Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Podnosiocu se dosuđuje naknada nematerijalne štete zbog prekomernog trajanja postupka o prestanku profesionalne vojne službe.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5636/2017
17.12.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . A . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. decembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. A . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom odbrane u predmetu broj 1-25 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .500 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D . A . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, preko punomoćnika Đ . D, advokata iz Beograda, 30. juna 2017. godine , ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 4437/15 od 26. maja 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer je postupak u kome je odlučivano o prestanku njegove profesionalne vojne službe trajao više od deset godina, pri čemu je vođeno pet upravnih sporova, zbog toga što je upravni organ odbijao da postupi na način koji mu je naložen presudama Upravnog suda, čineći podnosiocu materijalnu i nematerijalnu štetu.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu „prava na fer i pravično suđenje“ i ukine osporenu presudu Upravnog suda, kao i da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i obaveže državu da podnosiocu isplati naknadu u opredeljenom novčanom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz spisa predmeta Ministarstva finansija – Uprava Carina broj 148- III-116-01-23/2/2012, kao i celokupne priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Naredbom ministra odbrane broj 5-96 od 21. marta 2005. godine utvrđeno je da podnosiocu ustavne žalbe prestaje profesionalna vojna služba, na osnovu odredbe člana 107. stav 2. Zakona o Vojsci Jugoslavije ( „Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“, br. 7/05 i 44/05), zbog toga što je navršio 30 godina staža osiguranja , a potrebe službe zahtevaju prestanak profesionalne vojne službe.

Podnosilac je 6. maja 2005. godine protiv navedene naredbe podneo dve identične tužbe Sudu Srbije i Crne Gore i Vrhovnom sudu Srbije , koji se oglasio stvarno nenadležnim za rešavanje i predmet ustupio Sudu Srbije i Crne Gore. Vrhovni sud Srbije je 21. decembra 2006. godine preuzeo nerešene predmete Suda Srbije i Crne Gore u kojima se ocenjuje zakonitost konačnih upravnih akata, u skladu sa odredbom člana 4. stav 1. Uredbe o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara („Službeni glasnik RS“, br. 49/06 i 63/06).

Presudom Vrhovnog suda Srbije U-SCG. 731/06 od 6. marta 2008. godine uvažena je tužba podnosioca i poništena pobijana naredba iz razloga što tuženi organ nije pouzdano utvrdio da li postoje potrebe službe koje zahtevaju da podnosiocu prestane profesionalna vojna služba . Navedena presuda je 19. septembra 2008. godine dostavljena Ministarstvu odbrane.

Naredbom ministra odbrane broj 1-685 od 30. decembra 2008. godine utvrđeno je da je podnosiocu prestala profesionalna vojna služba, sa 30. aprilom 2005. godine, na osnovu odredbe člana 107. stav 2. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

O tužbi podnetoj Vrhovnom sudu Srbije, nakon uspostavljanja nove mreže sudova, odlučio je Upravni sud, koji je presudom U. 7117/10 (2009) od 3. novembra 2010. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedenu naredbu zbog toga što je sudu dostavljen samo prepis pobijane naredbe, a u dostavljenim spisima predmeta nema originalnog i potpisanog primerka naredbe, čime su povređena pravila postupka iz člana 196. stav 3. i člana 201. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10).

Ministar odbrane je u izvršenju navedene presude Upravnog suda doneo naredbu o prestanku profesionalne vojne službe broj 41-610 od 20. decembra 2010. godine, kojom je odlučeno na isti način kao i u prethodno poništenoj naredbi.

Presudom Upravnog suda U. 621/11 od 27. juna 2012. godine uvažena je tužba podnosioca i poništena navedena naredba. Upravni sud je ocenio da je podnosiocu služba u Vojsci mogla da prestane u ponovnom postupku, koji je vođen po službenoj dužnosti, samo sa danom koji sledi nakon dana donošenja akta o prestanku službe, znači ubuduće, i to iz razloga i pod uslovima propisanim odredbama Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 116/07, 88/09 i 101/10 ), koji je stupio na snagu 1. januara 2008. godine, a ne primenom odredaba prethodno važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, na koje se tuže ni organ pozvao u obrazloženju naredbe. Kako je tuženi organ primenio materijalni propis koji više nije bio na snazi i utvrdio da je podnosiocu prestala profesionalna vojna služba više od pet godina unazad od dana donošenja naredbe, isti sud je ocenio da je osporenim aktom povređen zakon na štetu podnosioca.

Naredbom ministra odbrane broj 1-547 od 16. novembra 2012. godine utvrđeno je da je podnosiocu prestala profesionalna vojna služba, sa 17. februarom 2006. godine, po sili zakona, na osnovu odredbe člana 107. stav 4. tačka 3) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, jer je tog dana navršio 57 godina života i imao 40 godina staža osiguranja.

Presudom Upravnog suda U. 16780/12 od 11. septembra 2014. godine uvažena je tužba podnosioca, poništena navedena naredba i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. U pravni sud je ocenio da je podnosiocu profesionalna vojna služba eventualno mogla da prestane iz razloga i pod uslovima propisanim odredbama Zakona o Vojsci Srbije, te da se ne može prihvatiti kao pravilan dati razlog za primenu ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, posebno imajući u vidu da Zakon o Vojsci Srbije u prelaznim i završnim odredbama ne propisuje mogućnost primene Zakona o Vojsci Jugoslavije u slučajevima prestanka profesionalne vojne službe po sili zakona. Kako je tuženi organ primenio materijalni propis koji više nije bio na snazi i utvrdio da je podnosiocu prestala profesionalna vojna služba više od šest godina unazad od dana donošenja naredbe, isti sud je utvrdio da je naredba doneta uz povredu pravila postupka iz odredbe člana 199. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku.

Naredbom ministra odbrane broj 1-25 od 28. januara 2015. godine utvrđeno je da je podnosiocu prestala profesionalna vojna služba, sa 12. novembrom 2009. godine, po sili zakona, na osnovu odredbe člana 110. stav 1. tačka 9) podtačka (2) Zakona o Vojsci Srbije , jer je tog dana, kada je stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 88/09) , imao više od 44 godine staža osiguranja i više od 60 godina života .

Osporenom presudom Upravnog suda U. 4437/15 od 26. maja 2017. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedene naredbe, sa obrazloženjem da je tuženi organ, u izvršenju presude Upravnog suda od 11. septembra 2014. godine, odlučio bez povrede pravila postupka i uz pravilnu primenu materijalnog prava.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 327/2017 od 30. avgusta 2017. godine odbijen je zahtev podnosioca za preispitivanje sudske odluke – osporene presude Upravnog suda.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da se odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čija se povreda takođe ističe u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, kojom se jemči pravo na pravično suđenje, te je navode ustavne žalbe o povredi navedenog prava cenio u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Odredbom člana 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09 ) propisano je da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi.

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku počeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Ministarstva odbrane broj 1-25, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Period merodavan za ocenu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 6. maja 2005. godine, kada je podnosilac podneo tužbu nadležnom sudu protiv naredbe od 21. marta 2005. godine, donete po službenoj dužnosti, do 26. maja 2017. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda U. 4437/15, što iznosi 12 godina. Ustavni sud nije uzeo u obzir trajanje postupka po zahtevu za preispitivanje sudske odluke , koji je pred V rhovnim kasacionim sudom vođen nakon donošenja osporene presude Upravnog suda, imajući u vidu da ga podnosilac u ustavnoj žalbi nije osporio, navodeći da nije izjavljen još neki pravni lek protiv osporene presude Upravnog suda.

Pored same dužine trajanja postupka, Ustavni sud je, pri ocenjivanju da li je period odlučivanja nadležnih organa i sudova o pravu podnosioca ustavne žalbe bio razuman, uzeo u razmatranje i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa i sudova pred kojima je vođen postupak, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume, Ustavni sud je našao da predmet osporenog postupka nije bio složen, imajući u vidu da je bilo sporno, pre svega, pravno pitanje – primenom kog materijalnog propisa, a potom iz kog razloga i pod kojim uslovima je podnosiocu mogla prestati profesionalna vojna služba. Odluka o zakonitosti naredbe o prestanku profesionalne vojne službe bila je od velikog značaja za podnosioca, imajući u vidu da je promena razloga i datuma prestanka službe uticala na duže trajanje službe i ostvarivanje dužeg penzijskog staža.

Ispitujući postupanje nadležnog organa i sudova, Ustavni sud je našao da je nadležni organ uticao na duže trajanje postupka donošenjem naredbi koje su bile zahvaćene povredom pravila postupka i pogrešnom primenom materijalnog prava, što su bili razlozi za njihov poništaj u upravnom sporu. Ipak, Ustavni sud smatra da su nadležni sudovi prevashodno doprineli prekomernom trajanju osporenog postupka jer je vođeno pet upravnih sporova, koji su ukupno trajali duže od deset godina. Ustavni sud je uzeo u obzir da je prvi upravni spor pred Sudom Srbije i Crne Gore i Vrhovnim sudom Srbije trajao dve godine i deset meseci i da je presuda Vrhovnog suda Srbije od 6. marta 2008. godine pismeno izrađena i dostavljena nadležnom organu nakon šest meseci od donošenja. Potom, drugi upravni spor pred Vrhovnim sudom Srbije i Upravnim sudom je trajao jednu godinu i devet meseci, iako je tužba uvažena samo zbog utvrđenih nedostataka u sastavnim delovima naredbe i nekompletnih spisa predmeta. Ustavni sud napominje da je činjenica da su već vođena dva upravna spora, nalagala Upravnom sudu da brže odluči o kasnijim tužbama podnosioca. Međutim, taj sud je o trećoj tužbi podnosioca odlučio nakon jedne godine i pet meseci , o četvrtoj nakon jedne godine i devet meseci, a o petoj tužbi nakon dve godine i dva meseca, uprkos tome, što se od njega očekivalo da o tim tužbama odluči posebno ažurno i da spreči prekomerno odugovlačenje postupka. Ustavni sud ukazuje na to da je Upravni sud u trenutku prijema navedenih tužbi morao imati u vidu koliko je postupak u predmetu prethodno trajao i da stoga takvim tužbama da prioritet u radu. Ustavni sud smatra da je potrebno ukazati i na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji je izrazio stanovište da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, predstavka broj 70763/01, od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i presudu Cvetković protiv Srbije, predstavka broj 17271/04, od 10. juna 2008. godine , stav 51.).

Ustavni sud je našao da podnosilac ustavne žalbe nije mogao da podnosi pravna sredstva protiv „ćutanja organa uprave“ i da time pokuša da doprinese ubrzanju postupka, budući da je prekomerno trajanje postupka pretežno vezano za dugo trajanje postupaka po tužbama u upravnom sporu.

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud i u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa i suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16), i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja organa uprave.

7. Polazeći od sadržine ustavne žalbe i zahteva koji je u njoj istaknut, Ustavni sud je našao da je zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku podnosilac zahtevao i naknadu materijalne štete. Međutim, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavio dokaze o postojanju štete, njenoj visini, niti o jasnoj uzročnoj vezi između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između neblagovremenog postupanja državnih organa i eventualne materijalne šete, te je rešio kao u tački 3. izreke , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome se osporava presuda Upravnog suda U. 4437/15 od 26. maja 2017. godine, Ustavni sud je pošao od toga da je prema članu 170. Ustava jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe, da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe. Pri tome se pod iscrpljivanjem pravnih sredstava ne podrazumeva samo njihovo izjavljivanje, već donošenje odluke povodom podnetog poslednjeg dozvoljenog pravnog sredstva.

Ustavni sud ukazuje na to da se pod iscrpljivanjem pravnih sredstava u upravnom postupku pre podnošenja ustavne žalbe smatra donošenje odluke o tužbi, odnosno donošenje odluke o zahtevu za preispitivanje sudske odluke, ukoliko je ovo vanredno pravno sredstvo dozvoljeno.

S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u vreme njenog podnošenja, 30. juna 2017. godine, bila preuranjena, s obzirom na to da do navedenog dana nije bila doneta i podnosiocu dostavljena presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 327/2017 od 30. avgusta 2017. godine , kao odluka po poslednjem dozvoljenom pravnom sredstvu pre izjavljivanja ustavne žalbe. Prema tome, u vreme izjavljivanja ustavne žalbe nisu bila iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca u redovnom postupku. Imajući u vidu da podnosilac nije proširio ustavnu žalbu na presudu Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 327/2017 od 30. avgusta 2017. godine , Ustavni sud nalazi da je nedopuštena ustavna žalba izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 4437/15 od 26. maja 2017. godine. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti