Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 15 godina. Podnosiocu se dodeljuje naknada nematerijalne štete. Žalba protiv meritorne odluke Apelacionog suda o visini duga se odbija.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. z. r. U. u N. S. „T.“, u stečaju , iz N . S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. z. r. U. u N. S. „T.“, u stečaju , i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2006/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3015/11 od 14. septembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. z. r. U. u N. S. „T.“ u stečaju, iz N. S. je 11. novembra 2011. godine, preko punomoćnika Č . N, advokata iz N, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3015/11 od 14. septembra 2011. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2006/08.

U ustavnoj žalb i je nave deno: da je osporenom presudom Apelacioni sud u Novom Sadu preinačio prvostepenu presudu i odredio nerealn o nisku obavezu tuženog u pogledu vraćanja duga podnosiocu ; da podnosiocu pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđeni dug od dana utuženja, jer bi u suprotnom bilo „zaobiđeno“ načelo legimiteta; da je tuženi otplaćujući zajam vratio samo njegov neznatni deo, te tako narušio načela iz čl. 12. i 15. Zakona o obligacionim odnosima i neosnovano se obogatio na račun tužioca; da je iznos duga koji je tuženi obavezan vratiti tužiocu u osporenoj presudi nerealan, jer je dosuđen bez zakonske zatezne kamate od dana utuženja čime se ni približno ne udovoljava načelu iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima; da mu je u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer je postupak koji nije bio posebno složen trajao 15 godina, pri čemu on nije ničim doprineo navedenoj dužini.

Podnosilac je predložio Ustavnom sudu da utvrdi da su osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3015/11 od 14. septembra 2011. godine podnosiocu povređen a prav a na pravično suđenje i na pravno sredstvo , iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava, kao i pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2006/08. Takođe je zahtevao da Sud utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu, i naknadu troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodo m ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 15901/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2006/08), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Podnosilac ustavne žalbe je 27. avgusta 1996. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tuženih D.Ž, M.P. i D.L, radi isplate duga, ali je usled povlačenja tužbe u odnosu na M.P. i D.L, Opštinski sud u Novom Sadu rešenjem P. 5031/96 od 17. novembra 2000. godine obustavio postupak u odnosu na te tužene.

Pred Opštinskim sudom u Novom Sadu održano je tri ročišta, dok dva ro čišta nisu bila održana, jer tuženi nije pristupio . Na ročištima su izvedeni dokazi veštačenjem i dopunskim veštačenjem od strane veštaka ekonomsko- finansijske struke , saslušanjem parničnih stranaka i saslušanjem veštaka.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5031/96 od 1. novembra 2002. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio od tuženog isplatu iznosa od 340.842,38 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 772/03 od 24. marta 2005. godine usvojio žalbu, ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5031/96 od 1. novembra 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Tužilac je 4. juna 2008. godine preinačio tužbu i predložio da sud usvoji primarni ili eventualni tužbeni zahtev.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 2006/08 i održana su dva ročišta, dok jedno ročište nije bilo održano zbog nedolaska veštaka. Na ročištima su izvedeni dokazi ponovnim veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke i saslušanjem veštaka.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2006/08 od 29. septembra 2008. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu na ime duga isplati iznos od 1.146.201,93 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 12. maja 2008. godine do isplate, kao i parnične troškove, stavom drugim izreke odbijen je eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 756.085,90 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12. maja 2008. godine pa do i splate, kao i troškove postupka, dok je stavom trećim izreke obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 59.000,00 dinara.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9962/10 od 1. decembra 2010. godine prekinut je postupak koji se vodio pred Apelacionim sudom u Novom Sadu pod brojem Gž. 9962/10, usled otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/10 od 9. novembra 2010. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3015/11 od 14. septembra 2011. godine, u stavu prvom izreke , određen je nastavak postupka koji se vodi o pred Apelacionim sudom u Novom Sadu pod brojem Gž. 9962/10 i konstatovano da će se postupak voditi pod brojem Gž. 3015/11, u stavu drugom izreke delimično je usvojena žalba tužioca pa je preinačena ožalbena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2006/08 od 29. septembra 2008. godine u pobijanom delu odluke kojim je odbijen primarni tužbeni zahtev ( u stavu I njene izreke) i u delu odluke o troškovima parničnog postupka (u stavu III njene izreke), tako što je tužbeni zahtev delimično usvojen i obavez an tuženi da tužiocu na ime duga isplati 191.640,15 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. septembra 20 08. godine do isplate i odlučeno da svaka strank a snosi svoje troškove postupka, dok je u stavu trećem izreke žalba tužioca u preostalom delu odbijena i prvostepena presuda u nepreinačenom odbijajućem delu odluke o primarnom tužbenom zahtevu (preko dosuđenih 191.640,15 dinara, sa kamatom od 29. septembra 2008. godine), kao i u odbijajućem delu odluke o eventualnom tužbenom za htevu (u stavu II njene izreke) potvrđena.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su tužilac kao zadruga i tuženi 16. avgusta 1991. godine zaključili ugovor o nenamenskom zajmu na bazi samofinansiranja zadrugara, te da je tuženi primio na zajam 200.000,00 tadašnjih dinara, uz uplatu od 40.000,00 tadašnjih dinara, na ime depozita, 4.000,00 na ime administrativnih troškova, 6.000,00 na ime provizije i 2.400,00 tadašnjih dinara na ime osiguranja zajma; da su stranke ugovorile da tuženi primljeni zajam vrati u 47 jednakih mesečnih rata u iznosu od 4.255,40 dinara; da je tuženi vratio dug tužiocu u nominalnom iznosu, u celosti, 6. januara 1993. godine; da je notorna činjenica da je u navedenom periodu došlo do velike promene vrednosti novca i da je zajam u nominalnom iznosu vraćen u uslovima visoke inflacije, i u takvim uslovima, vraćanjem nominalnog iznosa zajma tužilac bi nesumnjivo bio do veden u položaj stranke koja trpi gubitak, čime bi bila povređena osnovna načela Zakona o obligacionim odnosima i to načelo jednakih vrednosti uzajamnih davanja (član 15.) i načelo savesnosti i poštenja (član 12.); da navedene okolnosti ukazuju da tuženi nije izmirio potraživanje tužioca u celini i da se zbog toga, po oceni toga suda, tuženi ne oslobađa obaveze da tužiocu vrati zajam u realnom iznosu, odnosno u valorizovanom iznosu, odnosno da je tužilac u konkretnom slučaju pretrpeo inflatornu štetu i da mu kao poveriocu pripada pravo da zahteva valorizovan iznos datog zajma onako kako se inače vrši valorizacija novčanih obaveza; da su ekonomski uslovi inflacije u toku izvršenja spornog ugovora o zajmu obezvredili vrednost novčanog iznosa, koji je bio predmet ugovora o zajmu, pa se ne može prihvatiti zaključak prvostepenog suda da je savesnim izvršenjem predviđene ugovorne obaveze tuženi i realno vratio u celini pozajmljeni iznos tužiocu i da je njegova obaveza vraćanja zajma ugašena, s obzirom na to da se u smislu člana 15. Zakona o obligacionim odnosima, obaveza može smatrati ispunjenom samo kada je ono što je dato po osnovu izvršenja predmetne ugovorne obaveze ekonomski ekvivalentno onom što je po tom ugovoru primljeno; da se stvarna vrednost pozajmljenog iznosa i onoga što je vraćeno na ime izvršenja obaveze po navedenom ugovoru o zajmu mo že, po oceni toga suda, utvrditi primenom deviznog valorimetra; da imajući u vidu da je realni iznos nevraćenog zajma koji tuženi duguje tužiocu na dan poslednje uplate 6. januara 1993. godine bio 4.877,31 DEM, što konvertovano u evre sada realno predstavlja iznos od 2.493,73 evra, te računajući da je na dan zaključenja glavne rasprave 29. septembra 2008. godine 1 evro vredeo 76,8488 dinara prema srednjem kursu Narodne banke Srbije o dnevnom tržišnom kursu za evro, potraživanje tužioca od 2.943,73 evra predstavljalo bi realan iznos od 191.640,15 dinara; da imajući u vidu da je sporno potraživanje tužioca po osnovu zajma obezvređeno enormnom inflacijom i da je tuženi pre roka dospeća zajma isplatio tužiocu njegov nominalni iznos, tužilac ima pravo da od tuženog zahteva i takozvanu inflatornu naknadu štete zbog svog obezvređenog potraživanja po osnovu zajma, u smislu člana 278. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi člana 15. Zakona , u dinarskom iznosu utvrđene realne vrednosti nevraćenog zajma pomoću deviznog valorimetra, a taj iznos je prvostepeni sud pravilno utvrdio na osnovu stručnog nalaza i mišljenja veštaka i kao takvog ga prihvatio; da je s obzirom na to da se, po oceni toga suda ne može smatrati da je tuženi bio u docnji pre dana prvostepenog presuđenja i da je dinarska protivvrednost realnog potraživanja tužioca utvrđena prema okolnostima u vreme donošenja prvostepene odluke, to je zakonska zatezna kamata dosuđena od tog dana; da je iz iznetog razloga, taj sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio kao u stavu II izreke; da je u preostalom delu taj sud odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu u nepreinačenom delu (u stavu II njene izreke), s obzirom na to da bi dosuđenjem većeg iznosa od utvrđene realne vrednosti potraživanja tužioca po osnovu zajma bilo narušeno načelo jednakih vrednosti uzajamnih davanja iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku, koji je važio u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRG, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se primenjivao u toku postupka, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da su u zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa strane dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja (član 12.); da u zasnivanju dvostranih ugovora strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja (član 15. stav 1.); da kad obaveza ima za predmet svotu novca, dužnik je dužan da isplati onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi, izuzev kad zakon određuje šta drugo (član 394.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen deset godina i tri meseca, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period od dana podnošenja tužbe sudu - 27. avgusta 1996. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, od podnošenja tužbe 27. avgusta 1996. godine do donošenja presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3015/11 od 14. septembra 201 1. godine, kojom je postupak pravnosnažno okončan, prošlo je 15 godina, što znači da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja parničnog postupka koji je prihvaćen u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Nakon podnošenja tužbe, prv a prvostepena presuda je doneta posle više od šest godina i u tom šestogodišnjem periodu su bila održan a samo tri ročišta za glavnu raspravu . Dalje, drugostepeni sud je posle dve i po godine odlučio tako što je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak, nova prvostepena presuda je doneta nakon tri i po godine i u tom periodu su bila održana samo dva ročišta , a zatim je drugostepeni sud pravnosnažno odlučio posle tri godine.

Ustavni sud nalazi da je nerazumno drugom trajanju postupka najviše doprineo prvostepeni sud koji je neredovno zakazivao ročišta, jer je u šestogodišnjem periodu do donošenja prve prvostepene presude zakazao samo pet ročišta od kojih je održao tri, dok su u ponovnom postupku pred tim sudom u periodu od tri i po godine bila zakazan a samo tri ročišta, od kojih su dva bila održana.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio relativno činjenično i pravno složen. Parnični sud je trebalo da utvrdi, nakon perioda hiperinflacije, u kojoj meri su ispunjene ugovorne obaveze stranaka, što je uslovilo i nešto obimniji dokazni postupak, ali što nikako ne može biti i opravdanje za petnaestogodišnje trajanje postupka.

Takođe, i određene objektivne okolnosti su dovele do produženja trajanja postupka, kao što je prekid postupka u periodu od devet i po meseci usled otvaranja stečajnog postupka nad podnosiocem.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se predmetni parnični postupak okonča u razumnom roku, jer je u pitanju bio zahtev za isplatu duga za podnosioca značajnog novčanog iznosa. Takođe, Ustavni sud nalazi da je podnosilac, kao tužilac u određenoj meri doprineo dužini trajanja postupka povlačeći tužbu u odnosu na dvoje tuženih, M.P. i D.L.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2006/08, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka , složenost predmeta spora, kao i doprinos podnosioca trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu osporavanja presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3015/11 od 14. septembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da je drugostepeni sud u osporenoj presudi naveo ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih je delimično usvojio žalbu tužioca, preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženog da podnosiocu isplati iznos od 191.640,15 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29. septembra 2008. godine do isplate, dok je u preostalom nepreinačenom odbijajućem delu odluke o primarnom tužbenom zahtevu, preko dosuđenih 191.640,15 dinara sa kamatom, kao i u odbijajućem delu odluke o eventualnom tužbenom zahtevu prvostepen u presud u potvr dio. Naime, načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja, kao i načelo zabrane zloupotrebe prava i zabrane prouzrokovanja štete drugome imaju poseban značaj u uslovima visoke inflacije, s obzirom na to da tada dolazi do naglog i velikog obezvređivanja nominalne vrednosti novčanih jedinica. Kako su predmetna potraživanja tužioca po osnovu zajma obezvređena enormnom inflacijom, prihvatljiva je ocena postupajućeg drugostepenog suda da tužiocu pripada inflatorna naknada štete zbog obezvređivanja potraživanja po osnovu zajma, u dinarskom iznosu utvrđene realne vrednosti nevraćenog zajma pomoću deviznog valorimetra, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja, kao dana kada je utvrđena visina dugovanja tuženog, nalazeći da se dosuđenim iznosima uspostavlja ekvivalencija uzajamnih davanja.

Imajući u vidu da je Apelacioni sud u Novom Sadu razumljivo i dovoljno obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da se ne može smatrati da je izneto stanovište posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive primene materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud, stoga, nalazi da osporenom presudom nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi sa istaknutom povredom prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnosiocu ovo ustavno pravo nije povređeno imajući u vidu da su u predmetnom postupku podnosiocu bila na raspolaganju sva zakonom predviđena pravna sredstva koja je i koristio.

Ustavni sud je, stoga, ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3015/11 od 14. septembra 2011. godine, odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

U pogledu zahteva podnosioca za određivanje naknade troškova za rad advokata za sastav ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova imajući u vidu da je članom 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu određeno da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. Takođe, odredbom člana 83. stav 1. Zakona utvrđeno je da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno je da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, licima koja žele da izjave ustavnu žalbu Sud pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni posredstvom internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 426 stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti