Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu privatnog tužioca zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku za klevetu, koji je trajao preko četiri godine. Sud utvrđuje neefikasnost prvostepenog suda i dosuđuje naknadu nematerijalne štete od 300 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. B . iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. septembra 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. B . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu K. 1242/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. B . iz Niša podneo je Ustavnom sudu, 11. jula 2013. godine, preko punomoćnika O. D, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1. 2313/13 od 14. maja 2013. godine, zbog povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti iz člana 23. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kao u zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu K. 1242/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je do povrede prava na suđenje u razumnom roku došlo usled nepostupanja prvostepenog suda u predmetu, pre svega nepotrebnim odlaganjima glavnog pretresa, kao i da je u drugostepenom postupku, usled dekriminalizacije, predmetno krivično delo trebalo prekvalifikovati u krivično delo uvreda i okrivljenog R.B. oglasiti krivim.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, pravo na naknadu nematerijalne štete, kao i da poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Kraljevu K. 1242/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

M. B, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 18. februara 2009. godine Opštinskom sudu u Kosovskoj Mitrovici privatnu krivičnu tužbu protiv R.B. zbog krivičnog dela kleveta iz člana 171. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, kada je i istakao opredeljeni imovinskopravni zahtev. Navedena privatna krivična tužba preuzeta je od Opštinskog suda u Kosovskoj Mitrovici i 31. januara 2010. godine dostavljena na nadležnost Osnovnom sudu u Kraljevu, po kojoj je u tom sudu formiran predmet K. 1242/10.

Privatni tužilac je Osnovnom sudu u Kosovskoj Mitrovici 8. aprila 2011. godine podneo privatnu krivičnu tužbu protiv istog okrivljenog, za produženo krivično delo kleveta iz člana 171. stav 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, po kojoj je u tom sudu formiran predmet K. 20/11.

Službenom beleškom Osnovnog suda u Kraljevu od 27. februara 2012. godine navedeni predmeti su spojeni, radi sprovođenja jedinstvenog postupka i donošenja jedne odluke u predmetu K. 1242/10.

Osnovni sud u Kraljevu je 1. juna 2010. godine održao ročište za pokušaj mirenja, nakon čega je u periodu od 21. septembra 2010. do 20. novembra 2012. godine 11 puta zakazivao glavni pretres, od čega je pretr es održan tri puta. Utvrđeno je da glavni pretres nije održan iz sledećih razloga: 3 puta zbog odsustva sudije, zbog donošenja odluke o spajanju postupaka, promene postupajućeg sudije, pogrešnog označavanja datuma održavanja glavnog pretresa na pozivu za glavni pretres, nedolaska okrivljenog (pri čemu je naređeno njegovo prinudno dovođenje) i nedolaska uredno pozvanog privatnog tužioca koji je trebalo da bude saslušan u svojstvu svedoka. U toku krivičnog postupka saslušani su okrivljeni, privatni tužilac i jedan svedok, traženi su na uvid spisi predmeta Osnovnog suda u Kosovskoj Mitrovici K. 20/11 i tražen je izvod iz Kaznene evidencije za okrivljenog R.B.

Presudom Osnovnog suda u Kraljevu K. 1242/10 od 20. novembra 2012. godine okrivljeni R.B. je oglašen krivim za izvršenje produženog krivičnog dela kleveta iz člana 171. stav 3. u vezi stava 1. u vezi stava 61. Krivičnog zakonika i osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 90.000,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1. 2313/13 od 14. maja 2013. godine okrivljeni R.B. je oslobođen od optužbe za izvršenje krivičnog dela kleveta, zbog dekriminalizacije predmetnog krivičnog dela.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ispitujući da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae, Ustavni sud je pošao od svoje dosadašnje prakse, kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava i konstatovao da se pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima, pre svega, garantuje okrivljenom licu, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje se stavljaju na teret okrivljenom, a ne o pravima i obavezama drugih učesnika u postupku. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom, niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Iz navedenog sledi da je u odnosu na označena lica ustavna žalba ratione personae nedopuštena i kada je reč o isticanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, pošto je ovo pravo samo jedan od elemenata prava na pravično suđenje. Međutim, od ovog pravila postoji izuzetak , i to kada neki od navedenih učesnika u postupku ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku, pod uslovom da je tokom krivičnog postupka isticao imovinskopravni zahtev.

Naime, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, to se navedena lica mogu pozvati na provredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, predstavka broj 41916/04, odluka od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome je imao svojstvo privatnog tužioca. Podnosilac je imovinskopravni zahtev prvi put istakao 18. februara 2009. godine u privatnoj tužbi, zatim u privatnoj tužbi od 8. aprila 2011. godine, kao i u završnoj reči na glavnom pretresu održanom 20. novembra 2012. godine.

Na osnovu prethodno izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe aktivno legitimisan za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre utvrdio da je osporeni krivični postupak u odnosu na podnosioca ustavne žalbe započet 18. februara 2009. godine, danom isticanja imovinskopravnog zahteva, a da je okončan 14. maja 2013. godine, donošenjem drugostepene presude, te da je u odnosu na podnosioca postupak trajao ukupno četiri godine i tri meseca.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmeta raspravljanja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Podnosilac ustavne žalbe je, po oceni Suda, imao nesporni interes da se efikasno i u razumnom roku utvrdi da li je okrivljeni R.B. kriv za delo koje mu je stavljeno na teret, pri čemu je doprineo njegovom dužem trajanju, budući da je jednom izostao sa glavnog pretresa, i to kada je trebalo da bude saslušan u svojstvu svedoka.

Ocenjujući kriterijum složenosti konkretnog krivičnog predmeta, Ustavni sud je ocenio da činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori u postupku takve prirode da ne ukazuju na posebnu složenost konkretnog krivičnog predmeta.

Ocenjujući kriterijum postupanja sudova, Ustavni sud ukazuje da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da onemogući svaku zloupotrebu prava, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere na koje je ovlašćen kako bi se postupak okončao donošenjem odluke. Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju bilo neažurnosti, neefikasnosti i propusta u radu suda koje su prevashodno doprinele dužem trajanju postupka. Naime, Ustavni sud je utvrdio da glavni pretres, iako zakazivan u primerenim rokovima, nije redovno i održavan, i to više puta zbog odsustva postupajućeg sudije, zbog promene postupajućeg sudije, pogrešno označenog datuma na pozivu za glavni pretres, a jednom i zbog promene postupajućeg sudije, što je za posledicu imalo to da glavni pretres počne iznova, usled čega je postupak dodatno prolongiran.

Imajući u vidu utvrđene činjenice, Ustavni sud je ocenio da ni redovno zakazivanje glavnog pretresa, ni razmatranje predloga o spajanju krivičnih postupaka, kao i doprinos podnosioca dužem trajanju postupka, ne može da utiče na konačnu ocenu Ustavnog suda da su trajanju postupka doprineli propusti suda da se glavni pretres redovno i održi.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke, prvi deo.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja krivičnog postupka, prirodu krivičnog dela za koje je vođen krivični postupak, ocenjenu složenost krivičnog postupka, kao i značaj prava o kome je sud odlučivao, te da, po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je on pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava, ekonomsko – socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenoj pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za odlučivanje u odnosu na osporenu presudu i istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, polazeći od prethodno izloženog o garancijama prava na pravično suđenje u krivičnom postupku, konstatuje da je, s obzirom na procesni položaj podnosioca ustavne žalbe u postupku u kome je doneta osporena presuda, ustavna žalba u delu kojim se osporava pravnosnažni ishod krivičnog postupka ratione personae nespojiva sa jemstvima prava iz člana 32. stav 1. Ustava. Za ovakav stav Suda nisu od značaja ni navodi podnosioca da je, zbog dekriminalizacije, krivično delo kleveta trebalo prekvalifikovati u krivično delo uvreda , imajući u vidu da to pitanje ne spada u osnove za izjavljivanje ustavne žalbe u pogledu označenog ustavnog prava, kao i da je dekriminalizacije klevete okolnost koja se ne može pripisati u krivicu redovn ih sudov a.

Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u odnosu na istaknute povrede prava iz člana 23. stav 1. Ustava i člana 25. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se navodi o povredi označenih ustavnih prava isključivo zasnivaju na istaknutoj povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U pogledu istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud i ovog puta ukazuje da samo formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja relevantnih ustavnopravnih razloga i pružanja dokaza na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Imajuću u vidu sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti