Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe u postupku restitucije imovine

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu Jevrejske opštine Beograd. Zahtev za vraćanje imovine je odbijen jer u momentu oduzimanja nepokretnost nije bila u vlasništvu verske zajednice, već fizičkog lica, čime nisu ispunjeni uslovi iz Zakona o restituciji.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5625/2011
09.04.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jevrejske opštine Beograd iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Jevrejske opštine Beograd izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 154/11 od 25. avgusta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jevrejska opština Beograd iz Beograda podnela je, 10. novembra 2011. godine, preko punomoćnika Zorana Rafailovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv akta navedenog u izreci, zbog povrede prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi da je podnosilac, u skladu sa Zakonom o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, pred Direkcijom za restituciju pokrenuo postupak za vraćanje oduzete nepokretne imovine – stambene zgrade za kolektivno stanovanje u Beogradu, Gospodar Jovanova 53 i da je z aključkom Direkcije za restituciju broj 143-03-46-00-00662/2007 od 25. decembra 2008. godine odbačen zahtev podnosioca, zbog nepostojanja uslova za vođenje postupka.

Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, nadležni organi su pogrešno utvrdili da je predmetna nepokretnost u momentu oduzimanja bila u vlasništvu fizičkog lica - Regine Azriel, jer je ona preminula gotovo sedam godina pre oduzimanja imovine. Podnosilac ističe da je „na osnovu testamenta, u momentu oduzimanja“, vlasnik predmetne nepokretnosti bila Crkveno-školska jevrejska opština u Beogradu, kao pravni prethodnik podnosioca žalbe i da „ništa ne može promeniti nespornu činjenicu da je volja pok. Regine Azriel bila da njenom imovinom upravlja verska zajednica“, jer da je želela da nameni svoju imovinu državi, sigurno je da bi odredila drugačiji način upravljanja i korišćenja imovine.

Ustavnom žalbom se ukazuje da je pogrešnom primenom zakona povređeno pravo podnosioca na imovinu, zbog čega se predlaže da Ustavni sud poništi osporen i akt i „predmet vrati na ponovni postupak prvostepenom organu“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu uvida u osporen i akt, spise predmeta Direkcije broj 143-03-46-00-00662/2007, kao i ostalu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Jevrejska opština Beograd (ovde podnosilac ustavne žalbe) podnela je 28. juna 2008. godine Direkciji za restituciju zahtev za vraćanje nepokretne imovine – stambene zgrade za kolektivno stanovanje u Beogradu, Gospodar Jovanova 53 .

Zaključkom Direkcije za restituciju broj 143-03-46-00-00662/2007 od 25. decembra 2008. godine odbačen je zahtev Jevrejske opštine Beograd, zbog nepostojanja uslova za pokretanje postupka, a u obrazloženju zaključka je navedeno:

- da je uvidom u testament pok. Regine Azriel sačinjen 10. jula 1929. godine utvrđeno da je imenovana za naslednika svog nepokretnog imanja u Beogradu, Gospodar Jovanova 53, odredila Srpsko jevrejsko pevačko društvo u Beogradu, s tim da se, ako takvo društvo ne bude postojalo u momentu njene smrti, nasleđa primi Crkveno-školska jevrejska opština u Beogradu i istim upravlja sve do momenta obnavljanja pevačkog društva pod istim ili sličnim nazivom, kome će se, nakon obnavljanja, uz drugu imovinu predati i njena zaostavština;

- da je uvidom u uverenje Drugog opštinskog suda u Beogradu Rz. 9794/06 od 25. decembra 2006. godine utvrđeno da je imovina koja je predmet zahteva za vraćanje prilikom osnivanja zemljišnih knjiga 1934. godine upisana kao vlasništvo Regine Azriel, da je rešenjem suda Dn. 125/43 od 30. januara 1943. godine, u smislu Uredbe o pripadanju imovine Jevreja Srbiji broj 3313 od 26. oktobra 1942. godine, predmetna nepokretnosti upisana u korist države Srbije, da je rešenjem suda Dn. 3936/48 od 30. avgusta 1948. godine, na osnovu zaključka Prvog sreskog suda za grad Beograd O. 1136/48 od 14. juna 1948. godine, brisan poslednji upis i ponovo uspostavljen upis prava vlasništva u korist Regine Azriel, a zatim je ista nepokretnost upisana kao opštenarodna imovina;

- da je Direkcija, imajući u vidu da je u momentu oduzimanja predmetna imovina bila u vlasništvu navedenog fizičkog lica, od podnosioca zahteva zatražila da se izjasni na osnovu kojih činjenica i dokumenata dokazuje stvarnu le gitimaciju za podnošenje zahteva;

- da je podnosilac zahteva, postupajući po nalogu Direkcije, dostavio podnesak u kome je naveo da je navedeni testament pok. Regine Azriel ostao bez pravne važnosti „na osnovu zaključka Prvog sreskog suda za grad Beograd O. 1136/48 od 14. juna 1948. godine, rešenja Okružnog suda Gž. 2223/53 i presude Vrhovnog suda NR Srbije Gž. 335/56“;

- da je uvidom u zaključak Prvog sreskog suda za grad Beograd O. 1136/48 od 14. juna 1948. godine utvrđeno da je tim aktom, u skladu sa članom 7. Zakona o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici u toku okupacije morali napustiti i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njihovih pomagača, testament pok. Regine Azriel, stradale u logoru na Sajmištu 1941. godine, oglašen bez pravne važnosti i celokupna njena zaostavština prešla u svojinu države FNRJ, čime je ostavinski postupak iza njene smrti okončan, te da je u obrazloženju zaključka navedeno da je imenovana od srodnika ostavila samo bratanicu Magu Nahman koja, saglasno članu 7. navedenog zakona nije bliski srodnik, niti je to naslednik označen u testamentu;

- da je rešenjem Okružnog suda Gž. 2223/53 od 17. decembra 1953. godine odbijena žalba Mage Nahman izjavljena protiv zaključka Prvog sreskog suda za grad Beograd O. 1136/48 od 14. juna 1948. godine;

- da je presudom Vrhovnog suda NR Srbije Gž. 335/56 od 3. marta 1956. godine odbijena žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu G. 1998/55 od 20. septembra 1955. godine, kojom je odbijen zahtev da sud utvrdi isključivo nasledno pravo podnosioca ustavne žalbe na zaostavštinu pok. Regine Azriel na osnovu spornog testamenta, sa obrazloženjem da sporni testament ne sadrži odredbu kojom je ostavilja imenovala za naslednika podnosioca ustavne žalbe, odnosno njegovog pravnog prethodnika, već je za naslednika bilo označeno Srpsko Jevrejsko pevačko društvo, s tim da se, ukoliko ono ne bude postojalo u momentu smrti ostavilje, Crkveno-školska jevrejska opština u Beogradu primi nasleđa i njime upravlja dok se pomenuto društvo ne obnovi.

Direkcija za restituciju je u obrazloženju zaključka konstatovala da je, saglasno odredbama čl. 1, 6. i 9. Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, nadležna za postupanje po zahtevima za vraćanje imovine koja je u momentu oduzimanja bila u vlasništvu crkava, verskih zajednica, njihovih zadužbina ili društava, te da pravo na vraćanje imovine pripada crkvama, verskim zajednicama i njihovim pravnim sledbenicima, u skladu sa važećim aktima crkava i verskih zajednica. Direkcija je, polazeći od navedenih činjenica, utvrdila da imovina koja je predmet zahteva za vraćanje, u momentu oduzimanja nije bila vlasništvo podnosioca zahteva – Jevrejske opštine Beograd, već vlasništvo fizičkog lica – Regine Azriel iz Beograda. S obzirom na to da se predmetna imovina ne može smatrati imovinom crkve, verske zajednice, njihove zadužbine ili društva, odnosno imovinom koja može biti predmet restitucije po navedenom zakonu, saglasno odredbi člana 115. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku donet je zaključak o odbacivanju zahteva jer je ocenjeno da nema uslova za pokretanje postupka.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog zaključka Direkcije za restituciju podneo tužbu, koja je presudom Upravnog suda U. 7088/10 od 17. februara 2011. godine odbijena kao neosnovana. Upravni sud je u obrazloženju presude ocenio da je pobijanim zaključkom pravilno odbačen zahtev podnosioca za vraćanje predmetne imovine, budući da se imovina čije se vraćanje traži ne može smatrati imovinom podnosioca koja može biti predmet restitucije po Zakonu o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama.

Podnosilac ustavne žalbe je podneo zahtev za preispitivanje navedene presude Upravnog suda, koji je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 154/11 od 25. avgusta 2011. godine odbijen kao neosnovan. Taj sud je u svemu prihvatio kao pravilne zaključke Upravnog suda o zakonitosti konačnog upravnog akta kojim je odlučeno o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za vraćanje predmetne nepokretnosti. U obrazloženju osporene presude je posebno istaknuto da je u postupku nesporno utvrđeno da imovina čije se vraćanje traži nikada nije bila u vlasništvu podnosioca ustavne žalbe, niti njegovog pravnog prethodnika, te da je u momentu oduzimanja bila vlasništvo fizičkog lica Regine Azriel iz Beograda. Vrhovni kasacioni sud je, nalazeći da je pobijana presuda Upravnog suda doneta bez povrede pravila postupka i uz pravilnu primenu materijalnog prava, na osnovu člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u dispozitivu osporene presude.

4. Odredbama člana 58. Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

Za ocenu osnovanosti ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Zakonom o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama („Službeni glasnik RS“, broj 46/06) propisano je: da se ovim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja imovine koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta od crkava i verskih zajednica, kao i od njihovih zadužbina i društava (u daljem tekstu: crkve i verske zajednice), primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji i drugih propisa koji su doneseni i primenjivani u periodu od 1945. godine, kao i svim drugim aktima kojima je vršeno oduzimanje te imovine, bez tržišne naknade (član 1.); da pravo na vraćanje imovine pripada crkvama i verskim zajednicama, odnosno njihovim pravnim sledbenicima, u skladu sa važećim aktima crkava i verskih zajednica (član 6.); da su predmet vraćanja nepokretnosti koje su u momentu oduzimanja bile u vlasništvu crkava i verskih zajednica, i to: poljoprivredno zemljište; šume i šumsko zemljište; građevinsko zemljište; stambene i poslovne zgrade, odnosno idealni delovi takvih zgrada; stanovi i poslovne prostorije; pokretne stvari od kulturnog, istorijskog ili umetničkog značaja (član 9.).

Članom 26. Zakona o crkvama i verskim zajednicama („Službeni glasnik RS“, broj 36/06) propisano je da c rkve i verske zajednice obezbeđuju sredstva za obavljanje svoje delatnosti od prihoda iz sopstvene imovine, zadužbina, legata i fondova, nasleđivanja, poklona i priloga, drugih pravnih poslova i delatnosti na neprofitnim osnovama, u skladu sa zakonom.

Saglasno odredbi člana 115. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01), ako organ povodom stavljenog zahteva stranke nađe da nema uslova za pokretanje postupka, doneće zaključak o odbacivanju zahteva stranke.

Zakonom o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača („ Službeni list FNRJ“, br. 36/45 i 64/46), koji je stupio na snagu 10. avgusta 1946. godine, bilo je propisano: da se sva imovina fizičkih i pravnih lica na području Federativne Narodne Republike Jugoslavije koju su sopstvenici ili uživaoci morali da napuste u toku okupacije zemlje, imovina koju su ovakvim licima oduzeli protiv njihove volje uz naknadu ili bez naknade okupator ili njegovi pomagači iz rasističkih, verskih, nacionalističkih ili političkih razloga, kao i imovina koja je pod pritiskom okupatora pravnim poslom ili inače prešla u ruke trećeg lica, vraća odmah sopstvenicima, odnosno uživaocima, bez obzira ko tu imovinu i po kakvom osnovu drži na dan stupanja na snagu ovog zakona (član 1.); da su n adležni državni organi dužni da imovinu koja im je poverena na upravu predaju sopstveniku, čim on stavi takav zahtev (član 6. stav 2.).

Odredbama člana 7. ovog zakona bilo je propisano: da u slučaju kad je nesumnjivo utvrđeno da je sopstvenik umro, kao i u slučaju kad se sopstvenik nije pojavio, sud će na zahtev bliskih srodnika predati ovima imovinu na upravu do rasprave zaostavštine (stav 1.); da u slučaju da se više bliskih srodnika prijave istovremeno, imovina će im se predati po r edu i po delovima po kojima bi im bila predata u nasleđe, a ako postoji testament, testamentalni naslednik ima prvenstvo (stav 2.); da b liski srodnici mogu pokrenuti ostavinski postupak u roku od godinu dana po stupanju na snagu ovog zakona, odnosno od dana pravosnažnosti odluke o proglašenju nestalog sopstvenika umrlim, a ako to ne učine u ovim rokovima, imovina prelazi u svojinu države (stav 3.); da se k ao bliski srodnici u smislu ovog zakona smatraju – bračni drug i lica koja su u odnosu srodstva sa vlasnikom ili njegovim bračnim drugom u pravoj liniji, ushodnoj i nishodnoj liniji, braća i sestre, zatim posinak i poćerka i poočim i pomajka (stav 6.) .

Odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) propisano je: da se ovim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o podržavljenju, posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu (član 1. stav 1.); da se o vaj zakon primenjuje i na vraćanje imovine čije je oduzimanje posledica Holokausta na teritoriji koja danas čini teritoriju Republike Srbije (član 1. stav 2.).

Saglasno odredbi člana 2. tač. 20) i 21) navedenog zakona, pravo na vraćanje imovine po odredbama ovog zakona može se ostvariti za imovinu oduzetu primenom Zakona o postupanju sa imovinom koju su vlasnici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača ( „Službeni list DFJ“, broj 36/45) i Zakonom o potvrdi i izmenama i dopunama navedenog zakona („Službeni list FNRJ“, broj 64/46).

Odredbama člana 5. stav 1. istog zakona predviđeno je da p ravo na vraćanje imovine ili obeštećenje imaju pojedine kategorije fizičkih lica, između ostalih, domaće fizičko lice koje je bivši vlasnik oduzete imovine, a u slučaju njegove smrti ili proglašenja umrlim - njegovi zakonski naslednici, utvrđeni u skladu sa propisima koji uređuju nasleđivanje u Republici Srbiji i sa odredbama ovog zakona (tačka 1)), kao i zadužbina kojoj je oduzeta imovina, odnosno njen pravni sledbenik (tačka 2)). Prema o dredbi stava 4. istog člana Zakona, otklanjanje posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta i drugim žrtvama fašizma na teritoriji Republike Srbije, koje nemaju živih zakonskih naslednika, urediće se posebnim zakonom.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je neosnovano odbačen njegov zahtev za vraćanje imovine i da je Vrhovni kasacioni sud „pogrešnom primenom zakona“ povredio njegovo pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava . Po mišljenju podnosioca, nadležni organi su pogrešno utvrdili da je predmetna nepokretnost u momentu oduzimanja bila u vlasništvu pok. Regine Azriel, jer je „na osnovu testamenta, u momentu oduzimanja“, vlasnik predmetne nepokretnosti bila Crkveno-školska jevrejska opština u Beogradu, koja je pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući dopuštenost ustavne žalbe, Ustavni sud najpre konstatuje da je u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi ocenjivana zakonitost zaključka upravnog organa kojim je odbačen zahtev podnosioca ustavne žalbe za vraćanje imovine, zbog nepostojanja uslova za pokretanje postupka. Prema pravnom stavu Ustavnog suda, sadržina akta kojim je odlučeno o postojanju procesnih pretpostavki za vođenje postupka, a time i akta donetog u postupku njegovog preispitivanja, ne može se dovesti u vezu sa povredom ili uskraćivanjem prava na imovinu, jer je reč o aktima koji su po svojoj pravnoj prirodi procesnopravnog karaktera kojima nije ni odlučivano o pravu na imovinu. U tim slučajevima Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu zbog povrede označenog prava. Međutim, kako je u konkretnom slučaju upravni organ odlučivao o postojanju aktivne legitimacije podnosioca ustavne žalbe za podnošenje zahteva za vraćanje oduzete imovine na osnovu Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, dakle o postojanju materijalnopravnih uslova za vođenje postupka, a od kojih direktno zavisi ostvarivanje prava na povraćaj imovine, to je Ustavni sud ocenio da je, u konkretnom slučaju, ustavna žalba dopuštena.

Ustavni sud ukazuje da se garancije prava na imovinu odnose na zaštitu postojeće imovine odnosno potraživanja u vezi sa kojima podnosilac ima barem legitimna očekivanja da će steći delotvorno uživanje imovinskog prava. Na istom stanovištu je i Evropski sud za ljudska prava (videti, npr. predmet Prince Hans-Adam II of Liechtenstein protiv Nemačke, broj 42527/98, st. 82 i 83, 2001- VIII i predmet Gratzinger and Gratzingerova protiv Češke, broj 39794/98, st. 69, 2002- VII).

Razmatrajući da li je podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom povređeno pravo na imovinu , Ustavni sud je konstatovao da je u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi odlučivano o zakonitosti upravnog akta donetog po zahtevu podnosioca ustavne žalbe za vraćanje imovine, n a osnovu Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama. Stoga je Ustavni sud ispitivao da li je podnosilac imao legitimno očekivanje da će u postupku pred Direkcijom biti udovoljeno njegovom zahtevu za vraćanje nepokretnosti koja se nalazi u Beogradu, Gospodar Jovanova 53, koja je bila u vlasništvu fizičkog lica.

Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava u pogledu vraćanja imovine koja je oduzeta od strane državnih organa po različitim osnovama, izrazio sledeće stavove:

- da se član 1. Protokola broj 1 (pravo na imovinu) ne može tumačiti kao nametanje bilo kakve opšte obaveze Visokim stranama ugovornicama u pogledu vraćanja imovine koja im je preneta pre no što su ratifikovale Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , niti ograničenja u pogledu obima restitucije imovine i uslova pod kojima pristaju da uspostave imovinska prava pređašnjih vlasnika i da se, s a druge strane, od trenutka kada Visoka strana ugovornica, pošto je ratifikovala ovu konvenciju, uključujući tu i Protokol br. 1 uz nju i donela zakon koji obezbeđuje puni ili delimični povraćaj imovine konfiskovane u prethodnom režimu, taj zakon može smatrati zakonom koji generiše novo imovinsko pravo zaštićeno članom 1. Protokola broj 1 za lica koja ispunjavaju zahteve, odnosno uslove za sticanje tog prava (presuda Kopecký protiv Slovačke, broj 44912/98 od 28. septembra 2004. godine);

- da se ne može smatrati „imovinom“ u smislu navedenog člana puka n ada da će biti priznato imovinsko pravo koje nije moguće praktično ostvariti, niti se „imovinom“ može smatrati uslovni zahtev koji prestaje da važi usled neispunjenja uslova (presuda Malhous protiv Češke, broj 33071/96 od 12. jula 2001. godine);

- da legitimno očekivanje po svojoj prirodi mora biti konkretnije od puke nade, ma koliko ona bila shvatljiva i mora biti zasnovano na zakonskoj odredbi ili pravnom aktu kao što je sudska odluka (presuda Gratzinger and Gratzingerova protiv Češke, broj 39794/98 od 10. jula 2002. godine) .

Ispitujući da li su u konkretnom slučaju bili ispunjeni uslovi predviđeni Zakonom o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, za vraćanje predmetne imovine podnosiocu ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre utvrdio:

prvo, da je pok. Regina Azriel testamentom sačinjenim 10. jula 1929. godine odredila za naslednika predmetne nepokretnosti Srpsko jevrejsko pevačko društvo u Beogradu, s tim da se, ako takvo društvo ne bude postoja lo u momentu njene smrti, nasleđa primi Crkveno-školska jevrejska opština u Beogradu i istim upravlja sve do momenta obnavljanja pevačkog društva pod istim ili sličnim nazivom, k ome će se, nakon obnavljanja, uz drugu imovinu predati i njena zaostavština;

drugo, da je imovina koja je predmet zahteva za vraćanje upisana u korist države, rešenjem nadležnog zemljišnoknjižnog suda od 30. januara 1943. godine, donetim na osnovu Uredbe o pripadanju imovine Jevreja Srbiji broj 3313 od 26. oktobra 1942. godine;

treće, da je zaključkom Prvog sreskog suda za grad Beograd O. 1136/48 od 14. juna 1948. godine testament pok. Regine Azriel od 10. jula 1929. godine ostao bez pravne važnosti, a celokupna zaostavština pok. Regine Azriel , stradale u logoru na Sajmištu krajem decembra 1941. godine, prešla u svojinu države FNRJ, u skladu sa članom 7. Zakona o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici u toku okupacije morali napustiti i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njihovih pomagača i da je time ostavinski postupak okončan, jer je utvrđeno da je imenovana od srodnika ostavila samo bratanicu koja nije bliski srodnik u smislu navedenog zakona, niti je to naslednik označen u testamentu;

četvrto, da je, na osnovu navedenog zaključka, rešenjem nadležnog zemljišnoknjižnog suda od 30. avgusta 1948. godine, ponovo uspostavljen upis prava vlasništva na predmetnoj nepokretnosti u korist Regine Azriel, a zatim je ista nepokretnost upisana kao opštenarodna imovina;

peto, da je u postupku pred nadležnim sudom, koji je pravnosnažno okončan presudom Vrhovnog suda NR Srbije Gž. 335/56 od 3. marta 1956. godine, odbijen zahtev podnosioca ustavne žalbe da sud utvrdi njegovo isključivo nasledno pravo na zaostavštinu pok. Regine Azriel na osnovu spornog testamenta.

Iz navedenih odredaba Zakona o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama, a po osnovu kog zakona je podnosilac ustavne žalbe podneo zahtev za povraćaj oduzete imovine, proizlazi da pravo na povraćaj oduzete imovine imaju crkve i versk e zajednic e, kao i njihove zadužbin e i društva, te da pravo na povraćaj oduzete imovine ima njen raniji vlasnik, odnosno njegov pravni sledbenik. Prema Zakonu o crkvama i verskim zajednicama, Jevrejska verska zajednica, u okviru koje deluje podnosilac ustavne žalbe, ima status tradicionalne verske zajednice. Za Ustavni sud je nesporno da je podnosilac ustavne žalbe pravni sledbenik Crkveno-školske jevrejske opštine u Beogradu.

Polazeći od svega prethodno navedenog, Ustavni sud je ispitivao da li je pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe bio vlasnik imovine koja je u konkretnom slučaju predmet zahteva za povraćaj. Ovaj sud je imao u vidu da podnosilac ustavne žalbe svoju tvrdnju da je predmetna nepokretnost oduzeta od verske zajednice, zasniva na uverenju da je Crkveno-školska jevrejska opština u Beogradu testamentom pok. Regine Azriel. određena za naslednika te imovine, te da ista nije mogla biti oduzeta od imenovane nakon njene smrti.

Ustavni sud najpre ukazuje da je 10. avgusta 1946. godine stupio na snagu Zakon o postupanju sa imovinom koju su sopstvenici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača i da je na osnovu člana 1. tog zakona navedenim kategorijama lica odmah vraćena imovina. Saglasno odredbi člana 7. stav 3. tog zakona, ostavinski postupak radi raspravljanja zaostavštine navedenih kategorija lica mogli su da pokrenu samo bliski srodnici, u roku od godinu dana po stupanju na snagu tog zakona, odnosno od dana pravnosnažnosti odluke o proglašenju nestalog sopstvenika umrlim, a ako to ne bi učin ili u ovim rokovima, imovina je prelazila u svojinu države .

Ustavni sud je utvrdio da je 14. juna 1948. godine sporni testament ostao bez pravnog dejstva odlukom suda u ostavinskom postupku, da je 30. avgusta 1948. godine u zemljišnim knjigama ponovo uspostavljen upis prava vlasništva u korist Regine Azriel na predmetnoj nepokretnosti, koja je zatim upisana kao opštenarodna imovina, kao i da je 3. marta 1956. godine postala pravnosnažna odluka suda kojom je odbijen zahtev podnosioca ustavne žalbe da sud utvrdi njegovo nasledno pravo na zaostavštinu pok. Regine Azriel.

Ustavni sud naglašava da nije nadležan da ocenjuje i otklanja eventualne povrede prava učinjene u postupcima koji su okončani pre 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustav a Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Evropski sud za ljudska prava je, takođe, na stanovištu da u predmetima gde je do zadiranja u pravo došlo pre ratifikacije, dok je do odbijanja da se ono ispravi došlo posle ratifikacije, uzimanje datuma ovog potonjeg akta u određivanju temporalne nadležnosti tog suda dovelo bi do toga da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda bude obavezujuća za državu u odnosu na činjenicu koja je nastupila pre nego što je ova konvencija stupila na snagu u odnosu na tu državu, što bi bilo suprotno opštem pravilu da se ugovori ne primenjuju retroaktivno (presuda Blečić protiv Hrvatske, broj 59532/00 od 8. marta 2006 . godine).

Imajući u vidu da je pok. Regin a Azriel rešenjem nadležnog suda u zemljišnoknjižnom postupku bila upisana kao vlasnik imovine koja je predmet zahteva za vraćanje – pre nego što je ista upisana kao opštenarodna imovina, Ustavni sud zaključuje da se predmetna imovina ne može smatrati imovinom verske zajednice, iz čega sledi da se na vraćanje oduzete imovine nisu mogle primeniti odredbe Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama . Ovo stoga što se ovim zakonom uređuju uslovi, način i postupak vraćanja imovine koja je na teritoriji Republike Srbije oduzeta od crkava i verskih zajednica, kao i od njihovih zadužbina i društava, a prema članu 9. tog zakona predmet vraćanja su nepokretnosti koje su u momentu oduzimanja bile u vlasništvu crkava i verskih zajednica, dakle i njihovih zadužbina i društava. U tom smislu, Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama se može smatrati zakonom koji generiše novo imovinsko pravo zaštićeno članom 58. Ustava, ali samo u odnosu na lica koja ispunjavaju zahteve, odnosno uslove za sticanje tog prava . S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da su nadležni organi Republike Srbije u konkretnom slučaju postupili analogno stavu Evropskog suda za ljudska prava izraženom u predmetu Jantner protiv Slovačke (aplikacija broj 39050/97 od 4. marta 2003. godine), u kome je podnosiocu aplikacije odbačen zahtev za vraćanje imovine, jer su nacionalne vlasti tumačeći merodavno pravo ocenile da ne ispunjava uslov u pogledu državljanstva, a u kom slučaju je Evropski sud za ljudska prava našao da podnosilac aplikacije nije imao ni pravo, niti legitimno očekivanje da će mu biti vraćena imovina, jer nije ispunio uslove za vraćanje imovine.

Iz svega prethodno iznetog, po oceni Ustavnog suda, proizlazi da podnosilac ustavne žalbe nije mogao imati legitimno očekivanje da će primenom odredaba Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama biti udovoljeno njegovom zahtevu za vraćanje imovine koja je oduzeta od fizičkog lica, zbog čega nisu osnovani navodi ustavne žalbe da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda podnosiocu povređeno pravo na imovinu zajemčeno odredbama člana 58. Ustava.

Konačno, Ustavni sud ističe da je Zakonom o vraća nju oduzete imovine i obeštećenju, kao opštim zakonom, određen obim restitucije imovine i uslovi pod kojima se mogu u spostaviti imo vinska prava pređašnjih vlasnika, pored ostalog, u pogledu imovine oduzete primenom Zakona o postupanju sa imovinom koju su vlasnici morali napustiti u toku okupacije i imovinom koja im je oduzeta od strane okupatora i njegovih pomagača . Iz odredaba člana 5. Zakona o vraća nju oduzete imovine i obeštećenju proizlazi da p ravo na vraćanje imovine ili obeštećenje imaju samo zakonski naslednici, a da će se otklanjanje posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta i drugim žrtvama fašizma na teritoriji Republike Srbije, koje nemaju živih zakonskih naslednika, urediti posebnim zakonom.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 154/11 od 25. avgusta 2011. godine.

7. S obzirom na izloženo , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe u postupku restitucije imovine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti