Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti tvrdnji o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu, nalazeći da pravo na suđenje u razumnom roku nije povređeno. Iako je postupak trajao sedam godina, to je opravdano izuzetnom složenošću predmeta, koji je uključivao tužbu i protivtužbu sa više zahteva, i efikasnim postupanjem sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Tomislav Stojković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi K. K. i P. K, oboje iz Bačkog Petrovog Sela, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. januara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba K. K. i P. K. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju u predmetu P. 9019/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Bečeju P. 52/05).

2. Odbacuje se ustavna žalba K. K. i P. K. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3667/11 od 4. aprila 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. K. K. i P. K, oboje iz Bačkog Petrovog Sela su 4. jula 2012. godine, preko punomoćnika N. K, advokata iz Bečeja, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Re publike Srbije u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju u predmetu P1. 9019/10 kao i protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3667/11 od 4. aprila 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava .

Podnosioci ustavne žalbe su nave li: da su 18. januara 2005. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Bečeju protiv tuženog R. L. radi raskida ugovora, opoziva poklona i dr; da je tuženi 22. septembra 2005. godine podneo protivtužbu; da je prvostepena presuda P. 52/05 doneta 6. septembra 2006. godine, a da je Okružni sud u Novom Sadu 8. maja 2009. godine ukinuo tu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je u ponovnom postupku prvostepeni sud, tada nadležan Osnovni sud u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju, doneo presudu 4. maja 2011. godine, a Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 3667/11 od 4. aprila 2012. godine preinačio prvostepenu presudu u korist tuženog-protivtužioca, odbijajući tužbene zahteve podnosilaca; da je osporenom presudom žalba podnosilaca izjavljena protiv prvostepene presude delimično usvojena, ali je deo prvostepene presude koji su oni pobijali žalbom u celosti potvrđen, tako da im nije jasno u kom delu je njihova žalba usvojena; da nije bilo osnova da drugostepeni sud utvrdi pravo svojine tuženog-protivtužioca na pokretnim stvarima iz protivtužbenog zahteva jer su one samo registrovane na njegovo ime; da im je iz navedenih razloga osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje; da im je trajanjem postupka od preko sedam godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da im je osporenom presudom povređeno i pravo na imovinu time što im je uskraćeno zakonsko pravo da opozovu učinjen poklon bivšem zetu. Zahtevali su naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju P. 9019/10, Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 18. januara 2005. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Bečeju protiv R. L. i A. K, radi opoziva poklona i utvrđenja prava vlasništva na nepokretnosti. Predmet je dobio broj P. 52/05.

Pred Opštinskim sudom u Bečeju održano je 15 ročišta, na kojima su saslušavane parnične stranke u više navrata i saslušan je veći broj svedoka, dok jedno ročište nije bilo održano zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga. Tuženi R. L. je 22. septembra 2005. godine podneo protivtužbu, koju je povukao na ročištu od 24. oktobra 2005. godine. Zatim je tuženi 30. novembra 2005. godine podneo protivtužbu radi trpljenja prava svojine ili radi isplate protivvrednosti doprinosa protivtužioca izgradnji porodične stambene zgrade.

Rešenjem Opštinskog suda u Bečeju P. 659/05 od 7. decembra 2005. godine spojeni su predmeti po tužbi P. 52/05 i po protivtužbi P. 659/05 i određeno je da će se postupak dalje voditi pod brojem P. 52/05. Tužioci su 5. juna 2006. godine preinačili tužbu.

Presudom Opštinskog suda u Bečeju P. 52/05 od 6. septembra 2006. godine usvojen je tužbeni zahtev u celosti, a odbijen je protivtužbeni zahtev, dok je rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3410/07 od 8. maja 2009. godine žalba tuženog usvojena, prvostepena presuda je ukinuta i predmet vraćen na ponovni postupak, a predmet je dobio broj P. 278/09. Podneskom od 23. juna 2009. godine tužioci su proširili tužbu i na trećetuženu M. Č.

Pred prvostepenim sudom održana su dva ročišta na kojima je izvršen uvid u spise predmeta i presudom Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju P. 9019/10 (2005) od 4. maja 2011. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih, te je utvrđeno da kao prividan ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji određene nepokretnosti u K.O. Bačko Petrovo Selo, zaključen 11. jula 1997. godine između trećetužene M. Č, kao prodavca i prvotuženog-protivtužioca R. L. i drugotužene A. K, kao kupaca, overen kod Opštinskog suda u Bečeju 14. jula 1997. godine pod brojem Ov. 1860/97, i da taj ugovor prikriva ugovor o poklonu navedene nepokretnosti, zaključen između tužilaca-protivtuženih kao poklonodavaca i prvotuženog-protivtužioca R. L. i drugotužene A. K. kao poklonoprimaca (st. 1. i 2. izreke); opozvan je u celosti poklon navedene nepokretnosti učinjen prvotuženom-protivtužiocu R. L. u ½ dela i tuženoj A. K. u ½ dela kao poklonoprimaca od strane tužilaca-protivtuženih kao poklonodavaca, izvršen uknjižbom prvotuženog-protivtužioca i drugotužene kao suvlasnika na jednake delove na osnovu prividnog ugovora o kupoprodaji od 11. jula 1997. godine, što su prvotuženi-protivtužilac R. L. i drugotužena A. K. dužni trpeti (stav 3. izreke); obavezani su tuženi-protivtužilac R. L. i tužena A. K. da trpe da se na navedenoj nepokretnosti tužioci-protivtuženi kao stvarni kupci i davaoci poklona opozvanog u celosti ovom presudom, uknjiže kao suvlasnici na jednake delove u zemljišnoj knjizi tj. u drugim evidencijama o nepokretnostima i pravima na njima, po pravnom osnovu opoziva učinjenog poklona na osnovu presude i na predlog jednog ili oba tužioca-protivtužena (stav 4. izreke); utvrđeno je da je postojeća nedovršena porodična stambena zgrada, građena uz odobrenje za građenje izdato od nadležnog organa na ime tuženog-protivtužioca R. L. i tužene A. K, zajednička imovina tužilaca-protivtuženih, stečena njihovim radom u toku trajanja braka sa jednakim doprinosom u sticanju navedene imovine, što su prvotuženi-protivtužilac R. L. i tužena A. K. dužni trpeti (stav 5. izreke); obavezani su tuženi-protivtužilac R. L. i tužena A. K. da trpe da tužioci-protivtuženi dovrše izgradnju porodične stambene zgrade i kada se za to steknu uslovi, na osnovu ove presude uknjiže kao suvlasnici na jednake delove na porodičnoj stambenoj zgradi u zemljišnoj knjizi i drugim javnim evidencijama o nepokretnostima i pravima na njima, o svom trošku (stav 6. izreke); odbijen je kao neosnovan preostali deo tužbenog zahteva tužilaca-protivtuženih, kojim su tražili da sud utvrdi da su nabrojane pokretne stvari – vozila registrovana kod nadležnog organa na ime tuženog-protivtužioca R. L. zajednička imovina tužilaca-protivtuženih, stečena njihovim radom u braku što bi tuženi-protivtužilac R. L. bio dužan trpeti, kao i da se sva navedena vozila kod nadležnog organa za registraciju na osnovu ove presude registruju na ime jednog od tužilaca-protivtuženih (stav 7. izreke); protivtužbeni zahtev prvotuženog-protivtužioca R. L. delimično je usvojen, te su obavezani tužioci-protivtuženi da predaju tuženom-protivtužiocu R. L. određene mašine registrovane na njegovo ime (st. 8. i 9. izreke); odbijen je kao neosnovan preostali deo protivtuženog zahteva kojim je prvotuženi-protivtužilac R. L. tražio da sud obaveže tužioce-protivtužene da trpe da je on vlasnik u 1/5 dela novopodignute nelegalizovane porodične stambene zgrade u Bačkom Petrovom Selu ili da mu isplate protivvrednost njegovog doprinosa u izgradnji navedene porodične stambene zgrade u vrednosti od 1.700.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom (stav 10. izreke); odbijen je i njegov predlog za određivanje privremene mere zabrane upotrebe vozila do pravnosnažnog okončanja ove parnice (stav 11. izreke); obavezan je tuženi da naknadi tužiocima troškove parničnog postupka (stav 12. izreke).

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3667/11 od 4. aprila 2012. godine žalbe tužilaca-protivtuženih i tuženog-protivtužioca su delimično usvojene a delimično odbijene, pa je ožalbena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju P. 9019/10 od 4. maja 2011. godine u usvajajućem delu tužbenog zahteva i odluke o troškovima parničnog postupka (st. 1, 2, 3, 4, 5, 6. i 12. izreke) je preinačena, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca-protivtuženih kojim su tražili: da sud utvrdi da kao prividan ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji određene nepokretnosti u K.O. Bačko Petrovo Selo, zaključen 11. jula 1997. godine između trećetužene M. Č. kao prodavca i prvotuženog-protivtužioca R. L. i drugotužene A. K. kao kupaca, da taj ugovor prikriva ugovor o poklonu te nepokretnosti zaključen između tužilaca-protivtuženih kao poklonodavaca i prvotuženog-protivtužioca R. L. i drugotužene A. K. kao poklonoprimaca; da se opozove navedeni poklon nepokretnosti učinjen prvotuženom-protivtužiocu R. L. u ½ dela i tuženoj drugog reda A. K. u ½ dela kao poklonoprimaca od strane tužilaca-protivtuženih kao poklonodavaca, izvršen uknjižbom prvotuženog-protivtužioca i drugotužene kao suvlasnika na jednake delove na navedenoj nepokretnosti na osnovu prividnog ugovora o kupoprodaji od 11. jula 1997. godine, overen kod suda 14. jula 1997. godine pod brojem Ov. 1860/97 što bi prvotuženi-protivtužilac R. L. i drugotužena A. K. bili dužni trpeti; da se obavežu tuženi-protivtužilac R. L. i tužena A. K. na trpljenje da se tužioci-protivtuženi kao stvarni kupci nepokretnosti i poklonodavci poklona opozvanog u celosti uknjiže kao suvlasnici na jednake delove u po ½ dela u zemljišnoj knjizi, tj. u drugim evidencijama o nepokretnosti i pravima na njima, po pravnom osnovu opoziva učinjenog poklona na osnovu presude i na predlog jednog ili oba tužioca-protivtuženih; da se utvrdi da je postojeća nedovršena porodična stambena zgrada, građena uz odobrenje za građenje izdato od nadležnog organa na ime tuženog-protivtužioca R. L. i tužene A. K, zajednička imovina tužilaca-protivtuženih, stečena njihovim radom u toku trajanja njihovog braka sa jednakim doprinosom u sticanju što bi prvotuženi-protivtužilac R. L. i tužena A. K. bili dužni trpeti; da se obavežu tuženi-protivtužilac R. L. i tužena A. K. na trpljenje da tužioci-protivtuženi dovrše izgradnju porodične stambene zgrade i da se, kada se za to steknu uslovi, na osnovu presude uknjiže kao suvlasnici na jednake delove na porodičnoj stambenoj zgradi u zemljišnoj knjizi i drugim javnim evidencijama o nepokretnosti i pravima na njima o svom trošku, dok je prvostepena presuda potvrđena u preostalom delu (st. 7, 8, 9, 10. i 11. izreke) i određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove žalbenog postupka.

U obrazloženju ove presude je, između ostalog, navedeno da su tužioci izjavili žalbu u delu kojim je odbijen njihov zahtev (stav 7. izreke) i u delu kojim je usvojen protivtužbeni zahtev (st. 8. i 9. izreke).

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 58. stav 1. Ustava utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen godinu dana i deset meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku, relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe – 18. januara 2005. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da su nadležni sudovi u osporenom postupku delotvorno i efikasno postupali i preduzeli sve zakonske mere da se parnični postupak okonča u razumnom roku, kako bi se o tužbi podnosilaca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, prvostepena presuda je doneta nakon godinu dana i osam meseci od podnete tužbe i u tom periodu je bilo održano 15 ročišta, drugostepena odluka je doneta nakon dve godine i osam meseci, a nova prvostepena presuda je doneta nakon dve godine, dok je drugostepena odluka doneta nakon godinu dana.

Ustavni sud nalazi da su nadležni sudovi u predmetnom postupku delotvorno postupali i odlučivali, da je prvostepeni sud u periodu od godinu dana i osam meseci održao sva zakazana ročišta osim jednog, odnosno u tom periodu je bio održan veliki broj ročišta – 15, što znači da su ona redovno i u kratkim vremenskim razmacima zakazivana i održavana.

Polazeći od prakse Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava „Proszak protiv Poljske“, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.), Ustavni sud je ocenio da se opisano postupanje nadležnih sudova ne može smatrati neefikasnim i nedelotvornim, budući da su sudovi u toku celokupnog trajanja postupka aktivno preduzimali radnje u cilju raspravljanja spornih činjenica i okončanja spora.

Po oceni Suda, predmetni postupak je bio veoma složen jer je sud odlučivao po tužbi i protivtužbi, zatim je tužba proširena i na trećetuženu, a radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja bilo je potrebno izvesti dokaze saslušanjem većeg broja svedoka, te odlučiti o brojnim različitim zahtevima sadržanim u tužbama stranaka.

Dakle, iako je predmetni postupak okončan posle sedam godina, Ustavni sud nalazi da imajući u vidu efikasno i delotvorno postupanje nadležnih sudova i složenost postupka, podnosiocima nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke odbijena kao neosnovana ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju u predmetu P. 9019/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Bečeju P. 52/05).

6. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3667/11 od 4. aprila 2012. godine, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe, nezadovoljni ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda, zapravo traže da postupa kao viši, instancioni sud i da oceni zakonitost drugostepene presude.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost sudskih odluka, kako u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, tako i u pogledu pravilne primene materijalnog prava ili ocene izvedenih dokaza. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka postupajućih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji prima facie dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne ili abritrarne primene materijalnog prava.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini traži da kao revizijski sud oceni zakonitost osporene presude za koju Sud ne nalazi da je zasnovana na očigledno nepravičnoj, proizvoljnoj ili arbitrarnoj primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava.

Ocenjujući navode podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da podnosioci ustavne žalbe nisu naveli razloge koji bi, po oceni Ustavnog suda, ukazivali na to da je nadležan drugostepeni sud osporenu presudu doneo bez odgovarajućeg obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno i procesno pravo, te zloupotrebljavajući dokaze na štetu podnosilaca ustavne žalbe u smislu prava na pravično suđenje. U vezi sa tim, Ustavni sud je stanovišta da je drugostepeni sud u osporenoj presudi veoma detaljno i jasno obrazložio svoju odluku, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim. U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je Apelacioni sud u Novom Sadu kao drugostepeni sud u svojoj odluci dao precizne, razumljive i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je odbio tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe i utvrdio, između ostalog, da podnosioci nisu bili aktivno legitimisani u delu tužbenog zahteva kojim su tražili da sud utvrdi da su njihovo vlasništvo pokretne stvari, odnosno vozila iz izreke presude, imajući u vidu da su sporna vozila registrovana kod nadležnog organa na ime prvotuženog, a da su stečena kroz poslovanje zadruge kao posebnog pravnog subjekta. Takođe, sud je na ustavnopravno prihvatljiv način utvrdio da je prvotuženi-protivtužilac dokazao da je vlasnik pokretnih stvari koje su predmet protivtužbenog zahteva, ne upuštajući se pri tome u utvrđivanje osnova za sticanje prava svojine na navedenim stvarima, te imajući u vidu da su navedene stvari bile u državini podnosilaca, sud je u skladu sa članom 37. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, na ustavnopravno prihvatljiv način obavezao podnosioce da tuženom-protivtužiocu predaju navedene stvari u posed.

Ustavni sud je cenio i navod iz ustavne žalbe da izreka i obrazloženje osporene presude nisu u saglasnosti iz razloga što je u izreci navedeno da se žalba podnosilaca izjavljena protiv prvostepene presude delimično uvažava, dok iz obrazloženja presude proizlazi da je njihova žalba u celosti odbijena, te je našao da navedeni formalni nedostatak u izreci nije uticao na suštinu presuđenja, imajući u vidu da je osporena presuda veoma jasno i detaljno obrazložena i da je drugostepeni sud potpuno odgovorio na sve navode žalbi stranaka izjavljenih protiv prvostepene presude, a da dato obrazloženje u svemu prati materijalno-pravni sadržaj izreke.

Ustavni sud konstatuje da su neutemeljeni navodi podnosilaca izneti u pogledu povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava, imajući u vidu da se garancije prava na imovinu odnose prvenstveno na zaštitu od zadiranja države aktima javne vlasti u mirno uživanje svojinskih i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, što se u konkretnom slučaju nije ostvarilo, jer se radilo o privatnopravnom sporu stranaka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3667/11 od 4. aprila 2012. godine odbacio u tački 2. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.