Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog zastarelosti

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je pogrešno primenio rok zastarelosti za naknadu štete, iako se radi o potraživanju zasnovanom na zakonskoj obavezi, za koje važi opšti rok zastarelosti od deset godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Š . iz Novog Bečeja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 2 016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Š . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5934/12 od 26. februara 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5934/12 od 26. februara 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14762/10 od 26. aprila 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Š . iz Novog Bečeja izjavio je Ustavnom sudu, 1. jula 2014. godine, preko punomoćnika N . M, advokata iz Ivanjice, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5934/12 od 26. februara 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Apelacioni sud u Beogradu odbio kao neosnovan tužbeni zahtev nalazeći da je potraživanje podnosioca zastarelo na osnovu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, jer se radi o potraživanju naknade štete; da podnosilac smatra da se radi o potraživanju nastalom na osnovu propisa, odnosno neosnovanim obogaćenje m, a ne o naknadi štete, jer je njegovo vozilo korišćeno za potrebe Vojske Jugoslavije za vreme NATO agresije, te da konkretno potraživanje zastareva za deset godina; da je Apelacioni sud u Beogradu povodom identičnih tužbenih zahteva imao stav da se radi o neosnovanom obogaćenju, a ne o potraživanju naknade štete, zbog čega smatra da mu je povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Podnosilac je predložio da Sud utvrdi povrede označenih prava i da poništi osporeni akt.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14762/10 od 26. aprila 2012. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana je tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime naknade za korišćenje teretnog motornog vozila marke „TAM“, u periodu od 2. aprila 1999. do 24. juna 1999. godine, isplati iznos od 626.724,89 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Drugim stavom izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 5934/12 od 26. februara 2014. godine, kojom je u stavu prvom izreke preinačio ožalbenu prvostepenu presudu i u celini odbio kao neosnovan tužbeni zahtev. Drugim stavom izreke presude je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku proizlazi: da je tužilac je za vreme ratnog stanja 1999. godine, učestvovao u ratu pri Vojnoj pošti 6633 Zrenjanin, u periodu od 2. aprila 1999. godine do 24. juna 1999. godine - ukupno 84 dana; da je teretnim motornim vozilom marke „TAM“, vršio radne zadatke za potrebe vojske prevozeći hranu, stvari, ljude, tehniku i naoružanje; da je u tom periodu navedeno vozilo bilo u vlasništvu tužioca; da je tužilac 13. decembra 1999. godine od nadležne komande Vojne pošte 6633 Zrenjanin, zahtevao isplatu naknade za korišćenje motornog vozila od strane tužene, ali mu ona nije isplaćena; da je obavljenim ekonomsko-finansijskim veštačenjem utvrđeno da ukupan dug tužene na dan veštačenja iznosi 626.724,89 dinara. Dalje je navedeno: da je imajući u vidu tako utvrđeno činjenično stanje, osnovan žalbeni navod tužene koji se odnosi na istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja; da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo i to odredbe člana 371. Zakona o obligacionim odnosima; da sud u smislu člana 187 . stav 4 . Zakona o parničnom postupku, nije vezan pravnim osnovom tužbenog zahteva, koji je naveden u tužbi ; da s obzirom na utvrđeno činjenično stanje, pravni osnov tuž benog zahteva je naknada štete iz člana 154 . stav 3 . Zakona o obligacionim odnosima, za koju odgovornost snosi tužena bez postojanja krivice ; da je radnjom tužene preduzete na osnovu ovlašćenja iz Zakona o odbrani i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, umanjena imovina tužioca; da naknada propisana članom 29. Zakona o odbrani i članom 19. Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze predstavlja po svojoj pravnoj prirodi naknadu za pretpostavljenu štetu koju trpi vlasnik stvari, prema unapred propisanim merilima za utvrđivanje njene visine, kao i da je ona u funkciji obeštećenja vlasnika; da se stoga i zahtev vlasnika za isplatu naknade zasniva na naknadi štete, kao pravnom osnovu, a ne na neosnovanom obogaćenju, ili pak dugu korisnika ; da prema odredbi člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, potraživanje naknade štete zastareva za tri godine, od kada je oštećeni saznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (subjektivni rok), a u svakom slučaju za pet godina, od kada je šteta nastala (objektivni rok); da je prema tome, zahtev tužioca za naknadu štete zastareo, s obzirom na to da je dužničko-poverilački odnos nastao u julu 1999. go dine, a tužba je podneta 8. aprila 2009. godine; da kako se, u konkretnom slučaju , radi o naknadi štete kao pravnom osnovu, na kojem može da se zasniva zahtev tužioca, a ne o dugu ili neosnovanom obogaćenju, kako se to pogrešno navodi u prvostepenoj presudi, to se ne može prihvatiti stav prvostepenog suda da rok zastarelost iznosi deset godina, kao opšti rok.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu, pored ostalih ukazuje, utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o odbrani („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 11/95, 28/96 i 44/99) bilo je propisano: da ako za vreme ratnog stanja jedinice Vojske Jugoslavije ne mogu na redovan način da se snabdevaju neophodnom hranom, pogonskim materijalom, ogrevom i drugim sredstvima, Savezno ministarstvo za odbranu na zahtev starešine Vojske Jugoslavije na položaju komandanta bataljona, njemu ravnom ili višem položaju, može narediti da građani ili njihova domaćinstva daju neophodna materijalna sredstva (član 27. stav 1.); da vlasniku materijalnih sredstava uzetih za potrebe odbrane zemlje pripada naknada (član 29.); da Savezna vlada određuje materijalna sredstva, propisuje evidenciju tih sredstava, način njihovog uzimanja i visinu naknade za dopremanje i korišćenje, kao i postupak za utvrđivanje naknade za oštećena, uništena ili nestala sredstva uzeta za potrebe odbrane zemlje (član 30.).

Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze („Službeni list SRJ“, br. 36/98 i 32/99) bilo je propisano: da su vlasnici stvari dužni da, za potrebe odbrane zemlje, predaju druge potrebne stvari (proizvode od posebnog interesa za odbranu zemlje) (član 4. tačka 11.); da stvari iz člana 4. ove Uredbe popisuju i o njima vode evidenciju nadležni područni organi Saveznog ministarstva za odbranu na osnovu evidencije koju vode organi uprave nadležni za imovinu, unutrašnje poslove, javne prihode i drugi državni organi (član 5.); da su vlasnici stvari dužni da nadležnom područnom organu, na njegov zahtev, stave na uvid podatke i isprave o stvarima iz člana 4. ove uredbe i da mu omoguće pregled stvari radi popisa i vođenja evidencije (član 6. stav 1.); da ako se za pojedine stvari iz stava 1. ovog člana ne vodi evidencija ili podaci iz te evidencije nisu potpuni, nadležni područni organ vrši pregled tih stvari i ustrojava njihovu evidenciju (član 6. stav 2.); da za korišćenje stvari iz člana 4. ove uredbe vlasniku stvari pripada naknada određena Tarifom za određivanje naknade za korišćenje popisanih stvari za potrebe Vojske i druge potrebe odbrane zemlje koja je odštampana uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo (član 19. stav 1.). Prema odredbi tačke 6. Tarife za određivanje naknada za korišćenje popisanih stvari za potrebe vojske i druge potrebe odbrane zemlje, za korišćenje stvari koje nisu navedene u Tarifi primenjuje se procenat koji je utvrđen za najsličnije stvari iz Tarife.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1.); da se za štetu bez obzira na krivicu odgovara u drugim slučajevima predviđenim zakonom (član 154. stav 3.); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje štetu učinilo a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta povrede prava na pravično suđenje, zbog proizvoljne primene materijalnog prava usled pogrešnog zaključka da je potraživanje podnosioca prema tuženoj zastarelo, Ustavni sud ističe da u načelu nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivno-pravne propise, sem ukoliko odluke tih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, te ukoliko je primena zakona bila očigledno proizvoljna.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je njegov zadatak, u konkretnom slučaju, da oceni da li je Apelacioni sud proizvoljno primenio odredbe ZOO, koje se odnose na zastarelost potraživanja. Radi odgovora na postavljeno pitanje mora se najpre utvrditi pravni osnov tužbenog zahteva, jer se i pravila o rokovima zastarevanja razlikuju u zavisnosti od osnova iz koga je nastala obligacija.

Kako što je već navedeno, Apelacioni sud je u osporenoj drugostepenoj presudi konstatovao da se radi o naknadi štete, te da je shodno tome nastupila zastarelost potraživanja podnosioca prema tuženoj, jer su protekli kako trogodišnji, tako i petogodišnji rokovi propisani odredbama člana 376. st. 1. i 2. ZOO. Po oceni Ustavnog suda, da bi se sporni pravni odnos uopšte mogao rešavati po propisima koji regulišu naknadu štete, pre svega, mora da postoji šteta u imovini podnosioca, koja može biti obična šteta ili izmakla korist, a koja po svom nastanku može biti iz ugovora, iz skrivljene (deliktne) štetne radnje ili nastala bez obzira na krivicu (prouzrokovana opasnom stvari ili delatnošću). U konkretnom slučaju ne postoji ni jedan od navedenih osnova za prouzrokovanje štete, jer između strana u sporu ne postoji ugovor, niti je u ponašanju tužene bilo protivpravnosti, pošto utuženi iznos podnosiocu pripada na osnovu propisa koji je donela država. Samim tim se pitanje potraživanja podnosioca ustavne žalbe prema tuženoj mora sagledati kroz primenu odgovarajućih odredaba ZOO i Uredbe o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze.

Ustavni sud ukazuje da je propisom - Uredbom o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze (član 19. stav 1.) ustanovljeno pravo na isplatu utuženog iznosa. Dakle, osnov spornog potraživanja je proistekao iz zakonske obligacije, odnosno obligacije proistekle iz propisa donetog od strane države. Imajući u vidu osnov nastanka predmetne obligacije, Ustavni sud ukazuje da odredbama ZOO za ostvarivanje tog prava nije propisan poseban rok zastarevanja. U takvoj situaciji, po mišljenju Ustavnog suda, u cilju pravičnog presuđenja ovog spora, Apelacioni sud u osporenoj odluci nije cenio mogućnost pružanja sudske zaštite podnosiocu u granicama opšteg roka zastarelosti potraživanja propisanog odredbom člana 371. ZOO.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je stanovišta da dati razlozi u osporenoj presudi za primenu posebnog roka zastarelosti koji se odnosi na primenjeni pravni institut naknade štete, nisu ustavnopravno prihvatljivi, jer se iz relevantnih činjenica ne može izvesti zaključak o pravnoj utemeljenosti izraženog stava da utuženo potraživanje podnosioca ima osnov u prouzrokovanoj šteti, a samim tim i da je zastarelo. Ustavni sud smatra da kod dileme da li će se u nekom slučaju primeniti opšti ili poseban rok zastarelosti treba imati u vidu da se izuzeci moraju usko tumačiti, pa ako se primena posebnog roka s razlogom dovodi u pitanje, morao bi se primeniti opšti rok zastarelosti. Ovakav stav Ustavni sud je izrazio u više svojih odluka, među kojima su i Už-608/2008 od 21. januara 2010. godine i Už-4073/2012 od 26. februara 2015. godine, a koje su objavljene na internet stranici Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs).

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je u tački 1. izreke ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5934/12 od 26. februara 2014. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio osporenu presudu i odredio da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 14762/10 od 26. aprila 2012. godine.

7. S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i da je odredio otklanjanje štetnih posledica poništajem osporene presude, Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenog odredbom člana 36. stav 1. Ustava.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.