Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Apelacioni sud je proizvoljno primenio procesno pravo, preinačivši presudu na osnovu drugačije utvrđenog činjeničnog stanja bez održavanja rasprave. Osporena presuda je poništena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Staniše Todorovića iz Vladičinog Hana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Staniše Todorovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2643/10 od 10. aprila 2012. godine i utvrđuje povreda prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u odnosu na navedenu presudu u preostalom delu odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 2643/10 od 10. aprila 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 400/09 od 27. jula 2009. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Staniše Todorovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vladičinom Hanu u predmetu P. 400/09 povređeno p ravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava R epublike Srbije.

O b r a z l o ž e nj e

1. Staniša Todorović iz Vladičinog Hana je, 4. jula 2012. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2634/10 od 10. aprila 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, povrede prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, kao i povrede načela iz člana 3. i člana 18 stav 1, člana 142. stav 2. i člana 145. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Apelacioni sud u Nišu osporenom presudom preinačio prvostepenu presudu Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 400/09 od 27. jula 2009. godine, tako što je odbio tužbene zahteve tužioca kao neosnovane; da je osporenim aktom, pre svega, povređeno načelo vladavine prava iz člana 3. Ustava i pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, jer suđenje nije bilo pravično, niti je sprovedeno u razumnom roku; da je suđenje neopravdano trajalo punih šest godina, a tužiocu nije priznata tražena sudska zaštita, mada su mu očigledno povređena osnovna prava iz radnog odnosa; da je Apelacioni sud u Nišu, suprotno članu 380. Zakona o parničnom postupku, preinačio prvostepenu presudu, a da nije na osnovu rasprave pred drugostepenim sudom utvrdio drugačije činjenično stanje od onoga u prvostepenoj presudi; da su osporenom presudom povređena i načela iz člana 18. stav 1, člana 142. stav 2. i člana 145. stav 2. Ustava. Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu i odredi uklanjanje štetnih posledica nastalih donošenjem ove presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, uvidom u presude dostavljene uz ustavnu žalbu i u spise predmeta Osnovnog suda u Surdulici – Sudska jedinica u Vladičinom Hanu P. 2634/10 (ranije Opštinskog suda u Vladiničnom Hanu P. 400/09), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 16. maja 2006. godine Opštinskom sudu u Vladičinom Hanu podneo tužbu protiv tuženog Javnog preduzeća za gazdovanje šumama „Srbijašume“ iz Beograda – Šumsko gazdinstvo „Vranje“ iz Vranja, radi naknade štete zbog manje obračunate i isplaćene zarade po osnovu prekovremenog i noćnog rada u utuženom periodu i neisplaćenog terenskog dodatka.

Nakon prijema odgovora tuženog na tužbu, pripremno ročište pred prvostepenim sudom je održano 28. jula 2006. godine.

Prva prvostepena presuda u ovom sporu je doneta 23. januara 2008. godine i u periodu do donošenja ove presude Opštinski sud u Vladičinom Hanu je zakazao dvanaest ročišta (18. septembra, 9. oktobra i 27. novembra 2006, 15. januara, 16. februara, 19. marta, 30. maja, 6. jula, 29. jula, 24. septembra, 15. oktobra i 30. novembra 2007. i 23. januara 2008. godine), od kojih je održano osam, a pet nije održano, odnosno na njima nije raspravljano. Prvostepeni sud je izveo dokazni postupak upoznavanjem sa dokumentacijom koju su dostavile stranke, same ili na zahtev suda, saslušao šest svedoka, saslušao tužioca u svojstvu parnične stranke i izveo dokaz veštačenjem putem veštaka finansijske struke, koji je, osim osnovnog nalaza i mišljenja, dostavio prvostepenom sudu i četiri dopunska nalaza.

Opštinski sud u Vladičinom Hanu je presudom P. 361/06 od 23. januara 2008. godine, u stavu prvom izreke, obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade štete u vidu manje isplaćene zarade po osnovu prekovremenog i noćnog rada za period od 1. januara 2005. do 31. januara 2006. godine, plati 154.515,76 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od 1. januara 2007. godine, pa do konačne isplate; stavom drugim izreke presude obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade za boravak i rad na terenu – terenski dodatak za period od 1. januara 2005. do 31. januara 2006. godine, plati 11.836,31 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. oktobra 2007. godine pa do konačne isplate; u stavu trećem izreke usvojio kompenzacioni prigovor tuženog, pa je tužbeni zahtev tužioca na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade po osnovu prekovremenog i noćnog rada za iznos veći od dosuđenog u stavu prvom izreke pa do iznosa od 191.280,30 dinara, odbio kao neosnovan; u stavu četvrtom izreke obavezao tuženog da tužiocu naknadi parnične troškove. Ova presuda je dostavljena punomoćniku tužioca 11. juna 2008. godine.

Protiv navedene prvostepene presude, tužilac je izjavio žalbu 19. juna 2008. godine, a tuženi 27. juna 2008. godine.

Okružni sud u Vranju je, rešenjem Gž. 1436/08 od 19. marta 2009. godine, ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, jer je našao da je pobijana presuda zasnovana na nepravilno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, što je posledica pogrešne ocene izvedenih dokaza.

U ponovnom prvostepenom postupku, Opštinski sud u Vladičinom Hanu je zakazao tri ročišta (1. juna, 29. juna i 27. jula 2009. godine), od kojih su održana dva, a jedno nije održano na predlog tužioca. Parnične stranke nisu imale novih dokaznih predloga, saglasile su se da se ranije izvedeni dokazi izvedu čitanjem, a tužilac je ponovo saslušan u svojstvu parnične stranke.

Opštinski sud u Vladičinom Hanu je 27. jula 2009. godine doneo presudu P. 400/09, kojom je odlučio na istovetan način kao i u presudi od 23. januara 2008. godine. Ova presuda je dostavljena tuženom 10. decembra 2009. godine, a punomoćniku tužioca 15. januara 2010. godine.

Tuženi je izjavio žalbu protiv navedene presude 18. decembra 2009. godine, a tužilac 25. januara 2010. godine.

Rešavajući o izjavljenim žalbama, Apelacioni sud u Nišu je, osporenom presudom Gž. 2634/10 od 10. aprila 2012. godine, u stavu prvom izreke, preinačio prvostepenu presudu Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 400/09 od 27. jula 2009. godine u stavovima prvom, drugom i četvrtom njene izreke, tako što je odbio tužbeni zahtev koji je usvojen u ovim stavovima, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka, te obavezao tužioca da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 6.900 dinara; u stavu drugom izreke drugostepene presude ukinuo ožalbenu presudu u stavu trećem izreke.

U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog do 13. marta 2006. godine, kada mu je radni odnos prestao zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova na kojima je radio; da su stranke sporazumom od 13. marta 2006. godine, regulisale međusobna prava i obaveze nakon prestanka radnog odnosa; da je po zaključenom ugovoru o radu od 1. marta 2004. godine, tužilac bio raspoređen na poslove i radne zadatke šumskog radnika, ali je u spornom periodu obavljao poslove i radne zadatke čuvara imovine u objektu na Kukavici; da mu je za period na koji se odnosi potraživanje tužioca zarada isplaćivana po ugovoru o radu od 1. marta 2004. godine, za radno mesto šumskog radnika koje je vrednovano sa 2.000 bodova, što znači više u odnosu na radno mesto na kome je tužilac faktički radio, tj. mesto čuvara imovine koje je vrednovano sa 1.600 bodova; da je radno mesto tužioca bilo udaljeno oko 25 km od sedišta organizacionog dela tuženog – Šumske uprave u Vladičinom Hanu, tako da je on sam vodio evidenciju radnog vremena za sebe po kojoj mu je isplaćivana zarada; da po nalogu svog šefa tužilac u radnim listama nije upisivao sate prekovremenog i noćnog rada, tako da mu po ovom osnovu nije vršen obračuna ni isplata uvećane zarade; da je veštačenjem utvrđena visina uvećane zarade po oba osnova i visina terenskog dodatka, ali na osnovu podataka iz dnevnika tužioca koji nije overen od strane tuženog. U obrazloženju presude se dalje navodi: da je na ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev tužioca za uvećanu zaradu po osnovu prekovremenog i noćnog rada, kao i naknadu za boravak i rad na terenu; da je za ovakvu svoju odluku prvostepeni sud prihvatio navode tužioca da je po usmenom nalogu šefa Šumske uprave u Vladičinom Hanu, svedoka Miodraga Popovića, radio prekovremeno i noću, jer mu je rečeno da objekat u kome je radio treba da bude pokrivene neprekidnim prisustvom jednog od dvojice radnika koji su radili na ovim poslovima; da je prvostepeni sud takođe prihvatio i evidenciju radnog vremena koju je vodio sam tužilac, radi obračuna uvećane zarade; da je saglasno odredbi člana 53. stav 1. Zakona o radu, zaposleni dužan da radi prekovremeno samo na zahtev poslodavca, bilo pismenog ili usmenog; da u ovom slučaju navod tužioca, da je dobio usmeni nalog od šefa da radi prekovremeno, nije potkrepljen bilo kojim drugim dokazom izvedenim u toku prvostepenog postupka; da je svedok Miodrag Popović, koji je bio pretpostavljeni tužiocu, na koga se tužilac poziva, naprotiv, negirao navod tužioca i tvrdio da nikada nije dao ovakav nalog tužiocu, niti je za tim bilo potrebe; da su, osim toga, svedoci koji su radili na ovom objektu sa tužiocem, u isto vreme, kao i pre toga, objasnili način rada i dežurstva, i to tako što su naveli da su od šefa unapred dobijali raspored rada koji je trebalo da se odvija u dve smene od po osam časova, i to prvoj i drugoj smeni, bez noćne smene; da su međutim, svedoci Cvetković Slaviša i Sinđelić Goran objasnili da su zbog udaljenosti mesta rada, po njihovom međusobnom dogovoru, radili vezano tako što je jedan od radnika radio po dva do tri dana, noći tamo provodio ali nije radio, nakon čega bi imao nekoliko slobodnih dana; da ovakvim radom, po iskazima svedoka, njihov rad ne bi prelazio propisan fond radnih sati, već se raspored vršio u okviru propisanog fonda radnih časova u toku meseca; da su ovakvu preraspodelu radnog vremena vršili sami zaposleni, da je o tome bio obavešten šef ili im je ostavio takvu mogućnost zbog udaljenosti mesta rada; da su ovi svedoci potvrdili navode šefa da im niko nije dao nalog da rade noću ili prekovremeno, niti nalog da na objektu neko od čuva ra uvek bude prisutan. U obrazloženju se, zatim, navodi: da iz napred navedenog ovaj sud nalazi da nije bilo ni usmenog naloga da tužilac radi prekovremeno i noću, a da je on sa još jednim radnikom sam vršio preraspodelu radnog vremena iz razloga da sebi olakšaju putovanje do mesta rada, što ne predstavlja prekovremeni rad; da je takođe nalaz veštaka isključivo zasnovan na evidenciji tužioca o prekovremenom i noćnom radu koja nije potvrđena od strane poslodavca, tako da je iz tih razloga ovaj sud preinačio prvostepenu presudu u tom delu i odbio tužbeni zahtev, kao neosnovan.

4. Odredbama člana 3. Ustava je utvrđeno da je vladavina prava osnovna pretpostavka Ustava i počiva na neotuđivim ljudskim pravima (stav 1.) i da se v ladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (stav 2.) .

. Odredbama člana 18. Ustava je utvrđeno da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju (stav 1.); da se Ustavom jemče, i kao takva, neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zako nima i da se z akonom može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava (stav 2.); da se o dredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače se u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje (stav 3.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 60. stav 4. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći.

Odredbom člana 142. stav 2. Ustava je utvrđeno da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora.

Odredbom člana 145. stav 2. Ustava je utvrđeno da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", b r. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP ) koji se primenjivao u ovom postupku, članom 4. stav 1. je bilo propisano da sud odlučuje o tužbenom zahtevu po pravilu na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja, ako ovim zakonom nije drugačije određeno; članom 10. da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.); članom 225. stav 1. – da se dokazi izvode na glavnoj raspravi; članom 347. stav 3. – da se pravnosnažnost presude vezuje za činjenično stanje utvrđeno do zaključenja glavne rasprave; članom 369. – da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave (stav 1.), da k ad veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi, zakazaće raspravu pred drugostepenim sudom (stav 2.) i da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka (stav 3.); članom 380. – da će drugostepeni sud presudom preinačiti prvostepenu presudu – 1) ako je na osnovu rasprave utvrdio drukčije činjenično stanje nego što je ono u prvostepenoj presudi, 2) ako je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave ili posredno izvedene dokaze, a odluka prvostepenog suda je zasnovana isključivo na tim dokazima, 3) ako je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica, a na tim činjenicama je zasnovana presuda, 4) ako smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

5. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim članom 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih garantija prava na pravično suđenje, te da li je osporeni postupak u celini bio pravičan u smislu navedene odredbe Ustava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda i da li je primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je konstatovao da se u presudi Opštinskog suda u Vladičinom Hanu navodi da je sud ocenom izvedenih dokaza utvrdio da je tužilac u periodu za koji potražuje pretrpljenu štetu radio prekovremeno postupajući po usmenom nalogu pretpostavljenog, te da mu za časove prekovremenog i noćnog rada pripada naknada. Apelacioni sud u Nišu je, pak, preinačio ožalbenu prvostepenu presudu, pozivajući se na pogrešnu primenu materijalnog prava od strane prvostepenog suda i član 380. stav 4. ZPP, kojim je propisano da će drugostepeni sud presudom preinačiti prvostepenu presudu ako smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo. Međutim, Apelacioni sud u Nišu je preinačujuću presudu zasnovao na drugačije utvrđenom činjeničnom stanju u predmetnom sporu od stanja utvrđenog u prvostepenom postupku, i to bez održavanja rasprave. Naime, drugostepeni sud je našao da nije bilo ni usmenog naloga da tužilac radi prekovremeno i noću, već da je on sa još jednim radnikom sam vršio preraspodelu radnog vremena, što ne predstavlja prekovremeni rad. Ovakvo utvrđenje ja zasnovano na oceni iskaza svedoka i tužioca saslušanog u svojstvu parnične stranke, sadržanih u spisima predmeta. Na ovaj način Apelacioni sud u Nišu je postupio suprotno svojoj obavezi iz člana 369. stav 3. ZPP da ako je u istoj parnici prvostepena presuda već jednom bila ukinuta po odredbama ovog zakona, radi meritornog odlučivanja o žalbi, zakaže raspravu ako se pobijana presuda zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka. Drugostepeni sud je istovremeno povredio i načelo parničnog postupka o usmenosti i neposrednosti sadržano u članu 4. stav 1. ZPP, prema kome sud odlučuje o tužbenom zahtevu po pravilu na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja, ako ovim zakonom nije drugačije određeno.

Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 2643/10 od 10. aprila 2012. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, jer je osporena presuda doneta proizvoljnom primenom procesnog prava, te je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), usvojio ustavnu žalbu, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Nišu i određivanjem da u ponovnom postupku isti sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Vladičinom Hanu P. 400/09 od 27. jula 2009. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Takođe, Ustavni sud napominje da ovom odlukom ne prejudicira odluku drugostepenog suda o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i naložio ponovno odlučivanje o žalbi tužene protiv prvostepene presude, Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, kao preuranjene.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak podnošenjem tužbe, 16. maja 2006. godine, a da je postupak okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Nišu 10. aprila 2012. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, od svog pokretanja podnošenjem tužbe do donošenja drugostepene presude trajao pet godina i nepunih 11 meseci. Navedeno trajanje postupka izaziva sumnju da osporeni postupak nije okončan u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je radi rešavanja predmetnog spora nadležni sud sproveo relativno obiman dokazni postupak, ali je ocenio da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni ipak ne mogu opravdati dužinu trajanja osporenog postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je podnosilac ustavne žalbe imao opravdani interes za efikasno rešavanje spora, budući da se radilo o novčanim potraživanjima iz radnog odnosa.

Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac samo u manjoj meri doprineo trajanju predmetnog postupka, s obzirom na to da dva ročišta nisu održana iz razloga na strani podnosioca (ročište 30. novembra 2007. godine, jer je podnosilac dostavio podnesak sa izjašnjenjem o dopunskom nalazu veštaka uoči održavanja ročišta i ročište 29. juna 2009. godine zbog odsustva punomoćnika podnosioca).

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u ovom predmetu, Ustavni sud je, međutim, utvrdio da su nadležni sudovi dali odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju postupka. Ustavni sud je pri tome imao u vidu da je prvostepeni sud u ovom sporu dva puta donosio presude, od kojih je u postupku po žalbi prva prvostepena presuda bila ukinuta, dok je druga preinačena osporenom drugostepenom presudom. Osim toga, Ustavni sud je imao u vidu i okolnost da je ovom odlukom utvrdio povredu prava podnosioca na pravično suđenje osporenom drugostepenom presudom, poništio ovu presudu i naložio Apelacionom sudu u Nišu da ponovo odluči o žalbi tuženog protiv prvostepene presude, što znači da predmetni spor još uvek nije okončan.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu usvojio ustavnu žalbu, kao u tačke 3. izreke.

Kako u ustavnoj žalbi nije stavljen zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, krećući se u granicama postavljenog zahteva, u smislu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, smatrao da je pravično zadovoljenje podnosioca u konkretnom slučaju ostvareno samim utvrđivanjem povrede ustavnog prava.

7. U odnosu na odredbe čl. 3. i 18. Ustava čija je povreda osporenom presudom istaknuta u ustavnoj žalbi, Ustavni sud ukazuje da se navedenim ustavnim načelima, s obzirom na njihov smisao i sadržinu, ne jemče ljudska prava i slobode, te se ona ni ne mogu štititi u postupku po ustavnoj žalbi.

U vezi sa istaknutom povredom načela iz člana 142. stav 2. i član 145. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se navedenim odredbama ne štite konkretna ljudska ili manjinska prava ili slobode, već se principi utvrđeni u ovim odredbama posredno štite kroz garantovanje prava na pravično suđenje, te se u okviru postupka ustavnosudske zaštite po osnovu ustavne žalbe povreda ovih načela posebno ne razmatra.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti