Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja Vrhovnog suda

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije kao neosnovanu, nalazeći da su dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi za odbacivanje zahteva za zaštitu zakonitosti. Istovremeno, Sud odbacuje žalbu protiv nižestepenih presuda kao neblagovremenu zbog proteka roka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slađane Nikolić i Zorana Nikolića iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. aprila 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slađane Nikolić i Zorana Nikolića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 139/08 od 20. februara 2008. godine.
2. Odbacuje se ustavna žalba Slađane Nikolić i Zorana Nikolića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P. 1524/04 od 18. jula 2007. godine i presude Okružnog suda u Valjevu Gž. 1841/07 od 12. decembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slađana Nikolić i Zoran Nikolić iz Valjeva, preko punomoćnika Mladena Nikića, advokata iz Valjeva, podneli su Ustavnom sudu 19. maja 2008. godine ustavnu žalbu, izjavljenu protiv sudskih akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
U ustavnoj žalbi se detaljno iznose i u potpunosti ponavljaju razlozi iz žalbe podnete protiv prvostepene presude, ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, pogrešnu primenu materijalnog prava i učinjene povrede odredaba parničnog postupka, zbog kojih podnosioci smatraju da je osporena presuda Opštinskog suda u Valjevu nepravilna i nezakonita. Ističu da Okružni sud u Valjevu nije valjano cenio navode njihove žalbe i da u parničnom postupku nisu imali ravnopravan tretman, čime im je povređeno pravo na pravično suđenje. Navode da je ova povreda dodatno potkrepljena i donetim rešenjem Vrhovnog suda Srbije, kojim je njihov zahtev za zaštitu zakonitosti odbačen kao nedozvoljen.
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spis predmeta Opštinskog suda u Valjevu P. 1524/04 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari:
Presudom Opštinskog suda u Valjevu P. 1524/04 od 18. jula 2007. godine, u stavu I izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca Nikole Kneževića iz Valjeva i obavezani su tuženi (ovde podnosioci ustavne žalbe) Zoran i Slađana Nikolić iz Valjeva da tužiocu, na ime izvedenih radova na izgradnji kuće, plate iznos od 141.177,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. septembra 2002. godine pa do konačne isplate, dok je u stavu II izreke odbijen tužbeni zahtev prema tuženima preko dosuđenog, a do tužbom potraživanog iznosa od 153.292,00 dinara. Tuženi su obavezani i da naknade tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 77.187,00 dinara.
Presudom Okružnog suda u Valjevu Gž. br. 1841/07 od 12. decembra 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosilaca ustavne žalbe, a navedena prvostepena presuda je potvrđena u pobijanom delu. Punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe je drugostepenu parničnu presudu primio 28. decembra 2007. godine.
Nakon prijema obaveštenja Republičkog javnog tužilaštva GT-I-br.34/08 od 18. januara 2008. da javni tužilac ne nalazi osnova da protiv pravnosnažne presude u ovoj parnici podigne zahtev za zaštitu zakonitosti, punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe je 25. januara 2008. godine izjavio navedeni vanredni pravni lek. U uvodnom delu zahteva je naznačeno da se podnosi na osnovu člana 418. Zakona o parničnom postupku (u daljem tekstu - ZPP), a obrazloženje zahteva predstavlja doslovno ponavljanje navoda iz žalbe na prvostepenu parničnu presudu. Naime, ukazano je ponovo na relativno bitnu povredu ZPP jer angažovani veštak građevinske struke nije stalni sudski veštak, zatim na apsolutno bitnu povredu odredaba ZPP u smislu da su razlozi prvostepene presude nejasni, nerazumljivi i protivrečni ili da razloga uošte nema, što su nedostaci zbog kojih se presuda ne može ispitati, a osporena je i pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i primenjenog materijalnog prava. Samo u jednom stavu zahteva je ukazano na postojanje nedozvoljenog raspolaganja stranaka i osnov za to se nalazi u citiranju člana 395. Zakona o obligacionim odnosima, prema kome ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze.
Vrhovni sud Srbije je osporenim rešenjem Sgzz. 139/08 od 20. februara 2008. godine odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti, jer nije izjavljen iz razloga predviđenih članom 417. ZPP. Ovo rešenje je punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe primio 7. maja 2008. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/2004), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, propisano je da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ovog zakona (član 417.), te da ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog, ovlašćena je da u roku od 30. dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti sama izjavi ovaj pravni lek (član 418.). Član 421. ZPP glasi: "Kad odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud Srbije ispituje samo one povrede na koje je ukazao podnosilac zahteva (stav 1.). Ako u čl. 413. - 420. ovog zakona nije što drugo određeno, u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti shodno će se primenjivati odredbe člana 397, čl. 400 - 406, 410. i 411. ovog zakona (stav 2.)". Odredbom člana 404. ZPP propisano je da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja, nije učinio prvostepeni sud. Prema članu 361. stav 2. tačka 5. ZPP, bitna povreda odredaba parničnog postupka uvek postoji ako je, protivno odredbama ovog zakona, sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka (član 3. stav 3.). U članu 3. stav 3. ZPP propisano je da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala.
5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije donetim u postupku po izjavljenom zahtevu za zaštitu zakonitosti nije povređeno zajemčeno pravo podnosilaca ustavne žalbe koje je u njoj označeno.
Vrhovni sud Srbije je u obrazloženju osporenog rešenja dao ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih je našao da je podneti vanredni pravni lek nedozvoljen, jer ni formalno, ni suštinski nije izjavljen zbog apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ZPP, kao jedinog zakonskog razloga zbog koga se može podneti. Pozivanje u jednoj rečenici u zahtevu za zaštitu zakonitosti na odredbu člana 395. Zakona o obligacionim odnosima, kao na razlog za navodno postojanje nedozvoljenog raspolaganja stranaka u parnici, ne čini ovaj zahtev dozvoljenim. Pored toga, ovakvo ukazivanje je potpuno nebitno u predmetnoj parnici, jer su podnosioci ustavne žalbe obavezani na plaćanje određenog novčanog iznosa tužiocu po osnovu naknade uloženih sredstava u izgradnju njihove kuće, a ne na osnovu izvršenja ugovorenog posla sa devizno iskazanom cenom.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da Vrhovni sud Srbije nije povredio pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava kada je osporenim rešenjem odbacio zahtev za zaštitu zakonitosti podnosilaca kao nedozvoljen. Ustavna žalba protiv osporenog rešenja je stoga odbijena kao neosnovana, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/2007).
6. Razmatrajući blagovremenost ustavne žalbe u delu u kom je izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P. br. 1524/04 od 18. jula 2007. godine i presude Okružnog suda u Valjevu Gž br. 1841/07 od 12. decembra 2007. godine, Ustavni sud je našao da je ista neblagovremena iz sledećih razloga:
Odredbom člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.
Prema članu 84. stav 1. Zakona, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
Imajući u vidu da su donošenjem drugostepene presude Okružnog suda u Valjevu iscrpljena sva pravna sredstva koja su podnosiocima ustavne žalbe stajala na raspolaganju u parnici, jer revizija kao vanredno pravno sredstvo po zakonu nije bila dozvoljena, to se i rok za izjavljivanje ustavne žalbe računa od dana kada je punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe primio osporenu presudu drugostepenog suda. S obzirom da je iz spisa predmeta utvrđeno da je advokat Mladen Nikić iz Valjeva primio presudu Okružnog suda u Valjevu Gž. 1841/07 dana 28. decembra 2007. godine, a da je ustavnu žalbu u ime podnosilaca izjavio 19. maja 2008. godine, po proteku zakonskog roka od 30 dana od dana prijema iste, to je ustavna žalba u ovom delu odbačena, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.
Prema stanovištu Ustavnog suda, u ovom ustavnosudskom postupku se moglo meritorno odlučivati samo o eventualnom postojanju povrede Ustavom zajemčenog prava podnosilaca ustavne žalbe učinjene osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 139/08 od 20. februara 2008. godine, kao samostalnim pojedinačnim aktom sudske vlasti, u odnosu na koji je ustavna žalba podneta blagovremeno.
7. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) i 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 24/2008), odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja Vrhovnog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti