Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak, iako činjenično i pravno složen, trajao je preko 22 godine, čemu su značajno doprineli neažurnost sudova, višestruki prekidi i vraćanje predmeta na ponovno suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. R. iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. R. i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 3031/20 od 10. februara 2021. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 3031/20 od 10. februara 2021. godine i određuje da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 573/19 od 16. juna 2020. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. R. iz Niša podnela je Ustavnom sudu, 26. aprila 2021. godine, preko punomoćnika Ž. M, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 3031/20 od 10. februara 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na rad, zajemčenih odredbama čl. 32, 36. i 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je podnositeljka u postupku utvrđivanja viška zaposlenih diskriminisana po osnovu godina starosti i staža osiguranja, jer nije bodovana kao i ostali izvršioci na njenom radnom mestu; da je kriterijum za utvrđivanje viška, koji je tuženi primenio na podnositeljku (zaposleni koji u toku kalendarske godine ili u naredne dve godine od proglašenja viška ispune uslov za starosnu penziju), bio zasnovan na odredbi člana 20. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, za koju je Ustavni sud Odlukom IUz-244/2015 od 30. juna 2016. godine utvrdio da nije u saglasnosti sa Ustavom; da je Vrhovni kasacioni sud propustio da oceni napred iznete navode, koji su istaknuti i u reviziji, kao i činjenicu da je Apelacioni sud u Nišu u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji drugačije presudio, uz doslednu primenu Odluke Ustavnog suda IUz-244/2015 od 30. juna 2016. godine.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu, kao i da podnositeljki utvrdi pravo na naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe od strane advokata.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 35a Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“ RS, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) i člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavnu žalbu dostavio I. „N.“, kao trećem (zainteresovanom) licu, radi izjašnjenja o navodima podnositeljke i okolnostima od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari.

I. „N.“ je u podnesku od 20. februara 2025. godine istakao da je postupak racionalizacije i rešavanja viška zaposlenih sproveden u skladu sa Zakonom o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, iz kog razloga nema povrede Ustavom zajemčenih prava na koje se ustavnom žalbom ukazuje.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Nišu P1. 3899/17, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 7. jula 2016. godine, u svojstvu tužilje, podnela Osnovnom sudu u Nišu tužbu protiv tuženog I. „N.“, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu broj 03-5560/1 od 9. maja 2016. godine i vraćanja na rad.

Nakon prijema odgovora na tužbu, tužilja je u podnesku od 17. avgusta 2016. godine, pored ostalog, istakla: da su kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih, za koje se ne zna ko ih je utvrdio, nezakoniti i diskriminatorski, jer je njima određeno da se najpre otpuštaju zaposleni koji su pred penzijom, što predstavlja jasnu starosnu diskriminaciju.

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1. 3899/17 od 5. decembra 2018. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u celini.

U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je primena kriterijuma bila obaveza za tuženog, a prvi samostalni osnov za oglašavanje zaposlenih viškom jeste da u kalendarskoj godini ispunjavaju ili će u roku od dve godine od oglašavanja viškom ispuniti uslov za ostvarivanje prava na starosnu penziju, u skladu sa Zakonom o radu; da je tužilja taj uslov ostvarila, te nema osnova da ostane na radu; da nije od uticaja na drugačiju odluku suda isticanje tužilje u svom iskazu da je mogla da nastavi da radi do navršenih 65 godina života (u momentu proglašenja viškom imala 62 godine), s obzirom na to da je tuženi, saglasno zakonskim odredbama i datim kriterijumima, morao tužilju da proglasi viškom, jer je stekla uslov za penziju, što je bio samostalni kriterijum, u kom slučaju se nije vršilo bodovanje zaposlenog; da je sud, prilikom odlučivanja, imao u vidu i da je Ustavni sud, na 12. sednici održanoj 30. juna 2016. godine, utvrdio da odredbe člana 20. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“, broj 68/15), koji je počeo da se primenjuje 11. oktobra 2015. godine, a koje se odnose na prestanak radnog odnosa zbog ispunjenja uslova za starosnu penziju, nisu u saglasnosti sa Ustavom; da su navedene odredbe prestale da važe objavljivanjem Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku RS“, broj 81/16 od 5. oktobra 2016. godine; da je iz instrukcije koju je zdravstvenim ustanovama dostavilo Ministarstvo zdravlja pod brojem 112-01-11/2016-02 od 6. januara 2016. godine, utvrđeno da postoji obaveza racionalizacije broja zaposlenih, u skladu sa navedenim zakonom, a čije odredbe iz člana 20. su u to vreme bile na snazi; da su kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih nemedicinskih radnika kod tuženog zavedeni 28. marta 2016. godine, pod brojem 03-3275/1, a istaknuti su na oglasnoj tabli narednog dana, dok je pobijano rešenje doneto 9. maja 2016. godine; da je odredbom člana 168. stav 3. Ustava utvrđeno da zakon ili drugi opšti akt koji nije saglasan Ustavu ili zakonu prestaje da važi danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u službenom glasilu; da kako su do momenta objavljivanja navedene Odluke Ustavnog suda – 5. oktobra 2016. godine, odredbe člana 20. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru bile na snazi, to je tuženi pobijano rešenje doneo u svemu poštujući data uputstva, kriterijume i u to vreme važećih zakonskih odredbi.

Tužilja je u žalbi izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude, pored ostalog, istakla: da su sporni kriterijumi diskriminatorski, zbog čega se u konkretnom slučaju nisu mogli primenjivati; da je prvostepena presuda zasnovana na pogrešnom tumačenju odredbe člana 168. stav 3. Ustava, budući da je postupak za ocenu zakonitosti pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu pokrenut u zakonskom roku, zbog čega ono nije bilo konačno u momentu objavljivanja Odluke Ustavnog suda, što tu Odluku čini primenljivom na konkretni slučaj.

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž1. 573/19 od 16. juna 2020. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje, te je navedena prvostepena presuda u celini potvrđena. Citirani žalbeni navodi nisu pomenuti u obrazloženju, te samim tim, nisu ni ocenjeni od strane drugostepenog suda.

U reviziji od 10. avgusta 2020. godine, tužilja je, pored ostalog, istakla: da je kriterijum po kome je ona proglašena viškom nezakonit i neustavan, jer je u direktnoj suprotnosti sa Odlukom Ustavnog suda kojom je utvrđeno da odredbe člana 20. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru nisu u saglasnosti sa Ustavom; da se, stoga, taj kriterijum nije mogao primeniti i bodovanje je moralo biti izvršeno i za nju.

Vrhovni kasacioni sud je 10. februara 2021. godine doneo osporenu presudu Rev2. 3031/20, kojom je revizija tužilje odbijena kao neosnovana.

U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog, na osnovu Ugovora o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti od 17. aprila 2003. godine, a obavljala je poslove sobarice – higijeničara do 10. maja 2016. godine, kada joj je pobijanim rešenjem od 9. maja 2016. godine otkazan ugovor o radu, na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu i člana 22. Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, zbog prestanka potrebe za njenim radom, usled organizacionih i ekonomskih promena; da je, na osnovu Odluke Vlade Republike Srbije o maksimalnom broju zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu državnih organa, sistemu javnih službi, sistemu Autonomne pokrajine Vojvodine i sistemu lokalne samouprave za 2015. godinu („Službeni glasnik RS“, broj 101/15), određen limit ukupnog broja zaposlenih kod tuženog na 378 zaposlenih na neodređeno vreme; da su tuženom od strane Ministarstva zdravlja dostavljene Instrukcije od 6. januara 2016. godine o proceduri sprovođenja racionalizacije broja zaposlenih koji pripadaju nemedicinskom kadru, a uz iste su dostavljeni i kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih formirani od strane republičkih reprezentativnih sindikata iz oblasti zdravstva; da je tuženi 30. januara 2016. godine doneo Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji poslova, na koji je Ministarstvo zdravlja, kao resorno ministarstvo, dalo saglasnost aktom od 25. februara 2016. godine; da je tuženi 25. marta 2016. godine doneo Odluku o pokretanju postupka rešavanja viška zaposlenih i obrazovanju radne grupe za sprovođenje racionalizacije, a 29. marta 2016. godine Odluku o sprovođenju ankete iz čije sadržine se utvrđuje da poslovi koje je tužilja obavljala „sobarica – higijeničar“ spadaju u grupu poslova na kojima postoji potreba smanjenja broja izvršilaca za pet od ukupno 39; da se povodom ankete, tužilja izjasnila da ne želi da joj radni odnos kod tuženog prestane sporazumno uz isplatu novčane nadoknade; da je radna grupa tuženog u periodu od 12. do 21. aprila 2016. godine držala sastanke povodom racionalizacije, vršila bodovanje na osnovu dostavljenih kriterijuma, utvrđivala ko će od zaposlenih biti proglašen viškom zaposlenih i o svemu tome sačinila zapisnike koji su sastavni deo bodovne liste; da je tuženi 22. aprila 2016. godine doneo Odluku o utvrđivanju viška zaposlenih, kojom je, pored ostalih zaposlenih, obuhvaćena i tužilja; da su u obrazloženju odluke navedeni zaposleni koji su dobrovoljno pristali da im radni odnos prestane uz isplatu novčane naknade, među kojima je i jedna sobarica – higijeničar, a navedeno je i da je postupak racionalizacije sproveden primenom kriterijuma za nemedicinske radnike u zdravstvu i da je najpre prestao radni odnos zaposlenima koji u kalendarskoj godini ispunjavaju ili koji će u roku do dve godine od proglašenja viškom zaposlenih ispuniti uslov za ostvarivanje prava na penziju, a potom je izvršeno i bodovanje primenom pomenutih kriterijuma iz člana 5. i utvrđeni su zaposleni za čijim radom je prestala potreba; da je tužilji radni odnos prestao primenom prvog kriterijuma, jer je ispunila uslov za starosnu penziju.

U obrazloženju je dalje navedeno: da su, polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, uz zaključak da je za donošenje spornog rešenja bio obrazovan otkazni razlog propisan članom 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu; da je kod tuženog došlo do sprovođenja postupka racionalizacije na osnovu Zakona o načinu utvrđivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru; da kako je na poslovima koje je tužilja obavljala došlo do smanjenja broja izvršilaca za pet od ukupno 39, tuženi je primenio kriterijume za utvrđivanja viška zaposlenih, a tužilji je radni odnos prestao primenom prvog kriterijuma, jer je ispunila uslov za starosnu penziju, čime je utvrđen prestanak potrebe za njenim radom, a što je osnov za primenu otkaznog razloga iz člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu; da suprotno navodima revizije, sudovi su pravilno utvrdili da je procedura donošenja akata u postupku racionalizacije i rešavanja viška zaposlenih kod tuženog sprovedena u skladu sa Zakonom o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru; da iz odredaba Zakona o radu proizilazi da isti ne sadrži kriterijume kojih je poslodavac dužan da se pridržava pri određivanju na koje će se zaposlene odnositi prestanak potrebe za radom, već propisuje postupak koji se u tom slučaju primenjuje i određuje prava koja je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenima za čijim je radom prestala potreba; da je poslodavac dužan da donese Program rešavanja viška zaposlenih kada se stekne neki od uslova iz člana 153. Zakona o radu, u zavisnosti od broja zaposlenih koji predstavljaju višak u odnosu na ukupan broj zaposlenih i da o višku zaposlenih donese odluku primenom propisanih i jasnih kriterijuma; da je, u konkretnom slučaju, na radnom mestu na kome je tužilja radila došlo do smanjenja broja izvršilaca; da kako je u postupku donošenja pobijanog rešenja tuženi u svemu postupio prema odredbama čl. 153. do 158. Zakona o radu, kao i činjenicu da je tužilja proglašena viškom primenom prvog kriterijuma – zbog ispunjenja uslova za ostvarivanje prava na starosnu penziju, zbog čega nije bila podvrgnuta bodovanju primenom drugog propisanog kriterijuma, to je, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan zaključak nižestepenih sudova da je usled nastupanja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena kod tuženog, tužilji zakonito prestao radni odnos na osnovu člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu; da imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da je tuženi tužilji isplatio otpremninu, a nije bilo mogućnosti za premeštaj tužilje na druge poslove, to je pravilna odluka nižestepenih sudova da nije osnovan zahtev tužilje za poništaj otkaza ugovora o radu; da kako je radni odnos tužilji zakonito prestao, to nije ispunjen uslov propisan članom 191. stav 1. Zakona o radu da se tužilja vrati na rad.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14) bilo je propisano da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca – ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. Odredbom člana 18. Zakona o radu bilo je propisano da je zabranjena neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje, kao i zaposlenih, s obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili neko drugo lično svojstvo.

Odredbama člana 20. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru („Službeni glasnik RS“, broj 68/15), što predstavlja odeljak pod nazivom „Prestanak radnog odnosa zbog ispunjenja uslova za starosnu penziju“, bilo je propisano: da zaposlenom u javnom sektoru za vreme primene ovog zakona prestaje radni odnos kada navrši godine života i staž osiguranja koji su propisani zakonom za odlazak u starosnu penziju (stav 1.); da zaposleni iz stava 1. ovog člana ostvaruje pravo na otpremninu u skladu sa propisima kojima se uređuje njegov radno-pravni status (stav 2.); da izuzetno od stava 1. ovog člana, radni odnos zaposlenog u javnom sektoru iz stava 1. ovog člana ne prestaje ako se poslodavac i zaposleni sporazumeju o nastavku radnog odnosa i dužini njegovog trajanja, u cilju obezbeđivanja stručnog i kontinuiranog obavljanja neophodnih funkcija organizacionog oblika (stav 3.); da se sporazumom iz stava 3. ovog člana može utvrditi nastavak radnog odnosa zaposlenog najduže do navršenja 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja (stav 4.); da sporazum iz stava 3. ovog člana zamenjuje odredbe ugovora o radu, odnosno rešenje o zasnivanju radnog odnosa u delu kojim se uređuje vrsta i dužina trajanja radnog odnosa (stav 5.); da poslodavac može, u cilju utvrđivanja ispunjenosti uslova za prestanak radnog odnosa iz stava 1. ovog člana, pribavljati podatke iz službene evidencije Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje (stav 6.); da izuzetno od st. 1-5. ovog člana, zaposlenom kome je navršenje radnog veka i nastavak radnog odnosa nakon navršenja radnog veka uređen posebnim zakonom, radni odnos prestaje u skladu sa posebnim zakonom (stav 7.); da se odredba stava 7. ovog člana ne primenjuje na državne službenike (stav 8.). Odredbama člana 22. navedenog Zakona, što predstavlja odeljak pod nazivom „Prestanak radnog odnosa uz isplatu otpremnine“ bilo je propisano: da organizacioni oblik za koji je u skladu sa ovim zakonom utvrđena potreba racionalizacije, dužan je da nakon donošenja novih akata o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta i prestanka radnog odnosa zaposlenih sa kojima je zaključen sporazum, utvrdi broj zaposlenih za čijim radom prestaje potreba u skladu sa novom organizacijom rada, najmanje do broja utvrđenog odlukom o maksimalnom broju zaposlenih (stav 1.); da organizacioni oblik koji ima obavezu donošenja programa za rešavanje viška zaposlenih u skladu sa zakonom, dužan je da za zaposlene iz stava 1. ovog člana za čijim radom prestaje potreba u skladu sa novom organizacijom rada, donese i sprovede program rešavanja viška zaposlenih u postupku i na način određen zakonom (stav 2.).

Odlukom Ustavnog suda IUz-244/2015 od 30. juna 2016. godine, koja je objavljena u „Službenom glasniku RS“, broj 81/16 od 5. oktobra 2016. godine, utvrđeno je da odredbe člana 20. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru nisu u saglasnosti sa Ustavom.

U obrazloženju navedene Odluke je, pored ostalog, istaknuto: da ispunjenjem uslova propisanih zakonom kojim se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje osiguranik stiče pravo na starosnu ili neku drugu vrstu penzije; da ostvarivanje tog prava zavisi isključivo od volje osiguranika, koja se manifestuje podnošenjem zahteva za utvrđivanje prava nadležnom fondu penzijskog osiguranja; da nasuprot tome, do prestanka radnog odnosa zbog ispunjenja zakonom propisanih uslova u pogledu navršenja godina života i godina staža osiguranja (navršenje radnog veka) dolazi po sili samog zakona, s tim što do produženja radnog veka može doći samo ako za to postoji zakonski osnov i ako postoji obostrani interes poslodavca i zaposlenog da se zaposlenom produži radni vek; da bez obzira na to što su opšti uslovi za sticanje prava na starosnu penziju i opšti uslovi za prestanak radnog odnosa zbog navršenja radnog veka identični (navršenih 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja), radi se o različitim pravnim institutima; da iz formulacije odredbe stava 1. člana 20. osporenog Zakona (da zaposlenom u javnom sektoru prestaje radni odnos kada navrši godine života i staž osiguranja „koji su propisani zakonom za odlazak u starosnu penziju“), moglo bi se, na prvi pogled, zaključiti da Zakon ne prepoznaje razliku između dva pravna instituta, ali da se ta odredba jednako odnosi na sve zaposlene u javnom sektoru koji su ispunili opšte uslove za navršenje radnog veka; da međutim, na temelju člana 20. ovog zakona, zaposlenima u javnom sektoru radni odnos po ovom osnovu prestaje samo za vreme primene Zakona (stav 1.), a takođe, poslodavac i zaposleni se mogu sporazumeti o „nastavku radnog odnosa“ najduže do navršenja 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja zaposlenog (stav 4.), a što je opšti uslov za prestanak radnog odnosa po sili zakona i istovremeno opšti uslov za sticanje prava na starosnu penziju; da polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da se uslovi iz osporenog člana 20. Zakona ne odnose na opšte uslove za sticanje prava na starosnu penziju iz člana 19. Zakona o penzijskom i invaliskdom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 34/03, 64/04 – Odluka US, 84/04 – dr. zakon, 85/05, 101/05 – dr. zakon, 63/06 - Odluka US, 5/09, 107/09, 30/10 – dr. zakon, 101/10, 93/12, 62/13, 108/13, 75/14 i 142/14), koji su identični za sve osiguranike, bez razlike na pol osiguranika; da kako su uslovi za sticanje prava na starosnu penziju određeni još samo u članu 19a Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i kako se uslovi iz ove zakonske odredbe odnose samo na žene osiguranike, to je Ustavni sud utvrdio da se institut prestanka radnog odnosa po sili Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru odnosi samo na žene zaposlene u javnom sektoru, i to one koje saglasno navedenom članu 19a Zakona imaju mogućnost da ostvare pravo na starosnu penziju; da sa stanovišta ustavne nadležnosti zakonodavca da uredi sistem u oblasti radnih odnosa (član 97. tačka 8. Ustava), zakonodavac, posebno kada je reč o zaposlenima čije se plate i zarade finansiraju iz budžeta (iz javnih prihoda), ima ovlašćenje da propisivanjem različitih zakonskih mera racionalizuje javni sektor, što uključuje i smanjenje broja zaposlenih, kao i da to smanjenje bude rezultat primene različitih zakonom propisanih kriterijuma, odnosno da se mogu propisati različiti osnovi smanjenja broja zaposlenih; da međutim, polazeći od svega prethodno izloženog, propisivanje zakonskog uslova za prestanak radnog odnosa zbog navršenja određenih godina života koji se odnosi samo na žene zaposlene u javnom sektoru i indirektno pretvaranje jednog zakonskog prava (prava na starosnu penziju pod povoljnijim uslovima u pogledu navršenih godina života) u osnov prestanka radnog odnosa, u suprotnosti sa Ustavom zajemčenim načelom zabrane, kako neposredne, tako i posredne diskriminacije po bilo kom osnovu, a naročito, između ostalog, po osnovu pola, imajući u vidu da je rodna ravnopravnost posebno zajemčena i članom 15. Ustava, kojim je utvrđeno da država jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti; da je Ustavni sud, takođe, utvrdio da je osporeno zakonsko rešenje indirektno u suprotnosti i sa odredbom člana 60. stav 3. Ustava, kojom je zajemčena dostupnost svih radnih mesta svima pod jednakim uslovima.

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe kojima se obrazlaže povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se njima prevashodno ukazuje na to da Vrhovni kasacioni sud nije ocenio revizijske navode o kriterijumu čijom je neposrednom primenom podnositeljka oglašena viškom zaposlenih, u smislu člana 22. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, a za koji je, kako u reviziji, tako i u ranijim fazama postupka, isticano da predstavlja akt diskriminacije.

Ustavni sud podseća da, saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, pored ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, koju Ustavni sud prihvata, prilikom ocene da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde pravičnog suđenja, potrebno je voditi računa o prirodi i okolnostima konkretnog slučaja (videti presudu u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96, od 29. januara 1999. godine, stav 26.), pri čemu sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu u predmetu Georgiadis protiv Grčke, predstavka broj 21522/93, od 29. maja 1997. godine, stav 43.). Obaveza suda da obrazloži odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (videti presudu u predmetu Van der Hurk protiv Holandije, predstavka broj 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61.), a što se posebno odnosi na obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, Ustavni sud ukazuje da je za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977, od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud polazi od toga da je podnositeljka ustavne žalbe, još u inicijalnoj fazi parničnog postupka, tačnije, nakon prijema odgovora na tužbu, ukazala na potencijalno diskriminišuće svojstvo prvog od dva kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih, koji su bili sastavni deo Instrukcije od 6. januara 2016. godine, koju je Ministarstvo zdravlja dostavilo tuženom u vezi sa procedurom sprovođenja racionalizacije broja zaposlenih koji pripadaju nemedicinskom kadru. Budući da je podnositeljka ustavne žalbe, u pravcu argumentacije iznetog navoda, istakla i činjenicu da je Ustavni sud Odlukom IUz-244/2015 od 30. juna 2016. godine utvrdio da odredbe člana 20. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru nisu u saglasnosti sa Ustavom, Osnovni sud u Nišu je u obrazloženju prvostepene presude navod o diskriminaciji ocenio samo sa aspekta pravnog dejstva navedene Odluke Suda. Prvostepeni sud je, pozivajući se na odredbu člana 168. stav 3. Ustava, zaključio da je postupak smanjenja broja zaposlenih kod tuženog, zaključno sa donošenjem pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu, okončan pre 5. oktobra 2016. godine, kada je Odluka Suda objavljena u službenom glasilu, iz čega sledi da su odredbe člana 20. navedenog Zakona u tom periodu još uvek bile na snazi. Apelacioni sud u Nišu, u obrazloženju drugostepene presude, uopšte nije pomenuo žalbene navode o potencijalno dikriminatorskom kriterijumu za utvrđivanje viška zaposlenih, što je slučaj i sa Vrhovnim kasacionim sudom u vezi sa bitno sličnim navodima iznetim u reviziji.

Ustavni sud podseća da je Odlukom Už-8760/2014 od 9. novembra 2016. godine (dostupna na sajtu www.ustavni.sud.rs/sudska-praksa) utvrdio da je presudama Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1460/13 od 10. aprila 2014. godine, Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1121/13 od 23. septembra 2013. godine i Osnovnog suda u Kikindi P1. 84/12 od 4. februara 2013. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, na štetu podnositeljke ustavne žalbe, zbog propusta sudova da se izjasne o tome da li postupak tuženog (zamena podnositeljke drugim licem sa evidencije nezaposlenih zbog činjenice da se ona nalazi na porodiljskom odsustvu, a ne iz nekih objektivnih razloga) smatraju aktom potencijalne (ne)posredne diskriminacije.

Polazeći od toga da je odredbom člana 18. Zakona o radu starost izričito propisana kao jedan od osnova za neposrednu ili posrednu diskriminaciju zaposlenih, a kako je podnositeljka još od najranije faze predmetnog parničnog postupka ukazivala na potencijalni akt starosne diskriminacije, zbog primene kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih među nemedicinskim osobljem u zdravstvu, po kome je radni odnos prestao najpre zaposlenima koji u kalendarskoj godini ispunjavaju ili koji će u roku do dve godine od proglašenja viškom zaposlenih ispuniti uslov za ostvarivanje prava na penziju, Ustavni sud zaključuje da je Vrhovni kasacioni sud bio dužan da oceni takve navode, koji su istaknuti i u reviziji, posebno ako se uzme u obzir da ni Apelacioni sudu u Nišu, u postupku žalbene kontrole, te navode nije razmatrao. Prema tome, obrazloženje osporene revizijske odluke ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja uspostavljene praksom Suda i Evropskog suda za ljudska prava.

Ustavni sud ima u vidu argumentaciju prvostepenog suda, u okviru koje su navodi o potencijalnoj diskriminaciji ocenjeni isključivo sa aspekta pravnog dejstva Odluke IUz-244/2015 od 30. juna 2016. godine. S tim u vezi, Ustavni sud najpre ukazuje na to da sporni kriterijum za proglašenje viška zaposlenih kod tuženog treba razlikovati od (zakonskog) osnova za prestanak radnog odnosa iz člana 20. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru (godine života i staž osiguranja koji su propisani zakonom za odlazak u starosnu penziju), koji je bio predmet ocene ustavnosti u navedenoj Odluci. U prvom slučaju, reč je samo o kriterijumu koji poslodavcu pomaže kod izbora ko će od većeg broja zaposlenih na poslovima koji su pogođeni organizacionom promenom smanjenjem broja izvršilaca biti proglašen viškom. Što se ovog drugog tiče, u pitanju je osnov po kome je zaposlenom ex lege prestajao radni odnos u javnom sektoru ispunjenjem uslova iz stava 1. navedenog člana Zakona. Sporni kriterijum, dakle, nije mogao biti zasnovan na odredbama člana 20. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, koje je Sud oglasio neustavnim, što najbolje potvrđuje činjenica da je podnositeljki ustavne žalbe radni odnos prestao saglasno članu 22. navedenog Zakona. Prema tome, apsolutno nema mesta analizi pravnog dejstva Odluke IUz-244/2015 od 30. juna 2016. godine na konkretan slučaj. Međutim, zbog sličnosti u jezičkoj formulaciji, s jedne strane kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih na poslovima na kojima je došlo do smanjenja broja izvršilaca, a s druge strane zakonskog osnova za prestanak radnog odnosa, Ustavni sud smatra da je kod ocene navoda o potencijalnoj diskriminaciji, u okolnostima konkretnog slučaja, uputno rukovođenje argumentacijom koju je Ustavni sud izneo u Odluci IUz-244/2015 od 30. juna 2016. godine.

Iz svega napred iznetog sledi da je Vrhovni kasacioni sud podnositeljki ustavne žalbe povredio pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao konstitutivni element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda i određivanjem da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 573/19 od 16. juna 2020. godine, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava iz čl. 36. i 60. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica.

7. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.