Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 13 godina. Utvrđena je odgovornost prvostepenog suda zbog neefikasnosti i dosuđena je naknada nematerijalne štete podnosiocu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mihajla Trifunovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. jula 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Mihajla Trifunovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 626/02, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 656/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Mihajlo Trifunović iz Beograda je, preko punomoćnika Veselina Damjanovića, advokata iz Beograda, 4. septembra 2015. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 626/02, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 656/10 i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1179/10 od 2. jula 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava i prava na pravičnu naknadu za rad zajemčenog članom 60. stav 4. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog istakao: da postupak po ovom predmetu, u vreme podnošenja ustavne žalbe, traje od 15. marta 2002. godine do donošenja osporene presude 2. jula 2015. godine, što je period od 13 godina koji se nikako ne može smatrati razumnom rokom; da je podnosilac bio u stalnom radnom odnosu kod „Fonda Ineks – intereksport“ AD, Beograd u periodu od 1997. do 1998. godine i da je 23. maja 1997. godine od strane tuženog upućen na rad u Surgut u Ruskoj federaciji, gde je radio od 27. maja 1997. do 3. jula 1998. godine i nakon nekoliko dana pauze, nastavio do kraja decembra 1998. godine; da je „Fond Ineks – intereksport“ AD, Beograd, osnivač firme „Panador“ koja je poslovala u Rusiji i da je ista bila pod neposrednim rukovođenjem i upravljanjem tuženog; da tuženi kao matično preduzeće solidarno odgovara za obaveze zavisnog preduzeća; da mu je za utuženi period isplaćena samo iznos od 2.500 USD na ime zarade i 624USD na ime putnih troškova, dok mu preostali iznos od 23.493 USD nije isplaćen i da je tužilac potraživao svoju zaradu na osnovu neosnovanog obogaćenja jer je radeći za "Panador" doneo direktnu materijalnu korist matičnom preduzeću. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 656/10 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 7. decembra 2001. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Holding kompanije „Fond Ineks-intereksport“ AD, Beograd, radi isplate neisplaćenih zarada.

Na prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 26. april 2002. godine, uredno pozvani tužilac nije pristupio, te je sud odredio mirovanje postupka.

Punomoćnik tužioca je 23. maja 2002. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje, koje je prvostepeni sud dozvolio na ročištu održanom 12. septembra 2002. godine i ukinuo rešenje o mirovanju postupka.

Na sledeće ročište, zakazano za 8. novembra 2002. godine, stranke, iako uredno pozvane, nisu pristupile, te je sud ponovo odredio mirovanje postupka.

Na ročištu održanom 30. decembra 2002. godine, Prvi opštinski sud u Beogradu je usvojio predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje od 11. novembra 2002. godine, a zatim se, rešenjem P1. 626/02 , oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj stvari , s obzirom na to da je nad tuženim rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu L. 768/02 od 12. novembra 2002. godine otvoren postupak likvidacije i, po pravnosnažnosti rešenja , dostavio spi se Trgovinskom sudu u Beogradu na dalji postupak 8. aprila 2003. godine.

Trgovinski sud u Beogradu je rešenjem P. 1398/03 od 22. aprila 2003. godine prekinuo postupak u ovoj parnici usled nastupanja pravnih posledica otvaranja likvidacionog postupka nad tuženim.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 23. februara 2004. godine obavestio Trgovinski sud u Beogradu da je rešenjem istog suda L. 768/03 od 9. decembra 2003. godine obustavljen prethodni postupak za utvrđivanje uslova za otvaranje postupka likvidacije nad tuženim i predložio da sud nastavi postupak ili spise predmeta dostavi Prvom opštinskom sudu u Beogradu na dalji postupak.

Trgovinski sud u Beogradu se rešenjem P. 624/04 od 23. juna 2004. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovom sporu i po pravnosnažnosti rešenja spise predmeta je dostavio Prvom opštinskom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom.

U daljem toku postupka, do donošenja presude, pred prvostepenim sudom su zakazana 32 ročišta (6. aprila, 17. juna i 21. septembra 2005, 8. juna, 28. septembra i 8. decembra 2006 , 15. marta, 24. maja, 11. oktobra i 25. decembra 2007, 18. marta, 8. maja, 16. septembra i 4. decembra 2008, 26. februara, 7. maja i 24. septembra 2009 , 13. maja 2010, 7. februara, 23. maja i 31. oktobra 2011, 13. marta, 3. jula i 19. novembra 2012, 19. marta, 11. juna i 13. novembra 2013, 1. aprila, 3. juna, 8. jula i 27. novembra 2014, te 2. februara 2015. godine).

Od toga, nije održano 14 ročišta (8. maja 2008, 24. septembra 2009, 13. maja 2010, 7. februara i 23. maja 2011, 13. marta, 3. jula i 19. novembra 2012, 19. marta, 11. juna i 13. novembra 2013, 1. aprila, 3. juna i 27. novembra 2014. godine), i to: deset ročišta iz razloga na strani suda ( zbog nedostatka procesnih pretpostavki ili spr ečenosti postupajućeg sudije ), jedno zbog štrajka advokata, jedno iz razloga na strani tužioca (19. marta 2013. godine) i dva iz razloga na strani tužene. Od 18 održanih ročišta , više njih je odloženo bez raspravljanja, zbog nedolaska svedoka (u nekim slučajevima svedok nije bi o uredno po zvan), i to ročišta od 25. decembra 2007, 26. februara 2009 . i 7. maja 2009. godine, a ročište od 21. septembra 2005. godine je odloženo zbog zahteva punomoćnika tužioca za ostavljanje naknadnog roka za izjašnjenje.

Na održanim ročištima prvostepeni sud je izveo dokaze uvidom u dokument aciju koju su stranke dostavile same ili na zahtev suda, saslušanjem tužioca kao parnične stranke i saslušanjem šest svedoka.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 656/10 od 2. februara 2015. godine odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da tužiocu na ime neisplaćene zarade plati 23.493 USD, u dinarskoj protivvrednosti, po najpovoljnijem kursu na dan isplate po kome poslovne banke otkupljuju efektivnu stranu valutu u mestu plaćanja, sa kamatom koja se naplaćuje u zemlji domicilne valute, počev od 28. oktobra 2000. godine pa do isplate i obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 127.300 dinara.

Rešavajući o žalbi tužioca podnetoj 24. marta 2015. godine, Apelacioni sud u Beogradu je, osporenom presudom Gž1. 1179/10 od 2. jula 2015. godine, odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio provostepenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 656/10 od 2. februara 2015. godine i odbio zahtev tužioca za naknadu troškova nastalih u postupku po žalbi.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.)

Odredbom člana 60. stav 4. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u ovom postupku od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 7. decembra 2001. godine, a da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu 2. jula 2015. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da je od pokretanja osporenog parničnog postupka podnošenjem tužbe do njegovog okončanja donošenjem pravnosnažne presude proteklo 13 godina i sedam meseci, što samo po sebi ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o relativno složenom sporu, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni i sprovedeni dokazni postupak ne mogu opravdati dužinu trajanja osporenog postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je podnosilac ustavne žalbe, čije se potraživanje odnosilo na primanja po osnovu rada, imao opravdani interes za efikasno rešavanje ovog spora,

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da je podnosilac u manjoj meri doprineo trajanju osporenog postupka. Ovde se, pre svega, ima u vidu da je zbog nedolaska tužioca na prvo zakazano ročište, prvostepeni sud odredio mirovanje postupka, kao i da su neka ročišta odložena iz razloga na strani podnosioca: ročište 21. septembra 2005. godine je odloženo jer je punomoćnik tužioca tražio naknadni rok radi izjašnjenja, iako mu je on bio ostavljen na prethodnom ročištu održanom 17. juna 2005. godine, a ročište 19. marta 2013. godine nije održano zbog sprečenosti podnosioca da pristupi sudu. Na teret parničnog suda se ne može staviti ni period od godinu dana u toku koga je postupak bio prekinut zbog otv aranja postupka likvidacije nad tuženim .

Međutim, ocenjujući postupanje nadležnog suda u ovom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da su nadležni sudovi, a pre svega prvostepeni sud, ipak, dali odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju ovog postupka svojim neefikasnim i neažurnim postupanjem. Naime, prvostepena presuda je doneta posle 13 godina i dva meseca od podnošenja tužbe, što , imajući u vidu manji doprinos parničnih stranaka trajanju postupka, ukazuje da je postupanje suda bilo u suprotnosti sa njegovom obavezom da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova, posebno imajući u vidu da se radilo o radnom sporu, koji je po svojoj prirodi hitan, a što se ispoljilo u toku postupka na više načina. Tako, uredno pozvani podnosilac nije pristupio ročištu zakazanom za 8. novembar 2002. godine, te je određeno mirovanje postupka, jer nije bio obavešten o promeni postupajućeg veća i sudnice u kojoj će se održati rasprava; Trgovinski sud je po predlogu punomoćnika podnosioca od 23. februara 2004. godine za nastavak parničnog postupka, s obzirom na to da je obustavljen postupak likvidacije tužen og, odlučio tek posle četiri meseca, rešenjem o ustupanju predmeta Prvom opštinskom sudu u Beogradu od 23. juna 2004. godine, a od donošenja tog rešenja protiv koga nije bila izjavljena žalba, do zakazivanja prvog ročišta u Prvom opštinskom sudu je proteklo osam i po meseci. Prvostepeni sud je, uz veliki broj neodržanih ročišta iz razloga na strani suda, često zakazivao ročišta u dužim rokovima (pet meseci i više) , pa je tako između ročišta od 21. septembra 2005. godine i ročišta od 8. juna 2006. godine proteklo osam i po meseci, a u toku 2010. godine je zakazano samo jedno ročište. Osim toga, nakon vraćanja spisa predmeta Prvom opštinskom sudu u Beogradu na nadležno postupanje, u predmetu je do donošenja prvostepene presude postupalo troje sudija, u vezi s čim Ustavni sud napominje da se, prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava, država smatra odgovornom zbog česte promene sudskih veća, što dovodi do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi sudija upozna sa predmetom (videti presudu u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118).

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1. 626/02 , kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 656/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka i doprinos podnosioca trajanju osporenog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U vezi sa tvrdnjom podnosioca o povredi prava na pravično suđenje osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1179/10 od 2. jula 2015. godine, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi, u osnovi, ponavljaju stavovi koje je podnosilac iznosio u toku parničnog postupka koji je okončan odbijanjem njegovog tužbenog zahteva, pa i u žalbi protiv prvostepene presuda, a o kojima se drugostepeni sud već izjasnio. Za osporenu presudu, drugostepeni sud je, po oceni Ustavnog suda, dao dovoljne i jasne razloge, zbog čega smatra da je u konkretnom slučaju neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, a ovakvo obrazloženje, pak, Ustavni sud ne smatra arbitrernim, niti proizvoljnim. Stoga je Ustavni sud ocenio da navodi ustavne žalbe u konkretnom slučaju ne predstavljaju ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnju o povredi označenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda u suštini traži da kao revizijski parnični sud preispita i oceni zakonitost i pravilnost osporene presude.

Ovakvo stanovište Ustavni sud je zauzeo i u svojim odlu kama Už-3546/2011 od 11. jula 2014. godine i Už-3928/2014 od 23. juna 2016. godine, kojima je odlučio o ustavnim žalbama podnosilaca koji su se nalazili u bitno istovrsnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Navedene odluke su objavljene na internet stranici Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs).

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, zasniva u stvari na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravno prihvatljive razloge za tvrdnju o povredi navedenog ustavnog prava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić