Povreda prava na imovinu zbog neizvršenja presude prema privatizovanom društvenom preduzeću

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na imovinu jer država nije izvršila pravnosnažnu presudu za naplatu potraživanja iz radnog odnosa. Odgovornost države postoji jer je dužnik u vreme donošenja presude bio društveno preduzeće, bez obzira na kasniju privatizaciju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5636/2015
08.12.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, Sabahudin Tahirović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. M. iz Vučja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. decembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba T. M. i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 1874/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu I. 1293/06) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne š tete u visini iznosa opredeljenih rešenj em o izvrše nju Opštinskog suda u Leskovcu I. 1293/06 od 5. maja 2006. godine, umanjenih za iznos e koji su po tom osnovu eventualno naplaćeni . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja odluke tom Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. T. M . iz Leskovca je, 7. septembra 2015. godine, preko punomoćnika T . S, advokata iz Leskovca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 1874/10, kao i protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž G. 114/15 od 29. aprila 2015. godine i rešenja Višeg suda u Leskovcu R4 I. 141/14 od 26. januara 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavnom žalbom se ističe povreda prava na imovinu u izvršnom postupku u vezi kojeg su Viši sud u Leskovcu i Vrhovni kasacioni sud pravnosnažno utvrdili povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavnom žalbom se takođe osporavaju rešenja navedenih sudova u pogledu dosuđene visine naknade nematerijalne štete, kao vida pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim rešenjem Višeg suda u Leskovcu R4 I. 141/14 od 26. januara 2015. godine, u stavu I izreke, usvojen je zahtev predlagača T. M, ovde podnosioca ustavne žalbe, za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i utvrđeno da je predlagaču u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 1874/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu I. 1293/06) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava; u stavu II izreke je utvrđeno pravo predlagača na primerenu naknadu u iznosu od 20.000 dinara; u stavu III izreke je odbijen zahtev predlagača za primerenu naknadu, preko dosuđenog do traženog iznosa od 1.804 evra , u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu NBS na dan isplate; u stavu IV izreke je odbijen zahtev predlagača za naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda u iznosu od 300.000 dinara; u stavu V izreke su predlagaču dosuđeni troškovi postupka; u stavu VI izreke je odbačen zahtev predlagača za utvrđenje povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rž G. 114/15 od 29. aprila 2015. godine odbio žalbu predlagača i ožalbeno rešenje R4 I. 141/14 od 26. januara 2015. godine potvrdio u st. III i IV izreke.

4. Analizirajući navode ustavne žalbe kojima je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava vodi pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu I. 1874/10, Ustavni sud je pošao od svog stava da svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, te da stoga nesprovođenje izvršenja sudske odluke, kojom je potraživanje dosuđeno, predstalja povredu prava na mirno uživanje imovine (videti Odluku Ustavnog suda Už-1499/2008 od 16. jula 2009. godine). Ustavni sud ukazuje da i prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, propust države da izvrši pravnosnažnu sudsku odluku izrečenu u korist podnosioca, predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine (videti odluke u predmetima Kačapor i dr. protiv Srbije, Burdov protiv Rusije ).

Ustavni sud je takođe imao u vidu da je Evropski sud za ljudska prava 29. januara 2013. godine doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, te 22. oktobra 2013. godine i presudu u istom predmetu, u kojima je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu, prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom , ratione personae, za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni ili društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama.

Pored navedenog, Evropski sud za ljudska prava je 13. januara 2015. godine doneo presudu u predmetu Jovičić i drugi protiv Srbije, kojom je utvrdio da su član 6. Evropske konvencije i član 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju povređeni kada se radi o presudama podnosilaca predstavke za isplatu zarada, regresa za godišnji odmor, doprinosa za penzijsko-invalidsko osiguranje, zdravstveno osiguranje, osiguranje za slučaj nezaposlenosti i drugih potraživanja, koje su postale pravnosnažne pre konačne privatizacije dužnika. Dalje je utvrdio da čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i član 1. njenog Protokola 1 nisu povređeni kada se radi o presudama koje su postale pravnosnažne posle konačne privatizacije.

Što se tiče statusa privrednog društva „F.“ a.d, Vučje, koje je izvršni dužnik u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je iz izveštaja Agencije za privredne registre BD 90143/16 od 16. novembra 2016. godine utvrdio da je Društveno preduzeće za proizvodnju mašina „F.“, sa potpunom odgovornošću, Vučje, privatizovano u drugoj polovini 2003. godine, na šta ukazuje podatak da je rešenjem Trgovinskog suda u Leskovcu Fi. 920/03 od 26. novembra 2003. godine promenjen njegov status u Akcionarsko društvo za proizvodnju mašina „F.“ Vučje, pod kojim imenom je ovo privredno društvo prevedeno u Registar privrednih subjekata tokom 2005. godine. Reč je, dakle, o pravnom lic u koj e se od 2003. godine više ne nalazi u isključivom ili pretežnom državnom vlasništvu . Polazeći od toga da izvršna isprava u predmetnom izvršnom postupku jeste pravnosnažna i izvršna presuda Opštinskog suda u Leskovcu P. 628/98 od 16. juna 1998. godine, kojom je izvršni dužnik obavezan da podnosiocu ustavne žalbe isplati garantovanu neto zaradu za period od 1. juna 1995. do 31. januara 1998. godine, te uzimajući u obzir napred iznete stavove Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju , podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odluč eno kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je u tački 2. izreke utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenih rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Leskovcu I. 1293/06 od 5. maja 2006. godine, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno naplaćeni . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Ustavni sud ukazuje da bi nedosuđivanje naknade materijalne štete podnosi ocu ustavne žalbe bilo u direktnoj suprotnosti i sa odredbom člana 60. stav 4. Ustava, kojom je proklamovana neotuđivost prava iz radnog odnosa koj e je podnosi lac pokuša o na prinudan način da ostvar i u predmetn om izvršn om postup ku. Ustavni sud takođe ukazuje da je u predmetu Premović protiv Srbije (broj predstavke 61920/09) Evropski sud za ljudska prava izrazio stav da odgovorna država mora da obezbedi izvršenje pravnosnažnih domaćih presuda donetih u korist podnosioca predstavki, i to iz sopstvenih sredstava, iznosa dosuđenih navedenim presudama, umanjenih za eventualno već isplaćene iznose.

6. Ocenjujući povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac svojim navodima izražava nezadovoljstvo iznosom koji mu je osporenim rešenjima dosuđen na ime naknade nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud, najpre , ukazuje da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku ustanovljen kao pravno sredstvo, nakon izmena i dopuna Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 i 101/13) , preventivno-kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karkter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosioca u konkretnom postupku, složenosti predmeta i značaja spornog prava za podnosioca. Takođe, Sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove ( ovakve stavove je Ustavni sud zauzeo u Rešenju Už-4130/2015 od 6. oktobra 2016. godine).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da su redovni sudovi u ovom slučaju usvojili zahtev podnosioca za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i dosu dili mu primerenu naknadu, te da su jasno obrazložili razloge na kojima temelje svoju odluku. Takođe, polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete kojom se oštećen ima pruža odgovarajuć e zadovoljenje , kao i životnog standarda i materijalnih prilik a u Republici Srbiji, Sud ocenjuje da vrednost iznosa od 20.000,00 dinara nije nerazumn a, posebno ako se ima u vidu priroda i suština pravnog sredstva – zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ni ustavnopravni razlozi kojima bi se argumentovala eventualna povreda prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove još jednom preispita odluku o visini naknade nematerijalne štete. Stoga je Sud odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističe povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu jer ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na imovinu zbog neizvršenja presude prema privatizovanom društvenom preduzeću

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti