Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 12 godina. Kao oblik pravičnog zadovoljenja, određeno je objavljivanje odluke u „Službenom glasniku“, dok je žalba protiv meritornih presuda odbačena kao neosnovana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Svetlane Prlinčević iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Svetlane Prlinčević i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred ranije Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 296/00 (potom pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 13622/10) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Svetlana Prlinčević iz Beograda je 10. novembra 201 1. godine, preko punomoćnika Manuele Milićević, advokata iz Beograda, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13622/10 od 26. novembra 20 10. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3661/11 od 15. septembra 201 1. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

Podnositeljka u ustavnoj žalbi navodi da je prvostepeni postupak po njenoj tužbi za opoziv ugovora o poklonu trajao skoro deset godina, iz čega zaključuje da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Takođe, podnositeljka ustavne žalbe ističe i povredu prava na pravično suđenje, navodeći, pored ostalog: da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo , i to član 66. Zakona o obligacionim odnosima i pravna pravila bivšeg Srpskog građanskog zakonika koja se odnose na neblagodarnost kao osnov za opoziv poklona; da je prvostepeni sud pogrešno zaključio, „bez ikakvih dokaza“, a drugostepeni sud prihvatio, da je prava volja ugovornih strana nije bila da tužilja pokloni tuženom deo nepokretnosti već da mu ih proda, što „ nikako ne proizilazi iz utvrđenih činjenica“; da sudovi svoje odluk e o simulovanom pravnom poslu ne zasnivaju na izvedenim dokazima, već samo na na tvrdnjama tuženog-protivtužioca, odnosno „na postojanju novčane transakcije koja ni približno ne dostiže vrednost poklonjene imovine i na ničim dokazanoj tvrdnji o nameri da A.P. izbegne plaćanje poreza, što opet nema nikakve veze sa razlozima za opoziv poklona učinjenog tuženom-protivtužiocu, zanemarujući ocenu činjenica vezanih za neblagodarnost tuženog-protivtužioca koja proističe iz dokaza izvedenih na glavnoj raspravi “; da je prvostepeni sud propustio da na jasan način, uz ocenu svih dokaza, navede razloge za svoje pravno stanovište u pogledu odlučnih činjenica koje su od značaja za odluku o tužbenom i protivtužbenom zahtevu.

Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, poništi osporene presude i odredi da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13622/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je kao tužilja, 28. januara 2000. godine podnela Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu , radi opoziva ugovora o poklonu . Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 296/00.

Drugi opštinski sud u Beogradu je do 6. februara 2004. godine u predmetnom postupku zakazao 14 ročišta za glavnu raspravu. Na ročište zakazano za 6. februar 2004. godine nisu pristupile uredno pozvane parnične stranke, niti njihovi punomoćnici, te je sud doneo rešenje o mirovanju postupka.

Tužilja je podneskom od 26. maja 2004. godine zatražila da se postupak nastavi i da se zakaže glavna rasprava. Drugi opštinski sud u Beogradu je naredno ročište zakazao za 12. oktobar 2004. godine.

Do 8. oktobra 2007. godine, Drugi opštinski sud u Beogradu je zakazao deset ročišta za glavnu raspravu. Na ročište zakazano za 8. oktobar 200 7. godine nisu pristupile uredno pozvane parnične stranke, niti njihovi punomoćnici, te je sud doneo rešenje da se tužba smatra povučenom.

Na ročištu održanom 2. juna 2008. godine, Drugi opštinski sud u Beogradu je usvojio predlog za povraćaj u pređašnje stanje tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, od 17. oktobra 2007. godine i stavio je van snage rešenje da se tužba smatra povučenom , od 8. oktobra 2007. godine.

Do 31. decembra 2009. godine, do kada je predmet bio u nadležnosti Drugog opštinskog suda u Beogradu, ročište za glavnu raspravu je zakazano još četiri puta.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, parnični postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, koji je nakon tri održana ročišta za glavnu raspravu , 26 . novembra 2010. godine doneo osporenu presudu P. 13622/10, kojom je stavom prvim izreke odbijen tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se opozove ugovor o poklonu zaključen dana 2. decembra 1996. godine i overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu Ov.br. 10554/96 između tužilje-protivtužene Svetlane Prlinčević, kao poklonodavca i tuženog-protivtužioca M.P, kao poklonoprimca, tako da više ne proizvodi pravno dejstvo, kao neosnovan; stavom drugim izreke usvojen protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca M.P od 17. avgusta 2010. godine i utvrđeno je da je ugovor o poklonu u delu u kome je zaključen 2. decembra 1996. godine i overen pred Petim opštinskim sudom u Beogradu Ov.br. 10554/96 između tužilje-protivtužene, kao poklonodavca i tuženog-protivtužioca M.P, kao poklonoprimca, prividan-simulovan pravni posao i da kao takav ne proizvodi pravno dejstvo, te da je prikriveni-disimulovan pravni posao ugovor o kupopordaji, što je tužilja-protivtužena dužna priznati i trpeti da se tuženi- protivtužilac na osnovu ovog ugovora upiše kao suvlasnik u javnim knjigama na suvlasničkom udelu od 1/6 privremenog prizemnog objekta male privrede, korisne površine 102,34 m2, sa tavanom površine 18,92 m2 u ul. Ustaničkoj br .125, na delu kat. parc. 3105/4; stavom trećim izreke obavezana tužilja-protivtužena da tuženom-protivtužiocu nadoknadi troškove parničog postupka.

Odlučujući o žalbi tužilje-protivtužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe protiv naveden e sudsk e odluk e, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 3661/11 od 15. septembra 2010. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13622/10 od 26. novembra 2010. godine. U obrazloženju ove presude navedeno je, između ostalog: da je pravilno prvostepeni sud zaključio da sporni ugovor predstavlja prividan-simulovan pravni posao, koji kao takav ne proizvodi pravno dejstvo, jer prava volja ugovornih strana nije bila da tužilja-protivtužena pokloni polovinu svog naslednog dela tuženom-protivtužiocu, već da mu taj deo proda, a što potvrđuje izjava tužilje-protivtužene koja je potpisana na dan overe spornog ugovora; da je ugovor o poklonu zaključen upravo na insistiranje tužilje-protivtužene, kako bi njen sin, ovde svedok A.P, izbegao obavezu plaćanja poreza na promet nepokretnosti, imajući u vidu stepen srodstva sa poklonodavcem, a da je tuženi-protivtužilac platio porez na promet nepokretnosti, jer mu je tužilja-protivtužena maćeha; da je pravilno prvostepeni sud zaključio da ugovor o kuporodaji, kao disimulovan pravni posao, predstavlja valjan osnov za sticanje svojine tuženog na udelu od još 1/6 idealnih delova, jep je u svemu zaključen u skladu sa odredbom člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti; da je, s obzirom na to da ugovor o poklonu predstavlja u stvari ugovor o kupoprodaji, pravilno prvostepeni sud zaključio da tužilja-protivtužena ne može tražiti opoziv ugovora o poklonu zbog grube neblagodarnosti tuženog, jer ugovor o poklonu nema dejstva, ništav je, pa se kao takav ne može ni opozvati.

Tužilja-protivtužena je izjavila reviziju protiv označene drugostepene presude. Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 98/12 od 23. februara 201 2. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilje-protivtužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3661/11 od 15. septembra 201 1. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustav a, na na čiju se povredu podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i „Službeni list SRJ“ br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „ Službeni list SRJ“, br. 31/93 (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99 )) propisano je: da prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama, ali da ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor, taj drugi važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost (član 66. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni parnični postupak, od podnošenja tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu 28. januara 2000. godine, do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3661/11 od 15. septembra 2011. godine, trajao 11 godina i skoro osam meseci . Ustavni sud konstatuje i da je nakon okončanja predmetnog parničnog postupka vođen postupak po reviziji podnositeljke, koji je okončan odbacivanjem revizije. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da u ovom ustavnosudskom postupku nisu ispunjeni uslovi da se postupak po reviziji, ceni kao sastavni deo osporenog parničnog postupka.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je parnični sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, te da počinje pokretanjem postupka - podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka trajanja postupka , u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupak od 11 godina i skoro osam meseci ukazuje da taj parnični postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da nijedan od činilaca koji objektivno može uticati na dužinu sudskog postupka ne može opravdati ovako dugo trajanje predmetnog parničnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da je prvostepeni parnični postupak pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu trajao skoro deset godina, za koje vreme nije doneta niti jedna prvostepena presuda. Iako je postupak bio u mirovanju od 6. februara 2004. do 26. maja 2004. godine, navedeni period u trajanju od nešto više od tri meseca nije od uticaja na ukupnu dužinu trajanja postupka od skoro deset godina. Takođe, Ustavni sud konstatuje da je 8. oktobra 2007. godine doneto rešenje da se tužba smatra povučenom usled nedolaska parničnih stranaka, kao i da je podnositeljka već 18. oktobra 2007. godine stavila predlog za povraćaj u pređašnje stanje, o kome je odlučeno tek 2. juna 2008. godine. Pri ovakvom činjeničnom stanju, Ustavni sud ukazuje da nije potrebno posebno ocenjivati složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, niti značaj prava o kome se odlučuje za podnositeljku. Za nerazumno trajanje postupka, po oceni Ustavnog suda, odgovoran je isključivo nadležni prvostepeni sud, odnosno raniji Drugi opštinski sud u Beogradu, koji je bio dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnih i pravnih pitanja i donošenja odluke, te radi sprečavanja zloupotreba procesnih prava od strane pojedinih učesnika u postupku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem parničnog suda u označenom postupku podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakon o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 -US), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Krećući se u granicama zahteva i u skladu sa usvojenim stavom o načinu otklanjanja štetnih posledica povrede prava zajemčenog Ustavom, a s obzirom na to da podnositeljka nije istak la zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava, u konkretnom slučaju, ost vari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

6. U pogledu navoda podnositeljke o povredi prava na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, imajući u vidu sadržinu navedenog prava i razloge iz ustavne žalbe na kojima se tvrdnje o povredi tog prava zasniva ju, najpre ukazuje na to da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je parnični postupak u kome su donete osporene odluke u celini bio pravičan na način utvrđen odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Po oceni Ustavnog suda, navodima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost osporenih sudskih odluka, niti je ukazano na arbitrernost i proizvoljnost u njihovom donošenju. Prema oceni Ustavnog suda, parnični sudovi su dali jasne i dovoljno obrazložene razloge zbog kojih je odbijen tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, da se opozove ugovor o poklonu i da se usvoji protivtužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, navodeći da je ugovor o poklonu prividan-simulovan pravni posao i da kao takav ne proizvodi pravno dejstvo .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u delu u kome je istaknuta povreda prava na pravično suđenje odbacio kao očigledno neosnovanu , odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević