Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda. Agencija za restituciju je bila dužna da po službenoj dužnosti pribavi akt o podržavljenju, jer je podnosilac bio onemogućen da ga pribavi zbog propusta drugih organa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan , u postupku po ustavnoj žalbi P. G . iz Savezne Republike Nemačke , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. novembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba P. G . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 849/15 od 28. aprila 2016. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 849/15 od 28. aprila 2016. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje pravnos nažne presude Upravnog suda U. 13163/15 od 12. novembra 2015. godine.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. P. G . iz Savezne Republike Nemačke , preko punomoćnika Z. V, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu, 18. jula 201 6. godine, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 849/15 od 28. aprila 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava, na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1, član a 51. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnosilac 28. februara 2014. godine podneo Agenciji za restituciju zahtev za vraćanje imovine koja je oduzeta njegovom dedi; da uz zahtev nije priložen akt o podržavljenju sporne imovine, jer Pokrajinski sekretarijat za kulturu i javno informisanje AP Vojvodine rešenjem od 30. septembra 2013. godine nije odobrio podnosiocu da u Istorijskom arhivu u Pančevu istraži arhivsku građu koja se odnosi na oduzimanje sporne imovine; da je navedeno rešenje Pokrajinskog sekretarijata doneto na osnovu izjašnjenja Istorijskog arhiva u Pančevu od 24. septembra 2013. godine da ne poseduje traženu arhivsku građu.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da se, u nemogućnosti da pribavi akt o podržavljenju, pozvao na akt iz 1953. godine, iz koga se vi di da je sporna imovina konfiskvana, a da je naknadno od Osnovnog suda u Pančevu pribavio genezu spornih parcela, iz koje se vidi da su sve nepokretnosti upisane na ime P. G . upisane u korist FNRJ, te istu dostavio Agenciji za restituciju.

Podnosilac ustavne žalbe dalje navodi da je u tužbi podnetoj Upravnom sudu 14. septembra 2015. godine istakao da su ga Pokrajinski sekretarijat za kulturu i javno informisanje AP Vojvodine i Istorijski arhiv u Pančevu, protivno odredbi člana 13. Zakona o vraćanju imovine i obeštećenju, onemogućili da blagovremeno pribavi akt o podržavljenju sporne imovine , ali da Upravni sud uopšte nije ocenio te navode tužbe. Takođe ističe da je uz podnesak od 14. oktobra 2015. godine dostavio Upravnom sudu odluku Sreske komisije za konfiskaciju po članu 30. u Pančevu broj 12404/1945 , koju je primio od Istorijskog arhiva u Pančevu uz dopis od 13. oktobra 2015. godine i zaključuje da je nesporna činjenica da je taj arhiv posedovao spornu odluku o konfiskaciji, ali je, iz njemu nepoznatih razloga, propustio da istu pronađe i blagovremeno je dostavi. Podnosilac ukazuje i na propust Vrhovnog kasacionog suda da u osporenoj presudi oceni ove njegove navode.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporeni akt, te utvrdi da je nezakonitim postupanjem Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje AP Vojvodine, Istorijskog arhiva u Pančevu, Agencije za restituciju i nadležnih sudova podnosilac pretrpeo materijalnu štetu u iznosu od 16.000.000 dinara i odredi organ koji će tu štetu naknaditi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvid a u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Zaključkom Agencije za restituciju – Područn a jedinic a Novi Sad (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-031851/2014 od 11. avgusta 2015. godine odbačen je kao ne uredan zahtev podnosi oca ustavne žalbe za vraćanje oduzete imovine, odnosno obeštećenje, podnet 28. februara 2014. godine. U obrazloženju zaključka je navedeno: d a uz zahtev za vraćanje imovine nije dostavljen obavezan dokaz iz člana 42. stav 4. tačka 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, i to isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt o podržavljenju, uz navođenje predmeta oduzimanja; da je odredbom člana 43. stav 1. Zakona propisano da će se zahtev koji ne sadrži podatke iz člana 42. stav 7. istog zakona odbaciti kao neuredan; da je iz navedenog razloga odlučeno kao u dispozitivu .

Presudom Upravnog suda U. 13163/15 od 12. novembra 2015. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca podneta protiv zaključka Agencije od 11. avgusta 2015. godine. Upravni sud je najpre konstatovao da je podnosilac u tužbi istakao da nije bio u mogućnosti da uz zahtev za vraćanje imovine priloži ispravu o podržavljenju imovine, jer mu Pokrajinski sekretarijat za kulturu i javno informisanje AP Vojvodine rešenjem od 30. septembra 2013. godine nije odobrio da istražuje arhivsku građu u Istorijskom arhivu u Pančevu, čime je, po mišljenju podnosioca, postupljeno protivno članu 13. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju . Upravni sud je, prihvatajući razloge iz pobijanog zaključka, našao da je pravilno postupila Agencija kada je odbacila zahtev podnosioca kao neuredan. Taj sud je ocenio da navodi tužbe nisu od uticaja na drugačiju odluku u toj stvari, budući da se istima osporava zakonitost rešenja Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje AP Vojvodine od 30. septembra 2013. godine, što nije predmet tog upravnog spora.

U zahtevu podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda U. 13163/15 od 12. novembra 2015. godine navedeno je, pored ostalog: da je Upravni sud u potpunosti prihvatio obrazloženje Agencije, zanemarujući odredbu člana 13. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju , iako podnosiocu nije odobreno da istražuje arhivsku građu u Istorijskom arhivu u Pančevu; da je podnosiocu , u razgovorima sa zaposlenima u tom arhivu, odgovarano da su preopterećeni poslom zbog velikog broja zahteva i da će ponovnu proveru učiniti nakon smanjenja obima posla; da je taj arhiv naknadno pronašao spornu odluku o konfiskaciji i dostavio je podnosiocu uz dopis od 14. oktobra 2015. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 849/15 od 28. aprila 2016. godine odbijen je zahtev podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje navedene presude Upravnog suda . Vrhovni kasacioni sud je našao da je pobijana p resuda doneta bez povreda pravila postupka, uz pravilnu primenu materijalnog prava. Ocenjujući navode zahteva da je podnosilac dostavio Upravnom sudu odluku Sreske komisije za konfiskaciju broj 12404/45 od 16. novembra 1945. godine, Vrhovni kasacioni sud je našao da su isti bez uticaja na drugačiju ocenu zakonitosti pobijane presude, jer je podnosilac taj dokaz bio dužan da priloži uz zahtev, saglasno odredbi člana 42. stav 7. tog zakona . Taj sud je dalje ocenio da su „navodi zahteva neosnovani i da ne mogu dovesti do drugačije odluke suda“.

Z. V, advokat iz Beograda, podneo je, 19. avgusta 2013. godine, Pokrajinskom sekretarijatu za kulturu i javno informisanje AP Vojvodine molbu za izdavanje dozvole za korišćenje arhivske građe od strane podnosioca ustavne žalbe, navodeći da je Istorijskom arhivu u Pančevu podneo zahtev za izdavanje overenih prepisa dokumenata označenih u molbi, među kojima i odluku kojom je konfiskovana celokupna imovina P. G . (P . G .) iz Omoljice. U molbi je istaknuto da se podnosi u ime stranog državljanina, te se, u skladu sa odredbama Zakona o kulturnim dobrima, traži da taj organ izda dozvolu Istorijskom arhivu u Pančevu da dostavi traženu dokumentaciju, radi ostvarenja prava u postupku po zahtevu za vraćanje oduzete imovine.

Pokrajinski sekretarijat za kulturu i javno informisanje AP Vojvodine je, 30. septembra 2013. godine, doneo rešenje broj 132-630-413/2013-01: „Ne odobrava se da Paul Gep iz Nemačke, putem punomoćnika Z. V, advokata iz Beograda, istraži arhivsku građu u Istorijskom arhivu u Pančevu, koja se odnosi na oduzimanje imovine od S. B . i P . G …, koja je potrebna za svrhu restitucije. U vezi sa tim, Istorijski arhiv u Pančevu, uvidom u Imenik gradske komisije za konfiskaciju Pančevo, nije pronašao nikakve podatke, niti dokumentaciju da je navedenim licima oduzeta imovina “ (stav 1. dispozitiva). Istim rešenjem odlučeno je da „Istorijski arhiv u Pančevu neće za imenovanog obezbediti traženu dokumentaciju za navedenu namenu“ (stav 2. dispozitiva). U obrazloženju je navedeno: da, s obzirom na to da Istorijski arhiv u Pančevu ne poseduje traženu arhivsku građu i da, na osnovu dopisa od 24. septembra 2013. godine, smatra da se imenovanom ne može odobriti traženo, rešeno je kao u dispozitivu. Prema pouci o pravnom sredstvu , protiv tog rešenja dozvoljena je žalba „Ministarstvu kulture, informisanja i informacionog društva“, u roku od 30 dana od dana prijema rešenja.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da s vako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na pristup podacima koji su u posedu državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, u skladu sa zakonom (član 51. stav 2 .); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13) propisano je: da se postupak po zahtevu sprovodi po odredbama ovog zakona, a da će se na pitanja koja nisu uređena ovim zakonom primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (član 11. stav 1.); da su svi organi Republike Srbije, organi autonomne pokrajine, organi jedinice lokalne samouprave i drugi organi i organizacije, dužni da u okviru svojih nadležnosti i bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva za izdavanje, izdaju svu potrebnu dokumentaciju i podatke iz člana 42. st. 3. do 6. ovog zakona kojima raspolažu (član 13.); da se zahtev za vraćanje imovine podnosi u roku od dve godine od dana objavljivanja javnog poziva Agencije na veb sajtu ministarstva nadležnog za poslove finansija (član 42. stav 1.); da se uz zahtev prilaže, pored ostalog, isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja i sl (član 42. stav 4. tačka 3)); da se uz zahtev obavezno prilaže dokaz iz stava 4. tačka 3) ovog člana (član 42. stav 7.); da će se zahtev koji ne sadrži podatke iz člana 42. stav 7. ovog zakona i uz koji nisu priloženi dokazi iz tog stava odbaciti kao neuredan (član 43. stav 1.); da lice čiji je zahtev odbačen u smislu stava 1. ovog člana ima pravo da novi zahtev podnese do isteka roka iz člana 42. stav 1. ovog zakona (član 43. stav 2.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97, 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima (član 6.); da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 8.); da se pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1.); da ako se isprava koju treba upotrebiti kao dokaz u postupku nalazi kod organa, a stranka koja se pozvala na tu ispravu nije uspela da je pribavi, organ koji vodi postupak pribaviće tu ispravu po službenoj dužnosti (član 158.).

Odredbama Zakona o kulturnim dobrima („ Službeni glasnik RS“, br. 71/94, 52/11 i 99/11 ) propisano je: da se arhivska i filmska građa mogu koristiti samo po odobrenju odgovarajuće ustanove zaštite (član 94. stav 1.); da uverenje o činjenicama koje su sadržane u arhivskoj građi, arhivi izdaju u skladu sa zakonom o opštem upravnom postupku (član 94. stav 2.); da s trani državljani mogu da koriste arhivsku, odnosno filmsku građu, samo na osnovu posebne dozvole, u skladu s odredbama ovog zakona koje se odnose na korišćenje ove građe (član 95. stav 1.); da d ozvolu iz stava 1. ovog člana daje ministarstvo nadležno za poslove kulture, u skladu sa međunarodnim ugovorima, odnosno sporazumima određenih organizacija o faktičkom reciprocitetu korišćenja arhivske i filmske građe, a po prethodno pribavljenom mišljenju ustanove zaštite čija se građa koristi (član 95. stav 2.) .

Odredbom člana 42. stav 1. tačka 8) Zakona o utvrđivanju nadležnosti Autonomne pokrajine Vojvodine („ Službeni glasnik RS“ br. 99/09 i 67/ 12 - Odluka US) propisano je da Autonomna pokrajina Vojvodina, preko svojih organa, u skladu sa zakonom kojim se uređuje oblast zaštite kulturnih dobara, izdaje dozvole stranim državljanima za korišćenje arhivske g rađe i filmovane arhivske građe.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što ni Upravni sud, niti Vrhovni kasacioni sud nisu ocenili navode kojima je ukazivao da je postupanjem Pokrajinskog sekretarijat a za kulturu i javno informisanje AP Vojvodine i Istorijsk og arhiv a u Pančevu onemoguć en da blagovremeno dostavi odluku o konfiskaciji imovine koja je bila predmet njegovog zahteva u postupku pred Agencijom.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da ustavna garancija označenog prava podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Na osnovu činjenica utvrđenih u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je predmetnim zaključkom Agencije odbačen kao neuredan zahtev podnosioca ustavne žalbe za vraćanje oduzete imovine, odnosno obeštećenje, jer uz zahtev nije dostavljena isprava o podržavljenju imovine . Upravni sud je ocenio da u postupku po predmetnom zahtevu nije povređen zakon na štetu podnosioca ustavne žalbe, a navode tužbe kojima je ukaziva no da su nadležni pokrajinski organ i arhiv postupali protivno članu 13. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, smatrao je navodima kojima se osporava zakonitost rešenja pokrajinskog organa kojim podnosiocu nije odobreno da istražuje arhivsku građu u vezi sa imovinom čiji je povraćaj tražio. Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi nije ocenio navode kojima je podnosilac ukazivao na to da je Istorijski arhiv u Pančevu, protivno članu 13. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, propustio da mu bez odlaganja izda spornu ispravu o podržavljenju koj om je raspolagao, već je izneo ocenu da su „navodi zahteva neosnovani i da ne mogu dovesti do drugačije odluke suda“.

Polazeći od navedenih odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud je konstatovao: da su svi organi Republike Srbije i drugi organi i organizacije dužni da najkasnije u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva, izdaju svu potrebnu dokumentaciju i podatke neophodne za odlučivanje o zahtevu za vraćanje imovine, kojima raspolažu; da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima; da se, saglasno načelu materijalne istine, pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja; da je organ koj i vodi postupak dužan da po službenoj dužnosti pribavi podatke o činjenicama o kojima se vodi službena evidencij a, kao i ispravu koja se nalazi kod organa ili organizacije, koju stranka nije uspela da pribavi.

Ocenjujući da li obrazloženje osporene presude Vrhovnog kasacionog suda ispunjava zahteve pravičnog suđenja, Ustavni sud je najpre razmatrao da li odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete oduzete imovine i obeštećenju sprečava primenu odredbe člana 158. Zakona o opštem upravnom postupku . Po oceni ovoga sud a, nepostupanjem organa Republike Srbije i drugih organa i organizacija u roku propisanom članom 13. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ili odbijanje m da se postupi po zahtevu za dostavljanje dokumentacije, st varaju se uslovi za primenu člana 158. Zakona o opštem upravnom postupku, jer bi, u protivnom, podnosioci zahteva za vraćanje imovine snosili posledice neblagovremenog postupanja organa kod kojih se nalaze isprave potrebne za odlučivanje o zahtevu – imajući u vidu prekluzivnost roka za podnošenje zahteva za vraćanje imovine.

Ustavni sud je konstatovao da je navedenim odredbama Zakona o kulturnim dobrima i Zakona o utvrđivanju nadležnosti Autonomne pokrajine Vojvodine propisano da se arhivska i filmska građa mogu koristiti samo po odobrenj u odgovarajuće ustanove zaštite, pri čemu strani državljani mogu da koriste arhivsku, odnosno, filmsku građu samo na osnovu posebne dozvole, koju daje ministarstvo, odnosno pokrajinski organ nadležan za poslove kulture – u skladu sa međunarodnim ugovorima, odnosno sporazumima određenih organizacija o faktičkom reciprocitetu korišćenja arhivske i filmske građe , a po prethodno pribavljenom mišljenju ustanove zaštite čija se građa koristi . Ovaj sud je imao u vidu da je punomoćnik podnosio ca ustavne žalbe 19. avgusta 2013. godine podneo nadležnom organu molb u za izdavanje dozvole za korišćenje arhivske građe od strane podnosioca, u kojoj je naveo da je Istorijskom arhivu u Pančev u podnet zaht ev za izdavanje overenog prepisa odluka kojima je izvršena konfiskacija imovine, između ostalih, P. G . iz Omoljice. Nadležni pokrajinsk i organ je rešenjem od 30. septembra 2013. godine odlučio da se „ne odobrava podnosiocu da istraži arhivsku građu“ u Istorijskom arhivu u Pančevu koja se odnosi na oduzimanje imovine od „S. B . i P . G .“ i da Istorijski arhiv u Pančevu neće za podnosioca obezbediti traženu dokumentaciju za svrhu restitucije. Rešenje je obrazloženo time da Istorijski arhiv u Pančevu, uvidom u Imenik gradske komisije za konfiskaciju Pančevo, nije pronašao nikakve podatke, niti dokumentaciju da je navedenim licima oduzeta imovina.

Ustavni sud konstatuje da je u Odluci Už-2014/2016 od 8. februara 2018. godine ocenio da nemaju ustavnopravnog utemeljenja navodi ustavne žalbe o obavezi Agencije da po službenoj dužnosti pribavi ispravu o podržavljenju imovine , zbog toga što je „nesporno da je Agencija može lakše i brže pribaviti“. Sud je u tom predmetu, krećući se u granicama navoda i razloga ustavne žalbe, odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, imajući u vidu da organi i organizacije kojima su se podnositeljke obraćale radi dostavljanja dokumentacije nisu propustili ili odbili da u zakonom propisanom roku dostave traženu dokumentaciju, već su blagovremeno obavestili podnositeljke da ne raspolažu traženom dokumentacijom. Ovaj sud, takođe, konstatuje da je u Odluci Už-4023/2016 od 6. septembra 2018. godine naglasio da kontrola zakonitosti upravnog akta podrazumeva ocenu zakonitosti akta u vreme njegovog donošenja, zbog čega naknadno pribavljeni dokazi ne mo gu biti od uticaja na odlučivanje suda u upravnom sporu o zakonitosti tog akta .

Ustavni sud je, međutim, ocenio da je, u konkretnom predmetu, Agencija bila dužna da pribavi ispravu o podržavljenju sporne imovine po službenoj dužnosti , saglasno članu 158. ranije važećeg Zakona o opštem uprav nom postupku, budući da je podnosiocu ustavne žalbe rešenjem nadležnog organa uskraćeno korišćenje arhivske građe, pri čemu je takva odluka doneta iako Istorijski arhiv u Pančevu nije pregledao celokupnu arhivsku građu, već je samo izvršio uvid u Imenik gradske komisije za konfiskaciju Pančevo (Sud je, u sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, doneo Odluku Už-5944/2016 od 20. septembra 2017. godine). O vaj sud je imao u vidu da je protiv rešenja Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje AP Vojvodine od 30. septembra 2013. godine bila dozvoljena žalba Ministarstvu kulture i javnog informisanja, ali je ocenio da navedeno pravno sredstvo ne bi bilo delotvorno u konkretnom slučaju , jer se u postupku po zahtevu za vraćanje oduzete imovine – čije podnošenje je bilo vremenski ograničeno, od stranke nije moglo očekivati da u postupk u po žalbi pred nadležnim ministarstvom i, potom, po tužbi pred Upravnim sudom, eventualno izdejstvuje presudu čijim bi izvršenjem pribavila dokaz e potrebne za odlučivanje o njenom zahtevu.

Ustavni sud, takođe, ističe da je podnosilac u tužbi podnetoj Upravnom sudu, pozivajući se na član 13. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, ukazao da je postupanjem Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje AP Vojvodine i Istorijskog arhiva u Pančevu onemogućen da uz zahtev za vraćanje imovine priloži ispravu o podržavljenju sporne imovine . Polazeći od navedenog, a posebno imajući u vidu da je u toku trajanja upravnog spora Istorijski arhiv u Pančevu dostavio podnosiocu ustavne žalbe ispravu o podržavljenju imovine bivšeg vlasnika , iako se prethodno izjasnio da nije pronašao nikakve podatke, niti dokumentaciju o oduzimanju imovine tom licu , Ustavni sud nalazi da je Upravni sud ove navode podnosioca morao da razmotri sa stanovišta ispunjavanja obaveze organa i organizacija da bez odlaganja dostave dokumentaciju kojom raspolažu.

Polazeći od toga da u upravnom postupku koji je vođen po predmetnom zahtevu za vraćanje imovine Agencija nije pribavila dokaze po službenoj dužnosti, a da u upravnom sporu koji je okončan presudom Upravnog suda U. 13163/15 od 12. novembra 2015. godine nisu otklonjene posledice koje je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog propuštanja Agencije, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu uskraćeno pravo da njegov zahtev za vraćanje imovine bude suštinski razmotren. Ovaj sud, takođe , ocenjuje da nije ustavnopravno prihvatljivo stanovište Vrhovnog kasacionog suda iz koga proizlazi da propuštanje organa ili organizacije da u roku propisanom članom 13. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju izda traženu ispravu kojom raspolaže, ne obavezuje Agenciju da sama pribavi tu ispravu, niti je sprečava da odbaci podneti zahtev kao neuredan.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud nalazi da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda ne sadrži ustavnopravno prihvatljive razloge za odluku o odbijanju podnosiočevog zahteva za preispitivanje presude Upravnog suda U. 13163/15 od 12. novembra 2015. godine. Ustavni sud je stoga utvrdio povredu prav a na pravično suđenje zajemčeno g članom 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačk e 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 849/15 od 28. aprila 2016. godine i odredio da se u ponovn om postupku donese nova odluka o zahtevu podnosioca ustavne žalbe podnetom protiv presude Upravnog suda U. 13163/15 od 12. novembra 2015. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Budući da je ocenio da se utvrđena povreda prava može otkloniti poništavanjem osporene presude, Ustavni sud je odbio zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete. Ustavni sud , takođe, konstatuje da podnosilac nije dostavio dokaze o postojanju štete, njenoj visini, kao i jasne uzročne veze između štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između osporenih akata i eventualne materijalne štete, te je odlučio kao u tački 3. izreke, saglasno članu 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži razloge za tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava , zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, već se podnosilac samo formalno pozvao na povredu označenog prava.

U vezi sa istaknutom povredom prava na obaveštenost iz član a 51. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, pozivajući se na povredu tog prava, u suštini ukazuje na to da je zbog uskraćivanja tražene isprave od strane nadležnog suda onemogućen da podnese zahtev za vraćanje imovine u skladu sa zakonom.

Ustavni sud je ocenio preuranjenim zahtev ustavne žalbe da se utvrdi povreda prava na imovinu, garantovanog članom 58. Ustava, imajući u vidu da će, nakon poništavanja presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 849/15 od 28. aprila 2016. godine, biti ponovo ispitana zakonitost presude Upravnog suda kojom je pravnosnažno okončan predmetni upravni postupak. Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje da, saglasno odredbi člana 5. stav 3. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, pravo na vraćanje imovine nema strani državljanin, odnosno njegovi zakonski naslednici, za koje je obavezu obeštećenja preuzela strana država po osnovu međunarodnog ugovora (tačka 1)) ili su inače obeštećeni (tačka 2)), kao i lice koje je bilo pripadnik okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije, za vreme Drugog svetskog rata, kao ni njegovi naslednici (tačka 3)). Iz navedenih odredaba zakona proizlazi da zahtev za vraćanje oduzete imovine ne bi mogao biti usvojen – čak i ako je bivši vlasnik rehabilitovan, dok se u postupku ne utvrdi da li su bivši vlasnik, odnosno njegovi zakonski naslednici obeštećeni za imovinu koja je oduzeta, odnosno ostala u Jugoslaviji.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.