Povreda prava na suđenje u razumnom roku i na obrazloženu odluku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od 11 godina. Takođe, utvrđena je povreda prava na pravično suđenje jer apelacioni sud nije obrazložio odluku o prigovoru zastarelosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5668/2017
17.12.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. P . iz S . kod Žagubice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. decembra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M . P . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu – Sudska jedinica u Žagubici u predmetu P. 2747/ 12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove o dluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba M . P . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1187/16 od 27. aprila 2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1187/16 od 27. aprila 2017. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žagubici P. 2747/ 12 od 31. maja 2013. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P . iz S . kod Žagubice podneo je Ustavnom sudu, 30. juna 2017. godine, preko punomoćnika V . J, advokata iz Petrovca, ustavnu žalbu protiv pre sude navedene u tački 3. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku iz tačke 1. izreke, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe obrazlažući tok parničnog postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, navodi da, u konkretnom slučaju, postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja. Polazeći od sadržine osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1187/16 od 27. aprila 2017. godine, podnosilac ukazuje da drugostepeni sud nije svestrano razmotrio i odgovorio na navode iz njegove žalbe izjavljene protiv prvostepene presude, a koji su se odnosili na činjenicu da je u trenutku preinačenja tužbe istivanjem novog tužbenog zahteva, kojim je tužilja tražila isplatu naknade zarade za vreme privremene sprečenosti za rad, to potraživanje bilo zastarelo. Podnosilac predlaže da se utvrdi povreda označenih prava, kao i da se poništi osporena drugostepena presuda, te da mu se odredi naknada štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao i naknada za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žagubici u predmetu P. 2747/ 12 (ranije predmet Opštinskog suda u Žagubici P. 487 /05) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja S.M. iz Milanovca podnela je Opštinskom sudu u Žagubici, 22. decembra 2005. godine, tužbu protiv tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi isplate.

U sprovedenom postupku zakazano je ukupno 22 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 17 održano i na kojima je sproveden dokazni postupak saslušanjem tužioca i tuženog, zatim tri svedoka, kao i ekonomskim veštačenjem. Ostalih pet ročišta nije održano i to dva na zahtev punomoćnika tužilje, dva jer su se spisi predmeta nalazili kod veštaka i jedno bez navođenja razloga.

U periodu od 8. avgusta 2006. do 12. januara 2009. godine nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu. U tom periodu na ročištu održanom 8. avgusta 2006. godine prvostepeni sud je, na predlog stranaka radi dogovora oko mirnog rešenja spora, na zapisniku doneo rešenje kojim je prekinuo predmetni postupak i odredio da će se isti nastaviti na „intervenciju stranaka“. Predlog za nastavak postupka podnet je 21. maja 2008. godine, a prvo naredno ročište je zakazano i održano 12. januara 2009. godine.

Takođe, u periodu od 21. aprila 2009. godine do 9. aprila 2010. godine nije zakazano nijedno ročište za glavnu raspravu.

U toku postupka je, prvobitno, doneta presuda Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žagubici P. 1442/10 od 11. marta 2011. godine, koja je ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 5080/11 od 4. oktobra 2012. godine.

U ponovnom postupku je doneta presuda Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žagubici, P. 2747/ 12 od 31. maja 2013. godine, kojom je, stavom prvim izreke, obavezan tuženi da tužilji isplati naknadu zarade za vreme sprečenosti za rad u periodu od 30. avgusta 2004. do 17. januara 2006. godine u mesečnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom bliže navedenim u izreci te presude ; stavom drugim izreke obavezan je t uženi da za sve dosuđene iznose po osnovu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje i zdravstveno osiguranje uplati određene procente Republičkom fondu PIO – Filijala Požarevac i Fondu zdravstvenog osiguranja Republike Srbije, kao i da uplati naknade za slučaj nezaposlenosti ; stavom trećim izreke odbijen je kompenzacioni prigovor tuženog ; stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove postupka. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno da je: prav nosnažnom presudom Opštinskog suda u Žagubici P1. 375/04 od 19. aprila 2005. godine poništeno rešenje tuženog od 30. avgusta 2004. godine, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu, i obavezan je tuženi da tužilju vrati na radno mesto na kom je radila pre donošenja poništenog rešenja, ili da je rasporedi na drugo radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi i sposobnosti; da je tuženi istakao prigovor zastarelosti potraživanja naknade zarade za vreme odsustvovanja sa rada zbog privremene sprečenosti za rad; da je prvostepeni sud cenio prigovor zastarelosti potraživanja tužilje iz radnog odnosa koji je istakao tuženi i našao da je isti neosnovan.

Prvostepeni sud ukazuje da je tužilja tužbom podnetom 22. decembra 2005. godine tražila da se tuženi obaveže da joj uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje počev od 30. avgusta 2004. godine do 17. januara 2006. godine, dok je podneskom od 9. aprila 2009. godine tužilja preinačila tužbu tako što je, pored postojećeg tužbenog zahteva, saglasno članu 194. Zakona o parničnom postupku, istakla i drugi tužbeni zahtev koji se odnosi na naknadu zarade, a koji tužbeni zahtev proizlazi iz istog činjeničnog osnova. Tuženi se upustio u raspravljanje o glavnoj stvari po preinačenoj tužbi, pa se stoga smatra da je tužba podneta 22. decembra 2005. godine iz čega proizlazi da potraživanje tužilje nije zastarelo, imajući u vidu odredbu člana 196. Zakona o radu da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od nastanka obaveze.

Tuženi je 28. juna 2013. godine izjavio žalbu protiv presude Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žagubici P. 2747/12 od 31. maja 2013. godine. U žalbi je, pored ostalog, navedeno da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, budući da je novopostavljeni tužbeni zahtev, kojim je tužilja tražila isplatu naknade zarade za vreme privremene sprečenosti za rad, istaknut po „proteku roka predviđenog članom 194. Zakona o radu“, zbog čega je to potraživanje bilo zastarelo.

Postupajući po navedenoj žalbi, Apelacioni sud u Beogradu je, najpre, doneo rešenje Gž1. 6868/13 od 13. novembra 2015. godine kojim je vratio spise prvostepenom sudu radi dopune postupka. Zatim je Osnovni sud u Petrovcu na Mlavi –Sudska jedinica u Žagubici doneo rešenje P. 2747/ 12 od 29. decembra 2015. godine kojim je ispravljena presuda Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žagubici, P. 2747/ 12 od 31. maja 2013. godine. Rešenjem Višeg suda u Požarevcu Gž. 258/16 od 29. februara 2016. godine odbijena je kao nesnovana žalba tuženog i potvrđeno navedeno rešenje o ispravci.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 1187/16 od 27. aprila 2017. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žagubici P. 2747/ 12 od 31. maja 2013. godine. U obrazloženju te presude je, pored ostalog, navedeno da su cenjeni i ostali navodi žalbe tuženog, ali da drugostepeni sud nalazi da nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke u ovoj pravnoj stvari.

Postupajući po reviziji koju je izjavio tuženi protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1187/16 od 27. aprila 2017. godine, Vrhovni kasacioni sud je doneo rešenje Rev2. 2319/17 od 14. decembra 2017. godine kojom nije prihvatio odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, pa je odbacio kao nedozvoljenu reviziju izajvljenu protiv navedene drugostepene presude.

4. Odredbama Ustava, koje podnosilac u ustavnoj žalbi označava kao povređene, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovima pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbom člana 196. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09), koji je bio na snazi u vreme podnošenja i preinačenja tužbe, propisano je da sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze.

Odredbom člana 194. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme podnošenja i preinačenja tužbe, bilo je propisano da je preinačenje tužbe promena istovetnosti zahteva, povećanje postojećeg ili isticanje drugog zahteva uz postojeći, da ako tužilac preinačuje tužbu tako što usled okolnosti koje su nastale posle podizanja tužbe, zahteva iz istog činjeničnog osnova drugi predmet ili novčani iznos, tuženi se takvom preinačenju ne može protiviti, da tužba nije preinačena ako je tužilac promenio pravni osnov tužbenog zahteva, ako je smanjio tužbeni zahtev, ili ako je promenio, dopunio ili ispravio pojedine navode, tako da usled toga tužbeni zahtev nije promenjen. Odredbom člana 193. st. 1 i 2. istog zakona bilo je propisano da tužilac može do zaključenja glavne rasprave preinačiti tužbu, da je posle dostavljanja tužbe tuženom, za preinačenje tužbe potreban pristanak tuženog, da sud može dozvoliti preinačenje i kad se tuženi tome protivi ako smatra da bi to bilo celishodno za konačno rešenje odnosa među strankama i ako oceni da postupak po preinačenoj tužbi neće znatno produžiti trajanje parnice, da se smatra da postoji pristanak tuženog na preinačenje tužbe ako se on upusti u raspravljanje o glavnoj stvari po preinačenoj tužbi, a nije se pre toga protivio preinačenju.

5. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom, pored ostalog, istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda ustanovljen Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, kada je i prvi put proklamovano pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se trajno postupak okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava .

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u delu kojim se povreda prava na suđenje u razumnom roku ističe u odnosu na osporeni parnični postupak, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1187/16 od 27. aprila 2017. godine kojom je pravnosnažno okončan predmetni postupak , proteklo 11 godina i pet meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje jednog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom parničnom postupku nisu postavila složena činjenična pitanja koja su zahtevala obimniji dokazni postupak, a što potvrđuje i činjenica da je sproveden dokazni postupak samo saslušanjem parničnih stranaka i tri svedoka, kao i ekonomskim veštačenjem.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka. Ustavni sud je zaključio da je podnosilac ustavne žalbe imao legitimni interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dao postupajući prvostepeni sud. Naime, Ustavni sud utvrdio da je postupak pred prvostepenim sudovima trajao ukupno šest godina, kao i da je zbog propusta Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žagubici drugostepeni sud u žalbenom postupku vratio spise prvostepenom sudu radi ispravke prvostepene presude. Pri tom e se ne može staviti na teret prvostepenom sudu to što u periodu od 8. avgusta 2006. do 21. maja 2008. godine nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu, budući da je na ročištu održanom 8. avgusta 2006. godine prvostepeni sud, na predlog stranaka radi dogovora oko mirnog rešenja spora, doneo rešenje kojim je prekinuo predmetni postupak i odredio da će se isti nastaviti na „intervenciju stranaka“, a predlog za nastavak postupka je podnet 21. maja 2008. godine. Međutim, prvostepenom sudu je trebalo skoro osam meseci od dana podnošenja predloga za nastavak prekinutog postupka da zakaže i održi roč ište – 12. januara 2009. godine, koji period se može staviti na teret sudu. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da prvostepeni sud nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča, bez nepotrebnog odugovlačenja, budući da u periodu od 21. aprila 2009. do 9. aprila 2010. godine, dakle godinu dana, nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu, niti je preduzeo bilo koju procesnu radanju. Takođe, Ustavni sud ističe da je postupak pred Apelacionim sudom u Beogradu, po žalbi podnosioca ustavne žalbe, okončan u roku od tri godine i deset meseci, računajući od dana izjavljivanja žalbe do dana donošenja osporene drugostepene presude.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovoj ustavnopravnoj stvari. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i postupanje prvostepenog i drugostepenog suda, kao i činjenicu da se period od 8. avgusta 2006. godine do 21. maja 2008. godine kada je predmetni postupak bio u prekidu ne može staviti na teret prvostepenom sudu , postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1187/16 od 27. aprila 2017. godine , Ustavni sud konstatuje da jedan od elemenata prava na pravično suđenje jeste i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva da je prilikom ocene da li obrazloženje odluke suda pravnog leka ispunjava standarde prava na pravično suđenje, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda (Evropski sud za ljudska prava, odluka u predmetu: Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1997, od 19. decembra 1997. godine, § 60 .).

Prvostepeni sud je donoseći svoju presudu, koja je potvrđena osporenom drugostepenom presudom, u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev koji se odnosi na naknadu zarade za vreme odsustvovanja sa rada zbog privremene sprečenosti za rad , zaključio da taj tužbeni zahtev proizlazi iz istog činjeničnog osnova kao i zahtev kojim je tužilja tražila da se podnosilac ustavne žalbe obaveže da joj uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje, a kako se podnosilac ustavne žalbe upustio u raspravljanje o glavnoj stvari po preinačenoj tužbi, to se smatra da je i novopostavljeni tužbeni zahtev podnet 22. decembra 2005. godine, te da stoga potraživanje tužilje nije zastarelo, u smislu odredbe člana 196. Zakona o radu. Pri čemu iz činjeničnog stanja navedenog u obrazloženju presude Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žagubici P. 2747/ 12 od 31. maja 2013. godine proizlazi da je tužilja tužbom podnetom 22. decembra 2005. godine tražila da se podnosilac ustavne žalbe obaveže da joj uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje za period od 30. avgusta 2004. do 17. januara 2006. godine, a da je podneskom od 9. aprila 2009. godine tužilja preinačila tužbu tako što je, pored prvobitnog tužbenog zahteva, istakla i tužbeni zahtev za naknadu zarade za vreme odsustvovanja sa rada zbog privremene sprečenosti za rad u navedenom periodu, te da je podnosilac ustavne žalbe istakao prigovor zastarelosti potraživanja navedene naknade zarade.

Ustavni sud konstatuje da je u žalbi izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žagubici P. 2747/ 12 od 31. maja 2013. godine podnosilac ustavne žalbe, pored ostalog, istakao da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, budući da je novopostavljeni tužbeni zahtev, kojim je tužilja tražila isplatu naknade zarade za vreme privremene sprečenosti za rad, zastareo. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da iz obrazloženja osporene drugostepene presude ne proizlazi da je navedeni žalbeni navod posebno cenjen, već je konstatovano da su cenjeni i ostali navodi žalbe, ali da drugostepeni sud nalazi da nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke u ovoj pravnoj stvari.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da navedeno obrazloženje ne sadrži dovoljno navoda i razloga na osnovu kojih bi se mogao opravdati zauzeti stav Apelacionog suda u Beogradu da je prvostepena presuda doneta pravilnom primenom materijalnog prava, odnosno da predmetno potraživanje nije zastarelo. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe na taj način osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, jer nisu ocenjeni navodi podnosioca da je predmetno potraživanje zastarelo, a koji navodi su mogli biti od uticaja na drugačije rešenje spornog odnosa.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i u tački 3. izreke utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1187/16 od 27. aprila 2017. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 4. izreke, radi otklanjanja štetnih posledica u tvrđene povrede označenog prava, poništio osporenu presudu i odredio da nadležni sud donese novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv pr esude Osnovnog suda u Požarevcu – Sudska jedinica u Žagubici P. 2747/ 12 od 31. maja 2013. godine .

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava iz člana 36. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i da je odredio otklanjanje štetnih posledica poništajem osporene presude.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku i na obrazloženu odluku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti