Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u poreskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu kao nedopuštenu, izjavljenu zbog navodne povrede prava na imovinu u poreskom postupku. Utvrđivanje poreske obaveze samo po sebi ne predstavlja odlučivanje o pravu na imovinu, pa žalba nije spojiva sa Ustavom.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-565/2008
22.07.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi „Alas-Rakovac“ a.d. iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. jula 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba „Alas-Rakovac“ a.d. izjavljena protiv rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Filijala Novi Sad broj 301-47-6938/05-21 od 6. marta 2006. godine, rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Novi Sad broj 47-1192/2006 od 1. juna 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije U. 4144/06 od 31. oktobra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. „Alas-Rakovac“ a.d. iz Novog Sada je 22. maja 2008. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Filijala Novi Sad broj 301-47-6938/05-21 od 6. marta 2006. godine, rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Novi Sad broj 47-1192/2006 od 1. juna 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije U. 4144/06 od 31. oktobra 2007. godine, zbog povrede prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi da je osporenim aktima „potpuno pogrešno odlučeno na štetu podnosioca“, čime mu je povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 4. Ustava. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, prvostepenim rešenjem je utvrđena poreska obaveza protivno odredbama Zakona o porezu na dodatu vrednost, jer mu nije priznato pravo na odbitak prethodnog poreza. Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene akte upravnih organa, te obaveže Minstarstvo finansija da podnosiocu isplati iznos od 3.217.974 dinara sa pripadajućom zakonskom kamatom od 15. marta 2007. godine do isplate.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) po svojoj sadržini istovetna je odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte i dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu, kao i presudu Vrhovnog suda Srbije U. 7046/06 od 13. decembra 2007. godine, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Filijala Novi Sad broj 301-47-6938/05-21 od 6. marta 2006. godine poreskom obvezniku „Alas-Rakovac“ a.d. iz Novog Sada, podnosiocu ustavne žalbe, utvrđen je za poreski period od 1. januara 2005. do 30. novembra 2005. godine, pored ostalog, porez na dodatu vrednost (dalje u tekstu: PDV) u iznosu od 3.217.974 dinara, sa pripadajućom kamatom od dospeća obaveze do isplate. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je „Zorka – Alas Kamen“ d.o.o. iz Šapca ispostavio poreskom obvezniku fakturu za uslugu demontaže postrojenja za preradu kamena i da je na iznos usluge obračunat PDV; da je na osnovu ugovora zaključenog između poreskog obveznika i „Zorka – Alas Kamen“ d.o.o. iz Šapca, kao preuzimaoca duga od „Zorka Nemetali“ a.d. iz Šapca, na poreskog obveznika prenesen deo troškova izvršene demontaže bez PDV; da je u fakturi kao datum prometa naznačen 30. novembar 2005. godine, a da je u postupku terenske kontrole utvrđeno da su usluge demontaže izvršene u toku 2004. godine; da iz navedenog razloga podnosilac nije imao pravo na odbitak prethodnog poreza, jer se na promet navedene usluge – s obzirom na vreme njenog izvršenja, nisu mogle primeniti odredbe Zakona o porezu na dodatu vrednost; da stoga nisu tačni podaci o iznosu PDV u u poreskoj prijavi podnosioca, jer je iskazan poreski kredit u iznosu od 4.465.902 dinara, dok je u postupku kontrole utvrđena obaveza za plaćanje u iznosu od 3. 217.974 dinara. Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog prvostepenog rešenja izjavio žalbu, koja je odbijena osporenim rešenjem Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Novi Sad broj 47-1192/2006 od 1. juna 2006. godine. Drugostepeni organ je u obrazloženju rešenja istakao da je rešenje prvostepenog organa pravilno i zakonito i da nisu bili ispunjeni zakonski uslovi za odbitak prethodnog poreza, u smislu Zakona o porezu na dodatu vrednost, jer je predmetna usluga demontaže izvršena pre nego što je počeo da se primenjuje Zakon o porezu na dodatu vrednost.

Protiv drugostepenog rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Regionalni centar Novi Sad broj 47-1192/2006 od 1. juna 2006. godine podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije, u kojoj je, pored ostalog, naveo da poseduje račun svog dobavljača u kome je iskazan PDV, zbog čega smatra da je imao pravo da iznos tog poreza odbije kao prethodni porez, a da se ne može od poreskog obveznika zahtevati da ispituje da li je njegov prethodnik u prometu imao pravo da obračuna PDV.

Vrhovni sud Srbije, na sednici veća održanoj 31. oktobra 2007. godine, doneo je osporenu presudu U. 4144/06 kojom je tužba odbijena kao neosnovana, primenom odredbe člana 41. stav 2. Zakona o upravnim sporovima. U obrazloženju presude Vrhovni sud Srbije je naveo da je postupajući po podnetoj tužbi, a nakon razmatranja spisa predmeta, ocene navoda tužbe i odgovora na tužbu, našao da tužba nije osnovana iz istih razloga koje su izneli nižestepeni organi. Vrhovni sud Srbije je konstatovao da je u sprovedenom upravnom postupku utvrđeno da su usluge demontaže izvršene u 2004. godini, zbog čega se na predmetne usluge primenjuju odredbe Zakona o porezu na promet, a ne odredbe Zakona o porezu na dodatu vrednost.

4. Odredbom člana 58. stav 4. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđuje se da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom.

5. Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac svoju tvrdnju o povredi prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava zasniva na uverenju da mu je poreska obaveza utvrđena pogrešnom primenom materijalnog prava od strane upravnih organa i Vrhovnog suda Srbije.

Ustavni sud ukazuje da je pravo na imovinu Ustavom zaštićeno od zadiranja države u stečena imovinska prava pojedinca i da se zaštita tog prava sastoji u onemogućavanju organa državne vlasti da oduzimaju ili ograničavaju imovinu, osim ako je to oduzimanje ili ograničavanje na zakonu zasnovano.

Ustavni sud je konstatovao da je u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi pravnosnažno odlučeno o utvrđenoj obavezi plaćanja poreza na dodatu vrednost. S obzirom na sadržinu odredaba člana 58. Ustava, Ustavni sud je ocenio da pravo na imovinu nije bilo predmet odlučivanja u konkretnom slučaju, pa osporenim aktima nije ni moglo biti povređeno. Ovo iz razloga što utvrđivanje poreske obaveze fizičkog ili pravnog lica ne predstavlja odlučivanje o njegovom pravu svojine ili drugom imovinskom pravu. Po shvatanju Ustavnog suda, do povrede zajemčenog prava na imovinu eventualno može doći u postupku prinudnog izvršenja prethodno utvrđene poreske obaveze – preduzimanjem mera oduzimanja ili ograničenja imovine radi naplate poreskog duga, u situaciji kada te mere nisu propisane zakonom, kada ne služe legitimnom cilju ili kada su neproporcionalne. Imajući u vidu da je predmet konkretnog upravnog postupka i upravnog spora bilo utvrđenje poreske obaveze, kao vrste fiskalne dažbine koja tereti obveznika poreza na dodatu vrednost, a ne prinudno izvršenje radi naplate poreskog duga, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba ratione materiae nespojiva sa povredom prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava. Isti stav Sud je zauzeo rešavajući o ustavnoj žalbi privrednog društva „Alas holding“ iz Novog Sada izjavljenoj protiv rešenja Ministarstva finansija Republike Srbije, Poreska uprava, Filijala Šabac broj 47-00212/2006/099 od 18. maja 2006. godine, rešenja Ministarstva finansija Republike Srbije, Poreska uprava – Regionalni centar Beograd broj 7311-151/07-20 od 24. maja 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije U. 7046/06 od 13. decembra 2007. godine. Nalazeći da se utvrđivanje visine poreskog duga u zakonom propisanom postupku ne može dovesti u vezu sa povredom prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je rešenjem Už -566/2008 od 20. maja 2010. godine odbacio kao nedopuštenu ustavnu žalbu privrednog društva „Alas holding“ iz Novog Sada.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da je i predmetna ustavna žalba nedopuštena, te je istu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u poreskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti