Neosnovanost ustavne žalbe zbog navodne povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na pravo na pravično suđenje, a odbacio u delu za povredu prava na suđenje u razumnom roku. Pravni stav sudova o nenaležnosti za preispitivanje zakonitosti akata o platama nije proizvoljan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milovana Lešanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milovana Lešanovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5349/12 od 4. aprila 2013. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Milovana Lešanovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 9293/05, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 58591/10.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milovan Lešanović iz Beograda je, 11. jula 2013. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5349/12 od 4. aprila 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenih članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu potvrđena prvostepena presuda kojom je odbijen tužbeni zahtev podnosioca da mu tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane isplati naknadu štete na ime razlike između pripadajuće i isplaćene plate; da je nadležni sud propustio da potpuno i pravilno utvrdi činjenično stanje i da je presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava, čime je povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje; da se u prilogu ustavne žalbe dostavlja presuda Opštinskog suda u Prokuplju P. 654/06 od 15. novembra 2006. godine kojom je pravilno usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena država na naknadu štete zbog pogrešnog obračuna plate; da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer je postupak u kome je doneta osporena presuda od podnošenja tužbe do dostavljanja drugostepene presude trajao sedam godina, sedam meseci i 12 dana, što ne predstavlja razumni rok za rešavanje ovog radnog spora. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnosioca, poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu i naloži istom sudu da ponovo odlučio o žalbi tužioca protiv prvostepene presude, kao i da dosudi podnosiocu naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 58591/10 od 4. aprila 2012. godine, po tužbi ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva odbrane, radi isplate razlike plate, odbijen je predlog tužioca za prekid postupka (stav prvi izreke), odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime razlike plate za period od 1. januara 2001. godine do 31. maja 2005. godine isplati ukupan iznos od 1.308.162,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. januara 2001. godine pa do isplate (stav drugi izreke) i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka (stav treći izreke). U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno da se, saglasno odredbama Zakona o Vojsci i Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije, pravo na platu i visina plate utvrđuje upravnim aktima, da ocenu zakonitosti tih upravnih akata, pa i kontrolu pravilne primene odredaba pozitivnih propisa na kojima tužilac u ovom sporu zasniva svoj zahtev, vrše nadležni organi koji određuju plate zaposlenih i nadležni sud u upravnom sporu; da se u parničnom postupku ne može ocenjivati da li je odluka nadležnog vojnog starešine o pravu na platu i visinu plate zakonita i da li je plata odlukom pravilno obračunata; da tužilac nije pružio dokaz da mu je tužena uskraćivala pravo na isplatu utvrđene visine zarade, niti da je tužena vršila selekciju prilikom ispunjenja obaveze po rešenjima, odnosno naredbama o postavljenu i da je tužilac eventualno diskriminisan u tom pogledu u odnosu na ostala profesionalna lica, pa stoga nema nezakonitog ni nepravilnog rada organa tužene, kao osnova odgovornosti tužene za štetu u smislu odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima i obavezivanje tužene na isplatu naknade štete u visini tražene razlike u plati.

Rešavajući o žalbi tužioca podnetoj protiv prvostepene presude , Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 5349/12 od 4. aprila 2013. godine, kojom je žalba odbijena kao neosnovana i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 58591/10 od 4. aprila 2012. godine . Apelacioni sud u Beogradu je našao da u postupku donošenja ožalbene presude nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni povrede na koju se žalbom ukazuje; da je prvostepeni sud na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, pravilno primenio materijalno pravo i našao da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan, dajući za svoju odluku dovoljne i jasne razloge koje u bitnom prihvata i ovaj sud u postupku žalbene kontrole. U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi: da kako je rešenje nadležnog starešine neposredni izvor prava za zaradu profesionalnih vojnika i civilnih lica na službi u Vojsci Jugoslavije, pri čemu tužilac nije sporio da mu je plata isplaćivana u svemu prema Uredbi o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije, a kod činjenice da je Savezna vlada u primeni Zakona o finansiranju SRJ („Službeni glasnik SRJ“, br. 26/95 i 53/03) mogla da vrši promenu namene i visinu sredstava raspoređenih u saveznom budžetu (član 36.), to po nalaženju ovog suda, a suprotno navodima žalbe nema nezakonitog, odnosno nepravilnog rada državnih organa i službenih lica, a time ni uslova za građanskopravnu odgovornost države u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima; da je stoga neosnovan i navod žalbe da je prvostepeni sud nepravilno primenio odredbe Zakona o Vojsci Jugoslavije, s obzirom na to da odredba člana 75. navedenog zakona, na kom je zasnovan tužbeni zahtev, nema karakter odredbe kojom se rešavaju pojedinačna prava zaposlenih u Vojsci Jugoslavije, već su njom određeni samo kriterijumi za utvrđivanje celokupnih sredstava za isplate svim vojnim i civilnim licima na službi u Vojsci Jugoslavije.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o Vojsci Jugoslavije (“Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02) bilo je propisano: da se ukupan iznos sredstava za plate profesionalnih vojnika utvrđuje prema zvaničnom podatku o neto zaradi koja služi kao osnov za utvrđivanje zarada zaposlenih u republici članici na čijoj teritoriji je sedište Saveznog ministarstva za odbranu, objavljenom u službenom glasilu te republike, s tim da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih oficira i oficira po ugovoru ne može biti manja od tri, niti veća od pet neto zarada iz ovog stava, da prosečna plata po činu i položajna plata profesionalnih podoficira i podoficira po ugovoru iznose od 65% do 75%, a prosečna plata vojnika po ugovoru, po činu i dužnosti od 55% do 60% od prosečne plate po činu i položajne plate svih profesionalnih oficira (član 75. stav 1.); da Savezna vlada, pored ostalog, propisuje platu po činu, platu po činu i dužnosti i položajnu platu (član 87.); da načelnik Generalštaba i starešine jedinica, odnosno ustanova koje on odredi rešavaju, pored ostalog, o određivanju plate u Vojsci (član 152. tačka 7)).

Odredbama Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (“Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96, 1/2000 i 54/02) bilo je propisano: da se ovom uredbom propisuju uslovi i merila za utvrđivanje plate i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika na službi u Vojsci Jugoslavije i da se plata i druga novčana primanja profesionalnih vojnika izražavaju u bodovima (član 1.); da Savezna vlada, u smislu člana 75. Zakona, određuje koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika u Vojsci i da savezni ministar za odbranu, u okviru ukupnih iznosa sredstava iz stava 1. ovog člana, donosi odluku o vrednosti boda za obračunavanje plata i drugih novčanih primanja profesionalnih vojnika u Vojsci (član 52.); da se plata profesionalnom vojniku u Vojsci utvrđuje na osnovu naredbe, odnosno rešenja o postavljenju na formacijsko, odnosno radno mesto i podataka o oceni rezultata rada, a obračunava se i isplaćuje po platnom spisku (član 53. stav 1.).

Odredbom tačke 1. Odluke Savezne vlade o izmeni Odluke o određivanju koeficijenta za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Jugoslavije (“Službeni list SRJ“, br. 35/94, 9/96 i 1/2000) je bilo propisano da koeficijent za utvrđivanje ukupnog iznosa sredstava za plate profesionalnih vojnika iznosi 3,0 prema neto zaradi po zaposlenom isplaćenoj za prethodni mesec u privredi republike članice na čijoj je teritoriji sedište Saveznog ministarstva za odbranu.

5. U vezi sa navodima ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom predmetu konstat ovao da u principu nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom post upku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, da bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Stoga je Ustavni sud najpre ispitao da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe i u kome je doneta osporena presuda u celini bio pravičan na način na koji to garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava.

U skladu s tim, Ustavni sud je utvrdio da su o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje prava na isplatu razlike zarade odlučivali Ustavom i zakonom ustanovljeni sudovi, koji su u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom utvrdili činjenično stanje od značaja za donošenje odgovarajuće odluke i odlučili o pravu podnosioca ustavne žalbe primenom materijalnih propisa kojima su tada ta prava bila uređena. Po oceni Ustavnog suda, utvrđeno činjenično stanje, kao i obrazloženje zauzetog pravnog stava u ovoj stvari, predstavljaju ustavnopravno utemeljen osnov za donošenje osporen ih presud a.

Naime, po stanovištu Ustavnog suda, zakonitost odluka o isplati plata, kao i pravilnost obračuna visine plata se ne ocenjuje u parničnom postupku. Naime, podnosiocu ustavne žalbe je plata redovno isplaćivana u visini utvrđenoj odlukom nadležnog organa, pa stoga proizlazi da isplata koja je vršena u skladu sa pravnosnažnim pojedinačnim aktom ne predstavlja nepravilan i nezakonit rad državnog organa. Takva odgovornost bi, nasuprot tome, mogla postojati samo u situaciji kada bi nadležni organ bez zakonskih razloga uskratio isplatu plate, odnosno na drugi način nepravilno, nezakonito ili selektivno postupao u izvršenju pojedinačnih rešenja.

Ustavni sud je isti stav već zauzeo u više svojih odluka (videti npr. Odluku Už-860/2009 od 22. septembra 2011. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

Uvidom u dostavljenu presudu Opštinskog suda u Prokuplju P. 654/06 od 15. novembra 2006. godine, snabdevenu klauzulama pravnosnažnosti i izvršnosti, Ustavni sud je utvrdio da je njome delimično usvojen tužbeni zatev tužilaca da im tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane isplati naknadu štete zbog neisplaćivanja plate u punom iznosu za utuženi period. Kako se iz dostavljene prvostepene presude ne može zaključiti da li je ista bila predmet preispitivanja u postupku po žalbi, to ona i ne može biti dokaz različitom postupanju nadležnih sudova. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da i u slučaju da je odlučivao o žalbi protiv dostavljene presude, ona ne može biti od uticaja na drugačije rešavanje ove ustavne žalbe. Naime, Ustavni sud je stanovišta da se, načelno, određena odstupanja u tumačenju prava mogu prihvatiti kao prirodno svojstvena svakom pravosudnom sistemu koji je zasnovan na mreži prvostepenih i drugostepenih sudova koji imaju nadležnost na određenoj teritoriji, kao što je to slučaj u Republici Srbiji. Za ujednačavanje sudske prakse nije nadležan Ustavni sud, već je to nadležnost Vrhovnog kasacionog suda, a, kao što je napred izneto, Ustavni sud je našao da se osporena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog prava.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5349/12 od 4. aprila 2013. godine nije povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, kao u tački 1. izreke.

6. U vezi sa navodom ustavne žalbe o povredi prava podnosioca na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 9293/05, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 58591/10, a koji je okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu, Ustavni sud je utvrdio da je povredu ovog prava razmatrao u postupku po ustavnoj žalbi podnosioca od 22. decembra 2010. godine, koja je zavedena u predmetu Už-5367/2010. O ovoj ustavnoj žalbi je odlučeno nakon okončanja osporenog parničnog postupka, Odlukom Ustavnog suda Už-5367/2010 od 26. septembra 2013. godine, kojom je ustavna žalba usvojena, utvrđena povreda prava podnosioca na suđenje u razumnom roku i dosuđena naknada nematerijalne štete.

S obzirom na to da je o povredi prava na suđenje u razumnom roku u navedenom postupku već odlučivao, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1, tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9), kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Neosnovanost ustavne žalbe zbog navodne povrede prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti