Odluka Ustavnog suda o obavezujućoj snazi pravnosnažnog upravnog akta u parnici

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Apelacionog suda i vraća predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da je parnični sud vezan pravnosnažnim upravnim aktom i ne može ga stavljati van snage, čime je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jovana Ćirlića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jovana Ćirlića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 74/12 od 8. maja 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 74/12 od 8. maja 2012. godine i određuje se da taj sud donese novu odluku po žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 59457/10 od 2. novembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jovan Ćirlić iz Novog Sada je 4. jula 2012. godine, preko punomoćnika Svetlane Golubović, adovokata iz Novog Sada, podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 74/12 od 8. maja 2012. godine, zbog povrede prava zajemčenih čl. 32, 36, 58, 69. i 70. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je podnosiocu ustavne žalbe rešenjem Nacionalne službe za zapošljavanje – Filijala Novi Sad, broj 104-01517-01/01-0410 od 31. maja 2001. godine proznato pravo na novčanu naknadu za vreme nezaposlenosti do zaposlenja ili do ostvarivanja prava na starosnu penziju, i to od 30. maja 2001. godine u visini od 100% od prosečne mesečne neto zarade po zaposlenom u privredi Republike Srbije, ali da mu je Nacionalna služba za zapošljavanje tu naknadu isplaćivala u manjem iznosu, zbog čega je podnosilac ustavne žalbe protiv Nacionalne službe za zapošljavanje pokrenuo parnični postupak pred Osnovnim sudom u Novom Sadu. Dalje je u ustavnoj žalbi navedeno da je Osnovni sud u Novom Sadu tužbeni zahtev podnosioca usvojio i tuženu obavezao da podnosiocu isplati traženu razliku, dok je Apelacioni sud u Novom Sadu drugostepenom presudu preinačio prvostepenu presudu tako što je njegov tužbeni zahtev odbio, pozivajući se na odredbe člana 14. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostavarivanju prava nezaposlenih lica. Podnosilac smatra da je tuženi zloupotrebio činjenicu da se izmenio propis na osnovu koga je on već ostvario svoje pravo, a prevashodno polazeći od toga da tuženi nikada nije doneo novi akt kojim bi zamenio postojeći upravni akt, tj. doneo novo rešenje sa poukom o pravnom leku, kojim bi podnosiocu omogućio da učestvuje u postupku, već je samovlasno iznos naknade snizio čime mu je pričinio štetu.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji i poništi presudu Apelacionog suda u Novom Sadu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Republičkog zavoda za tržište rada – Filijale za zapošljavanje Novi Sad broj 104-01517-01/01-0410 od 31. maja 2001. godine (ne Nacionalne službe za zapošljavanje, kako je to navedeno u ustavnoj žalbi) podnosiocu ustavne žalbe priznato je pravo na novčanu naknadu do zaposlenja ili do ispunjavanja uslova za ostvarivanje prava na starosnu penziju, počev od 30. maja 2001. godine u iznosu od 161,50 dinara dnevno, što je 100% prosečne mesečne neto zarade po zaposlenom ostvarene u privredi Republike. Podnosiocu je priznato i pravo na penzijsko i invalidsko osiguranje za vreme isplate novčane naknade, a na osnovicu za uplatu doprinosa koju čini dnevni iznos novčane naknade. Podnosilac ustavne žalbe je navedeno rešenje primio 17. septembra 2001. godine. Protiv tog rešenja nije izjavljena žalba, tako da je rešenje postalo pravnosnažno 2. oktobra 2001. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je 20. decembra 2010. godine podneo tužbu Osnovnom sudu u Novom Sadu protiv Nacionalne službe za zapošljavanje, Filijala Novi Sad - pravnog sledbenika ranijeg Republičkog zavoda za tržište rada, radi isplate razlike novčane naknade koja mu je priznata po pravnosnažnom upravnom aktu, s obzirom na to da mu je ova naknada u prethodnom periodu isplaćivana u umanjenom iznosu, iako samo rešenje nikada nije izmenjeno.

Osnovni sud u Novom Sadu je presudom P. 59457/10 od 2. novembra 2011. godine tužbeni zahtev usvojio i obavezao tuženu da na ime razlike novčane naknade za vreme nezaposlenosti isplati tužiocu iznos od 934.682,66 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da na ime razlike neuplaćenih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje isplati nadležnom Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje iznos od 303.027,23 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom, a sve po rešenju tužene broj 104-01517-01/01-0410 od 31. maja 2001. godine. Istom presudom je tužena obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka, a tužilac oslobođen od plaćanja sudskih taksi u ovom postupku. U obrazloženju ove presude je navedeno da bez obzira na to što rešenje tuženog od 31. maja 2001. godine nije bilo pravnosnažno danom stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica od 1. juna 2001. godine, tužiocu pripada razlika naknade. Prvostepeni sud svoj stav zasniva na činjenici da navedeno rešenje i dalje postoji u pravnom saobraćaju, tj. da tužena nikada nije donela novo rešenje, kojim bi isto bilo zamenjeno i time stavljeno van snage.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 74/12 od 8. maja 2012. godine usvojio žalbu tužene i preinačio prvostepenu presudu, tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio. U obrazloženju osporene presude je ukazano da je pravni zaključak prvostepenog suda neprihvatljiv i da se u konkretnom slučaju, s obzirom na to da predmetno rešenje nije postalo pravnosnažno pre stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica, imaju primeniti odredbe člana 14. stav 2. istog zakona, kojima je propisano da kada postupak po zahtevu za ostvarivanje prava nezaposlenih lica nije pravnosnažno okončan do stupanja na snagu ovog zakona, da će se okončati po odredbama ovog zakona. Primenjujući navedenu odredbu na konkretan slučaj drugostepeni sud je ocenio da tužilac nije stekao pravni osnov za isplatu naknade za vreme nezaposlenosti od 100% kako je to utvrđeno osporenim rešenjem od 31. maja 2001. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u slučaju privremene sprečenosti za rad, kao i pravo na naknadu u slučaju privremene nezaposlenosti, u skladu sa zakonom (član 69. stav 3.); da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom, a Republika Srbija se stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera (član 70.).

Za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01), Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica ("Službeni glasnik RS", br. 22/92, 73/92, 82/92, 56/93, 67/93, 34/94, 52/96 i 46/98), Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica ("Službeni glasnik RS", broj 29/01) (u daljem tekstu: Zakon o izmenama i dopunama Zakona), Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96) i Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP).

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku je propisano: da organi koji postupaju u upravnim stvarima rešavaju na osnovu zakona i drugih propisa, kao i da u upravnim stvarima u kojima je organ zakonom ovlašćen da rešava po slobodnoj oceni rešenje se mora doneti u granicama ovlašćenja i u skladu sa ciljem u kome je ovlašćenje dato (član 5.); da protiv rešenja donesenog u prvom stepenu stranka ima pravo na žalbu, kao i da protiv rešenja donesenog u drugom stepenu žalba nije dopuštena (član 12. st. 1. i 3.); da se rešenje protiv koga se ne može izjaviti žalba niti pokrenuti upravni spor (pravnosnažno rešenje), a kojim je stranka stekla određena prava, odnosno kojim su stranci određene neke obaveze može poništiti, ukinuti ili izmeniti samo u slučajevima koji su predviđeni zakonom (član 13.).

Odredbama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica bilo je propisano: da se nezaposlenim licem, u smislu ovog zakona, smatra lice koje nije u radnom odnosu, niti je na drugi način ostvarilo pravo na rad, a uvedeno je u propisanu evidenciju Zavoda (član 3. stav 1.); da se za slučaj nezaposlenosti obavezno osiguravaju lica koja su u radnom odnosu i lica koja na drugi način ostvaruju pravo na rad, a obavezno su osigurana po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju (član 6. stav 1.); da novčana naknada pripada nezaposlenom licu kome je radni odnos, odnosno osnov za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti, pored ostalog, prestao zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog (član 12. stav 1. tačka 1)); da pravo na novčanu naknadu ima nezaposleno lice koje je bilo obavezno osigurano za slučaj nezaposlenosti po odredbama ovog zakona (u daljem tekstu: osiguranje) najmanje devet meseci neprekidno ili 12 meseci sa prekidima u poslednjih 18 meseci (član 13.); da se visina novčane naknade utvrđuje u iznosu od 70% neto zarade nezaposlenog lica ostvarene u skladu sa zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom, u mesecu koji je prethodi mesecu u kome mu je prestalo osiguranje, uvećane za 2% za svaku godinu staža osiguranja, kao i da novčana naknada utvrđena u smislu stava 1. ovog člana ne može da bude niža od 50% od prosečne mesečne neto zarade po zaposlenom ostvarene u privredi Republike prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa uprave nadležnog za poslove statistike, niti viša od te prosečne mesečne neto zarade (član 20.).

Odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona bilo je propisano: da se član 20. Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica menja i glasi: „Visina novčane naknade utvrđuje se u iznosu od 60% prosečne zarade nezaposlenog lica, ostvarene u skladu sa zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom u poslednja tri meseca koji prethode mesecu u kome mu prestaje radni odnos, uvećane za 2% za svaku godinu staža osiguranja, kao i da novčana naknada utvrđena u smislu stava 1. ovog člana ne može da bude niža od 40% niti viša od 80% prosečne mesečne zarade po zaposlenom ostvarene u privredi Republike prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike (član 2.); da nezaposlena lica koja su prava na novčanu naknadu i druga prava na osnovu nezaposlenosti ostvarila u skladu sa propisima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona, nastavljaju da koriste ta prava prema tim propisima, ako je to za njih povoljnije, kao i da će se postupak po zahtevu za ostvarivanje prava nezaposlenih lica koji nije pravnosnažno okončan do dana stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona (član 14.); da se odredba člana 20. stav 2. Zakona primenjuje za obračun i isplatu novčane naknade počev od 1. septembra 2001. godine (član 17.); da ovaj zakon stupa na snagu 1. juna 2001. godine, osim odredaba čl. 7, 8, 9, 10. i 15. ovog zakona koje stupaju na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“ (član 18.).

Odredbama Zakona o upravnim sporovima bilo je propisano: da u upravnim sporovima sudovi odlučuju o zakonitosti akata kojima državni organi i preduzeća ili druge organizacije koje vrše javna ovlašćenja rešavaju o pravima ili obavezama fizičkih lica, pravnih lica ili drugih stranaka u pojedinačnim upravnim stvarima (član 1.); da se tužba podnosi u roku od 30 dana od dana dostavljanja upravnog akta stranci koja je podnosi, kao i da rok iz stava 1. ovog člana važi i za organ ovlašćen za podnošenje tužbe ako mu je upravni akt dostavljen, te da ako mu akt nije dostavljen, može podneti tužbu u roku od 60 dana od dana dostavljanja upravnog akta stranci u čiju je korist akt donesen (član 22.)

Odredbom člana 12. stav 1. ZPP je propisano da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno.

5. Ocenjujuči razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe danom prestanka radnog odnosa stekao prava utvrđena Zakonom o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica (30. maja 2001. godine podnosilac se prijavio na evidenciju nezaposlenih lica), koja su mu priznata rešenjem Republičkog zavoda za tržište rada – Filijala Novi Sad broj 104-01517-01/01-0410 od 31. maja 2001. godine, da bi tek nakon donošenja predmetnog rešenja, 1. juna 2001. godine stupio na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona, a primena novelirane odredbe člana 20. stav 2. osnovnog zakona, koja se primenjuje za obračun i isplatu novčane naknade, odložena je do 1. septembra 2001. godine. U takvoj pravnoj situaciji, Apelacioni sud u Novom Sadu je zauzeo stav da podnosiocu ustavne žalbe ne pripada iznos novčane naknade utvrđen pravnosnažnim upravnim aktom, nalazeći da se u konkretnom slučaju ima primeniti odredba člana 14. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona kojom je propisano da će se postupak po zahtevu za ostvarivanje prava nezaposlenih lica koji nije pravnosnažno okončan do dana stupanja na snagu tog zakona, okončati po odredbama tog zakona. Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe predmetno rešenje Republičkog zavoda za tržište rada primio 17. septembra 2001. godine, te da je ono postalo pravnosnažno 2. oktobra iste godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da drugostepeni sud u parnici koja je vođena radi isplate novčane naknade u vidu razlike između iznosa utvrđenog pravnosnažnim upravnim rešenjem i isplaćivanog iznosa, nije mogao odbiti tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe pozivajući se na noveliranu odredbu člana 20. Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica. Naime, drugostepeni sud je ovakvim tumačenjem odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona, na štetu podnosioca ustavne žalbe, de facto stavio van snage pravnosnažni upravni akt. To dalje otvara pitanje dejstva upravnog akta u parnici, kao i granice pravnosnažnosti akata donetih u upravnom postupku. U konkretnom slučaju se radilo o parnici u kojoj je meritorna odluka zavisila od upravnopravnog pitanja rešenog pravnosnažnim aktom upravnog organa, s obzirom na to da visina tužbenog zahteva među parničnim strankama nije bila sporna. Iz odredbe člana 12. stav 1. ZPP, kojom je propisano da kad odluka suda zavisi od prethodnog rešenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije doneo odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam rešiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno, a contrario se nameće zaključak da je sud vezan rešenjem upravnog organa. Dakle, sud je u parnici ovlašćen da sam reši prethodno pitanje o kome ne postoji pravnosnažna odluka suda ili drugog nadležnog organa. Drugim rečima, sud takvo ovlašćenje nema ako odluka drugog organa (u ovom slučaju upravnog organa) o pitanju prejudicijalnog značaja već postoji. Ovakva regulativa se zasniva na principu podele nadležnosti između sudstva i uprave u primeni zakona. Posledica takve podele nadležnosti je dužnost sudova da poštuju pravnosnažne akte uprave, zbog potrebe održavanja jedinstava pravnog sistema, reda i sigurnosti u pravnim odnosima. Nezavisnost sudstva od uprave ne može ići dotle da parnični sud ignoriše odgovor koji o pitanju postojanja jednog pravnog odnosa daje upravni organ ( ovakav stav Ustavni sud je zauzeo u svojoj Odluci Už-1376/2010, usvojenoj na sednici održanoj 17. februara 2011. godine).

Ustavni sud konstatuje da u konkretnom slučaju jeste činjenica da je organ uprave doneo rešenje kojim je podnosiocu ustavne žalbe priznao određeno pravo, a koje je tek nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama te novelirane odredbe člana 20. osnovnog zakona, postalo pravnosnažno. Međutim, ovaj sud ukazuje na to da navedeno pravnosnažno rešenje organ uprave kasnije nije ni poništio niti izmenio, što samim tim ne oslobađa parnični sud obaveze da takav pravni akt poštuje, jer o zakonitosti konačnih upravnih akata mogu odlučivati samo redovni sudovi u upravnom sporu.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da zauzeti pravni stav drugostepenog suda nije obrazložen na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, čime je povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 74/12 od 8. maja 2012. godine, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede prava poništio presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 74/12 od 8. maja 2012. godine i odredio da taj sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 59457/10 od 2. novembra 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nije razmatrao navode podnosioca o povredi prava zajemčenih čl. 58, 69. i 70. Ustava.

6. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava, na čiju se povredu takođe ukazuje ustavnom žalbom, svakome je zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Iz navedene sadržine zajemčenog prava sledi da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem u istim činjeničnim i pravnim situacijama.

Kako podnosilac ustavne žalbe nije dostavio dokaze da je Apelacioni sud u Novom Sadu u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o obavezujućoj snazi pravnosnažnog upravnog akta u parnici

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti