Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao osam godina, i dosuđuje naknadu nematerijalne štete. Neopravdano dugo trajanje drugostepenog postupka od skoro četiri godine predstavljalo je odlučujući doprinos povredi.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. R. iz Miloševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. R . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P. 218/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 250/06) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. R . iz Miloševca je podneo Ustavnom sudu , 1. jula 201 4. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3793/13 od 10. aprila 201 4. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku vođenom pred Osnovnim sudom u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P. 218/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 250/06) , zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac smatra da su mu povređena označena ustavna prava jer je još 11. aprila 2006. godine podneo tužbu radi ustupanja zauzete nepokretnosti, a o njegovom tužbenom zahtevu je pravnosnažno odlučeno tek osporenom drugostepenom odlukom, posle skoro četvorogodišnjeg trajanja postupka po njegovoj žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude. Naime, podnosilac ističe da su se spisi "šetali" od prvostepenog do drugostepenog suda "bez osnova", a da je Apelacioni sud u Beogradu odbio njegovu žalbu "ne dajući nikakve razloge kojim potvrđuje prvostepenu presudu, već jednostavno zbog dugog proteka vremena od dana dostavljanja žalbe, pa do odlučivanja o žalbi". Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, poništi presude sudova "koje su očigledno nezakonito donete", kao i da mu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

Podnosilac je dopunio ustavnu žalbu podnescima od 18. i 26. avgusta 2014. godine, iznoseći da je u presudama prvostepenog i drugostepenog suda pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, da su pogrešno ocenjeni izvedeni dokazi, pa da su u vezi sa tim i "neosnovane tvrdnje Apelacionog suda da su se u konkretnom slučaju stekli uslovi za sticanje prava svojine tuženih održajem na spornom delu kat. parcele 2454 njiva Selo". Naime, podnosilac ističe da ni pravni prethodnik tuženih, kao ni tuženi nisu bili savesni držaoci dela sporne parcele, jer je pravni prethodnik tuženih, koji je preminuo 2003. godine, znao gde je međa sporne parcele sa njegovom susednom parcelom. Uz dopune je podnosilac dostavio više dokaza, među kojima i Aneks ugovora o poklonu iz 1981. godine sačinjenog između podnosioca kao poklonoprimca i njegove majke, kao poklonodavca, koji je overen kod Osnovnog suda u Velikoj Plani 21. avgusta 2014. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvid a u spise predmeta P. 218/10 Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 11. aprila 2006. godine Opštinskom sudu u Velikoj Plani (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv četiri tužena, kojom je tražio ustupanje državine. Predmet je kod Opštinskog suda zaveden pod brojem P. 250/06, a nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P. 218 /10 .

Presudom Osnovnog sud a u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 218/10 od 30. marta 2010. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da sud obaveže tužene, kao pravne sledbenike pok. D. R, da tužiocu ustupe površinu od 6,48 ari od katastarske parcele broj …- njiva "S.", cela u površini od 36,23 ara, KO Miloševac, u merama i granicama kako je to opredeljeno skicom veštaka geometra od 28. februara 2008. godine, kao i da sa predmetne površine uklone obor i septičku jamu, na način bliže opisan u izreci, te tužilac obavezan da drugotuženom nadoknadi troškove parničnog postupka.

Do donošenja prvostepene presude pred Opštinskim sudom je bilo zakazano 14 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je devet održano. Na održanim ročištima su saslušani tužilac i drugotuženi u svojstvu parnične stranke, izvršen uvid u spise predmeta toga suda O. 229/03 i O. 377/71, predmeta Ov. broj 367/81, kao i predmeta Sreskog suda u Velikoj Plani O. 141/55 i R. 633/56 u kojem je raskinuta imovinska zajednica deobničara - pravnih prethodnika stranaka u ovom postupku, sprovedeno veštačenje putem sudskog veštaka geometra, kao i dopunsko veštačenje, izvršen uviđaj na licu mesta i pročitani drugi pismeni dokazi. Pet ročišta nije održano jer tri puta nije bilo dokaza da su tuženi uredno pozvani, jednom zbog loših vremenskih uslova prilikom uviđaja i jednom jer veštak nije dostavio svoj dopunski nalaz. U toku ovog dela postupka, nakon jednog naloga datog tužiocu 4. avgusta 2006. godine, po kome nije postupljeno, Opštinski sud je doneo rešenje P. 250/06 od 4. septembra 2006. godine kojim je određeno da sud zastaje sa postupkom dok tužilačka strana ne dostavi adrese za prvotuženu i trećetuženu na koje im je moguće uručiti tužbu. Postupak je nastavljen 3. oktobra 2006. godine, kada je tužilac dostavio tačne adrese. Pred Osnovnim sudom u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani zakazano je i održano jedno ročište, na kojem je zaključena glavna rasprava.

Protiv presude Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 218/10 od 30. marta 2010. godine , tužilac je 10. maja 2010. godine izjavio žalbu Višem sudu u Smederevu, shodno pravnoj pouci iz presude. Prvotuženi je dao odgovor na žalbu 25. maja 2010. godine, a spisi predmeta su po naredbi od 26. maja 2010. godine prosleđeni Apelacionom sud u u Beogradu .

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 12506/10 od 8. decembra 2011. godine su vraćeni nerazmotreni spisi predmeta prvostepenom sudu, radi dopune postupka jer žalba tužioca nije dostavljena svim tuženima.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2888/12 od 14. februara 201 3. godine su vraćeni nerazmotreni spisi predmeta prvostepenom sudu radi ispravke presude u delu pravne pouke. Rešenjem Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 218/10 od 28. marta 2013. godine je ispravljena prvostepena presuda u delu koji se odnosio na pravnu pouku.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3793/13 od 10. aprila 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena ožalbena presuda Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 218/10 od 30. marta 2010. godine, ispravljena rešenjem Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 218/10 od 28. marta 2013. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje, te pravilnom primenom materijalnog prava iz člana 28. stav 4. i člana 30. st. 1. i 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa zaključio da su se stekli uslovi za sticanje prava svojine tuženih na spornom delu parcele broj … odražajem, te da je iz tih razloga pravilno odbijen tužbeni zahtev tužioca, kao i njegova žalba. Naime, u toku postupka je utvrđeno sledeće: da je pravnom prethodniku tužioca, kao deobničaru, fizičkom deobom iz 1956. godine pripala između ostalog i katastarska parcela broj … - njiva "S." od 36,23 ara, u KO Miloševac, koju je parcelu tužilac nasledio nakon što je preminuo njegov otac 1971. godine; da je tužilac 1972. godine pomerio ogradu između svoje parcele i sada pok. D, pravnog prethodnika tuženih, gde se ograda i danas nalazi, tako što je svom delu dvorišta pripojio još 8 ari katastarske parcele … i na taj način on ostao u državini 26,18 ari navedene parcele, na kojoj površini je i upisan kao vlasnik; da tužilac nije imao primedbi, niti ulagao prigovor, nakon avio premera iz 1984. godine; da tuženi drže i nesmetano koriste deo sporne parcele u površini od 6,48 ari duže od 20 godina. Drugostepeni sud se detaljno izjasnio o navodima žalbe u vezi sa, po njemu, nesavesnom državinom tuženih, te o tome da je on pravo svojine na spornom delu parcele dokazao ostavinskim rešenjem iz 1972. godine, donetim u postupku raspravljanja zaostavštine njegovog oca, kao i ugovorom o poklonu koji je zaključio sa majkom Ov. 367/81 od 26. februara 1981. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenj ivao do okončanja parnice, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova.

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je: da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 26. stav 4.); da vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj (član 30. stav 1.); da se u vreme potrebno za održaj uračunava i vreme za koje su prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni i zakoniti držaoci, odnosno savesni držaoci (član 30. stav . 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak započet 11. aprila 2006. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Velikoj Plani, a pravnosnažno je okončan 10. aprila 2014. godine donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3793/13, koja je podnosiocu ustavne žalbe uručena 2. juna 2014. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja postupaka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno traja o osam godina i dva meseca.

Prilikom oce ne da li je o pravima i obavezama stranaka odlučeno u razumnom roku, Ustavni sud u svakom konkretnom slučaju, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, pored same dužine trajanja postupka, uzima u obzir i sledeć e kriterijum e: složenost pravnih i činjeničnih pitanja koje je trebalo raspraviti u konkretnom postupku, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanj e nadležnih sudova, kao i značaj prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od navedenih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom nije bio posebno činjenično i pravno složen.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je on svakako imao legitim an materijalni interes da se ovaj spor okonča u razumnom roku i da se odluči o njegovom zahtevu za ustupanje državine nepokretnosti.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je na strani podnosioca bilo doprinosa dužini trajanja osporenog sudskog postupka samo u manjoj meri, s obzirom na to da, najpre, nije naveo tačne adrese tuženih u tužbi, a zatim da i po nalogu suda nije blagovremeno postupio da ih dostavi, zbog čega je određen i zastoj postupka, što je uticalo da se postupak produži za dva meseca.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka van okvira razumnog roka za odlučivanje u dva stepena dali su nadležni sudovi obe instance. Ovome je prevashodno doprineo Apelacioni sud u Beogradu, nadležan za drugostepeno odlučivanje, koji skoro četiri godine nije odlučio o žalbi tužioca. Takođe, ovaj sud je dva puta vraćao prvostepenom sudu nerazmotrene spise predmeta, jednom radi dopune postupka, i to nakon godinu i po od prispeća spisa u drugostepeni sud, a drugi put nakon još godinu dana, radi ispravke presude u pogledu pravne pouke. Konačno je o žalbi rešeno nakon skoro pune četiri godine. Međutim, prekoračenju granica za odlučivanje u razumnom roku doprineo je i Osnovni sud u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani koji je pogrešio u pravnoj pouci, odnosno koji pre dostavljanja spisa po žalbi drugostepenom sudu nije uručio žalbu tužilaca tuženima.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P. 218/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 250/06). Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno ukupnu dužinu trajanja i složenost spora, te opisani doprinos podnosioca . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću svoju praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja sudova obe instance .

7. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Ovo iz razloga što podnosilac ustavnom žalbom, najpre, osporava navedenu presudu u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i ocene izvedenih dokaza od strane Apelacionog suda u Beogradu, što ne može biti ustavnopravni razlog za pobijanje osporene presude. Ustavni sud ukazuje da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova ni u pogledu primene materijalnog prava, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno. U vezi s tim, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud u dovoljnoj meri, detaljno i jasno obrazložio razloge zbog kojih, u konkretnom slučaju, nije bilo mesta obavezi tuženih da predaju u državinu tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, deo sporne parcele u površini od 6,48 ari, te zašto se radi o savesnoj državini tuženih koja traje preko 20 godina, kao i da je u osporenoj presudi materijalno pravo primenjeno na ustavnopravno prihvatljiv način. Stoga, po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba, sa dopunama, u kojoj su ponovljeni navodi iz žalbe tužioca izjavljene protiv prvostepene presude, a o kojima se drugostepeni sud detaljno izjasnio, ne sadrži razloge takve prirode koji dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, pa se izneti navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima, kojima su, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na pravično suđenje, potkrepljene tvrdnje o njegovoj povredi.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava drugostepena presuda, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti