Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o produženju mere zabrane napuštanja boravišta

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Višeg i Apelacionog suda kojima je produžena mera zabrane napuštanja boravišta. Sud je ocenio da je ograničenje slobode kretanja bilo srazmerno legitimnom cilju obezbeđenja prisustva okrivljenog u krivičnom postupku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5611/2016
18.03.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. marta 2021. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. M. izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 152/15 od 30. maja 2016. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.2. Po.1. 199/16 od 16. juna 2016. godine u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 39. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 18. jula 2016. godine, preko punomoćnika Z. T. i I . D , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 152/15 od 30. maja 2016. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.2. Po.1. 199/16 od 16. juna 2016. godine, zbog povrede prava iz čl. 32, 36, 39. i 60. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz čl. 6. i 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i prava iz člana 2. Protokola 4 uz navedenu Evropsku konvenciju.

Kako se prava garantovana označenim odredbama navedene Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih Ustavom Republike Srbije , to Ustavni sud postojanje njihove povrede ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno:

1.1. U odnosu na odredbe čl. 32 i 36. Ustava

- da se nepravično postupanje suda u konkretnom slučaju tiče arbitrernosti u primeni odredaba ZKP koje se odnosi na mere obezbeđenja pritvora okrivljenog i nesmetanog vođenja postupka;

- da je osporena odluka posledica proizvoljnog i pogrešnog tumačenja odredaba procesnog prava;

- da osporena rešenja ne sadrže ustavnopravno prihvatljive, individualizovane i konkretne razloge za produženje mera iz člana 199. Zakonika o krivičnom postupku;

- da sudovi nisu brižljivo i svestrano ispitali i ocenili sve okolnosti koje su od značaja za donošenje odluke;

- da prilikom produženja mere zasnovane na okolnostima koje nisu izgubile na intenzitetu i značaju prvostepeni sud ignoriše okolnost da je u trenutku donošenja rešenja isti sud doneo nepravnosnažnu odluku kojom se ostali saokrivljeni oslobađaju za krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz člana 234 KZ;

- da ni u jednom od osporenih rešenja „nema nijedne jedine reči o najvažnijoj okolnosti koja se tiče produženja mera – da li je u ponašanju M. M . bilo okolnosti koje bi ukazivale da postoji opasnost od bekstva i da se krivični postupak neće nesmetano voditi. I to samo iz jednog razloga, jer ne postoji nijedna jedina okolnost u ponašanju M . M ni pre početka ovog postupka, ni u toku postupka, koja ukazuje da postoji opasnost od bekstva i da se postupak neće nesmetano voditi“;

- da postupajući sudovi ignorišu dve bitne činjenice – da se podnosilac obavezao da se neće kriti tokom trajanja krivičnog postupka te da bez odobrenja suda neće napuštati boravište, kao i da li je u ponašanju podnosioca postojala bilo koja okolnost koja bi ukazivala da postoji opasnost od bekstva i da se krivični postupak neće nesmetano voditi;

- da je prvostepeni sud ponovo doneo rešenje u kome je potpuno ignorisao naloge i primedbe Apelacionog suda u Beogradu, navode iz odbrane, kao i okolnosti koje postoje u realnosti;

- da je na napred navedeni način povređeno i pravo na delotvorno pravno sredstvo;

- da lični i poslovni kontakti M. M, okolnost da vo di poslovni sistem od više od 8.000 ljudi, da plaća velike iznose poreza, pre mogu biti respektabilne okolnosti, koje ukazuju na njegovu povezanost sa teritorijom Republike Srbije i koje ukazuju da ne postoji opasnost od bekstva;

1.2. U odnosu na odredbu člana 39. Ustava

- da je podnosiocu povređeno pravo na slobodu kretanja jer se postupajući sudovi u osporenim rešenjima „nisu bavili srazmernošću određenih mera, tj. potpuno su ignorisali ustavnu obavezu da utvrde da li postoji proporcionalnost između ograničenja prava pojedinca i svrhe zbog koje je ograničenje određeno i da li postoji način da se svrha mera postigne manjim stepenom ograničenja prava“;

- da se ograničenje prava na kretanje mora posmatrati u kontekstu činjenice da je M. M, predsednik kompanije „D . H .“, da strateški vodi veliki poslovni sistem koji izdržava preko 8 000 porodica, a da je njegov autoritet pred stranim poslovnim partnerima od presudnog značaja za poslovanje i dalji razvoj i opstanak ove kompanije;

- da je sloboda kretanja M. M, naročito u inostranstvo, neophodna za potpuno razvijanje njegovog poslovnog života, naročito zato što već ima snažne profesionalne veze van granica Srbije;

1.3. U odnosu na odredbu člana 8. Evropsk e konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda

- da shodno stavovima Evropskog suda za ljudska prava u tumačenju navedene odredbe, pojam privatnog života ne „isključuje aktivnosti profesionalne ili poslovne prirode, jer, na kraju krajeva, upravo tokom svog radnog veka većina ljudi stvara značajan, ako ne i najveći broj prilika da razvije odnose sa spoljnim svetom (Niemetz protiv Nemačke, predmet br.13710/88, 29)“;

- da „svako ograničenje prava na poštovanje privatnog života mora biti opravdano 'legitimnim ciljem' kao što je javna bezbednost, ekonomsko blagostanje zemlje, sprečavanje nereda ili kriminala ( Buckley protiv Velike Britanije, predmet br. 20348/92; Eriksson protiv Švedske, predmet br. 11373/85 )“;

- da na „prekomerno ograničenje prava na privatni život ukazuje i činjenica da skoro 2 godine M. M . sud nije odobrio nijedan odlazak u inostranstvo ni zbog poslovnih obaveza, ni zbog lečenja, niti zbog porodičnog odmora“.

1.4. U odnosu na istaknutu povredu člana 60. Ustava (bez preciziranja stava navedenog člana), podnosilac ustavne žalbe nije izneo posebne navode, vezujući povredu ovog prava za povredu prava iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovni h sloboda, kao i prava na slobodno kretanje zajemčenog članom 39. Ustava usled čega „sud mora imati u vidu opasnost od nastanka nenadoknadive štete kako za okrivljenog, tako i za poslovni sistem čiji je predsednik“.

Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, te poništi osporena rešenja.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz dostavljene dokumentacije uz ustavnu žalbu, utvrdio:

- da je okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje Ki. Po.1. 31/12 od 14. decembra 2012. godine, na osnovu člana 211. stav 1. tač. 1), 2) i 4) Zakonika o krivičnom postupku određen pritvor;

- da je optužnicom Tužilaštva za organizovani kriminal Kto. 6/13 od 9. maja 2013. godine okrivljenom stavljeno na teret krivično delo zloupotrebe položaja odgovornog lica u saizvršilaštvu iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) i krivično delo poreske utaje u pomaganju iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika u vezi člana 35. Krivičnog zakonika;

- da je rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 57/13 od 19. jula 2013. godine, stavom prvim izreke, prema okrivljenom određeno jemstvo u visini od 12.000.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije, stavom drugim izreke određena je mera zabrane napuštanja boravišta i istovremeno naloženo da se okrivljeni svakog prvog radnog dana u mesecu javlja u PS Savski venac, te je privremeno oduzeta putna isprava;

- da je rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 152/15 od 5. maja 2016. godine prema okrivljenom produžena za tri meseca mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave;

- da je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.2. Po.1. 161/16 od 20. maja 2016. godine uvažena žalba branioca okrivljenog te je ukinuto rešenje Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 152/15 od 5. maja 2016. godine, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje;

- da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 152/15 od 30. maja 2016. godine prema okrivljenom M. M . za tri meseca produžena mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave;

- da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.2. Po.1. 199/16 od 16. juna 2016. godine odbijena kao neosnovana žalba okrivljenog izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 152/15 od 30. maja 2016. godine.

U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno da: „napred navedene činjenice i okolnosti, u međusobnoj povezanosti, ukazuju da su opravdani zaključci prvostepenog suda u vezi postojanja realne opasnosti od bekstva, skrivanja ili odlaska okrivljenog u nepoznato mesto, a samim tim i da je pravilan i zaključak da je u konkretnom slučaju neophodno da mu se produži mera zabrane napuštanja teritorije Republike Srbije, uz privremeno oduzimanje putne isprave. Naime, iste nisu takvog intenziteta da opravdavaju primenu najteže mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog tokom predmetnog krivičnog postupka, ali i dalje upućuju na neophodnost da se prema okrivljenom M. M . kumulativno primeni više procesnih mera – jemstvo, mera zabrane napuštanja boravišta i privremeno oduzimanje putne isprave. Tako, jemstvo jeste teža procesna mera od zabrane napuštanja boravišta i privremenog oduzimanja putne isprave. Ali, ista se u suštini svodi na stavljanje u izgled negativnih posledica u vidu gubitka predmeta jemstva u slučaju da okrivljeni postane nedostupan sudu, i ne podrazumeva konkretna, fizička ograničenja prava slobode kretanja, koja bi predupredila da okrivljeni postane nedostupan sudu. Kada se uz to uzmu u obzir materijalne prilike okrivljenog, jasno je da je pravilan zaključak prvostepenog suda da visina položenog jemstva u konkretnom slučaju nije dovoljna da se do okončanja predmetnog krivičnog postupka sa apsolutnom sigurnošću predupredi realna opasnost da okrivljeni postupi suprotno ustanovljenoj obavezi da bez odobrenja suda napusti mesto boravišta. Sa druge strane, u dosadašnjem toku postupka nije došlo do promena koje bi vodile ukidanju tih procesnih mera, posebno kada se ima u vidu faza u kojoj se predmetni krivični postupak nalazi,…, prvostepeni sud je prilikom odlučivanja posebno cenio da se konkretna procesna mera primenjuje oko dve i po godine, ali i da činjenice i okolnosti zbog kojih je ista određena, za sada, nisu izgubile na značaju da bi se bilo koja od tih mera ukinula, pri čemu okončanje postupka u konkretnom slučaju zavisi upravo od efikasnosti primene datih procesnih mera. Dalje, prvostepeni sud je imao u vidu da je prema okrivljenom M . M . bog zdravstvenih problema razdvojen postupak rešenjem Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu K. Po.1. 70/11 od 10. decembra 2015. godine i da se okrivljeni uredno odazivao na pozive suda i drugih državnih organa, a sve izostanke je opravdao medicinskom dokumentacijom. Ali, uredno prisustvo okrivljenog na glavnim pretresima tokom predmetnog krivičnog postupka je pre svega posledica primene procesnih mera za obezbeđenje njegovog prisustva (mere pritvora, zatim mere zabrane napuštanja stana uz primenu elektronskog nadzora, mere zabrane napuštanja boravišta i na kraju mere zabrane napuštanja teritorije R. Srbije), a posebno uvek prisutne latentne mogućnosti ponovnog određivanja pritvora. Sa druge strane, lične, porodične i poslovne prilike okrivljenog M. M . (da je neosuđivan, da ima uredno prijavljeno prebivalište u Republici Srbiji – Beogradu, da se u tom gradu nalazi centar njegovih ličnih, poslovnih i porodičnih aktivnosti, jer je životno, socijalno i poslovno vezan za isti, da je porodičan čovek, oženjen, otac i deda, te starosna dob okrivljenog i pogoršano zdravstveno stanje), još uvek nisu dovoljna garancija da će, ako mu se u potpunosti omogući sloboda kretanja, biti dostupan sudu,…. Naime i po nalaženju ovog suda, te procesne mere su još uvek kumulativno neophodne, jer i dalje postoji potreba da se okrivljenom u određenoj meri i fizički ograniči sloboda kretanja, pošto okolnosti koje ukazuju da bi mogao pobeći, sakriti se i otići u inostranstvo, odnosno u nepoznato mesto, nisu izgubile na značaju. Sa druge strane, procesne mere koje su se primenjivale u odnosu na okrivljenog, su tokom predmetnog krivičnog postupka sukcesivno ublažavane, a trenutno se u odnosu na njega primenjuje najblaža procesna mera, koja mu slobodu kretanja ne ograničava prekomerno, posebno kada se ima u vidu da mu nije ograničeno pravo da od suda traži dozvolu za put u inostranstvo u vezi posla kojim se bavi,…, u konkretnom slučaju je kumulativna primena procesnih mera neophodna, a ograničenje slobode kretanja okrivljenog koje iste podrazumevaju, nije neproporcionalno, niti okrivljenog kao pojedinca suvišno opterećuje, posebno što mu se, u slučaju preke potrebe, može odobriti boravak u inostranstvu (kako je to ranije i činjeno)“.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da svako ima pravo da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati, te da se sloboda kretanja i nastanjivanja i pravo da se napusti Republika Srbija mogu ograničiti zakonom, ako je to neophodno radi vođenja krivičnog postupka, zaštite javnog reda i mira, sprečavanja širenja zaraznih bolesti ili odbrane Republike Srbije (član 39. st. 1. i 2.); da se jemči pravo na rad u skladu sa zakonom (član 60. stav 1.); da svako ima pravo na slobodan izbor rada (član 60. stav 2.); da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta (član 60. stav 3.).

Odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je: da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama, ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona. Presuda se mora izreći javno, ali se štampa i javnost mogu isključiti s celog ili s dela suđenja u interesu morala, javnog reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka, ili u meri koja je, po mišljenju suda, neophodno potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde (član 6. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (član 8. stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu, u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (član 8. stav 2.).

Članom 2. Protokola 4 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je: da svako ko se zakonito nalazi na teritoriji jedne države ima, na toj teritoriji, pravo na slobodu kretanja i slobodu izbora boravišta (stav 1.); da je svako slobodan da napusti bilo koju zemlju, uključujući i sopstvenu (stav 2.); da se nikakva ograničenja ne mogu postaviti u odnosu na vršenje ovih prava sem onih koja su u skladu sa zakonom i koja su neophodna u demokratskom društvu u interesu državne ili javne bezbednosti, radi očuvanja javnog poretka, za sprečavanje kriminala, za zaštitu zdravlja ili morala ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 3.); da se prava iz stava 1 mogu, takođe, u izvesnim oblastima podvrgnuti ograničenjima koja su uvedena u skladu sa zakonom i opravdana javnim interesom u demokratskom društvu (stav 4.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da su mere koje se mogu preduzeti prema okrivljenom za obezbeđenje njegovog prisustva i za nesmetano vođenje krivičnog postupka poziv, dovođenje, zabrana prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem i posećivanja određenih mesta, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo, zabrana napuštanja stana i pritvor (član 188.); da će prilikom određivanja mera iz člana 188. ovog zakonika, organ postupka voditi računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom, da u slučaju potrebe organ postupka može odrediti dve ili više mera iz stava 1. ovog člana i da će se mera iz stava 1. ovog člana ukinuti i po službenoj dužnosti kad prestanu razlozi zbog kojih je određena, odnosno zameniće se drugom blažom merom kad za to nastupe uslovi (član 189.); da ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, sakriti se, otići u nepoznato mesto ili u inostranstvo, sud može zabraniti okrivljenom da bez odobrenja napusti mesto boravišta ili teritoriju Republike Srbije (član 190. stav 1.); da uz meru iz stava 1. ovog člana, okrivljenom može biti zabranjeno posećivanje određenih mesta ili naloženo da se povremeno javlja određenom državnom organu ili privremeno oduzeta putna isprava ili vozačka dozvola (član 190. stav 2.); da se merama iz st. 1. i 2. ovog člana ne može se ograničiti pravo okrivljenog da živi u svom stanu, da se nesmetano viđa sa članovima porodice, bliskim srodnicima i svojim braniocem (član 190. stav 3.); da će se okrivljeni u rešenju o određivanju mere iz stava 1. ovog člana upozoriti da se protiv njega može odrediti teža mera (član 188.) ako prekrši izrečenu zabranu (član 200. stav 3.); da ako okrivljeni iz stava 3. ovog člana ima neodložnu potrebu da putuje u inostranstvo sud može odrediti da mu se vrati putna isprava, ukoliko postavi punomoćnika za prijem pošte u Republici Srbiji i obeća da će se na svaki poziv suda odazvati, ili položi jemstvo (član 200. stav 4.); da mera iz stava 1. ovog člana može trajati dok za to postoji potreba, a najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode i da je sud dužan da svaka tri meseca ispita da li je dalje trajanje mere opravdano (član 200. stav 5.); da se okrivljeni koji treba da bude stavljen u pritvor ili je već u pritvoru zbog postojanja razloga propisanih u članu 211. stav 1. tač. 1) i 4) ovog zakonika, može ostaviti na slobodi, odnosno može se pustiti na slobodu, ako on lično ili neko drugi za njega pruži jemstvo da do kraja postupka neće pobeći i ako sam okrivljeni, pred sudom pred kojim se vodi postupak, da obećanje da se neće kriti i da bez odobrenja suda neće napustiti boravište (član 202. stav 1.); da ako okrivljeni prekrši obećanje iz člana 202. stav 1. ovog zakonika, sud će rešenjem oduzeti vrednost koja je data kao jemstvo u korist budžeta Republike Srbije (član 206. stav 1.); da će se prema okrivljenom iz stava 1. ovog člana odrediti pritvor ( član 206. stav 2.). da će se prema okrivljenom za koga je položeno jemstvo, odrediti pritvor ako na uredan poziv ne dođe, a izostanak ne opravda ili ako se pojavi drugi razlog za određivanje pritvora (član 207. stav 1.); da se u slučaju iz stava 1. ovog člana, jemstvo ukida rešenjem, položeni novčani iznos, dragocenosti, hartije od vrednosti ili druge pokretne stvari vraćaju se, a hipoteka se skida i da će se na isti način postupiti i kad se krivični postupak pravnosnažno okonča rešenjem o obustavi postupka ili odbijanju optužbe ili presudom (član 207. stav 2.).

5. Ispitujući postojanje Ustavom i zakonom utvrđenih pretpostavki za odlučivanje Ustavnog sud a o ovoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 152/15 od 30. maja 2016. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.2. Po.1. 199/16 od 16. juna 2016. godine zbog povrede prava iz čl. 32, 36, 39. i 60. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz člana 6. i 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i prava iz člana 2. Protokola 4 uz Evropsku konvenciju.

Ustavni sud konstatuje da je okosnica navoda za povrede svih istaknutih prava – povreda prava na slobodu kretanja, odnosno da se u protivpravnom uskraćivanju slobode kretanja stiču povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, prava na rad i prava na poštovanje privatnog i porodičnog života zajemčenog članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prav a i osnovni h sloboda. Stoga će Sud razmatranje istaknutih povreda ceniti prevashodno sa stanovišta prava zajemčenog članom 39. Ustava.

Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredaba člana 39. Ustava i zakona, Ustavni sud, pre svega, konstatuje da je odredbama člana 20. Ustava, pored ostalog, predviđena mogućnost ograničenja ljudskih i manjinskih prava pod sledećim uslovima: 1) da je takvo ograničenje dopušteno Ustavom i propisano zakonom; 2) da ograničenje služi svrsi koju Ustav dopušta; 3) da je takva vrsta ograničenja neophodna i potrebna u demokratskom društvu; 4) da se ograničenjem ne zadire u suštinu zajemčenog prava. Istim članom Ustava je utvrđena obaveza svih državnih organa, naročito sudova, da u slučaju postojanja ograničenja Ustavom garantovanih prava posebno vode računa o postojanju i uspostavljanju pravične ravnoteže između sredstva koje se koristi (ograničeno ustavno pravo) i cilja koji se želi postići (zaštita prava drugih ili zaštita vrednosti demokratskog društva O vo pre svega podrazumeva obavezu da se u svakom konkretnom slučaju ima u vidu suština prava koja se ograničava, važnost svrhe ograničenja, priroda i obim ograničenja, odnos ograničenja sa svrhom ograničenja, kao i da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim ograničenjem prava).

Ustavni sud dalje naglašava da je sloboda kretanja (i nastanjivanja) jedno od osnovnih ličnih prava pojedinca koje jemči Ustav i konstatuje da Ustav u članu 39. stav 1. svakom licu garantuje da se slobodno kreće i nastanjuje u Republici Srbiji, da je napusti i da se u nju vrati. Međutim, navedene slobode nisu apsolutne, budući da Ustav u stavu 2. istog člana dopušta mogućnost njihovog ograničenja i upućuje na zakon koji reguliše ograničenje ovih sloboda, koji mora biti vezan opštim ustavnim pravilom koje definiše sadržaj, kvalitet i obim zakonskih ovlašćenja u materiji ljudskih prava (član 18. stav 2.) i granicama u kojima Ustav dopušta ograničenje ljudskih prava (član 20.). Istovremeno, Ustav neposredno utvrđuje razloge koji mogu biti osnov za ograničenje, među kojima je, pored ostalih, i vođenje krivičnog postupka.

Za normalan tok krivičnog postupka potrebno je, pored ostalog, prisustvo određenih lica, posebno okrivljenog. Mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka su, saglasno odredbama člana 188. ZKP: poziv, dovođenje, zabrana prilaženja, sastajanja ili komuniciranja sa određenim licem i posećivanja određenih mesta, zabrana napuštanja boravišta, jemstvo, zabrana napuštanja stana i pritvor. Prema okrivljenom koji se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, može se, saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP odrediti pritvor. Međutim, ako navedeni uslovi nisu ispunjeni, već postoje samo okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, sakriti se, otići u nepoznato mesto ili u inostranstvo, neće se odrediti pritvor, kao najteža mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka, već mera zabrane napuštanja boravišta, kao „srednja“ mera između potpune slobode i pritvora.

Polazeći od do sada navedenog, kao i od ustanovljene prakse Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) u primeni člana 2. Protokola 4 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prav a i osnovni h sloboda (videti, pored ostalih, presudu ESLjP u predmetu Miazdzyk protiv Poljske, predstavka broj 23592/07 od 24. januara 2012. godine, st. 29. do 41.), Ustavni sud smatra da se prilikom ocene da li je došlo do povrede prava na slobodu kretanja mora ispitati: 1) da li je bilo ograničenja slobode kretanja; 2) da li je ograničenje bilo izričito propisano zakonom i koja je njegova svrha; 3) da li je ograničenje proporcionalno cilju koji se želi postići u demokratskom društvu.

5.1. Ispitujući da li je u konkretnom slučaju bilo ograničenja slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je nesporno da je do ograničenja navedene slobode došlo, budući da podnosilac ustavne žalbe osporava rešenja kojima mu je pravnosnažno produžena mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave. Ustavni sud naglašava da, kako bi ovo ograničenje bilo u skladu sa odredbom člana 39. stav 2. Ustava, ono mora biti propisano (i u skladu sa) zakonom , a u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka i mora biti „neophodno u demokratskom društvu“ (videti presudu ESLjP Raimondo protiv Italije, od 22. februara 1994, serija A broj 281-A, stav 39.).

5.2. Ocenjujući ispunjenost drugog uslova, Ustavni sud je utvrdio da je ograničenje slobode kretanja (donošenje mere o zabrani napuštanja boravišta prema podnosiocu ustavne žalbe uz privremeno oduzimanje putne isprave) propisano zakonom – Zakonikom o krivičnom postupku (član 199.) i da je svrha produženja navedene mere bila nesmetano vođenje krivičnog postupka, odnosno obezbeđenje prisustva podnosioca u krivičnom postupku koji se protiv njega vodio, kako to i stoji u obrazloženju osporenih rešenja nadležnih sudova. Shodno tome, Ustavni sud smatra da je ograničenje slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe zasnovano na zakonu i da je težilo legitimnom cilju utvrđen om odredbom člana 39. stav 2. Ustava, tj. vođenju krivičnog postupka.

Ostaje da se utvrdi da li je trajanje mere zabrane napuštanja boravišta bilo proporcionalno cilju koji se želi postići.

5.3. Prilikom ispitivanja trećeg uslova, Ustavni sud je ocenjivao da li je produženje ograničenj a slobode kret anja podnosioca, a radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka, zaista bilo neophodno ili je bilo prekomerno, a kako se ističe u ustavnoj žalbi . Naime, Ustavni sud naglašava da je u situaciji kada postoje dva ili više suprotstavljenih prava ili interesa, čije uživanje je garantovano Ustavom, zadatak redovnih sudova da, ceneći okolnosti svakog konkretnog slučaja, uspostave ravnotežu između tih suprotstavljenih prava, ili da, ukoliko daju prevagu jednom pravu nad drugim, svoju odluku detaljno obrazlože, posebno vodeći računa o značaju, sadržini i granicama tih prava, odnosno da obezbede da svako ograničenje bude opravdano i srazmerno.

U smislu prethodno iznetog, Ustavni sud konstatuje da je prema podnosiocu ustavne žalbe, do dana podnošenja ustavne žalbe (18. jul 2016. godine), mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave trajala tri godine (računajući od 19. jula 2013. godine, kada je doneto rešenje Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 57/13 ).

Međutim, Ustavni sud smatra da se trajanje navedene mere, samo po sebi, ne može uzeti kao jedini osnov za utvrđivanje da li je postignuta ravnoteža između opšteg interesa u nesmetanom vođenju krivičnog postupka i ličnog interesa podnosioca da u potpunosti uživa slobodu kretanja. Ovo pitanje se mora procenjivati u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja. Ograničenje može biti opravdano u datom slučaju samo ako postoje jasni pokazatelji istinskog javnog interesa koji prevazilaze pravo pojedinca na slobodu kretanja (videti odluku ESLjP Hajibeyli protiv Azerbejdžana, predstavka broj 16528/05, stav 63.).

Pre svega, Ustavni sud ukazuje da se ograničenje slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe u konkretnom slučaju sastojalo u zabrani napuštanja boravišta – teritorije Republike Srbije uz privremeno oduzimanje putn e isprav e.

Ustavni sud dalje ukazuje da je prvobitno utvrđena mera pritvora zamenjena merom zabrane napuštanja boravišta u Beogradu uz obavezu da se podnosilac javlja svakog prvog radnog dana u mesecu u PS Savski venac, uz privremeno oduzimanje putne isprave. Nakon toga je napred navedena mera 18. oktobra 2013. godine ublažena tako što je podnosiocu zabranjeno da bez odobrenja suda napusti teritoriju Republike Srbije, te je ukinuta obaveza da se podnosilac svakog prvog radnog rada u mesecu javlja u policijsku stanicu.

U smislu navedenog, Ustavni sud konstatuje da su prema podnosiocu ustavne žalbe tokom trajanja krivičnog postupka teže mere za obezbeđivanje prisustva okrivljenog, a radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka, zamenjivane blažim merama. Takođe, Ustavni sud napominje da opasnost od bekstva predstavlja mogući razlog za određivanje pritvora (član 211. stav 1. tačka 1) ZKP), jemstva (član 202. stav 1. ZKP), kao i mere zabrane napuštanja stana (član 208. stav 1. ZKP). U tom smislu, mera zabrane napuštanja boravišta predstavlja alternativu napred navedenim trima merama, a od kojih se u praksi pritvor često određuje baš zbog opasnosti od bekstva okrivljenog. Mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave se određuje u svim onim situacijama u kojima postoji manje izražena opasnost od bekstva (ali ipak postoji opasnost od bekstva), koja se može isključiti ostavljanjem okrivljenom veće slobode kretanja unutar teritorije domicilne države uz zabranu njenog napuštanja.

Drugo, Ustavni sud ukazuje da svakom okrivljenom, saglasno odredbi člana 10. stav 1. ZKP, mogu biti ograničene slobode i prava pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije. Naime, svaki okrivljeni je, po logici stvari, u velikoj meri ograničen u slobodi kretanja, budući da ima dužnost ne samo da se odaziva svakom pozivu suda, već i da sud obavesti o svakom svom postupku, svakoj promeni adrese ili boravišta i nameri da promeni adresu ili boravište. Mera zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave ima za cilj obezbeđenje većeg stepena kontrole kada postoje okolnosti koje sud dovode do uverenja da je opasnost od bekstva u inostranstvo povećana.

Treće, Ustavni sud smatra da podnosilac nije apsolutno lišen slobode kretanja, imajući u vidu da ukoliko ima potrebu da putuje u inostranstvo, sud može odrediti da mu se vrati putna isprava, odnosno jer ima mogućnost da traži posebnu dozvolu i da dobije putnu ispravu radi putovanja van zemlje iz bilo kog razloga (radi lečenja i slično), a što je i konstatovano u osporenom drugostepenom rešenju Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.2. Po.1. 199/16 od 16. juna 2016. godine.

Ustavni sud konstatuje da je odlučni razlog na kome je Apelacioni sud u Beogradu zasnovao svoju odluku o ograničenju prava na slobodu kretanja, pored težine krivičnog dela za koje se okrivljeni tereti i faze u kojoj se postupak u tom trenutku nalazio, upravo isti onaj razlog koji se u ustavnoj žalbi ističe kao glavno utemeljenje za postojanje povrede prava na slobodu kretanja zajemčenog članom 39. Ustav, a to su lične i imovinske prilike okrivljenog – da ima brojne lične i poslovne kontakte u zemlji i inostranstvu i izuzetno visoke prihode, odnosno potreba okrivljenog da kao predsednik velikog poslovnog sistema mora putovati u inostranstvo zarad ostvarenja poslovnih ciljeva. Dodatno, procenjujući neophodnost propisane mere navedeni sud je u osporenom rešenju istakao da su u odnosu na okrivljenog procesne mere obezbeđenja prisustva ublažavane i da se u tom trenutku u odnosu na njega primenjuje najblaža procesna mera, koja mu slobodu kretanja ne ograničava prekomerno, posebno kada se ima u vidu da mu nije ograničeno pravo da od suda traži dozvolu za put u inostranstvo u vezi posla kojim se bavi.

Ustavni sud na ovom mestu ističe da kada se ograničavaju prava i slobode okrivljenog pre donošenja pravnosnažne odluke, ograničenje sloboda okrivljenog, pa i sloboda na kretanje isključivo unutar teritorije Republike Srbije, mora se vršiti samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka. S obzirom na istaknuto, Ustavni sud ocenjuje da je obrazloženje koje je Apelacioni sud u Beogradu dao procenjujući potrebu da se okrivljenom ograniči sloboda kretanja na kretanje unutar teritorije Republike Srbije naspram prava na kretanje i van teritorije Republike Srbije, zasnovao na principu srazmernosti, ceneći sa jedne strane opasnost od bekstva i skrivanja okrivljenog u inostranstvu u odnosu na nesmetani tok krivičnog postupka sa druge strane. Ustavni sud ocenjuje da je Apelacioni sud u Beogradu procenjujući neophodnost produženja mere ograničenja slobode kretanja, na ustavnopravno relevantan i dovoljan način sa stanovišta primene člana 39. Ustava, obrazložio na kojim je okolnostima zasnovao stav da opasnost od bekstva i skrivanja u inostranstvu preteže u odnosu na slobodno kretanje oduzimanjem putne isprave.

Pored istaknutog Ustavni sud konstatuje i da je navedena mera prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima pravnosnažno produžena u krivičnom postupku koji se protiv njega i drugih lica vodio pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu, i to zbog više krivičnih dela, što nesporno ukazuje na činjeničnu i pravnu složenost predmeta koji je u vreme podnošenja ustavne žalbe bio u fazi glavnog pretresa, a koji je u ponovnom postupku za pojedina dela još uvek u toku.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je ograničenje slobode kretanja podnosioca ustavne žalbe iz člana 39. stav 2. Ustava bilo srazmerno, odnosno da je uspostavljena pravična ravnoteža između opšteg interesa za nesmetano vođenje krivičnog postupka i prava podnosioca ustavne žalbe na slobodno kretanje.

Sledom svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 39. Ustava, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud dalje konstatuje da podnosilac ustavne žalbe osporavajući navedena rešenja kojima je prema njemu pravnosnažno produžena mera zabrane napuštanja boravišta, tako što mu je zabranjeno da bez odobrenja suda napusti teritoriju Republike Srbije, uz privremeno oduzimanje putne isprave, ističe i povredu povredu prava na prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo , kao i povredu prava na rad.

Prvo, Ustavni sud je, uvidom u osporene akte, utvrdio da oni sadrže detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te je stoga, polazeći od prethodno navedenog i cenjenog, utvrdio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih rešenja. Pri tome, Ustavni sud naročito napominje da su Viši sud u Beogradu – Posebno odeljenje i Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje u osporenim rešenjima dali jasne, individualizovane i konkretne razloge, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju relevantnih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, za produženje mere zabrane napuštanja boravišta uz privremeno oduzimanje putne isprave.

U odnosu na navod iznet u ustavnoj žalbi da „nema nijedne jedine reči o najvažnijoj okolnosti koja se tiče produženja mera – da li je u ponašanju M. M . bilo okolnosti koje bi ukazivale da postoji opasnost od bekstva i da se krivični postupak neće nesmetano voditi“, kao i to da „ne postoji nijedna jedina okolnost u ponašanju M . M, ni pre početka ovog postupka, ni u toku postupka, koja ukazuje da postoji opasnost od bekstva i da se postupak neće nesmetano voditi“, Ustavni sud nalazi da je, sa stanovišta garancija člana 32. Ustava, Apelacioni sud u Beogradu dao dovoljno i relevantno obrazloženje da činjenicu da se okrivljeni uredno odazivao na pozive suda i drugih državnih organa, a sve izostanke pravdao medici nskom dokumentacijom, smatra posledicom primene procesnih mera za obezbeđenje njegovog prisustva, a posebno usled uvek prisutne latentne mogućnosti ponovnog određenja pritvora.

Drugo, u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe koristio svoje pravo na žalbu obraćanjem drugostepenom sudu. Ceneći istaknuto u ustavnoj žalbi da je rešenje prvostepenog suda više puta ukidano od strane drugostepenog suda, Ustavni sud ističe da je osporeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu detaljno obrazloženo, te da je navedeni sud rešavajući po žalbi posebno cenio sve relevantne okolnosti, dao dovoljno i relevantno utemeljenje svojih stavova i odlučio da odbije kao neosnovanu žalbu protiv prvostepenog rešenja.

Treće, razmatrajući istaknutu povredu prava na rad iz člana 60. Ustava, Ustavni sud pre svega konstatuje da je povreda navedenog prava data u kontekstu povrede člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prav a i osnovnih sloboda. Ustavni sud ističe da s obzirom na to da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne sadrži u sebi pravo na rad kao samostalno pravo, Evropski sud za ljudska prava ovo pravo razmatra pod okriljem prava na poštovanje privatnog i porodičnog života. No, s obzirom na činjenicu da je u Ustavu Republike Srbije pravo na rad zajemčeno kao samostalno pravo u članu 60, istaknuti navodi mogu se ceniti u skladu sa relevantnom ustavnom odredbom.

Ustavni sud konstatuje da je članom 60. stav 1. Ustava zajemčeno pravo na rad u skladu sa zakonom, stavom 2. pravo na slobodan izbor rada i stavom 3. dostupnost svima pod jednakim uslovima svih radnih mesta. Ustavni sud ističe da se ograničenjem slobode kretanja oduzimanjem putne isprave ipso facto ne negira pravo na rad kao takvo, kao i da su u ustavnoj žalbi navodi o povredi prava na rad dati u kontekstu obavljanja rada odlascima u inostranstvo, ne sporeći pri tom da podnosilac ustavne žalbe ostvaruje svoje pravo na rad u načelu, kao i slobodan izbor rada i dostupnost radnog mesta. S obzirom na to da se protiv podnosioca ustavne žalbe vodio krivični postupak, kao i da su prema njemu određene mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog za nesmetano vođenje krivičnog postupka zasnovane na zakonu, Ustavni sud nalazi da pravo na rad, slobodan izbor rada i dostupnost radnog mesta nisu bili predmet osporenih rešenja, te da je ograničenje u obavljanju jednog aspekta rada, i to odlascima u inostranstvo posledično proizašlo iz ograničenja prava na slobodu kretanja. Imajući u vidu navedeno, kao i to da su navodi o povredi prava na slobodu kretanja odbijeni ovom odlukom, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nisu ispunjene procesne pretpostavke za vođenje postupka u odnosu na povredu prava na rad.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) , člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o produženju mere zabrane napuštanja boravišta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti