Povreda prava na suđenje u razumnom roku u sporu o bračnoj tekovini

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za utvrđenje suvlasničkog udela na bračnoj tekovini, koji je trajao preko 17 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. D . iz Inđije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. jula 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalb a S. D . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 1432/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 494/98) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S . D . iz Inđije je , 15. jula 2016. godine, preko punomoćnika N . J, advokata iz Inđije, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 1432/10.

Podnositeljka ustavne žalbe je detaljno obrazložila činjenično stanje, hronološki tok predmetnog postupka, kao i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći da je još 24. septembra 1998. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Inđiji radi utvrđenja bračne tekovine i da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1964/16 od 31. maja 2016. godine, te su joj zbog dužine trajanja predmetnog postupka povređena označena ustavna prava. Zahtevala je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.500 evra i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 1432/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je, 25. septembra 1998. godine , podnela Opštinskom sudu u Inđiji tužbu protiv tuženog A.R. radi utvrđenje suvlasničkog dela na određenoj nepokretnosti po osnovu bračne tekovine, sa predlogom za određivanje privremene mere. Predmet je dobio broj P. 494/98.

Rešenjem Opštinskog suda u Inđiji P. 494/98 od 16. decembra 1998. godine usvojen je predlog tužilje i određena je privremena mera, tako što je tuženom zabranjeno svako otuđenje i opterećenje ½ dela konkretne prizemne stambene zgrade u Inđiji i određeno je da ova privremena mera ostaje na snazi do pravnosnažnog okončanja parnice.

Pred prvostepenim sudom održano je jedno ročište na kome su saslušane parnične stranke, dok jedno ročište nije bilo održano zbog bolesti predsednika veća, i presudom Opštinskog suda u Inđiji P. 494/98 od 5. novembra 1999. godine odbijen je tužbeni zahtev, a reš enjem Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici Gž. 170/2000 od 19. januara 2001. godine uvažena je žalba tužilje, ukinuta je ožalbena presuda Opštinskog suda u Inđiji P. 494/98 od 5. novembra 1999. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku održano je sedam ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke, od poslodavaca tužilje i tuženog traženi su izveštaji o njihovom ličnom dohotku, saslušani su svedoci, izvršeno je veštačenje od strane određenog sudskog veštaka građevinske struke na okolnost vrednosti kuće, placa i spratnog dela kuće, dok 12 ročišta nije bilo održano, i to: tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva na zahtev tuženog, dva zbog nedolaska pozvanog svedoka, jedno iz procesnih razloga, tri jer veštak nije dostavio sudu svoj nalaz, jedno jer su se spisi predmeta nalazili kod veštaka.

Uvidom u spise predmeta je utvrđeno da u periodima od 11. februara 2004. do 19. aprila 2006. godine, od 25. juna 2013. do 25. marta 2014. godine i od 25. marta 2014. do 29. januara 2016. godine nije bilo zakazano nijedno ročšte.

Rešenjem Opštinskog suda u Inđiji P. 49/01 od 20. avgusta 2009. godine prekinut je postupak zbog smrti tuženog i određeno je da će se postupak nastaviti kada naslednik tuženog ili staralac zaostavštine preuzme postupak ili kada ga sud pozove da to učini.

Tužilja je 19. oktobra 2009. godine traži la nastavak postupka s obzirom na to da je rešnjem Opštinskog suda u Inđiji O. 460/09 od 7. oktobra 2009. godine za naslednika tuženog oglašen njegov brat Đ.R.

Postupak je zatim nastavljen pred nadležnim Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici – Sudska jednica u Inđiji gde j e vođen pod brojem P. 1432/10.

Pred tim sudom je bilo održano pet ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušane su parnične stranke, ponovo je izvršeno veštačenje od strane veštaka građevinske struke, saslušan je veštak, dok osam roč išta nije bilo održano, i to: tri iz procesnih razloga, dva zbog odusustva tuženog, jedno zbog odsustva tužilje , što je dovelo do produženja postupka za dva meseca, jedno zbog bolesti veštaka, a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Presudom Osnovnog suda u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji P. 1432/10 od 25. marta 2016. godine odbijen je kao neosnovan tužb eni zahte v da se utvrdi da je tužilja po osnovu zajedničke imovine stečene u bračnoj zajednici sa pok. A.R. suvlasnik u 20/100 idealnih delova na porodičnoj stambenoj zgradi, pomoćnoj zgradi i zemljištu uz zgradu , bliže označenim u izreci , u KO Inđija, te da je tuženi Đ.R. dužan da trpi da se tužilja upiše kao suvlasnik na navedenim nepokretnostima, kao i da se obaveže da iste nepokretnosti preda tužilji u nesmetanu sudržavinu, i da tužilji naknadi troškove postupka.

Podnositeljka je 7. sprila 2016. godine podnela žalbu protiv navedene prvostepene presude i presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1964/16 od 31. maja 2016. godine, u stavu prvom izreke , žalba tužilje je delimično usvojena, i preinačena je presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi –Sudska jedinica u Inđiji P. 1432/10 od 25. marta 2016. godine , tako što je utvrđeno da je tužilja po osnovu zajedničke imovine stečene u bračnoj zajednici sa pok. A.R. suvlasnik u 20/100 idealnih delova na porodičnoj stambenoj zagradi i na parceli, bliže označenim u izreci , u KO Inđija, te je tuženi dužan trpeti da se tužilja upiše kao suvlasnik na porodičnoj stambenoj zgradi i na parc eli u navedenom suvlasničkom delu, kada se za to steknu zakonski uslovi i dužan je predati tužilj i u nesmetanu sudržavinu opisane nepokretnost i; u stavu drugom izreke žalba tužilje je odbijena , kao neosnovana , u preostalom pobijanom nepreinačenom delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za priznanje prava svojine na pomoćnoj zgradi bliže označenoj u izreci i prvostepena presuda je u tom delu potvrđena; u stavu trećem izreke preinačena je odluka o troškovima postupka i tuženi je obavezan da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 326.800,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom , kao i troškove žalbenog postupka u iznosu od 35.600,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1561/16 od 13. aprila 2017. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1964/16 od 31. maja 2016. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, i Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano : da stranka ima pravo da sud odluči o njenih zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen osam godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe sudu – 25. septembra 1998. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka – 31. maja 2016. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupka okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosi teljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od 17 godina i osam meseci predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, pretežni doprinos za neraz umno dugo trajanje postupka dao je prvostepeni sud koji je u ponovnom prvostepenom postupku, nakon ukidanja prve prvostepene odluke od strane drugostepenog suda, odlučio nakon 15 godina. Takođe, taj sud je imao tri perioda potpune neaktivnosti kada nije bilo zakazano nijedno ročište, i to : prvi period u trajanju od skoro dve godine – od 11. februara 2004. do 19. aprila 2006. godine, drugi period u trajanju od devet meseci – od 25. juna 2013. do 25. marta 2014. godine i treći period u trajanju od skoro dve godine – od 25. marta 2014. do 29. januara 2016. godine.

Međutim, ostali postupajući sudovi su delotvorno postupali i odlučivali su u redovnim rokovima. Tako je prva prvostepena odluka doneta nakon godinu dana od podnete tužbe, prvi žalbeni postupak je trajao dva meseca , a drugi žalbeni postupak kojim je parnica prvnosnažno okončana, takođe je trajao dva meseca.

Ustavni sud ukazuje da se prekid postupka u trajanju od dva meseca zbog smrti tuženog ne može staviti na teret postupajućeg suda.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora nesumnjivo bio od materijalnog značaja za podnositeljku, a ispitujući njeno ponašanje, Sud ukazuje da je podnositeljka ustavne žalbe u neznatnoj meri doprinela trajanju postupka imajući u vidu da jedno ročište nije bilo održano zbog njenog odsustva, što je dovelo do produženja parnice za samo dva meseca i što nije od uticaja na odluku ovoga suda.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom trajanja postupka nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. s tav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi – Sudska jedinica u Inđiji u predmetu P. 1432/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Inđiji P. 494/98), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik PC”, br. 109/07, 99/11, 18/13- Odluka US, 40/15- dr. zakon i 103/15) , u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi teljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Usta vni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka , kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evrop skog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud za ljudska prava je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. - MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neažurnosti postupanja sudova.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom . S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

U vezi navoda o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnositeljka povredu ovog prava obrazlaže potpuno istim razlozima kao i povredu prava na suđenje u razumnom roku, te povreda prava iz člana 36. stav 1. Ustava nije posebno razmatrana.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.