Utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko osam godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je zahtev za materijalnu štetu odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković , predsednik Veća i Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća , u postupku po ustavnim žalb ama J. T . i B . T, oboje iz Vlasotinca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. decembra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvajaju se ustavn e žalba J. T . i B . T . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu – Sudska jedinica Vlasotince u predmetu P. 1160/17 (inicijalno predmet P. 4732/10) podnosiocima ustavnih žalbi povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavne žalb e odbacuju.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavnih žalb i na naknadu nem aterijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavnih žalbi za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. T . i B . T, oboje iz Vlasotinca, podneli su Ustavnom sudu, 11. maja 201 8. godine, preko punomoćnika G. S , advokata iz Leskovca, ustavne žalb e protiv re šenja Višeg suda u Leskovcu Gž. 567/18 od 22. marta 201 8. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 21, 22, 32, 36. i 58. Ustava. Podnosi oci su istakli i povredu prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu – Sudska jedinica Vlasotince u predmetu P. 1160/17 (inicijalno predmet P. 4732/10). Takođe su istakli i povredu čl. 6, 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 i člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju. Kako se ove odredbe sadržinski ne razlikuju od navedenih odredaba Ustava, to Ustavni sud postojanje njihove povrede ispituje u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), navedene ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

U ustavnim žalb ama podnosi oci navode da je spor vođen radi smetanja državine, u kome je podnositeljka ustavne žalbe imala svojstvo tužilje-protivtužene, a podnosilac svojstvo tuženog, trajao preko osam godina, i to „krivicom suda kao državnog organa“, čime im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Rešenje Višeg suda u Leskovcu Gž. 567/18 od 22. marta 2018. godine, kojim je okončan ovaj postup ak, podnositeljka osporava kako povodom odluke o glavnoj stvari, tako i troškova postupka, a podnosilac ustavne žalbe povodom troškova postupka. Smatraju da je prvostepeni sud propustio da pravilno utvrdi činjenično stanje, te je osporeno rešenje „nezakonito i nepravilno“, s obzirom na to da je samo delimično usv ojen tužben i zahtev podnositeljke, a rešenje o „konačnom snošenju troškova postupka“ za podnosioce ustavne žalbe je „pogrešno“. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, poništi i „preinači“ osporeno drugostepen o rešenje, podnosiocima utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u visini od po 3.600.000,00 dinara i materijalne štete u visini od po 5.000.000,00 dinara, te da im se nadoknade troškovi na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) je sadržinski identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, nakon izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica Vlasotince P. 1160/17, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tuži lja, je 21.januara 20 10. godine podnela Osnovnom sudu u Leskovcu – Sudska jedinica Vlasotince (u daljem tekstu: Osnovni sud) tužbu protiv tužen og V.N. iz Vlasotinca, radi smetanja u pravu korišćenja katastarske parcele koje se dogodilo 8. i 17. januara 2010. godine nedozvoljenim ulaskom i pomaganjem N.N. licu razvlačenju kablova , odnosno na način bliže opisan u tužbi. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 5021/10.

Tuženi V.N. , zajedno sa D.N. iz Vlasotinca, je protiv tužilje J. T . i B. T, kao tuženih, podneo tužbu 4. februara 2010. godine, radi smetanja u poslednjoj i mirnoj državini tužilaca jedne drvene bandere, koje se dogodilo 17. i 27. januara 2010. godine, na način bliže opisan u tužbi, sa predlogom za određivanje privremene mere. Tužba je zavedena pod brojem P. 4732/10. (To kom postupka podneskom od 16. februara 2010. godine su istakli i treći tužbeni zahtev koji se odnosio na dan 10. februar 2010 godine) Rešenjem Osnovnog suda P. 4732/10 od 12. februara 2010. godine određena je privremena mera, van ročišta, prema tuženima, ovde podnosiocima ustavnih žalbi, a rešenjem istog suda od 22. februara 2010. godine je odbijen kao neosnovan predlog tužene za ukidanje privremene mere. U ovom predmetu je bilo zakazano jedno ročište za 26. februar 2010. godine, ali nije održano jer je podnet predlog za izuzeće sudije. Postupajući sudija je dao izjavu da je, iako nema razloga za izuzeće, saglasan da se predmet da drugom sudiji u rad koji postupa u predmetu P. 5021/10. Parnice su spojene radi jednovremenog raspravljanja 25. marta 2010. godine, nakon dva održana ročišta u predmetu P. 5021/10.

Do donošenja rešenja Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica Vlasotince P. 4732/10 od 26. maja 2016. godine, pred Osnovnim sudom bilo je zakazano 21 ročišt e za g lavnu raspravu od kojih je održano 16. Preostalih pet ročišta ni je održan o iz sledećih razloga: zbog podnetog predloga za izuzeće sudije, jednom zbog izostanka urednog poziva za tuženog, jer su se stranke saglasile da se ročište ne drži zbog izostanka punomoćnika tuž enih-protivtužilaca, zbog izostanka uredno pozvanog svedoka i zbog neblagovremenog dostavljanja potrebnog dokaza o evidenciji rada „Elrad Srbija“ DOO Vlasotince. U dokaznom postupku saslušane su parnične stranke više puta, saslušano je šest svedoka i izvršen uvid u spise krivičnog i izvršnog postupka.

Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica Vlasotince P. 4732/10 od 26. maja 2016. godine, u stavu prvom izreke je odbijen tužbeni zahtev tužilje-protivtužene u odnosu na tuženog V.N ; u stavu drugom i trećem izreke su odbijeni tužbeni zahtevi tužilaca protivtuženog V.N. i tužilje D.N prema tuženoj -protivtužilji J. T, odnosno prema tuženima J . T . i B . T ; dok je u stavu četvrtom izreke određeno da se po pravnosnažnosti ove presude privremena mera određena rešenjem toga suda P. 4732/10 od 12. februara 2010. godine stavi van snage, a u stavu petom izreke da svaka stranka snosi svoje troškove . Po žalbama stranaka, rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 1963/16 od 11. oktobra 2016. godine su spisi premeta Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica Vlasotince P. 4732/10 vraćeni tome sudu radi donošenja dopunskog rešenja , jer nije odlučeno u granicama zahteva protivtužilaca. Nakon jednog održanog ročišta na kome su saslušane stranke i dva svedoka, doneto je dopunsko rešenje Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica Vlasotince P. 4732/10 od 24. novembra 2016. godine, kojim je odbijen tužbeni zahtev tuženih -protivtužilaca V.N. i D.N. postavljen prema tužilji-protivtuženoj a povodom smetanja državine jedne drvene bandere koje se dogodilo na dan 10. februar 2010. godine i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 959/17 od 6. aprila 2017. godine, u prvom stavu izreke, odbijena je žalba tuženog-protivtužioca V.N. i tužilje D.N , a rešenje Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica Vlasotince P. 4732/10 od 26. maja 2016. godine potvrđeno u drugom i trećem stavu izreke (kojima su od bijeni njihovi protivtužbeni zahtevi za smetanje državine ). U drugom stavu izreke označenog rešenja je ukinuto rešenje Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica Vlasotince P. 4732/10 od 26. maja 2016. godine u stavu prvom i petom izreke (odbijen tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, te rešeno o troškovima postupka ), kao i dopunsko rešenje Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica Vlasotince P. 4732/10 od 24. novembra 2016. godine i predmet vraćen na ponovni postupak. Spisi predmeta su 18. aprila 201 7. godine primljeni u prvostepenom sudu, pa je parnica nastavljena pod novim brojem P. 1160/17.

U ponovnom prvostepenom postupku nakon tri zakazana ročišta, koja nisu održana jer za prvo ročište nisu bili uredno pozvani punomoćnici stranaka, a na druga dva ročišta su saglasno punomoćnici tražili da se ročišta ne drže zbog eventualno mirnog rešavanja spora, Osnovni sud u Leskovcu – Sudska jedinica Vlasotince je doneo, van ročišta, rešenje P. 1160/17 od 19. oktobra 2017. godine, kojim je obavezao tužioce V.N. i D.N. da tuženom B. T . solidarno naknade troškove postupka u iznosu od 239.575,00 dinara. Protiv ovog rešenja su 21. novembra 2017. godine izjavili žalbu tužioci.

Nakon još jednog održanog ročišta, Osnovni sud u Leskovcu – Sudska jedinica Vlasotince je doneo rešenje P. 1160/17 od 14. novembra 2017. godine kojim je delimično usvojio tuž beni zahtev tužilje J. T . prema tuženom V.N. (stav 1, 2, 3. izreke), a u stavu četvrtom izreke usvojio protivtužbeni zahtev prema tužilji-protivtuženoj J. T . za smetanje državine na dan 10. februar 2010. godine . U stavu petom izreke navedenog rešenja je tužilja-protivtužena J. T . obavezana da tuženoj -protivtužilji D.N. plati troškove postupka u iznosu od 288.420,00 dinara. U šestom s tavu je određeno da tužilja-protivtužena J. T . i tuženi – protivtužilac V.N. sami snose svoje troškove.

Osporenom rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 567/18 od 22. marta 2018. godine, u stavu prvom izreke su odbijene kao neosnovane žalbe tuženog B. T . i tužen og-protivtužioca V.N. i tužilje D.N. i rešenje Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica Vlasotince P. 1160/17 od 19. oktobra 2017. godine potvrđeno; u stavu drugom izreke navedenog rešenja su odbijene kao neosnovane žalbe tužilje-protivtužene J. T . i tuženog- protivtuži oca V.N. i tužilje D.N. i rešenje Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica Vlasotince P. 1160/17 od 14. novembra 2017. godine potvrđeno u 1, 2, 4. i 6. stavu izreke; u trećem stavu izreke osporenog rešenja je preinačeno rešenje Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica Vlasotince P. 1160/17 od 14. novembra 2017. godine u stavu petom izreke tako što je obavezana tužilja-protivtužena J. T . da tužilji D.N. plati troškove postupka u iznosu od 96.140,00 dina ra, dok je u šestom stavu izreke navedenog rešenja ukinuto rešenje Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica Vlasotince P. 1160/17 od 14. novembra 2017. godine u stavu trećem izreke ( jer je prvostepeni sud prekoračio tužbeni zahtev).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavnih žalb i sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavn im žalbama, od podnošenja tužbe od strane podnositeljke ustavne žalbe 21. januara 2010. godine Osnovnom sudu u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu, odnosno podnošenja tužbe protiv podnosioca ustavne žalbe 4. februara 2010. godine istom sudu , do pravnosnažnog okončanja 22. marta 2018. godine ovih spojenih parnica, donošenjem osporenog rešenja Višeg suda u Leskovcu Gž. 567/18, trajao za podnosioce ustavnih žalbi osam godina i skoro dva meseca.

Navedeno trajanje sudskog postupka ukazuje da on nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio relativno složen kako u procesnom smislu, tako i povodom utvrđivanja činjeničnog stanja, jer se istovremeno raspravljalo i po tužbi i protivtužbi, sa više zahteva povodom smetanja državine po različitim datumima.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da su podnosi oci ustavnih žalb i ima li interes da se predmetni parnični postupak efikasno sprovede , kao i da su oni svojim ponašanjem , odnosno ponašanjem njihovog punomoćnika, u manjoj meri doprine li dužem trajanju postupka, a time što su tri ročišta bila odložena na saglasan predlog stranaka.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da, prevashodno, nadležni prvostepeni sud nije preduze o sve neophodne radnje kako bi se ovaj spor vođen zbog smetanja državine, koji zahteva hitno rešavanje po svojoj vrsti, sproveo brzo i efikasno, te da odgovornost za trajanje postupka od preko osam godina, leži na prvostepenom sudu. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je, najpre, prvo prvostepeno rešenje doneto nakon šest godina i četiri meseca , računajući od dana podnošenja tužbe odnosno protivtužbe , s tim da tim rešenjem nije rešeno u celosti o postavljenim protivtužbenim zahtevima, pa je nakon vraćanja spisa od strane drugostepenog suda, za još šest meseci doneto dopunsko rešenje. Međutim, oba rešenja su delimično/u celosti ukinuta, pa je u ponovnom prvostepenom postupku posle još šest meseci doneto, najpre, rešenje o troškovima postupka za tuženog B . T, ovde podnosioca ustavne žalbe, koji više nije bio stranka u ponovnom postupku, a zatim za preko 11 meseci od ukidanja prvostepenog rešenja i rešenje osporeno ustavnom žalbom kojim je okončan postupak.

Ustavni sud je ocenio da se ne može prihvatiti da je razumno da osporeni postupak traje više od osam godina , bez obzira na njegovu relativnu složenost i doprinos stranaka . Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavne žalb e podnosilaca u ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavnih žalbi zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosi oci ustavnih žalbi pretrpe li zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, te između ostalog i složenost postupka, koja je uticala da on duže traje, što se ne može pripisati krivici suda , kao i manji doprinos podnosilaca. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci pretrpe li. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15), i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznosi predstavlja ju adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosi oci ustavn ih žalb i pretrpel i zbog nedelotvornog postupanja suda.

7. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, po oceni Ustavnog suda, navodi podnosilaca ustavn ih žalb i ne mogu se smatrati relevantnim ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporen og rešenja.

Razmatrajući navode podnosilaca da su im donošenjem osporenog rešenja povređena načela i prava iz čl. 21, 22, 36. i 58. Ustava, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi označenih načela i prava, već su se podnosioci ustavnih žalbi, nezadovoljni ishodom postupka, samo formalno pozivali na njihovu povredu, što ustavnu žalbu u tom delu ne čini dopuštenom.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavne žalb e podnosilaca izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Leskovcu Gž. 567/18 od 22. marta 2018. godine , jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosilaca ustavnih žalbi za naknadu materijalne štete postavljenog u ustavnoj žalbi u iznosu od po 5.000 .000,00 dinara, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavn ih žalbi nisu pruži li bilo kakav dokaz da su pretrpe li pravno relevantnu materijalnu štetu u osporenom parničnom postupku, da bi se ovaj zahtev uopšte mogao razmatrati, zbog čega je njihov zahtev za naknadu materijalne štete odbačen u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

9. U vezi sa zahtevom podnosilaca za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

10. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti