1. 819/06. U periodu do presuđenja, sud je zakazao ukupno osam ročišta za glavnu raspravu, od kojih pet nije održano, dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog štrajka zaposlenih u sudu i dva zbog nepostupanja Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici po zahtevu za dostavu podataka o ishodima krivičnih postupaka koji su vođeni protiv tužioca. Na ročištu održanom 29. oktobra 2007. godine sud je nakon saslušanja tužioca u svojstvu parnične stranke zaključio glavnu raspravu.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 819/06 od 29. oktobra 2007. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se poništi rešenje tužene broj 815/95 od 11. maja 1995. godine, kao i da se tužena obaveže da ga vrati u radni odnos na radno mesto na kojem je bio ranije i prizna mu kontinuitet radnog odnosa, sa svim pravima koja iz njega proizlaze. Ova presuda je punomoćniku tužioca uručena 4. decembra 2007. godine, a zakonskom zastupniku tužene 29. novembra 2007. godine.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 980/10 od 25. februara 2010. godine, kojom je žalbu odbio i presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 819/06 od 29. oktobra 2007. godine u celini potvrdio. Žalbeni postupak je trajao od januara 2008. godine, kada su spisi prosleđeni Okružnom sudu u Beogradu, do 17. marta 2010. godine, kada su vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu, koji je u međuvremenu preuzeo nadležnost Prvog opštinskog suda u Beogradu.

Vrhovni kasacioni sud je doneo osporenu presudu Rev2. 1852/10 od 17. novembra 2010. godine, kojom je odbio reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 980/10 od 25. februara 2010. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude se, između ostalog, navodi: da imajući u vidu da je protiv tužioca pokrenuto više krivičnih postupaka (za krivično delo iz člana 33. stav 1. Zakona o oružju i minuciji – u predmetu K. 43/94, zatim istražni postupci za krivično delo iz člana 242. stav 1. i člana 233. stav 3. Krivičnog zakona Republike Srbije – u predmetu Ki. 381/94 i za krivično delo iz člana 254. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije – u predmetu Ki. 255/93), čime je prestao da ispunjava uslove za rad u državnim organima, u smislu člana 34. stav 1. tačka 2) Zakona o unutrašnjim poslovima, tužena je osnovano donela rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca, što tužbeni zahtev čini neosnovanim; da okolnost što su navedeni postupci obustavljeni ne utiče na pravilnost odluke o prestanku radnog odnosa; da je prema odredbama člana 45. u vezi člana 34. stav 1. tačka 2) Zakona o unutrašnjim poslovima fakultativni uslov za prestanak radnog odnosa zaposlenima kod tužene, sama činjenica pokretanja, odnosno vođenja krivičnog postupka za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, a ne i osuđujuća presuda u tom postupku; da imajući to u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak sudova da je nastupio fakultativni uslov propisan navedenim odredbama Zakona o unutrašnjim poslovima, zbog koga tužiocu može prestati radni odnos, te je tužena pravilno koristila svoje diskreciono pravo regulisano ovim zakonom.

Revizijski postupak je trajao od 23. septembra do 20. decembra 2010. godine, kada su spisi vraćeni Prvom osnovnom sudu u Beogradu. Osporena revizijska presuda je punomoćniku tužioca uručena 14. januara 2011. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom; da svako ima pravo na slobodan izbor rada; da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta; da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60.) .

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da osim slučajeva posebno predviđenih u ovom zakonu, prekid postupka sud može odrediti ako je sam odlučio da ne rešava o prethodnom pitanju (član 12.) (član 215. stav 1. tačka 1)); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Zakonom o unutrašnjim poslovima ("Službeni glasnik RS", br. 44/91 i 79/91), koji je bio na snazi u vreme nastanka predmeta spora, bilo je propisano: da se u radni odnos u Ministarstvo unutrašnjih poslova na radno mesto ovlašćenog službenog lica i radnika na određenim dužnostima može primiti lice koje, pored zakonom utvrđenih uslova za prijem na rad u državne organe ispunjava i sledeće posebne uslove: 1) da nije osuđivano za krivična dela protiv ustavom utvrđenog poretka i bezbednosti, protiv oružanih snaga, protiv privrede i imovine, protiv službene dužnosti i krivična dela izvršena i krivična dela izvršena iz koristoljublja i nečasnih pobuda; 2) da se protiv njega ne vodi krivični postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti i da mu pravnosnažnom presudom nije izrečena mera zabrane vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti, dok takva zabrana traje (član 34. stav 1. tačka 1) i 2)); da radniku Ministarstva unutrašnjih poslova prestaje radni odnos ako je pravnosnažnom presudom osuđen za krivična dela iz člana 34. stav 1. tačka 1) ovog zakona, a može mu prestati radni odnos i ako prestane da ispunjava, odnosno ako se naknadno utvrdi da nije ispunjavao neki od uslova za prijem na rad u državne organe i uslov iz člana 34. stav 1. tačka 2) ovog zakona (član 45.).

Ustavni sud Republike Srbije je ne prihvatajući inicijativu za ocenu ustavnosti odredaba čl. 34. i 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, u Rešenju IU - 346/1995 od 7. marta 1996. godine zauzeo stanovište da se zakonom mogu propisivati posebni uslovi za zasnivanje i prestanak radnog odnosa u Ministarstvu unutrašnjih poslova, te da nema povrede ustavnog načela o jednakim pravima i dužnostima i jednakoj zaštiti pred državnim organima iz čl. 13. i 23. Ustava. Takođe, prema stavu Ustavnog suda Srbije, osporenom odredbom člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima ostavljena je mogućnost nadležnom organu Ministarstva da ceni o kakvom se krivičnom delu radi zbog kojeg se vodi krivični postupak, i da u skladu sa tom ocenom u konkretnom slučaju donese odluku o prestanku radnog odnosa. Po oceni Suda, osporenom odredbom Zakona propisani su posebni uslovi za prestanak radnog odnosa ovlašćenog službenog lica i radnika na određenim dužnostima, jer se radi o specifičnoj službi koja se bavi otkrivanjem počinilaca krivičnih dela, zbog čega je nespojivo sa položajem ovih lica da istovremeno rade u Ministarstvu unutrašnjih poslova i da se protiv njih vodi krivični postupak za određeno krivično delo.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 12. juna 1995. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je okončan osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1852/10 od 17. novembra 2010. godine , koja je punomoćniku podnosioca uručena 14. januara 2011. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parni čni postupak traja o petnaest godina i pet meseca , s tim što je u periodu od 3. decembra 1998. godine do 16. novembra 2005. godiine bio u prekidu. Navedeno trajanje samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja, koja bi predstavljala opravdan razlog za petnaestogodišnje trajanje parnice . Po nalaženju Ustavnog suda, u ovoj parnici je bilo neophodno samo utvrditi od kakvog je značaja za radnopravni status podnosioca činjenica što je protiv njega bilo pokrenuto nekoliko krivičnih postupaka zbog izvršenja krivičnih dela za koja se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, te što je svaki od tih postupaka docnije pravnosnažno obustavljen.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao izuzetan interes da sud o njegov om zahtev u odluči u okviru standarda razumnog roka, imajući u vidu da je podnosilac ostao bez posla, a u osporenoj parnici se odlučivalo o njegovom mogućem vraćanju na rad.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je podnosilac bitno doprineo produžavanju trajanja parničnog postupka. Ovde se prevashodno ima u vidu period do prekida postupka, u kome je punomoćnik tužioca izostao sa čak tri ročišta za glavnu raspravu, za koja je bio uredno pozvan, što je u dva maha ishodovalo mirovanje postupka, a u jednom čak i povlačenje tužbe. Time je punomoćnik podnosioca doprineo da se tok ove parnice produži za čak dve i po godine, imajući u vidu da je u istom periodu punomoćnik tužioca tražio i odlaganje jednog ročišta, dok je na jednom ročištu njegov zamenički punomoćnik odbio da se upusti u raspravljanje, jer nije bio upoznat sa predmetom spora. Ustavni sud ističe da je u sporu iz radnog odnosa i tužilac dužan da postupa u skladu sa načelom hitnosti, a ne samo sud.

Osporeni parnični postupak je, po mišljenju Ustavnog suda, opravdano bio u prekidu u periodu od 3. decembra 1998. godine do 16. novembra 2005. godiine, s obzirom na to da je bilo celishodno sačekati ishod krivičnih postupaka koji su protiv tužioca vođeni pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka je u značajnoj meri doprinelo i nedovoljno efikasno postupanje prvostepenog suda . Ovde se naročito ima u vidu: da prvostep eni sud nije u dovoljnoj meri vodio računa o naročitoj hitnosti ovog postupka, zbog čega su primetne značajne vremenske pauze između ročišta; da posle određivanja nastavka postupka, a nakon dugogodišnjeg prekida, pet ročišta za glavnu raspravu nije održano, uglavnom zbog razloga koji se mogu staviti na teret sudu (sprečenost sudije, štrajk zaposlenih u sudu i nepostupanje Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici po zahtevima suda za dostavu podataka).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 819/06, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, objektivne teškoće koje su doprinele produžavanju postupka, podnosiočev značajan doprinos tome, kao i činjenicu da se postupak sedam godina nalazio u opravdanom prekidu. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedovoljne efikasnosti nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od toga da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na rad obrazlaže time da mu je radni odnos prestao, iako su krivični postupci koji su pokrenuti protiv njega pravnosnažno obustavljeni, te da smatra da je nepravično da ostane bez posla zbog toga što je samo postojala sumnja da je izvršio krivičn a del a, Ustavni sud konstatuje da je članom 45. Zakona o unutrašnjim poslovima bila ustanovljena mogućnost, ali ne i obaveza, donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa službenom licu ili radniku na određenim dužnostima u Ministarstvu unutrašnjih poslova u slučaju da se protiv njega vodi krivični postupak za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti.

Dakle, jedini uslov koji mora biti ispunjen u momentu kada se rešenje o prestanku radnog odnosa donosi na osnovu diskrecionog ovlašćenja iz navedenog člana zakona, jeste da se protiv službenog lica ili radnika na određenim dužnostima vodi krivični postupak za delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti.

Po oceni Ustavnog suda, mogućnost donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa na osnovu člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima ustanovljena je upravo sa ciljem zaštite delokruga poslova koje obavlja ova specifična, i za državu posebno značajna služba. S druge strane, korišćenje ove mogućnosti istovremeno podrazumeva i ograničenje prava pojedinca radi zaštite javnog interesa. Pri tome, ograničenje prava pojedinca mora biti zasnovano na nužnosti postizanja legitimnog cilja, a taj cilj se, u konkretnom slučaju, ogleda u obezbeđivanju da dalje obavljanje poslova radnika Ministarstva protiv kojeg se vodi krivični postupak ne šteti interesima službe.

Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je parnični sud u radnom sporu koji se vodi radi poništaja akta donetog po diskrecionoj oceni ovlašćen da ceni zakonitost takvog akta, što u konkretnom slučaju znači da se ovlašćenje parničnog suda sastojalo u tome da utvrdi da li je rešenje o prestanku radnog odnosa podnosiocu moglo biti doneto i da li su za donošenje tog rešenja bili ispunjeni zakonom propisani uslovi tj. da li su u vreme donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa postojali zakonom propisani razlozi da podnosiocu radni odnos prestane. To znači da se zakonitost rešenja o prestanku radnog odnosa ceni u svetlu okolnosti koje su postojale u momentu donošenja tog rešenja. Prema stanovištu Ustavnog suda, naknadno nastupela okolnost koja se tiče činjenice da su krivični postupci protiv podnosi oca ustavne žalbe pravnosnažno obustavljeni, ne može biti od uticaja na zakonitost donetog rešenja o prestanku radnog odnosa, budući da Zakon o unutrašnjim poslovima kao jedini uslov za donošenje takvog rešenja propisuje vođenje krivičnog postupka za delo koje se goni po službenoj dužnosti u momentu donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa.

Međutim, Zakon o unutrašnjim poslovima nije uredio pravno dejstvo oslobađajuće ili odbijajuće krivične presude, kao i donošenja rešenja o obustavi postupka, odnosno ne daje odgovor na pitanje šta se dešava u pogledu radnopravnog statusa bivšeg radnika kojem je prestao radni odnos na osnovu diskrecionog ovlašćenja iz člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, a prema to m lic u kasnije , pored ostalog, bude pravnosnažno obustavljen krivični postupak. Ovo posebno u situaciji kada ta činjenica nastupi u toku trajanja radnog spora koji se vodi radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa, kao što je ovde slučaj.

S tim u vezi, vodeći računa da je prvostepeni sud prekinuo parnični postupak do pravnosnažnog okončanja krivičnih postup aka koji su vođeni protiv podnosioca, ali da je u osporenoj revizijskoj presudi i presudama nižestepenih sudova zauzeto stanovište da za ishod parničnog postupka nije bitna odluka krivičnog suda, Ustavni sud smatra da je u svetlu iznetih okolnosti konkretnog slučaja, ovo pitanje neophodno razmotriti sa aspekta povrede prava na rad, s obzirom na težinu posledice rešenja o prestanku radnog odnosa.

Polazeći od toga da Zakon o unutrašnjim poslovima daje diskreciono ovlašćenje nadležnom organu u pogledu korišćenja mogućnosti donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa u slučaju kada se protiv radnika Ministarstva vodi krivični postupak za delo koje se goni po službenoj dužnosti, te da nijedna odredba ovog zakona ne daje odgovor na pitanje posledica po radnopravni status lica u odnosu na koje kasnije bude doneta oslobađajuća ili odbijajuća krivična presuda, odnosno rešenje o obustavi postupka, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju bilo neophodno da redovni sudovi pored ocene zakonitosti rešenja o prestanku radnog odnosa podnosiocu, u konkretnom slučaju, razmotre i pitanje da li bi ostavljanjem na snazi tih rešenja bila postignuta pravična ravnoteža između postizanja legitimnog cilja i zaštite javnog interesa s jedne strane, i zaštite prava podnosioca s druge strane (stav o proporcionalnosti i pravičnoj ravnoteži između zahteva koji su od opšteg interesa za zajednicu i uslova za zaštitu osnovnih prava pojedinca izneo je i Evropski sud za ljudska prava u presudi "Strain i ostali protiv Rumunije" , od 21. jula 2005. godine). Ovo stoga što su pravnosnažnom obustavom krivičnih postupaka koji su protiv podnosioca vođeni prestali razlozi zbog kojih je podnosiocu ustavne žalbe prestao radni odnos, o kojoj činjenici su parnični sudovi imali saznanje pre donošenja presuda. Štaviše, prvostepeni sud je prekinuo parnični postupak do pravnosnažnog okončanja krivičn ih postup aka koji su vođen i protiv podnosioca, nalazeći da od odluk a krivičnog suda zavisi i odluka o prestanku radnog odnosa, da bi potom zauzeo stanovište da je podnosiocu radni odnos prestao zbog toga što je podnosilac prestao da ispunjava uslove za rad kod tužene.

Redovni sudovi se u svojim presudama nisu upustili u ocenu suštine prava koje se ograničava, svrhu ograničenja, postizanja cilja ograničenja, te odnosa postignutog cilja i težine posledice koju proizvodi rešenje o prestanku radnog odnosa doneto na osnovu diskrecionog ovlašćenja iz člana 45. Zakona o unutrašnjim poslovima, iako je parnični postupak upravo bio prekinut do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka, što je, po oceni Ustavnog suda, za posledicu imalo da podnosiocu bude povređen o pravo na rad. Gotovo identičan stav Ustavni sud je zauzeo u Odluci Už-1757/2009 od 27. septembra 2012. godine.

Saglasno izloženom, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe osporen om presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1852/10 od 17. novembra 2010. godine , povređeno pravo na rad zajemčen o članom 60. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu usvojio, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud je, u cilju otklanjanja posledica učinjene povrede, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u stavu 4. izreke poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev 2. 1852/10 od 17. novembra 2010. godine i odredio da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku o reviziji podnosioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 980/10 od 25. februara 2010. godine.

8. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu ža lbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu .

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 4 6. tačka 9. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu