Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.200 evra, dok je žalba u preostalom delu odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B . M . iz Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. jula 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. M . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P1. 239/15 (stari broj P. 4587/10) povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. M . iz Kruševca podneo je Ustavnom sudu, 29. maja 2019. godine, preko punomoćnika D. Ć, advokata iz Kruševca, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stava 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P 1. 239/15 (stari broj P. 4587/10) i protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2452/18 od 10. aprila 2019. godine zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbom člana 21, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i član a 58. Ustava. Pod neskom od 22. jula 2019. godine podnosilac je dostavio dokaze uz prvobitno izjavljenu ustavnu žalbu. Dopunom ustavne žalbe od 21. maja 2021. godine podnosilac je osporio presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2480/19 od 28. oktobra 2020. godine zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbom člana 21, člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istak ao: da osporena drugostepena presuda predstavlja rezultat proizvoljnog postupanja i odlučivanja, s obzirom na to da je istom odbačena tužba tužioca u delu izgubljenih dnevnica, koje su potraživane uređenim tužbenim zahtevom od 25. jula 2016. godine i 20. februara 2017. godine ; da su neprihvatljivi razlozi drugostepenog suda da je tužilac imao mogućnost da uredi svoj tužbeni zahtev u pogledu visine potraživanja naknade nakon veštačenja, a do donošenja delimične presude Osnovnog suda u Kruševcu P. 4587/10 od 13. septembra 2012. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev i dosu đena naknad a materijalne štete po tom osnovu , te da se posle pravnosnažnosti navedene presude 10. maja 2016. godine o spornom materijalnopravnom odnosu više nije moglo odlučivati, jer se radi o sporu između istih stranaka sa istim činjeničnim osnovnom i predmetom spora. Podnosilac je dalje istakao da je nakon veštačenja, omaškom , pogrešno uređen tužbeni zahtev tako što je traženo manje od onoga što je po nalazu veštaka predstavljalo izgubljene dnevnice. Ističe da je tražena samo po jedna dnevnica u jednom prikazanom periodu, te da se ne radi o presuđenoj stvari iz razloga što ne postoji odluka suda kojom je ranije odučeno o spornom delu tužbenog zahteva, jer je sud odlučio samo o delu tužbenog zahteva onako kako je prvobitno postavljen, a ne i o ovom delu tužbenog zahteva. Pored navedenog, podnosilac je naveo da mu je u okviru prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku, imajući u vidu da je sud u ovoj parnici postupao devet godina . Takođe je istakao i povredu prava iz člana 58. Ustava, jer je nedosuđivanjem tražene materijalne štete znatno umanjena njegova imovina. U pogledu povrede prava iz člana 36. stav 1. Ustava, podnosilac je istakao da je osporena drugostepena presuda suprotna stavovima drugih sudova u sličnim situacijama (presuda Višeg suda u Kruševcu Gž1. 1617/08 od 18. septembra 2008. godine, rešenje Višeg suda u Kruševcu Gž1. 42/13 od 16. januara 2014. godine, presuda Okružnog suda u Prištini Gž. 276/07 od 25. decembra 2007. godine i presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5434/11 od 29. februara 2012. godine). Podnosilac je u dopuni ustavne žalbe od 21. maja 2021. godine, kojom je osporio revizijsku presudu, istakao da bi razlozi revizijskog suda bili prihvatljivi da je podnet predlog za ponavljanje postupka. Takođe je istakao da ne postoji odluka suda u postupku za naknadu štete do punog iznosa . Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte, istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete, kao i troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kruševcu P1. 239/15 (stari broj P. 4587/10), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe , podneo je 2. a vgusta 2010. godine, tužbu Osnovnom sudu u Kruševcu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva unutrašnjih poslova – Žandarmerija Kraljevo, radi naknade štete.

Tužena je odgovor na tužbu dostavila 7. oktobra 2010. godine. Pripremno ročište održano je 18. januara 2011. godine. Do donošenja delimične presude Osnovnog suda u Kruševcu P1. 4587/10 od 13. septembra 2012. godine održano je pet ročišta, na kojima su izvedeni dokazi : saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, veštačenjem preko sudskih veštaka medicinske i ekonomsko-finansijske struke, kao i pribavljanjem izveštaja tuženog o primanjima tužioca . Dva ročišta su na molbu punomoćnika tužioca odložena zbog službene sprečenosti tužioca , dok tri ročišta nisu održana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Podneskom od 16. maja 2012. godine punomoćnik tužioca je, shodno nalazu i mišljenju sudskog veštaka od 24. aprila 2012. godine , precizirao tužbeni zahtev u pogledu dnevnica.

Delimičnom presudom Osnovnog suda u Kruševcu P1. 4587/10 od 13. septembra 2012. godine je, u stavu prvom izreke , delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu isplati naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenih fizičkih bolova, pretrpljenog straha, duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti i duševnih bolova zbog naruženja u opredeljenim iznosima , sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate ; stavom drugim izreke je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da na ime naknade materijalne štete zbog izmakle koristi u vidu terenskog dodatka isplati opredeljene iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate ; stavom trećim izreke je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenih iznosa, a stavom četvrtim izreke je odlučeno da se o troškovima parničnog postupka odluči konačnom presudom.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom Gž1. 3472/12 od 12. septembra 2013. godine preinačio delimičnu presudu Osnovnog suda u Kruševcu P1. 4587/10 od 13. septembra 2012. godine u stavovima prvom i drugom izreke i odbio tužben e zahteve tužioca na naknadu nematerijalne štete i naknadu materijalne štete zbog izmakle koristi u vidu terenskog dodatka.

O preostalom delu tužbenog zahteva odlučeno je nakon jednog održanog ročišta, presudom Osnovnog suda u Kruševcu P. 4587/10 od 3. decembra 2013. godine. Ovom presudom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora u iznosu od 85.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti do isplate i odlučeno da svaka stranka snosi svoje parnične troškove.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž1. 1305/14 od 3. aprila 2015. godine ukinuo presud u Osnovnog suda u Kruševcu P. 4587/10 od 3. decembra 2013. godine i predmet vra tio istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku su, nakon dva održana ročišta, spisi predmeta dostavljeni Apelacionom sudu u Kragujevcu, radi postupanja po Odluci Ustavnog suda Už-9643/2013 od 17. decembra 2015. godine kojom je u tački 1. izreke usvojena ustavna žalba B. M , ovde podnosioca, i utvrđeno da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3472/12 od 12. septembra 2013. godine povre đeno njegovo pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, dok je u preostalom delu ustavna žalba odbačena; tačkom 2. izreke poništena je presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3472/12 od 12. septembra 2013. godine i određeno da isti sud ponovno odluči o žalbi koju je tužena izjavila protiv presude Osnovnog suda u Kruševcu P. 4587/10 od 13. septembra 2012. godine, dok je tačkom 3. izreke odbijen zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 377/16 od 10. maja 2016. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena delimična presuda Osnovnog suda u Kruševcu P. 4587/10 od 13. septembra 2012. godine u stavu prvom izreke, u delu kojim je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i naloženo tuženoj da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni fizički bol i pretrpljeni strah isplati opredeljene iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, kao i u stavu drugom i četvrtom izreke ; stavom drugim izreke je ukinuta delimična presuda Osnovnog suda u Kruševcu P. 4587/10 od 13. septembra 2012. godine u preostalom delu stava prvog izreke na ime naknade nematerijalne štete zbog duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti i duševnih bolova zbog naruženosti u opredeljenim iznosima, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, pa je predmet u ukinutim delovima vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

Podneskom od 25. jula 2016. godine punomoćnik tužioca je uredio tužbeni zahtev na ime naknade nematerijalne i materijalne štete, a podneskom od 20. februara 2017. godine je ponovo uredio tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete.

U ponovnom postupku održana su tri ročišta, na kojima su izvedeni dokazi : saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, saslušanjem sudskog veštaka medicinske struke, dopunskim veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, kao i pribavljanjem izveštaja tuženog o ko rišćenju godišnjeg odmora tužioca. Tri ročišta nisu o držana zbog nepostojanja procesnih pretpostavki.

Presudom Osnovnog suda u Kruševcu P1. 239/15 od 23. februara 2017. godine je, u stavu prvom izreke , usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu na ime gubitka u zaradi zbog izgubljenog terenskog dodatka – dnevnica isplati opredeljene iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate ; stavom drugim izreke je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2007. godinu isplati iznos od 81.792,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate; stavom trećim izreke je obavezana tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 426.000,00 dinara.

Tužilac je podneskom od 4. aprila 2017. godine predložio donošenje dopunske presude za deo tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu materijalne štete na ime gubitka u zaradi zbog izgubljenog terenskog dodatka – dnevnice za mesec novembar 2008. godine.

Dopunskom presudom Osnovnog suda u Kruševcu P1. 239/15 od 18. aprila 2017. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu isplati na ime gubitka u zaradi zbog izgubljenog terenskog dodatka – dnevnica za novembar 2007. godine opredeljeni iznos, sa zakonskom zateznom kamatom počev od januara 2008. godine do isplate.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž1. 2224/17 od 6. marta 2018. godine vratio Osnovnom sudu u Kruševcu spis predmeta P1. 239/15 kao nerazmotren po žalbi, radi otklanjanja procesnog nedostatka, koji se odnosi na blagovremenost žalbe tužene. Spis predmeta dostavljen je Osnovnom sudu u Kruševcu 20. marta 2018. godine.

Nakon otklanjanja procesnog nedostatka, spis predmeta dostavljen je Apelacionom sudu u Kragujevcu, 19. jula 2018. godine. Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž1. 2452/18 od 10. aprila 2019. godine, u stavu prvom izreke , odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio presudu Osnovnog suda u Kruševcu P1. 239/15 od 23. februara 201 7. godine u stavu drugom njene izreke; stavom drugim izreke ukinute su presuda Osnovnog suda u Kruševcu P1. 239/15 od 23. februara 2017. godine u stavu prvom izreke i dopunsk a presud a istog suda P1. 239/15 od 18. aprila 2017. godine i tužb a tužioc a u tim delovima odba čena; stavom trećim izreke je preinačeno rešenje o troškovima parničnog postupka u stavu trećem izreke presude Osnovnog suda u Kruševcu P1. 239/15 od 23. februara 2017. godine, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 267.685,20 dinara.

Drugostepeni sud je za ukidanje prvostepene presude u odnosu na naknadu materijalne štete na ime izgubljenog terenskog dodatka i dopunske presude, kao i odbacivanja tužbe u tom delu, dao sledeće razloge: da je delimičnom presudom Osnovnog suda u Kruševcu P. 4587/10 od 13. septembra 2012. godine obavezana tužena da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu na ime pretrpljenih fizičkih bolova, pretrpljenog straha, duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti i duševnih bolova zbog naruženosti u opredeljenim iznosima, dok je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenih iznosa nematerijalne štete i na ime pretrpljenih fizičkih bolova i pretrpljenog straha, kao i da je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog izmakle koristi u vidu terenskog dodatka za period od 13. septembra 2007. godine, zaključno sa 31. jul om 2008. godine , isplati pojedinačne mesečne iznose , sa zakonskom zateznom kamatom u visini i na način kako je određeno presudom ; da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu (Gž1. 377/16 od 10. maja 2016. godine) odbijena kao neosnovana žalba tužene i potvrđena delimična presuda prvostepenog suda u delu stava prvog izreke, kojim je tužiocu dosuđena naknada nematerijalne štete u vidu pretrpljenih fizičkih bolova i pretrpljenog straha, kao i u stavu drugom izreke kojim mu je dosuđena naknada materijalne štete zbog izmakle koristi u vidu terenskog dodatka, dok je u jednom delu stava prvog izreke presuda ukinuta i vraćena na ponovno suđenje ; da je u daljem toku prvostepenog postupka tužilac podneskom od 20. februara 2017. godine petitumom tužbe ponovo potraživao naknadu materijalne štete zbog izmakle koristi u vidu terenskog dodatka za period od 13. septembra 2007. godine do 25. jula 2008. godine, odnosno u delu o kome je odlučeno pravnosnažnim delom presude Osnovnog suda u Kruševcu P. 4587/10 od 13. septembra 2012. godine, tako što je traženu naknadu štete opredelio u većim iznosima, a polazeći od visine dnevnice i broja ostvarenih dnevnica u svakom mesecu spornog perioda; da je parnica u kojoj je doneta delimična presuda Osnovnog suda u Kruševcu P. 4587/10 od 13. septembra 2012. godine pokrenuta tužbom, između ostalog, za naknadu materijalne štete zbog izmakle koristi u vidu terenskog dodatka za period od 13. septembra 2007. godine do 25. jula 2008. godine, a u visini koja je bliže navedena ovom presudom, dok je delom tužbenog zahteva u daljem toku postupka tužilac tražio da se tužena obaveže da za isti period tužiocu isplati pojedinačne mesečne iznose koji predstavljaju izmaklu korist u vidu terenskog dodatka, u većim mesečnim iznosima od dosuđenih, koji bi tužiocu pripadao primenom drugačijeg načina obračuna. Prema nalaženju drugostepenog suda, ne radi se o činjenicama koje su nastale nakon donošenja delimične presude, već tužilac zahtev zasniva na istom činjeničnom osnovu (pretrpljena materijalna šteta zbog povrede na radu u vidu izmakle koristi – terenskog dodatka za period od 13. septembra 2007. godine do 25. jula 2008. godine, u visini koja je utvrđena nalazom i mišljenjem veštaka finansijske struke od 23. aprila 2012. godine) , te da je tužilac imao mogućnost da uredi svoj tužbeni zahtev u pogledu visine potraživane naknade do donošenja delimične presude P. 4587/10 od 13. septembra 2012. godine, kojom je sud usvojio tužbeni zahtev tužioca i dosudio naknadu materijalne štete po ovom osnovu, tako da se posle nastupanja pravnosnažnosti navedenog dela presude (10. maja 2016. godine, kada je doneta presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 377/16), o spornom materijalnopravnom odnosu ne može ponovo odlučivati , pa je, primenom odredbe člana 391. stav 2. Zakona o parničnom postupku, u ovom delu tužba odbačena. Navedena presuda dostavljena je punomoćniku tužioca 13. maja 2019. godine.

Odlučujući o reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 2480/19 od 28. oktobra 2020. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2452/18 od 10. aprila 2019. godine. Iz obrazloženja osporene revizijske presude u delu koji se odnosi na ukidanje prvostepene presude u odnosu na naknadu materijalne štete na ime izgubljenog terenskog dodatka i dopunske presude i odbacivanja tužbe u tom delu, revizijski sud ističe da se u konkretnom slučaju ne radi o činjenicama koje su nastale nakon donošenja prvostepene i delimične presude, već o istom činjeničnom i pravnom osnovu kao u ranijoj pravnosnažnoj presudi, pa se o spornom materijalnopravnom odnosu nije moglo ponovo odlučivati prvostepenom i dopunskom presudom. Pored navedenog, revizijski sud ističe da se revizijom tužioca neosnovano ukazuje da u konkretnom slučaju nije postojao identitet tužbenih zahteva, a nije od značaja ni revizijski navod da je nakon veštačenja omaškom pogrešno uređen tužbeni zahtev, tako što je tražen manji iznos od onoga što je po nalazu veštaka tužiocu pripadalo. Osporena presuda dostavljena je punomoćniku tužioca 10. maja 2021. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) ; da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona; da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne; da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je odzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11 ) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20) je propisano : da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10. stav 1. i 2.); da presuda koja više ne može da se pobija žalbom postaje pravnosnažna i da sud tokom celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li je stvar pravnosnažno presuđena i ako utvrdi da je parnica pokrenuta o zahtevu o kome je već pravnosnažno odlučeno, odbaciće tužbu (član 359. stav 1. i 2.); da se pravnosnažnost presude vezuje za činjenično stanje utvrđeno do zaključenja glavne rasprave (član 360. stav 3.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajmečenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 2. avgusta 2010. godine, podnošenjem tužbe Osnovnom sudu u Kruševcu i da je okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 2480/19 od 28. oktobra 2020. godine, koja je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe dostavljena 10. maja 2021. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao deset godina i devet meseci, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je na dužinu trajanja osporenog parničnog postupka uticala relativna činjenična i pravna složenost predmeta. Naime, parnični sud je u sporu za naknadu štete (materijalne i nematerijalne) zbog povrede na radu, pre svega, trebalo da utvrdi intenzitet i trajanje fizičkih bolova i straha, da li je došlo do umanjenja op šteživotne aktivnosti, nastupanja naruženosti , kao i visinu zarad e na ime terenskog dodatka – dnevnica, kao i potraživanja po osnovu neiskorišćenog godišnjeg odmora. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da su ove okolnosti uslovile i obimniji dokazni postupak (saslušanje parnične strank e i sudskog veštaka , izvođenje dokaza medicinskim i ekonomskim veštačenje m, kao i dopunskim ekonomskim veštačenjem, pribavljanjem izveštaja tuženog o primanjima tužioca i korišćenju godišnjeg odmora tužioca).

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o njegovim zahtevima odluči u okviru standarda razumnog roka, posebno zbog činjenice da je reč o zaštiti prava iz radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da se njegov neznatni doprinos produžavanju trajanja postupka ogleda u odlaganju dva ročišta na molbu njegovog punomoćnika.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. Ispitujući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud pripremno ročište održao tri meseca nakon prijema odgovora na tužbu i da je o delu tužbenog zahteva odlučeno dve godine od podnošenja tužbe. Pored navedenog, na dužinu trajanja parničnog postupka je uticala činjenica da je u postupku pred Ustavnim sudom, Odlukom Už-9643/2013 od 17. decembra 2015. godine, zbog utvrđene povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, poništena presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3472/12 od 12. septembra 2013. godine i naloženo istom sudu da ponovo odluči o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kruševcu P. 4587/10 od 13. septembra 2012. godine. Postupajući po Odluci Ustavnog suda, Apelacion i sud u Kragujevcu je delimično ukinuo prvostepenu presud u i predmet vra tio istom sudu na ponovno suđenje. U ponovnom postupku prvostepeni sud je doneo presudu i dopunsku presudu. U postupku po žalbi drugostepeni sud je najpre vratio spis predmeta prvostepenom sudu kao nerazmotren radi otklanjanja procesnog nedostatka koji se odnosi na utvrđivanje blagovremenosti žalbe tužene, te je prvostepeni sud nakon otklanjanja procesnog nedostatka, posle četiri meseca, spis predmeta dostavio drugostepenom sudu radi odlučivanja o žalbi tužene, koji je konačno odlučio o predmetu tužbenog zahteva. Revizijski sud je nakon jedne godine odlučio o reviziji tužioca.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove, te da je u konkretnom slučaju postojao doprinos suda dužini trajanja ovog parničnog postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno od redbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P1. 239/15 (stari broj P. 4587/10) , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, doprinos suda dužini trajanja postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15), od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. U odnosu na osporene akte, Ustavni sud je razmatrajući sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da u konkretnom slučaju nema povrede prava na pravično suđenje, to ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je došlo do povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Ustavni sud je, takođe, nalazi da dostavljeni akti (presuda Višeg suda u Kruševcu Gž1. 1617/08 od 18. septembra 2008. godine, rešenje Višeg suda u Kruševcu Gž1. 42/13 od 16. januara 2014. godine, presuda Okružnog suda u Prištini Gž. 276/07 od 25. decembra 2007. godine i presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5434/11 od 29. februara 2012. godine) ne mogu služiti kao dokaz tvrdnje o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Ovo iz razloga jer je osporena revizijska presuda, a kao dokaz različitog postupanja sudova su dostavljene sudske odluke koje su donosili drugostepeni sudovi, te podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaze da je Vrhovni kasacioni sud, kao sud poslednje instance, donosio drugačije odluke u odnosu na odluku koja se osporava ustavnom žalbom.

U vezi sa navodima ustavne žalbe da je osporenim aktima došlo do povrede načela iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da se označenom ustavnom normom ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga povreda ovog načela može nastati samo akcesorno, kao posledica povrede ili uskraćivanja konkretnog Ustavom zajemčenog prava ili slobode, što nije slučaj u konkretnom predmetu.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke .

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83 .). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti